НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Читање Еванђеља пред Часном трапезом

 

ПИТАЊЕ: Колико мије познато, у многим нашим крајевима, на недељној јутрењи свештеник чита Еванђеље пред Часном трапезом. При томе једни свештеници стоје са њене западне стране, а други са јужне. Шта је правилније и боље?

 

ОДГОВОР: Прописи који се налазе у савременом Служебнику, Октоиху, Типику, такође код литургичких писаца: проф. Мирковића, Никољског, Булгакова, Скабалановича, еп. Мелентија, Трембеласа и др., одређују да Еванђеље на јутрењи, кад се оно чита, свагда чита свештеник, а не ђакон. Тако је било и у старини, као што видимо из Диатаксиса патријарха Филотеја († 1376 г.), где се вели: „И чита јереј Еванђеље“.[1] Исти пропис налази се и код Св. Симеона Солунског: „И презвитер чита јутрење Еванђеље“.[2] По путопису пак Етерије, с краја IV в., Еванђеље на недељној јутрењи читао је епископ.[3] И по новијим Типицима, који одређују да се јутарње Еванђеље недељом чита после осме песме канона, треба да га чита свештеник.[4]

Објашњење зашто тако бива налазимо у Новој Скрижаљи архиеп. Венијамина: „Јереј чита јутрење Еванђеље да би најпре нахранио речима оне које ће на идућем свештенодејству (тј. Литургији) хранити божанственим хлебом. Дужност храњења најпре речју, а затим хлебом, јереј чини по угледу на пример самог Христа који је хранио Своју цркву најпре науком, а затим Тајном Тела свога“.[5] Ово објашњење налази се дословно у примедбама које даје Гоар на почетку свог Евхологиона,[6] и архиеп. Венијамин свакако га је оданде преузео. Духовито објашњење зашто свештеник чита Еванђеље на јутрењи, а ђакон на Литургији, даје Скабаланович. Он вели: „Свештеник на Литургији има вишу функцију од читања, ма то било и Еванђеље. Осим тога, Еванђеље на недељној јутрењи важније је од оног на Литургији, зато што се директно односи на васкрсење (у таквом односу стоје Еванђеља и неких других празника, нпр. Божића; ср. Пасху)“.[7] По проф. Фундулису, који се при томе позива на Св. Симеона Солунског, свештеник читајући васкрсно Еванђеље на јутрењи представља „виши чин анђела“ који су при васкрсењу Христовом били весници тог радосног догађаја мироносицама и свету.[8]

Што се тиче питања: Са кога места свештеник треба да чита недељом јутарње Еванђеље, ту јединство није потпуно као што је у погледу лица које треба да га чита. Према Етерији, епископ је улазио у ограду решетке Гроба Господњег и оданде, према вратима те ограде, читао га.[9] Св. Симеон Солунски вели да га презвитер чита са амвона.[10] По ономе како се у погледу читања јутарњег Еванђеља недељом излаже у Црквенословенском Типику, излази да се чита у олтару.[11] Проф. Мирковић пак вели „са Царских двери“. Хеортологија, пак вели „са Часне трапезе“.[12] Према руским литургичарима, чита се у олтару. Тако Никољски каже: „Затим се у недељне дане чита Еванђеље у олтару… из кога се као из Гроба Господњег разлеже вест о Христовом васкрсењу“.[13] Готово истим речима говори о томе Булгаков.[14] Скабаланович казује не само да се чита у олтару, него још јасније и одређеније – на Часној трапези: „Због тог се Еванђеље на јутрењи чита у олтару на престолу… То особито одговара васкрсној јутрењи зато што престо означава гроб Спаситеља“.[15] Да га на Часној трапези треба читати, вели и еп. Мелентије у свом Правилнику: „Свештеник отворивши Јеванђелије, чита га на Св. престолу“.[16]

Но најпотпуније излагање и објашњење о томе налазимо код проф. Фундулиса. Према чињеницама на које он указује, читање се поставља и решава на овај начин: Ако размотримо историјски развој тога дела јутрења, око читања Еванђеља, уочићемо да је он током времена ишао у правцу што потпунијег представљања појединих момената из еванђелске историје о васкрсењу Господњем. Тако нпр. сам овај дан, недеља, представља нам дан васкрсења. Друго, време читања Евађеља било је у старини „рано изјутра“, како се догађај васкрсења описује у Еванђељима. Даље, свих 11 еванђељских одељака који се недељом читају на јутрењи свагда говоре о васкрсењу Господњем; читају се с Часне трапезе која представља гроб Христов. Свештеник који их чита, као представник вишег чина свештенства, представља „савршенији чин анђела“. Према упутству појединих грчких рукописа, у старини, при читању овог Еванђеља, свештеник је требало да обуче бели епитрахиљ и фелон, да би тако што боље представио анђела, „који беше обучен у белу хаљину“ (Мт. 28, 3; Мр. 16, 5). Најзад, кад се Еванђеље прочита, и данас се оно износи на средину цркве да га верни целивају, а то представља васкрслог Спаситеља како се по васкрсењу јавља ученицима „ставши усред њих“ (Лк. 24, 36; Јов. 20, 19), и како му се они поклонише (Мт. 28, 18).

На крају проф. Фундулис изводи овај закључак. „У целом, дакле, овоме васкрсном оквиру поретка јутарњег Еванђеља треба да се постави и питање где стоји свештеник при његовом читању. Према односном опису евађелиста Марка (16, 5-6) – кад жене дођоше на гроб „видеше младића где седи с десне стране“ и из његових уста чуше: „Не бојте се! Исуса тражите Назарећанина, Распетога. Уста, није овде. Ево места где га положише“ – право место које треба да заузме свештеник поред Часне трапезе, гроба Господњег, јесте с десне стране олтара“,[17] значи с јужне стране Часне трапезе, као што се свуда у Светој Гори и Грчкој чини. И у бугарском Служебнику јасно се казује да на јутрењи „васкрсно Еванђеље свештеник чита на јужној страни Св. престола“ (Софија 1928, 52).

Према томе, Еванђеље на јутрењи треба свагда да чита свештеник (или епископ); на недељној – с Часне трапезе, стојећи с њене јужне стране, а на празничној с налоња на Царским дверима.

 

Гласник, фебруар 1974.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Мињ, П. Г. Т. 154, 761.

[2] Мињ, П. Г. Т. 155, гл. 351, 640.

[3] Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 292.

[4] Према Трембеласу, чин јутрење састоји се из два независна дела. Први део, који се негда вршио у нартексу и састојао углавном из петнаест псаламских антифона, завршавао се входом у храм, где је онда вршен други део. Овај део сачињавала је песма тројице младића, доцније и остале библијске песме, хвалитни псалми и Славословље (Микрон евхологион, Атина 1955, II, 241).

Јутарње Еванђеље, према Св. Симеону Солунском, читало се на крају јутрење, после Славословља и васкрслог тропара (оваква пракса одржала се до данас на Вел. Суботу, по уласку у храм с плаштаницом, кад се после паримија и Апостола одређује читање васкрсног Еванђеља). И према Етеријином путопису, читао је епископ Еванђеље на крају недељне јутрење. После тога је долазио само један псалам и молитва, пa је после епископовог благослова бивао отпуст (уп. Л. Мирковић, н. д. 291; Трембелас, н. д. 235). Треба подвући да се и данас, после Еванђеља јутрење, чита један псалам (педесети) и молитва („Спаси Боже људи твоја…“).

Кад је настао канон, а 50. псалам читан пре њега, почело се Еванђеље читати пре тога псалма, као што стоји у Диатаксису патр. Филотеја и као што је у нашој и Руској цркви и данас. По новијем Типику Велике Цркве, недељно Еванђеље чита се после VIII песме канона, а пре „Величит душа…“ (Георгије Виолакис, Атина 1921, 24). Према проф. Фундулису, до тога је дошло „због везивања чина јутрење са св. Литургијом“ и да би већина верних томе присуствовала (Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1967, I, 125). Тако данас бива у Грчкој цркви, а такође у Бугарској. Но то се односи само на васкрсно јутрење Еванђеље. Празнично се чита и код њих после степена пре 50. псалма и канона, као и код нас.

[5] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1899, 114.

[6] Венеција 1730, 23.

[7] Толковиј Типикон, Кијев 1913, II, 246.

[8] Н. д. 125.

[9] Мирковић, н. д. 291.

[10] Н. д. 640.

[11] Гл. II. Види и правило у почетку Октоиха.

[12] Литургика II, 1, Београд 1966, 142 и Хеортологија, стр. 27.

[13] Пособије, С. Петербург 1900, 297.

[14] Настољнаја књига, Харков 1900, 781.

[15] Н. д. 246.

[16] Јутрења недељна, у Летопис Тимочке епархије, Зајечар 1929, стр. 116 и 130.

[17] Ј. Фундулис, н. д. 125, 126; Исратикон, изд. Апост. Диакониа, Атина 1971,45; „И свештеник чита јутарње Еванђеље које је на реду, стојећи с десне стране св. Трапезе“. Исто се вели и у објашњењу у Календарима издања Апост. Диакониа (1965, стр. 8).

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *