НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Библијске песме и тропари канона

 

ПИТАЊЕ: Кад сам био ђак у Призрену, читали смо у цркви на јутрењи библијске песме уз каноне. Међутим, ни у манастирима у којима се држи пуно правило ове се песме не читају, него припеви, нпр. „Свјатитељу оче Николаје, моли Бога о нас!“, „Пресвјатаја Богородице, спаси нас“, итд. Од једног нашег познатог теолога чуо сам да се библијске песме не узимају уз тропаре ни у Светој Гори. Како је дошло до тога да се ове песме, према којима је и настао канон, престану употребљавати?

 

ОДГОВОР: Од свог почетка новозаветна Црква је примила у склоп богослужења многе делове старозаветне, особито употребу Светог Писма. Од песничких књига Старог Завета и данас се нарочито употребљава Псалтир, тако да нема готово ниједног богослужења, општег и посебног, у коме се не би налазио један или више псалама, или бар неки стих из њих. Од осталих песама, расутих по другим старозаветним књигама, због своје религиозно-моралне узвишености, због које се могу убројати у „цвет библијске поезије и могу бити стављене изнад псалама“,[1] од давнине се у хришћанској Цркви употребљавају њих осам. То су: две Мојсијеве песме (Изл. 15, 1-19 и Пон. зак. 32, 1-43); Ане, матере пророка Самуила (1 Цар. 2, 1-11); пророка Авакума (3, 1-19); пророка Исаије (26, 9-19); пророка Јоне (2, 3-10); Азарије и тројице младића у пећи вавилонској (Дан. 3, 26-88).[2] Према Талмуду, ове песме су употребљаване су у храму јерусалимском. При празничном приношењу жртава у суботу, певана је друга песма Мојсијева, а при вечерњој жртви прва, наизменично 15, 1-10 и 15, 11-19.[3] Све до појаве новозаветних догађаја, поједине библијске песме биле су омиљена лектира Јевреја и ван богослужења, што потврђују и недавно пронађени кумрански рукописи с обиљем речи, израза и мисли које потичу из њих.[4]

У новозаветној Цркви, већ апостол Павле наређује вернима да на молитвеним скуповима певају и поучавају један другога „псалмима, химнама и песмама духовним“, са захвалношћу славећи Господа у срцима својим (Еф. 5, 19; Колош. 3, 16). Под химнама свакако треба разумети библијске песме. Старохришћански спис „Testamentum Domini nostri Jesu Christi“, с краја III в., сведочи да су се у то време на јутрењи, после почетних молитава и „славословља у зору“, певали псалми „и песме четири: једна од Мојсија, од Соломона,[5] и која било из пророка (тј. од песама нашег данашњег канона)“. Певала су их деца, две девице, три ђакона и три презвитера.[6] У IV в. библијске песме помиње Иларије Пиктавијски. По Верекундусу, ове песме су биле употребљаване и у Африканској цркви и певане на начин псалама. Поред песама које спадају у наведени број оних осам (две Мојсијеве, Авакумове, Јонине, Азаријине), помињу се ту и друге: Деворина, Јеремијина, Језекијина и Манасијина.[7] Особито је била у употреби песма тројице младића у пећи вавилонској, коју помиње, у спису „О девојаштву“, Св.Атанасије Велики.[8] Један александријски рукопис Псалтира из V в., на крају иза псалама, наводи девет библијских песама, а уз њих „Ниње отпушчајеши“ и молитву Језекијину.[9] Према Трембеласу, биће да је избор од десет, између свију осталих библијских песама, извршен у Сирији и Палестини не пре VI в., јер још Исихије Јерусалимски, половином V в., помиње њих 14.[10] У опису синајске јутрење, монаха Јована Мосха и Софронија, из поч. VII в., наводи се певање библијских песама. У једном грчком Псалтиру из 862. г. помињу се библијске песме од прве до седме под називом „Оде“, осма „имнос“, а девета (Св. Богородице и Захарије) „евхе“.[11]

Од инославних хришћана, коптска јутрења нема ових песама, несторијанска – само две Мојсијеве; етиопска – Мојсијеве, тројице младића и Светог Симеона Богопримца; јерменска јутрења, управо полуноћнице – тројице младића, Свете Богородице и Захарије; поред тога, има код њих по једну песму Трећи час, вечерња и „служба пред сан“; јутрење маронита има 7 песама, вечерња 4, часови по 3, или по 2, повечерје 2. Од западних, римски чин, од времена Св. Венедикта, у последњем делу јутрење, употребљава ове библијске песме: у недеље и празнике – тројице младића; у понедељак – Исаије, уторак – Језекије, среду – Ане, четвртак – прву Мојсијеву, петак – Авакумову, у суботу – другу Мојсијеву. Амвросијански чин – Захаријину или другу Мојсијеву, Мојсијеву прву, тројице младића (само недељом и празником); мозарабски чин – једну песму редом, али друкчије од римског.[12]

Из поменутог описа недељне синајске јутрење из поч. VII в. (607. г.), сазнајемо да су се стиховима библијских песама додавали припеви, тропари: „И уставши почели смо песме Мојсијеве, тихо певајући без тропара, и ни на трећој, ни на шестој нисмо чинили међупесму (месодион)…“.[13] Под Мојсијевим песмама подразумевају се свакако и остале, назване све Мојсијевим у смислу у коме су сви псалми названи Давидовим.[14]

Према проф. П. Трембеласу, ови тропари настали су по узору на сједалне који су се певали после читања низа псалама. Он такође сматра да постојање трипеснеца и четворопеснеца, пре Светог Андреје Критског, указује да свих девет библијских песама нису узимане свакодневно, него само три: осма и девета стално, а остале редом, сваког дана по једна, суботом пак по две. После сваке од ове три песме које су свакодневно узимане, певани су тропари, „и ово су тзв. месодија“. Кад су се овим додали други тропари, по истом метру и мелодији, настали су трипеснеци и четворопеснеци, који су од VIII в. задржани само за Свету четрдесетницу, а у друге дане замењени пуним канонима од девет, или осам песама.[15] Г. Бекаторос сматра да су вероватно од VI в. поједини црквени песници почели да састављају за сваку песму по један краћи састав, који се певао уз стихове одређене песме. Како је он по садржини био везан за дотичну песму, назван је ирмос (од грч „иро“ = припајам, везујем, нижем).[16] Према другима, песма је добила овај назив кад су јој се додали тропари које она везује уз библијску песму.[17] Како се ирмос певао уз сваки стих одређене библијске песме, да би се избегла монотонија, почели су се састављати и други кратки састави, тропари, који су садржином били независнији од библијске песме, и тако је настао канон.[18] Од VII в. почиње ова врста хришћанске поезије да цвета и потискује дотадашњу употребу кондака и икоса.

По Скабалановичу, припеви уз стихове појединих библијских песама спочетка су били врло кратки. Најстарији и најпростији облик ових припева, по његовом мишљењу, сачуван је у грчким Псалтирима цариградске Цркве из IX в., јер се они нису свуда напустили ни кад је настао канон и уз стихове песама почели певати ирмоси и тропари. У једном Псалтиру Московске синодске библиотеке припев за прву песму није наведен; за другу је био: „Слава Тебје Боже!“; за трећу: „Помилуј мja, Господи!“; за четврту: „Услиши мја, Господи!“; за пету и шесту: „Ушчедри мја, Господи!“; за седму и осму: „Умилосердисја о мње Господи!“; за Богородичину и Захаријину: „Благословен јеси, Господи“.[19] Доцније су ови стихови, како показује рукопис Студитског Типика из ХIII в., уподобљени садржају сваке песме – прве: „Господеви појим славно бо прослависја“; друге, за стихове 1-14: „Слава Тебје, Боже“, од 15. до 22а стиха: „Сохрани мја, Господи“, од 22б до 39a стиха: „Праведен јеси, Господи“, од 39б до 43. стиха: „Слава Тебје, Боже“; тpeћe: „Свјат јеси, Господи (и), појет тја (тја појет) дух мој“; Четврте: „Слава сиље Твојеј, Господи“; Пете: „Господи Боже, (твој) мир дажд нам“; Шесте: „Јако пророка Јону спаси мја (нас), Господи“; Седме: „Отец наших (отец и нас) Боже благословен јеси“; Осме: „Господа појте (дјела) и превозносите во всја вјеки“; Девете: похвала Св. Богородице, за први глас: „Роди вси блажат тја“, и даље припеви за 8 гласова.[20] Ови припеви, за првих осам песама (за другу само „Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје“), налазе се и у Псалтиру с последовањем у наслову сваке песме.

Стихови библијских песама налазе се редовно у Псалтирима у свом пуном виду, а у Ирмологијама у три облика: прво се наводи њихова употреба у седмичне дане, за мале Свете; иза тога за недељне и празничне дане, Свете с полијелејем и Великим славословљем, у предпразништва и попразништва; најзад за Велики пост. Ова разлика потиче отуд што се у Великом посту ове песме употребљавају у целости, као што су наведене у Библији; на мале Свете – у скраћеном облику, а у недељне и празничне дане још краће. Уз Велики пост и на мале Свете треба стихове појединих песама да певају, или читају, од почетка обе певнице наизменично док не остане довољан број стихова да се певају уз ирмосе и тропаре канона из Октоиха и Минеја, одн. Минеја и Триода (уз Велики пост).[21] Овај начин узимања библијских песама назива се у црквеним књигама „Господеви појем“. У недељне, празничне и Свете бар са Великим славословљем, као и у предпразништвима и попразништвима Господњих и Богородичиних празника, испред канона не певају се стихови песама, него се одмах пева ирмос првог канона без стиха, а стихови долазе тек уз тропаре. У црквеним књигама тај начин употребе библијских песама назива се „Појем Господеви“ .[22]

Да би се могло видети у коликој се мери скраћују стихови појединих библијских песама, изнећемо их, по угледу на Скабалановича, у четири ступца, уз напомену да подела на стихове у богослужбеној употреби није иста са оном у Библији, јер се дуги библијски стихови деле на два или више делова, а поједини изостављају:

 

У Библији уз Велики пост на мале Свете на празнике
I песма                19 стихова 19 по Скабал.     12,  у ствари    16 10
II песма               43 стиха 65 по Скабал.       –
III песма             11 стихова 16 по Скабал.     12,  у ствари    16 10
IV песма            19 стихова 30 по Скабал.     12,  у ствари    16 10
V песма              11 стихова 15 по Скабал.     12,  у ствари    14 10
VI песма             8 стихова 11 по Скабал.     10,  у ствари    10 10
VII песма            31 стих 34 по Скабал.     12,  у ствари    10 10
VIII песма          22 стиха 20 по Скабал.     12 , у ствари    16 10
Св. Богор.          10 стихова 6 по Скабал.      6,   у ствари     6 6
IX песма
Св. Захар.          12 стихова 11

(код Скаб. 12)

по Скабал.     10,  у ствари    10 10

 

Према Скабалановичу скраћивање је вршено тако „да су се из песме изостављали мање поетични стихови и чије изостављање није нарушавало ток речи, ни реметило главну мисао“; такође стихови у којима се понављало раније речено; затим општа мисао, и подробно описивање догађаја.[23] Никољски још додаје да се изостављала појединачна, уметнута мисао (1. песма 17. ст.); или доказивање (3. п. 12. ст.); или историјат (6. п. 2, 4, 8, и прва пол. 11. ст.); или скрушеност и молитва због греха (7 п. 2, средина 4, 5. и 28 ст.).[24] Треба још уочити да се први стих никад не изоставља, а тако исто ни последњи, „због чега песма не мења свој спољашњи облик“.[25]

Како шеста песма нема довољно стихова, то се и у седмичне дане испред ирмоса не читају њени стихови, него долази ирмос и један тропар без стиха. Тако бива и са седмом,[26] и деветом песмом.

Све до у новије време, стихови библијских песама у Православној цркви употребљавани су на јутрењи уз каноне свуда. Због недостатка појаца, или што је лакше, почели су их негде изостављати и замењивати стиховима поменутим у питању, који су одређени уз каноне на повечерју.[27] Ова замена је почела још у XVI в. У неким Типицима из тог времена, за божићни канон указује се припев: „Слава Господи рождеству Твојему“; за богојављенски: „Слава Господи крешченију Твојему“. У једном Типику XVII в. налази се упутство: „О запјевах в охтаи (Октоиху) в седмици, как в каноње говорит“, а иза њега је наведен „Указ о запјевах в каноњех свјатим“.[28] За своје време, половину XIX века, Никољски вели: „У већем делу храмова узимање песама Светог Писма обично се ограничава само певањем песме Богородици: „Величит душа моја Господа“. И само у Великом посту, узимање стихова свију песама врши се тако како указује Типик. У све дане, сем Великог поста, пред тропарима канона, уместо стихословља песама Светог Писма, поју се припеви, нпр. пева се припев: „Слава Тебје Боже наш, слава Тебје“, или: „Пресвјатаја Богородице, спаси нас“, или други“. Овако исто пише и Булгаков.[29] Никољски сматра да је до ове замене дошло „зато што у неке дане Устав указује да се певају особити припеви уместо стихова песама Св. Писма. Тако у четвртак 5. седмице Великог поста вели се у Типику: „Пјесњеј не стихословим. И абије начинајем великиј канон… припјевајушче: Помилуј мја Боже, помилуј мја“. Стиховима преп. Марије: „Преподобнаја мати Марије, моли Бога о нас“; стиховима преп. Андреја припев: „Преподобне отче Андреје, моли Бога о нас“. На Пасху Устав прописује припев: „Христос воскресе из мертвих“. У недеље Устав указује первоме же тропарју припјев: „Слава Господи свјатому воскресенију Твојему“.“[30] Од Руса је ова пракса прешла и нама, те се ваљда ни у једној нашој цркви и манастиру библијске песме не узимају, сем што се уз Велики пост уторком читају стихови друге песме.

Ову измену, коју Булгаков назива „нарушавањем прописа Устава“, Скабаланович с правом осуђује велећи: „Без обзира што је широко распрострањена, за ову праксу тешко се може наћи какво било оправдање. Да ли постоји лепши припев од стихова библијских песама, нпр.: „Воскреснут мертвии и востанут иже во гробјех, и возвесељатсја иже на земљи“ (Ис. 26, 19); или: „И да взидет из истљенија живот мој, Господи Боже мој“ (Јона, 2, 7); или, најзад, сви стихови 8. песме, сваки са завршетком: „Господа појте и превозносите јего во вјеки“ (Дан. 3, 57)“?[31]

Под ову осуду, познатог професора Кијевске духовне академије, не потпадају манастири у Светој Гори, јер се у њима библијске песме и данас употребљавају. Истина, због малог броја појаца, обично прва, трећа и девета песма канона узима се са стиховима библијских песама по правилу. Остале песме узимају се овако: за једном певницом прочитају редом све стихове библијских песама: четврте, пете, шесте, седме и осме; за другом певницом тропаре канона ових песама из Октоиха, па за првом све тропаре ових песама из Минеја. После треће и шесте песме певају ирмос последњег канона, уз јектенију и одређена читања, а по осмој – „Величит душа“. Библијске песме, дакле, узимају се у потпуности, у што сам се уверио и сам посетивши неколико пута Свету Гору.

Због њихове изузетне важности, како у старозаветној тако и новозаветној Цркви, због које су употребљаване на богослужењу кроз векове и могле послужити као узор за састав хиљада песама које сачињавају каноне свију празничних и непразничних дана, ове химне треба и данас употребљавати.

Ако због малог броја невичних појаца, мноштва обавеза и дужности, као и других тешкоћа, не можемо узимати библијске песме сасвим по пропису Типика, али би их и у нашим манастирима требало узимати бар како се оне сада узимају у Светој Гори. Због уважавања овог „цвета библијске поезије“, поштовања старине и покоравања прописима Типика, који су и сада у важности, свакако нам не би пропала плата од Господа и Његових Светих.

 

Гласник, октобар 1978.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1913, II, 256.

[2] Сматрам да неће бити сувишно да се изложи садржина свих девет библијских песама углавном према Г. Грацеас, Оде, у: Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1968, Т. 12, 542, а две новозаветне углавном према П. Трембеласу, Ипомнима ис то ката Лукан евангелион, Атина 1952.

I. Песма Мојсија и синова Израиљевих по преласку преко Црвеног мора. Задивљени спасeњем чудесном силом Божјом, гледајући непријатeље потопљене у мору, налазећи се изван Египта, на супротној обали Црвеног мора, у слободи, сав народ обузима безмерно одушевљење које се излива у песми радости и хвале Богу: „Помоћник и заштитник ми би за спасење, Он, Бог мој и прославићу Га, Бог Оца мога и узносићу Га…“. У овој радости учествују сви, не само људи, него и жене, које предвођене Маријом, сестром Мојсијевом и Ароновом, са бубњима и свиралама отпевају као рефрен прве стихове песме: „Певајмо Господу, јер се славно прослави! Коња и коњика баци у море“! И по Јосифу Флавију, песма има двојни карактер: као прво и најважније, истиче силну заштиту Божју и спасење; као друго – казну фараона у пропасти његове војске.

II. Друга песма Мојсијева има сасвим друге ознаке. Она није израз радости, него жалости и потиштености. У овој, лабудовој песми својој, вођа народа јеврејског с горчином кори народ, који је примао толика добра од Господа, а толико се пута показивао незахвалан и непослушан Богу још сада, док је Мојсије с њима, а шта ће тек бити кад он умре! Због тога ће их снаћи тешка страдања: глад, помори, дивље звери, рат и падање у ропство. Ипак, ове невоље ублажују последњи стихови песме у којима Мојсије излаже милост Божју, која неће напустити Изабрани народ, него ће га у невољи помиловати и ослободити од свих непријатеља (32, 36, 42, 43). Тако последњи акорд песме делује утешно и охрабрујуће.

III. Трећа песма потиче од Ане, матере пророка Самуила, кога је, будући нероткиња, измолила од Господа и по обећању посветила служби Господу код Шатора од састанка у Силому. Цела песма од почетка изражава моћ Божју која снажи верујуће у Њега: „Утврди се срце моје у Господу…“. Карактеристику песме чине антитезе: жалост – радост; сиромаштво – богатство; обиље – глад; немоћни – силни; неплодни – плодност. Кренувши од личних прилика, химна прелази на друштвене, да би завршила идејом о Месији: Господ ће судити крајевим земаљским… и подићи рог Христа (Помазаника) свога (ст. 10).

IV. Четврта песма је из књиге пророка Авакума. Из дубоке старине схватала се она у месијанском смислу: о доласку Месије и Његовој победи над смрћу. И у овој песми моћ Божја показује се у два вида: с једне стране, Он се јавља као заступник и руководилац изабраних, с друге као сила која побеђује њихове моћне непријатеље: „Изашао си на спасење народа свога, да спасеш помазаника свога; на главе безаконика бацио си смрт“ (ст. 13). Но „антитезе овде нису тако снажне као у претходној химни“. Као и други песнички састави јеврејски, библијски и ванбиблијски, песма има и лични тон, поред општег месијанског, те се у њој говори мисао пророкова разбија се у химни углавном овако: „Господе, чух глас Твој и препадох се; но видећи величанство Твоје и силу којом браниш Твоје верне, радујем се и веселим у Богу Спаситељу своме“.

V. Садржину пете песме сачињава цела 26. глава Књиге пророка Исаије, али је у литургичкој употреби од 9. стиха. Месијански карактер има већ почетак који говори о крају времена и песми коју ће верни народ тада певати. Ознаке које карактеришу тај верни народ су: правда, истина и мир, сједињење с надом. Као и у трећој песми, и овде налазимо у јеврејском песништву омиљене антитезе које подсећају на новозаветна блаженства смирених и кротких (ст. 5-8). У невољама од непријатеља народ не малаксава него, уздајући се у помоћ Божју, црпе снагу да их преброди и дочека боље прилике, као што порођајни болови означавају долазак новог бића на свет (Даничићев превод не одговара грчком, нејасан је и има други смисао.) (ст. 17-20). У 19 ст. пророк слика васкрсење мртвих „росом“, милошћу Божјом према праведним, док ће непобожне и неспремне за тај дан снаћи гнев Божји и осуда. Узвишени стил прор. Исаије, с мноштвом идеја и слика, карактерише и ову његову песму.

VI. Садржина шесте песме је молитва пророка Јоне у утроби кита, куда је доспео бежећи од наредбе Божје да оде у Ниниву и проповеда незнабошцима покајање. Слично прор. Авакуму, и ова песма има лични тон и сва је у првом лицу једнине, али одмах после првих речи невоље, пророк изражава поверење у Бога Који је услишао глас његове молитве (ст. 2). Доживљај бацања у море, тоњења у дубину морску, природно дају песми особити тон и материјал за описивање водене стихије: таласа, дубине, струја, бездане. Догађај с китом има месијански значај – преобраза смрти и васкрсења Христовог.

VII. Први део седме песме сачињава молитва Азарије (за седмичне и празничне дане свега 4 стиха), који је с другом двојицом јеврејских младића, Ананијом и Мисаилом, бачен у зажарену пећ, због непокоравања царевој заповести да се поклоне златном идолу; а други део (6 стихова) је песма све тројице младића у пећи вавилонској. Песма се налази у грчком преводу Седамдесеторице, црквенословенском и сиријанским преводима. У масоретском тексту је нема, иако је свакако постојао арамејски оригинал. У грчком налази се у 3. гл. књиге прор. Данила, између стихова 23. и 24. под посебном нумерацијом стихова од 1. до 21, а у словенском у истој глави, али се после 23. стиха наставља даље нумерација, те је молитва Азаријина од стиха 26. до 45.

Песма почиње похвалом Божјој узвишености, праведности и истинитости. За невоље које су снашле Јерусалим, народ јеврејски и самог Азарију, он вели да су праведне, јер смо згрешили преступањем заповести које је Бог дао „да нам буде добро“ (ст. 30). У односу на претходне песме, особито у овој се види познато израиљско схватање: Бог неће никад пустити да Изабрани народ пропадне, него ће га, по обећању патријарсима, умножити „као звезде небеске и као песак крај мора“. Због тога ће се прославити име Божје, посрамити непријатељи сваког правог Израиљца и разумети да је „Господ Бог један и славан по свој васељени“.

VIII. И осма песма потиче из исте главе књиге пророка Данила, а сачињава ју заједничка песма двојице других младића и Азарије. Налази се од стиха 34. до 67. посебне (у грчкој Библији), и од 57. до 90. заједничке нумерације (у словенској Библији). У грчкој Библији обично нема стихова 44. и 45. („Благословите студен и врућино Господа…Благословите росо и иње Господа…“), јер се налазе само у једном рукопису Теодотиона. У словенској Библији ови стихови се налазе. Уз све стихове долази као рефрен: „(Господа) појте и узвишавајте у све векове“, што веома олакшава литургичку употребу песме и ствара величанствен утисак. Песма је свечане садржине, с мноштвом слика: Господа који седи на херувимима, на престолу славе Царства Свога, у храму славе Своје, види бездане. Сви створови на небу, земљи, у ваздуху и води, и све твари побуђују се да славе Господа позивом: „Благосиљајте…“. Многи делови песме налазе се и у псалмима, особито 148.

IX. Девета песма је из Новог Завета, из прве главе Лукиног Еванђеља. Сачињава је химна Пресвете Богородице (ст. 46-55) и Св. Захарија (ст. 68-79). Химна Св. Богородице показује, не само по употреби антитеза, тако омиљених у јеврејском песништву, да су јој за узор послужиле библијске песме, особито Псалтир и песма Ане, матере Самуилове. То је и разумљиво кад се узме у обзир да су сви Јевреји и Јеврејке од детињства упознавани са Св. Писмом. С друге стране, треба имати у виду да је речи ове песме, као и Св. Јелисавета и Св. Захарија, Св. Дјева изговорила под Божјим надахнућем. У тумачењу овог догађаја Ориген вели: „Пре Јована Јелисавета пророкује, пре рођења нашег Спаситеља Марија пророкује. И као што је грех почео од жене, а потом доспео на човека, тако и добра почеше од жена, да жене, одбацивши немоћ и женске (слабости), побуђују да ревнујемо животу ових блажених“ (Беседа 8. на Луку, изд. Апост. Диак., Атина 1958, Т. 15, 24). И Св. Василије Велики каже да је речи ове химне Света Дјева „пророчки изрекла“ (у Трембелас, н. д. 63).

Песма која почиње величањем Господа, одише радошћу, без иједне речи туге и потиштености због невоља, него је у целини химна победе и блаженства због ванредног догађаја доласка Спаситеља на земљу (Грацеас, н. д. 555). Песма се може поделити на четири дела, строфе: I – стихови 46-48; II – ст. 49 и 50; III – ст. 51-53 и IV – ст. 54 и 55.

Као што се вели у Св. Писму, и као што напоменусмо, Св. Захарија је изговорио своју химну о надахнућу Св. Духа. На први поглед у њој се уочавају два дела: У првом се говори „о Христу као присутном и у животу“, а други говори „o Јовану као већ дошлом“ (Н. д. Бес. 10, стр. 27, 28). Први део сачињавају три строфе (I – ст. 68,69; II – ст. 70-72; III – ст. 78-79). Стил и синтакса химне у толикој су мери јеврејски да се по Олхаузену може реч по реч преводити на јеврејски (Трембелас, н. д. 74.).

Почетне речи химне: „Благословен Господ Бог…“, налазе се на много места у Ст. Завету, особито код пророка. У Новом Завету реч „благословен“ употребљава се само у односу па Бога, никад на човека. „Као што Велича душа моја постаде угледањем на псалме, тако и Благословен Господ… показује настанак угледањем на пророштва. Стога је и названа последњим пророштвом Ст. Завета, и првим Новог. И док je тон Велича душа моја царски, (тон) Благословен Господ је свештени. Велича душа моја приличи кћери Давидовој – Благословен Господ сину Ароновом“ (Тремб., н. д. 74).

[3] Скабаланович, н. д. II, 259.

[4] Г. Грацеас, Оде, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1968, Т. 12, 561.

[5] Скабаланович вели: „Може бити псалам 71. с именом Соломона у натпису“ (н. д. I, 88). Али је 1909. г. Рендел Морис открио 42 химне под Соломоновим именом, од којих неке заступају гностичке идеје. Већина их садрже похвале Богу, а неке су догматског карактера, нпр. о оваплоћењу, силаску у Ад и божанској благодати (уп. В. Фанургакис, Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1968, Т. 12, с. 563, 564).

[6] Скабаланович, исто.

[7] Скабаланович, исто.

[8] Изд. Апостолики Диакониа, Атина 1963, Т. 33, 71.

[9] П. Трембелас, Е евхе ту ортхру ке есперину, Атина 1955, 244.

[10] Исто.

[11] Скабаланович, исто.

[12] Скабаланович, н. д. I, 350, 351, II, 260.

[13] Скабаланович, н. д. I, 328.

[14] Скабаланович, н. д. II, 259.

[15] Н. д. 244, 245.

[16] Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа,Т. 12, с. 562.

[17] Марко Ефески: „Ирмоси се називају тако што се њима привезују други тропари, те се од њих образује као један ланац“; слично томе вели и Зонара (Према Венијаминовој Скрижаљи, С. Петербург 1859, 139); од новијих: Никољски, Пособије, С. Петербург 1900, 309; Скабаланович, н. д. II, 266; Л. Мирковић, Литургика, Београд 1965, I, 227; еп. бачки Иринеј, Недеља Св. Педесетнице, Ујвидек 1942, 394; В. Иљин, Всеношчноје бденије, ИМКА Прес, Париз, без године издања, стр. 118.

[18] М. Бекаторос, исто 563.

[19] Скабаланович, н. д. II, 261.

[20] Скабаланович, н. д. 261, 262.

[21] Таквих стихова обично има 12, а са „Слава и ниње“ свега 14; понекад 6 (свега 8), или 2 (свега 4).

[22] Спочетка разлике између „Господеви појем“ и „Појем Господеви“ није било, узимало се „Господеви појем“ и на мале и на велике Свете, као и недељом. То нам показује Евергетидски Типик у коме се за велике празнике вели: „Господеви појем не говоримо, него ирмос двапут“. Но ако ови празници падну у недељу, вели се: „Господеви појем говоримо и стављамо 16 стихова…“ (Скабаланович, н. д. II, 262). Појам „Појем Господеви“ увео је најпре Јерусалимски Типик, те се у рукопису Московске син. библиотеке бр. 329/384, из XIV в., већ јавља глава о „Господеви појем“ као што је то у садашњим Типицима. У XVII в., по сведочанству Арсенија Суханова, у Грчкој су се употребљавале скраћене библијске песме, али једнако за празничне и седмичне дане, тј. „Појем Господеви“, што је данас одређено за недеље и празнике. (Скабаланович, н. д. II, 262).

[23] Н. д. 260, 261.

[24] Н. д. 305.

[25] Скабаланович, н. д. II, 261.

[26] Иако она у Библији има 31 стих, а уз пост 34. На мале Свете, као и на празнике она има свега 10 стихова. Изостављени су 21(24) стих, тј. они који описују догађај и они који показују да су народ постигле невоље због греха, као што је изнео Мојсије у својој другој песми да ће се десити: „Јако истиноју и судом навел јеси сија всја на ни грех ради наших. Јако согрјешихом и безаконовахом… и заповједеј Твојих не послушахом, ниже собљудохом, ниже сотворихом, јакоже заповједал јеси нам да благо нам будет…“ итд. Ови стихови су изостављени свакако због истих разлога због који се изоставља, ван Великог поста, цела друга песма Мојсијева.

[27] Уп. Минеј 27. нов.: Преподобне отче Паладије, моли Бога о нас; 28. нов.: Свјатиј мучениче Иринархе, моли Бога о нас; 26. дец.: Свјашченомучениче Евтимије, моли Бога о нас; Октоих: Пресвјатаја Богородице, спаси нас, итд.

[28] Скабаланович, н. д. II, 265.

[29] Н. д. 307; Булгаков, Настољнаја књига, Харков 1900, 784.

[30] Исто.

[31] Н. д. II, 263.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *