НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Када треба скидати камилавку у току богослужења?

 

ПИТАЊЕ: Неки монаси и свештеници скидају камилавке кад се на крају вечерње или изобразитељне, уз Велики пост, пева Достојно; такође на повечерју, и у другим случајевима кад се пева oвa песма. Други то не чине, него је скидају при тој песми само на јутрењи и Литургији.

Када, према црквеним прописима, треба скидати камилавку?

 

ОДГОВОР: У црквенословенском штампаном Типику, у глави 29. „О откровении глав“, читамо: „Нека се зна да на Литургији откривамо главе своје на Входу, и при читању Светог Еванђеља, и на херувимској песми Вел. входа, и на речи Христове (тј. „Примите, јадите…“ и „Пијте од њеја вси…“), и на Достојно јест, и на Отче наш, при појави Светих Тајни, и на Входу на вечерњи“.[1]

Пропис о откривању глава на Литургији налазимо и у рукописном Типику српске рецензије који је припадао Народној библиотеци у Београду, бр. 6, из 1319. г., али с нешто мање детаља: „На Литургији… откривајем же глави на с(све)тем јев(анге)лији и на херувимској пес(ни) и на О(т)че наш на њемже чиним стасии седм а на исплнет се уста наша пен(ија)“.[2] Исти пропис налази се и у рукописном пергаментном Типику манастира Дечана, из 1336-1346 г.,[3] као и у једном другом Типику истог манастира, бр. 115, с кpaja XIV в.

На почетку ове примедбе, у оба поменута рукописа, излаже се о стајању за време певања Бог Господ и Алилуја: „Под(о)бајет же вед(е)ти јако на утрењеи Б(ог) Г(оспод) стојеште гл(агољ)ем, такожде на аллилуја, и на литургији на апостоље.[4] Откривајем же глави на с(ве)том јев(ан)г(е)лији, и на херувимској песни, и на О(т)че наш, на њемже творим[5] стасији 7, и на Да исплнет се уста наша пенија“.[6]

Мансветов наводи и грчки рукописни Типик[7] из 1289-1293 г., у коме се о откривању глава говори исто овако, тј. да се „откривају у време Еванђеља, на херувимској песми, на Оче наш, кад чинимо седам стајања“ (пиумен стасии епта), при уздизању Светих Дарова, на Приступите, и при преношењу Часних Дарова са трапезе на проскомидију.[8]

У наведеним нашим и у грчком рукопису примећујемо да се не помиње Мали вход, рецитовање речи „Примите јадите…“ и „Пијте од њеја вси…“, као ни Достојно, а ни Вход на вечерњи.[9] Али се зато у свима њима помиње „седам стајања“ која се чине на Оче наш. Према Мансветову, ту је реч о седам посебних одељака на које се Молитва Господња дели при произношењу, или о седам прозби које она садржи.[10]

Камилавке се још скидају на Литургији Пређеосвећених Дарова, на Малом и Великом входу; ако се чита Еванђеље онда и тада;[11] на Оче наш, на Со страхом Божјим… и на Амин! Да исполњатсја… Поред тога, и на молитви Господе Исусе Христе Боже наш… на литији свеноћног бденија.[12]

Најпотпунији пропис о откривању глава налазимо у Николајевићевом Типику, али ни ту се не говори да би на Достојно требало свагда скидати камилавку кад год се оно узима. Штавише, ту налазимо примедбу која казује баш супротно: „На малом вечерњу, повечерју, полуноћници и часовима (осим ако се на њима чита Св. Еванђеље) не скидају се никад“ камилавке, а то онда значи ни на Достојно.[13] Тек у новије време почело се у неким манастирима с откривањем глава на овом Достојну на повечерју, што је нашло израза у правилу које је саставио игуман Кирил за келију Светог Јована Златоуста у Светог Гори, а превео др Јустин Поповић.[14] Код Николајевића такође нема помена о откривању глава на Величит душа и Достојно на јутрењи, што је код нас свуда уобичајено. Овај поступак налазимо и у Хиландару и у другим манастирима Свете Горе, наиме монаси тада скидају панакамилавке, као што их скидају и на Достојно на Литургији, а у другим приликама на тој песми их не скидају.

Не треба да нас чуди што се на Литургији и на јутрењи скидају камилавке на Достојно, а да се из те чињенице не може извести закључак да их треба скидати и у другим приликама кад се пева ова песма. Аналогију за такву праксу можемо наћи у сличном поступању са читањем молитве Оче наш. Као што видесмо, и у нашим, и у грчком рукопису, као и у црквенословенском и Николајевићевом Типику, такође у Архијерејском чиновнику, стоји сасвим одређено да за време те молитве на Литургији и архијереј открива главу. Но зато што се тада при откривеним главама чита ова молитва, то није разлог да тако бива на ком другом богослужењу при њеном читању, а нема чина на коме се она не би узимала. Јасно је да се аналогно томе може поступати и са песмом Достојно.

Сматрам, дакле, да се из онога што је речено може извести закључак: На Литургији док се пева Достојно… главе треба да су откривене. По обичају тако бива и на Величит душа и Достојно на јутрењи. На другим богослужењима кад се ова песма узима, камилавке се не скидају.

 

Гласник, јун 1980.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Москва 1906, л. 37б.

[2] Мансветов, Церковниј устав, Москва 1885, 423.

[3] Сада у Публичној библиотеци у Лењинграду, фотоснимци проф. др Л. Мирковић у Патријарш. библиот. у Београду, бр. 2335.

[4] У рукопису бр. 115, уместо „апостоље“ стоји „и псалмех“. И у београдском Типику бр. 6, који је навео Мансветов, има овај навод о стајању за време певања Бог Господ и Алилуја, као и речи „А на литургији на апостоље“, које значе да се стоји и при читању Апостола. У још старијем Типику грчког манстира Св. Николе Касуланског, у јужној Италији, бр. 216, из ХII-ХIII в., о овом стајању говори се овако: „Треба да се зна да Бог Господ певамо стојећи, а слично и Апостол стојећи слушамо, као и божанско Еванђеље“ (А. Дмитријевскиј, Типика, Кијев 1895, 796). Доцније се утврдило сгановиште да се за време читања Апостола седи, а за време читање Еванђеља стоји (уп. Гласник 1974, бр. 3, стр. 82).

[5] У бр. 115 „чиним“.

[6] Л.; у бр. 115 л. 91а-91б.

[7] Московска синод. библиот. бр. 381.

[8] Мансветов, н. д. 209.

[9] Према Булгакову, „пред читањем молитве Никтоже достојин скуфије и камилавке се скидају и већ се не стављају током даљег тока Литургије завршно са последњим показивањем Св. Дарова народу“ (Настољнаја књига, Кијев 1913, 902).

[10] У Савастјановском рукопису ово место гласи друкчије: „На Иже херувимску песањ стаси творим и на О(т)ч(е) наш 7.“ Ни у оваквој стилизацији примедба није јаснија, јер настаје питање зашто би требало чинити стајања само у ова два случаја, а не и у другим кад се главе откривају.

[11] Према Триоду и Типику, по Вел. входу, метанише се „откровеними главами“. А тако је и према Гоару „аскепис онтес“ (Евхологион, Венеција 1730, 162).

[12] Уп. Ђ Николајевић, Типик, Београд 1971, 11.

[13] Н. д. 11.

[14] Овај превод, куцан на машини, имао сам у рукама.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *