НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Ко може бити монах, односно јеромонах?

 

ПИТАЊЕ: У разговору о монаштву дошло је до спора: Да ли може постати монах и јеромонах човек чија се жена сагласила да се он замонаши, с обзиром да би он тиме раскинуо брак, док Црква осуђује оне који под изговором побожности раскидају брак? И друго: Да ли може бити јеромонах човек који је био ожењен, али је доцније тај брак разведен?

 

ОДГОВОР: Треба имати у виду да је једна ствар примање монаштва, а друга примање свештенства, и да су друкчији услови за примање једног, а друкчији за примање другог. По црквеним прописима, монах може постати сваки одрастао човек, без обзира на пол, школску спрему, висину моралног узраста и дотадашњег живота, јер је живот монаха живот кајања (43. канон Трулског сабора), „само ако исправку живота жели искрено и улаже стваран труд у правцу потпуне измене своје душе, постојања нове личности у којој не остаје ништа од старог човека овога света (Свети Макарије Велики)“.[1]

Но да би монах примио свештени чин, од њега се траже, као и од других кандидата-немонаха, још и ови услови: 1. Физички, тј. да је способан за вршење свештеничке службе: да није слеп, без руке или ноге итд; 2. Да има знање еванђелске науке, како би је могао проповедати и њоме живети, као и потребно познавање Литургије; 3. Морални, тј. да није учинио неке тешке грехе: убиство, блуд, прељубу и крађу. Ако је учинио ове грехе, мада се за њих покајао и издржао наложену епитимију, не би могао примити ни чинове чтеца и ипођакона, а поготово више: ђакона, свештеника и епископа.[2]

Стоји да Црква одувек осуђује она свештена и световна лица која „под изговором побожности“ изгоне или напуштају своје жене,[3] или се уздржавају од брака „не ради вежбања у добру“,[4] него то чине због својих кривих, јеретичких погледа на брак, гнушајући га се као нечега нечистог, како су чинили енкратити, маркионити, евстатијани, богомили и други јеретици.

Но како је из речи Господњих (Мт. 19, 17) и Светог апостола Павла (1 Кор. 7, 34; 36-38) јасно да је безбрачност у Господу узвишенија од брака, то је Црква, осуђујући јеретике, увек похваљивала оне верне који су се уздржавали од брака стварно „ради вежбања у добру“ и из истинске побожности одлазили у манастир да би послужили Богу целим својим бићем. Није то забрањивала ни онима који су у браку, али је од њих тражила да то чине уз сагласност свога брачног друга. Свети Василије Велики о томе каже: „И оне који приступају подобном животу (монашком), а у брачном су сажићу, треба испитати: да ли ово чине у сагласности, према Апостоловој заповеди, јер свога тела није господар (1 Кор. 7, 4). И на тај начин примати приходећег при многим сведоцима“.[5] Ова сагласност је битан услов без кога се монашење не може извршити, те Свети Василије даље вели: „Ако ли се друга страна узнемирује и спори,… то да се доведе у сећање Апостол који говори: На мир нас је позвао Бог (1 Кор. 7, 15)“,[6] те се монашење не може извршити. Могућност монашења једног брачног лица уз пристанак његовог брачног друга потврђује и Блажени Августин велећи: „Јер не може да се замонаши један брачни друг без знања и воље другог. Ако ли се без знања његовог замонаши, дужан је да се врати и да се с њим сједини“.[7] Такав став заузима и Блажени Јероним корећи у једном писму неку Галатију што је, без пристанка мужа, хтела да постане монахиња.[8]

О неопходности пристанка брачног лица да се његов брачни друг замонаши, посредно казује и одлука 48. канона Трулског сабора. У њој је реч о избору ожењеног лица за епископа, при чему се вели да изабрани може бити рукоположен само по „заједничкој сагласности“, тј. и своје супруге. Преподобни Никодим Агиорит, тумачећи овај канон, вели: „Разуми да слично супрузи онога који треба да буде архијереј, треба да чини и жена онога који треба да буде монах, тј. да се одвоји од њега заједничким пристанком и сагласношћу…“.[9] Епископ Никодим Милаш о томе казује: „Не може ступити у калуђерство лице које је браком везано. Допушта се ово само у таквом случају кад се по доброј вољи међусобно договоре муж и жена и жена пристане да јој се муж закалуђери, или муж да му се жена закалуђери…“.[10] У Брачним правилима Српске православне цркве, предвиђа се као узрок престанка брака без пресуде полагање монашког завета. Но остварење монашког пострига, једног од брачника, и овде је условљено пристанком његовог брачног друга (чл. 82) и то тако да „у часу полагања монашког завета мора постојати писмени пристанак његова брачнога друга на то; без овог завета не важи“ (чл. 83).[11] Ако би у браку било малолетне деце, до монаштва не би могло доћи ниједног брачника, док деца не одрасту и не збрину се, јер су родитељи обавезни да се старају о деци и изведу их на пут. Напуштање старања о деци Црква строго осуђује.[12] Разлог због кога је Црква кроз векове допуштала прекидање брачне везе због ступања у монаштво, др Ј. Чижман формулисао је овако: „Из побожног основа развод је тада допуштен кад један од брачника изабере бољи пут чистог, монашког живота и положи монашки завет. Развод брака следи при томе не из неког догматског унижавања брачног стања, него под потпуним признањем светости овога. Црква при томе само исказује своје схватање да Богу посвећени живот означава један далеко виши степен хришћанског савршенства, за чије постизање може сам брак да се разведе“.[13]

Што се пак тиче примања свештеног чина монаха који је пострижен уз сагласност своје супруге, ако он има помињане потребне квалификације, и није оптерећен неким од наведених тешких грехова, нема сметње да буде рукоположен за свештеномонаха. Мишљење да такав не би могао примити свештени чин, јер је развео брак, који је Света Тајна, нема канонског основа. За нас је битно мишљење Светих у овој ствари, а не несветих. Кад би престанак брака монашењем једног, уз сагласност другог брачног друга, била ствар неподобна, не би Свети Василије Велики могао рећи да се може извршити. И не би такве монахе Црква трпела током историје до данас. Па кад то није разлог да се онемогући монашење, чиме се брак прекида, није ни разлог да се забрани рукоположење. Јован епископ китрски, из ХII века, то директно вели. У одговору Константину Кавасили, архиепископу драчком, на питање: Ако се један ожењени ђакон, или презвитер, или чтец постриже, а жена му остане у свету, може ли пострижени да се узведе у свештенички чин? –  одговара: „Међу божанственим законима који набрајају бракоразводне узроке… убројан је онај који бива због пострижења, што се с разлогом назива исправним и беспрекорним… Стога пострижени муж жене, поставши као сасвим мртав за свет, ако се нађе достојан, и на достојанство јереја и архијереја може бити узведен. Да ово није забрањено, може се дознати из разматрања 8. канона Неокесаријског сабора, који то узакоњује изрично… Ако би жена неког, још док је лаик, била јавно обличена у прељуби, овај (свештену) службу не може примити. Ако ли после хиротоније учини прељубу, дужан је да је отпусти. Настави ли с њом да живи, не може имати поверену му (свештену) службу. Ако ли отпусти своју супругу, као прељубницу по својој хиротонији, по казивању канона, задржава дату му свештену службу без запреке. Утолико пре, дакле, са беспрекорним разлогом развезавши се од своје жене, без запреке и свештенички и архијерејски чин може да прими“.[14]

Током времена јављало се питање: Није ли жена, кад јој се муж замонаши, дужна да се и сама замонаши? Или, ако остане у свету, може ли ступити у нови брак, или не може?

Преподобни Никодим Агиорит сматра „да треба да остане безбрачна… и да постане и она монахиња“. Своје мишљење оснива на речима Светог апостола Павла да жена „док јој је муж жив (тј. жив телесно… којим живи и монах) бива прељубница, ако пође за другог мужа“. Позива се и на речи Светог Јована Златоуста (Бес. 19. на 1 Кор. 7): „Пошто се раздвајање брачника дешава, било због уздржања, или због других разлога и малодушности – боље је да тога сасвим не буде, но ако и буде – то нека жена остане с мужем, ма и не ради сједињавања, него због тога да не би познала неког другог мужа, то ће рећи, нека остане безбрачна“.[15]

Јован Китрски има друкчије мишљење и вели: „Може жена постриженог, ако xoћe, са другим мужем склопити брак без осуде (акатигоритон)“.[16] Исто тако казује и Валсамон,[17] а наводећи њега и проф. Б. Цисарж.[18] Милаш такође вели: „Страни која остаје у свијету дозвољава се ступити у нови брак, ако то зажели“.[19] Брачна правила Српске цркве на истом су основу: „Остављени брачни друг може ступити у нови брак ако нема брачне сметње или забране“ (чл. 82, 83). Према проф. Ј. Чижману, ни византијско право, а тако ни Црква „није сметала у свету осталом брачном другу да закључи нови брак“.[20] Овај став је остао у Цркви у важности до данас, те жена постриженог може закључити нови брак, а жена клирика изабраног за епископа, сагласивши се његовим избором, дужна је да се и сама замонаши у неком манастиру друге епархије, као што наведосмо.

Друго питање, уопштено и комплексно, покушаћемо макар донекле да рашчланимо, како би се на њега могло одређеније одговорити.

Пре свега треба знати да ли је разведени био у црквеном браку, или само у грађанском? Друго, чијом је кривицом брак разведен и који је бракоразводни узрок? Tpeћe, да ли је разведеном тај брак био први, или други? Четврто, није ли разведени још пре брака учинио неки грех који онемогућава рукоположење, итд.?

Као што је већ раније речено, монашење у свим овим случајевима може се извршити, после одређеног времена искушеништва и упознавања с његовим озбиљним настојањем у исправци свога дотадашњег живота. Али за рукоположење морале би се све ове околности подробно испитати.

Ако је човек био у браку Црквом благословеним, па је до развода дошло кривицом жене, утврђеном Црквеним судом, може бити рукоположен, ако има потребне квалификације. Ако ли је жена учинила прељубу и он јој је то опростио, наставивши брачне односе с њом, рукоположен не би могао бити.[21] Ако ли је развод уследио његовом кривицом, већина бракоразводних узрока онемогућила би примање свештенства. Зато се тежина сваког од њих мора размотрити са гледишта црквених прописа о рукоположењу.

У случају да је разведени, по крштењу, склопио црквени брак па био разведен, и склопио други, па се развео, свештени чин, као другобрачни, не може примити, била кривица за развод женина, или његова.

Ако ли је био само у грађанском браку, свештени чин, такође не може примити, јер је за Цркву брак верних без Божјег благослова у Светој Тајни Брака (венчања у цркви) конкубинат, а ово онемогућава рукоположење, јер 17. канон Светих апостола наређује: „Који се послије крштења двапут женио, или је суложницу (конкубину) имао, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште у свештеничком именику“.[22]

 

Гласник, јануар 1987.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Уредба за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, Београд 1963, чл. 7.

[2] Но у случају да је човек крштен као одрастао, после учињених ових грехова, па поставши хришћанин свој живот води заиста хришћански, и има остале потребне квалификације за свештенство, Св. Тајну Свештенства би могао примити (свакако не убрзо по крштењу, како опомиње Св. ап. Павле, да не упадне у замке ђавоље и гордошћу не изгуби све духовно што је дотле стекао – 1 Тим. 3, 6), јер се Св. Тајном Крштења крштавани ослобађа како прародитељског, тако и свих дотадашњих грехова (уп. др Јустин Поповић, Догматика III, Београд 1977, 564).

[3] 5. канон Св. апостола, Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1896, I, 49.

[4] 51. канон Св. апостола; 14. кан. Гангрског саб., Милаш, н. д. I, 120; II, 42.

[5] Творенија, в русском переводе, С. Петербург 1911, Т. II, 548. Правила широко изложена у питањима и одговорима, питање 12.

[6] Исто.

[7] Писмо 45. Арментарију, Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 264.

[8] Пидалион, исто.

[9] Исто.

[10] Црквено право, Београд 1926, 703; Црквено казнено право, Мостар 1911, 6588, т. 12. Проф. др Чедомир Митровић кратко помиње да је забрањено замонашити „мужа који има живу жену и обратно, изузимајући случај ако би се обоје, и муж и жена, сложили у тој жељи“ (Црквено право, Београд 1921, 76). Проф. Бранко Цисарж говори о питању монаштва брачних лица опширније, наводећи неопходност за монашење једног, пристанак другог брачног друга. Указује да пропис о прекидању брака монашењем, у грађанско-правном законодавству потиче од 22. новеле цара Јустинијана (Црквено право, Београд 1973, II, 150).

[11] У овим правилима, као узрок престанка брака предвиђа се и избор мужа за епископа, при чему се такође тражи писмени пристанак супруге, као и њена обавеза да ступи у монашки чин у манастиру друге епархије (чл. 84).

[12] Уп. 15. кан. Гангрског саб., Милаш, Правила, II, 43.

[13] Das Eherecht der orientalischen Kirche, Wien 1864, 773. Свакако преувеличавајући вредност „побожног разлога“ и „добре намере“ за престанак брака, тј. монашење, Валсамон је отишао у крајност, те једино он сматра да „пострижење остаје у важности ако се изврши и без сагласности другог брачника“ (Тум. 48. кан. Трулског сабора, Атинска синт., II, 421.).

[14] Атинска синтагма, Атина 1855, 405-406.

[15] Пидалион, н. д. 264, прим 1.

[16] Атинска синтагма, V, 405.

[17] Исто, II, 421.

[18] Црквено право, н. д. 150.

[19] Црквено право, н. д. 703.

[20] Н. д., 777.

[21] Уп. 8. канон. Неокесаријског сабора, Милаш, Правила, II, 30.

[22] Милаш, Правила, I, 74.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *