НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Узима ли се „Слава и ниње“ испред „Тебје слава подобајет“ после хвалитних псалама на свакидашњој јутрењи?

 

ПИТАЊЕ: У неким црквама и манастирима, после хвалитних псалама на свакидашњој јутрењи чита се „Слава и ниње“, па онда „Тебје слава подобајет“ и Мало славословље. У другима пак, „Тебје слава подобајет“ узима се непосредно после псалама, без „Слава и ниње“. Који је поступак правилнији?

 

ОДГОВОР: Поредак јутрење и вечерње био је у старини исти, разлика је била само у садржини молитава. Доцнијим развојем јутрења добива шири обим, али и данас, како разложно примећује Скабаланович, као и у најстаријим уставима, „крај сваке јутрење… изгледао је исто тако како сада изгледа други део празничне вечерње од „Свјете тихиј“. После хвалитних стихира (које одговарају стихирама на „Господи возвах“) долазио је први део Великог славословља… чему одговара „Свјете тихиј“; затим је била јектенија сугуба (у најстаријим свакако мирна)[1], „Сподоби Господи в дењ сеј“, прозбена јектенија, стихире стиховње; стих који одговара „Ниње отпушчаеши“, тј. Благо јест…, Трисвето и тропар“.[2]

Сличност ових двеју служби биће да је у вези са извесном сличношћу која постоји између почетка и краја сваког дана. Ако побуђени гледањем заласка сунца и настајања сутона, „видевши светлост вечерњу, прослављамо Оца, Сина и Светог Духа Бога“ за протекли дан и сва добра примљена у њему, слично осећање нас покреће, по проласку ноћи и настајању дневне светлости, да славимо Бога, њеног Творца, кличући: „Слава Тебје показавшему нам свјет…“. Поготово што нас је Он узвисно изнад свију земаљских створења, те можемо не само заједно с њима да гледамо светлост дана, него нам је даровао светлост духовну, Своју науку, којом смо у могућности да сагледамо несравњиво више: смисао и циљ света и нашег живота, као и пут томе циљу (Во свјетје Твојем узрим свјет…!).[3]

Овај последњи део јутрење сачињавају најпре три хвалитна псалма: 148, 149 и 150, који су и код Јевреја припадали јутрењој молитви.[4] Према писменим потврдама, њихову употребу на јутрењи можемо пратити све до V века, а под називом „хвалитни“ наведени су, на том месту јутрење, у опису синајског бденија препод. Јована Мосха и Софронија, с почетком VII века.[5] Због своје особито радосне и узвишене садржине, ова три псалма налазе се и данас не само на свакодневној и празничној јутрењи, него су, између свију осталих псалама, једино они задржани и на Васкршњој јутрењи.[6]

Свакако је од старине трећи псалам завршаван, као што се и у другим случајевима низ псалама завршавао, Малом доксологијом: „Слава Оцу и Сину и Сјватому Духу и ниње и присно…“.[7] Доцније, према Студијско-Алексијевском Типику, после сваког стиха ових псалама узимани су припеви: „Пошчади ни, Господи (пошчади ни)“; „Сине Божиј, помилуј нас“; „Тебје слава подобајет, Господи“; „Слава подавшему (показавшему) нам свјет“ итд.[8] Но већ у поменутом синајском бденију с почетка VII в., уз стихове псалама помињу се тропари, тј. стихире. Кад је пак Студитским Уставом измењен овај део јутрење тако што је „Сподоби Господи“ додато Славословљу, а стиховње стихире, које су раније узимане и на недељној јутрењи, остале само за свакидашње,[9] онда су уз „Слава и ниње“ хвалитних недељом узимане стихире, а после њих је долазило Вел. славословље. На малој пак, свакидашњој јутрењи, кад се нису узимале хвалитне стихире, хвалитни су псалми завршавани са „Слава и ниње“, па се онда читао стих „Слава Тебје показавшему нам свјет“, а затим Мало славословље: „Слава во вишњих Богу…“.

Но у грчком рукопису Народне библиотеке у Атини бр. 33, из XIV в., казује се овако: „А кад се заврше хвалитне, пева се „Слава“ и овај тропар: „Тебје подобајет всјакаја слава, Господи Боже наш, Тебје славу возсилајем и ми недостојни раби Твоји Оцу и Сину и Свјатому Духу…“. И одмах „Слава во вишњих Богу…“.“[10] Тако видимо да је од првобитног кратког припева уз стихове хвалитних псалама настао цео тропар „Тебје слава подобајет“ који је дошао између хвалитних псалама и Малог славословља. Но излагање овог рукописа казује нам још једну појединост од значаја: да се узима „И ниње“ кад се узима тропар „Тебје слава подобајет“, који се у ствари завршава са „И ниње“.

Рукописни грчки Типик ватиканске библиотеке бр. 1877, из 1292. г., излажући поредак јутрење у понедељак I седмице Великог поста, вели: „На хвалите не појемо стихире, него по свршетку њиховом (хвалитних псалама) и „Тебје слава подобајет“, одлазе појци пред олтар и почињу говорити: „Слава во вишњих Богу…“.“[11] „Слава и ниње“ се не наводи. Исто тако се налази у дечанском рукописном Типику из 1336-1346 г. (сада у Публичној библиотеци у Лењинграду, фотоснимак проф. Мирковића): „…на хвал(и)те Г(оспо)да ништо, отњелиже реч(е)м и Тебе слав(а) под(о)бајет О(т)цу, отходим на рогозине наше обе стране и стојеште равно вси почињајем Слав(а) ва вишњих Б(о)гу…“. „Слава и ниње“ се не помиње ни ту ни у рукописима Музеја СПЦ бр. 206, XVI в.,[12] као и у бр. 20, XVI в.[13].

Могуће је да је до овог изостављања дошло због гледишта да службама мањим, или уз Велики пост, „Слава и ниње“ уз ове псалме не приличи, него само оним које имају радосни, празнични карактер. Овакво гледиште изражава 16. прав. Шестог толедског сабора из 633. г., који вели да „неки на крају респонзорија нису говорили Слава (Оцу..) на основу тога што оно понекад звучи неодговарајуће; зато нека буде таква разлика да на радосним респонзоријима долази Слава, а на жалосним да се понавља почетак“.[14] Но могуће је и друго: Да је „Слава и ниње“ изостављено као сувишно стога што се увидело да га тропар „Тебје слава подобајет“ собом може сасвим да замени, јер га садржи у потпуности [Слава (подобајет)… Оцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње и присно… – Слава (је) Оцу и Сину и Свјатому Духу и ниње и присно…].

Разумљиво да сви рукописи не садрже овакве прописе, него се у појединим од њих по навици наставило и даље навођење „Слава и ниње“ и пошто је уведен тропар „Тебје слава подобајет“. Такву праксу, од наших рукописа налазимо у дечанском пергаментном Часослову бр. 107, из XIV в., у коме, иза стиха последњег хвалитног псалма: „… хвалите јего ва кимваљех васклицанија. Васако диханије да хвалит Г(оспо)да“ стоји: „Слава и н(и)њ(а). Таж(е) Тебе слава под(о)бајет Г(оспо)ди Б(ож)е наш…“ Исто је и у Типику бр. 115, с краја XIV в.; у Часослову и Типику бр. 108, из XIV в. У Часослову бр. 75, Пећке патр., XIV и XVI в., вели се: „… да хвалит Г(оспод)а: на конци Слава и н(и)ња, Тебе слава подобајет…“. Исто је у рукописном Псалтиру с последов. Музеја СПЦ бр. 30, XVI в.: „Хвалите Г(оспод)а са неб(е)с противу гласу, до конца. Таж(е) Слава и ниња. Таж(е) гл(агољ)ет певи ексапсалмо сице. На аште јес(т) пост: Тебе слава подобајет Г(оспод)и Б(ож)е наш…“ Такође у бр. 56, XVI в.

Као у овим рукописима, исто стоји у грчким штампаним богослужбеним књигама, старијим и савременим. Орологион (Часослов) штампан у Венецији 1848. г. наводи: „Ако ли је Четрдесетница, или други дан који нема Вел. славословља, после хвалитних „Слава и ниње“ говори одређени брат „Тебје слава подобајет“.“ Исто је тако у овој књизи издања Апостолики Диаконие: „… После хвалитних „Слава и ниње“, говоримо овако: „Тебје слава подобајет“…“.[15] У Иератикону истог издања (Атина 1971) стоји слично: „И чита присутни јереј три хвалитна псалма. Слава и ниње: Тебје слава подобајет“. У Октоиху (Параклитики) издања В. Регопула вели се још одређеније: „… всјакоје диханије да хвалит Господа. Слава и ниње… и одмах Мало славословље: Тебје слава подобајет…“.[16] Савремена грчка пракса следи, дакле, оне рукописе у којима се узима стари завршетак хвалитних псалама – „Слава и ниње“ – и онда кад је уведен тропар „Тебје слава подобајет“ испред „Слава тебје показавшему нам свјет“, иако је једно од тога двога сувишно.[17] Исти став заузима и црквенословенски штампани Часослов, у коме дословно стоји као у грчком из 1845. године.

Принцип да се не чита „Тебје слава подобајет“ пред Малим славоловљем, кад се узимају хвалитне стихире и уз њих „Слава и ниње“, и обратно – да се не узима „Слава и ниње“ кад се узима „Тебје слава подобајет“, тј. кад нема хвалитних стихира – доследно је спроведен у црквенословенском штампаном Типику и Октоиху. У IX глави Типика (О јеже како подобајет знаменати на всјак ден…) вели се овако: „После тога одређени чтец говори псалам: Хвалите Господа и Воспојте Господеви, И Хвалите Бога во свјатих јего, (и) ако Свети има стихире на хвалите, тада певнице говоре ова три псалма (наизменично). По Слава и ниње говори настојатељ: Слава Тебје показавшему нам свјет. А ако нема (тј. хвалитних стихира): По псалмима говори настојатељ: Тебје слава подобајет…“ На исти начин говори се и у правилу на крају Октоиха: „На хвалите Светоме, ако има, и колико је указано по Уставу; Слава Светоме, и ниње Богородичан по гласу (славе) Светог. Потом говоримо: Слава Тебје показавшему нам свјет… Ако не буде Светоме на хвалите, онда говоримо: Тебје слава подобајет…“.[18]

У цариградском Типику Г. Виолаки-а ово питање се не поставља, јер по њему кад нема хвалитних стихира, после светилна долази „одмах Тебје слава подобајет“.[19] Исто се предвиђа у бугарском Служебнику.[20] По бугарском Часослову, изд. 1941, питање није јасно постављено. По хвалитним псалмима, без помињања „Слава и ниње“, стоји примедба: „Ако имају хвалитне стихире, но нема Великог славословља, после хвалитних стихира читамо „Тебје слава подобајет“ (стр. 61)“. Али се не вели ништа како бива кад нема хвалитних стихира, а Мало је славословље.

Код појединих литургичких писаца наведено место изнето је уопштено, те се о њиховом мишљењу о овој ствари не може закључити ништа одређено. Тако је нпр. у Венијаминовој Новој Скрижаљи, код професора Трембеласа и Фундулиса.[21] Код проф. Л. Мирковића, после хвалитних псалама вели се само толико: „Затим долази „Тебје слава подобајет“…“[22] Код К. Никољског стоји нешто јасније: „А кад се не пева „Всјакоје диханије“, тад после хвалитних псалама, уместо певања стихире на „Слава и ниње“, чтец говори: „Тебје слава подобајет“.“[23] Булгаков вели сасвим одређено да се „Слава и ниње“ ту узима: „Кад нису одређене стихире „на хвалите“, то после „хвалитних“ псалама чтец чита „Слава и ниње“ и затим „Тебје слава подобајет“…“[24] У Правилнику еп. Мелентија, упутство на овом месту, насупрот Булгакову говори да се „Тебје слава подобајет“ узима непосредно после хвалитних псалама, без „Слава и ниње“. Говорећи о читању хвалитних псалама, он вели: „И даље редом завршивши: Всјакоје диханије да хвалит Господа. После тога чтец за десном певницом, или настојатељ, чита гласно: Тебје слава подобајет…“.[25] У ранијим издањима Николајевићевог Типика стајало је: „…а ако нема Великог славословија, говори се после псалама: „Тебје слава подобајет“.“ У новом IV издању је нешто опширније: „Ако нема Великог славословља, после стихира на хвалите чита се: „Слава Тебје показавшему“; а ако нема ни стихира на хвалите, чита се „Тебје слава подобајет“.[26]

*

Сматрамо, дакле: као што се иза хвалитних стихира, на јутрењи с Малим славословљем, чита „Слава Тебје показавшему нам свјет“ без „Тебје слава подобајет“, да тако, кад нема хвалитних стихира, после хвалитних псалама не долази „Слава и ниње“, него уместо тога „Тебје слава подобајет“. Мала доксологија („Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње и присно…“) и по речима и по садржини потпуно се налази у тропару „Тебје слава подобајет“, те би узимање једног и другог било понављање истог, што наведена правила у црквенословенском Типику и Октоиху с разлогом избегавају. Тако, онда, треба и поступати.

 

Гласник, јул 1976.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Ово потврђује и грчки рукописни Типик ватиканске библиотеке бр. 1877 из 1292. г., који за крај јутрење прописује: „…  одлазе појци пред олтар и почну говорити: Слава во вишњих Богу….Господи прибјежиште, до: Узрим свјет, пробави милост Твоју. И ништа више… онда ђакон јектенију, и опет братија: Сподоби Господи све до: Јако Тебје подобајет пјеније…“ (Дмитријевскиј, Типика, Кијев 1895, 869).

[2] Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 148, 408.

[3] Уп. Скабаланович, н. д. II, 305.

[4] И. Фундулис, И аколутхиа ту ортхру, Тхесалоники 1966, 12.

[5] „И прочитавши хвалитне, без тропара (стихира), почели су „Слава во вишњих Богу“…“ (Скабаланович, н. д. I, 328).

[6] Скабаланович, н. д. II, 299.

[7] Према проф. Трембеласу, читање псалама „народ је слушао, и по завршетку целог псалма, или низа псалама, понављао гласно Алилуја, или Амин, или у доцније време, неки рефрен као: Слава Ти, Боже! или: Слава Оцу и Сину и Св. Духу… итд. (Аколутхие ту ортхру ке есперину, у Микрон Евхологион, Атина 1955, II, 152; уп. Скабаланович, н. д. II, 25; Л. Мирковић, Литургика, Београд 1965, I, 197, 214).

[8] Скабаланович, н. д. II, 302; Мансветов, Церковниј устав, Москва 1885, 163. Мансветов ту примећује да овај последњи стих објашњава „порекло садашњег узгласа пред Великим славословљем и место овога на јутрењи“.

[9] И данас се може уочити како је механички извршено спајање славословља (особито свакидашње јутрење) с химном „Сподоби Господи“, као и недељних хвалитних стихира (с припевима хвалитних псалама) и стиховњих стихира (с посебним, васкрсним стиховима: „Воскресни Господи Боже мој…“, Пс. 9, 33; и: „Исповјемсја тебје Господи…“, Пс. 9, 1) (Скабаланович, н. д. I, 408).

[10] Трембелас, н. д. 207, 208. Упоређење овог текста са рукописом Народне библиотеке у Атини извршио је јером. о. Иринеј Буловић, на чему му хвала.

[11] Дмитријевскиј, н. д. 869.

[12] У правилу како треба клепати сваког дана: „По скончанији хвалите Г(оспод)а, Слава ва вишњих…“. У правилу за понедељак прве седмице Часног поста стоји: „На хвал(ите) ст(и)х(и)ри не појем, поњеже решти Тебје слав(а) подобајет Г(оспод)и Б(ож)е наш начинајет нареждени инок: Слава ва вишњих Б(ог)у“.

[13] „… и поњеже решти…“

[14] Скабаланович, н. д. I, 343.

[15] Атина 1952 , 86.

[16] Солун 1967, 99.

[17] Друга је ствар кад је „Тебје слава подобајет“ као кратак припев народ узимао уз сваки стих хвалитних псалама, па и уз „Слава и ниње“, а друга узимати га само уз „Слава и ниње“ као већ развијен тропар, али сасвим исте садржине и по речима и по смислу са „Слава и ниње“.

[18] И на јутрењи Вел. петка, после хвалитних стихира, које се узимају и уз „Слава и ниње“, чита се Еванђеље десето, а онда „Слава во вишњих Богу“, без „Тебје слава подобајет“, како по данашњем црквенослов. Типику, тако и по грчком рукоп. Типику Пантократоровог манастира у Цариграду из 1749. г. (бр. 85, Дмитријевскиј, н. д. 551).

[19] Типикон тис ту Христу мегалис екклисиас, изд. Саливеру, Атина, без ознаке год. издања, стр. 46, 328.

[20] Софија 1928, стр. 55, 56.

[21] С. Петербург 1899, 122; Аколутхие ортхру ке есперину, Микрон евхологион, Атиина 1955; И аколутхиа ту ортхру, Тхесалоники 1966; Монахикос ортхрос, Тхесалоники 1972.

[22] Литургика II, Београд 1966, 28.

[23] Пособије, С. Петербург 1900, 330.

[24] Настољнаја књига, Харков, 1900, 787.

[25] Правилник I, Београд 1904, 48.

[26] II изд. Срем. Карловци 1905, 30; III изд. 1929, 25; IV изд. Београд 1971, 25.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *