НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Зашто се на Богородичиним празницима узима Еванђеље по Луки?

 

ПИТАЊЕ: Зашто се на све Богородичине празнике чита Еванђеље од Луке, зачало 4. на јутрењи и 54. на Литургији?

 

ОДГОВОР: У прва два века еванђелски текст није био подељен на одељке (зачала, перикопе) који би се читали одређеног дана или празника, него је избор текста за читање на богослужењу зависио од воље епископа.[1] Но већ у Ш в. Арапска Дидаскалија помиње такве перикопе које се на богослужењу читају и које треба да слушају и оглашени.[2] Свакако су тада ови одељци читани на богослужењима редом, један за другим без прескока, јер мали број празника није захтевао одступање од обичног реда на неко нарочито зачало. Доцније се већ наилази на поједине перикопе везане за велике празнике и Свету четрдесетницу. Тако Блажени Августин казује да су у дане Пасхе читани одељци из сва четири Еванђеља,[3] а Етерија помиње да на празник Сретења епископ увек држи проповед о „оном месту Еванђеља како су Јосиф и Марија у четрдесети дан донели Господа у храм“.[4] Тако је свакако бивало и на остале Господње празнике чија је историја изложена у Еванђељима: Богојављење, Преображење, Цвети, итд., док се најзад, у V веку, није постепено утврдила Евталијева подела новозаветног текста на зачала.

Како Еванђеља пружају мало података из живота Св. Богородице, то за њене празнике није могло бити већег избора у еванђелском тексту, па се рано усталио обичај читања истих одељака, како на јутрењи (о посети Свете Богородице Јелисавети – Лука зач. 4, гл. 1, 39-49, 56), тако и на Литургији (о Марти и Марији – Лука зач. 54, гл. 10, 38-42; 11, 27-28). Само Благовести и Сабор Пресвете Богородице имају нарочита зачала на Литургији (Благовести – Лука зач. 3. гл. 1, 24-38, тј. еванђелску историју тог догађаја, а Сабор – Матеј зач. 4, гл. 2, 13-38, о одласку Свете породице у Египат и враћању у Назарет, што представља наставак еванђелске историје о рођењу Христовом, читане на Божић.). На јутрењи Благовести имају опште Еванђеље Богородичиних празника (Лука зач. 4), а Сабор Пресвете Богородице нема предвиђеног Еванђеља на јутрењи, јер се оно тада не чита (Нетачно је, дакле, рећи да се „на све“ Богородичине празнике читају Еванђеља по Луки зач. 4 и 54.).

Није тешко уочити везу празника Свете Богородице с еванђелском перикопом о њеној посети Св. Јелисавети и речи које исказују том приликом Света Јелисавета, а особито Света Богородица у узвишеној химни „Велича душа моја Господа“. Са другом пак перикопом, о Марти и Марији, која се чита на Литургији, ствар стоји нешто другачије. Ту непосредни однос са Светом Богородицом има, у ствари, само крај перикопе – узвик једне жене из народа: Благо утроби која те је носила и грудима које су те дојиле.[5] А веза са догађајем о Марти и Марији не уочава се непосредно. Зато се јавља потреба за њеним образложењем и објашњењем.

По једном објашњењу, веза ове перикопе са Светом Богородицом је у следећем: „Оно што су сестре Марта и Марија учиниле за свог божанског госта, учинила је куд и камо савршеније Сину Божјем Пресвета Дјева. Она га је примила, служила Га, хранила Га као мати и у исти мах седела код ногу Његових као ногу Господа свога“.[6]

Много дубље и духовитије тумачи ову перикопу, и доводи у везу са Светом Богородицом, познати руски литургичар Михаил Скабаланович у опису празника Рођења Свете Богородице.[7] Своје излагање почиње он поменутим узвиком жене из народа казујући да ова жена, задивљена Спаситељем и Његовом божанском науком, с материнском незлобном завишћу велича Матер Његову, Свету Богородицу. Но ма како велика била та похвала, ипак изгледа да не иде даље од тадашњег схватања о жени као нижем бићу, које само тако, телесним служењем Спаситељу, може достићи блаженство. Спаситељ својим одговором: „Благо онима који слушају реч Божју и држе је“, исправља овакво схватање о вредности и способности жена, указујући да су оне, једнако као и мужеви, способне и за виша дела – упознавање и испуњавање науке Божје.

То је што се тиче овога дела перикопе. Први пак део – о Марти и Марији – Скабаланович сматра да долази овде као илустрација, очигледни пример наведених речи Христових, „да су и жене способне и треба да достигну блаженство слушања и испуњавања речи Божјих“, исто онако као и Марија изабравши оно „једино потребно“.[8]

Даље Скабаланович подвлачи да је Света Дјева испуњавала и тај део воље Божје, слушала и чувала Његове заповести, и управо тиме се и удостојила да буде изабрана за матер Бога-Речи. По предању, наиме, Арханђео Гаврило, дошавши да јој објави радосну вест о рођењу Спаситеља света, затекао ју је при читању Светог Писма: „Открило се на тај начин да се за љубав према писаној речи Божјој уселила у Пресвету Дјеву Марију жива Реч Божја, Син Божји“.[9]

Тако нам изнето тумачење Скабалановича одговара на постављено питање и лепо објашњава зашто се на Литургији свију Богородичиних празника (сем Благовести и Сабора Св. Богородице) чита зачало о Марти и Марији (Лука зач. 54), као и на јутрењи (Лука зач. 4).[10]

 

Гласник, октобар 1972.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Л. Мирковић, Литургика I, Београд 1956, стр. 128; архим. Кипријан Керн, Евхаристија, Париз 1947, 183. Григорије Труски (573 год.) наводи како су неки клирици, који су на богослужењима читали три књиге Св. Писма, тј. Пророке, Апостол и Еванђеље, упућивали молитву Богу да им се из прочитаног текста пружи неко пророштво, претходно се договоривши да сваки прочита страну која се пред читање, при отварању књиге, случајно отвори (Historia Franc. lib. IV, с. 16 у Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 48.). Из овога је јасно да у галијским црквама, још у VI в. избор текста за читање није био утврђен, него је препуштан вољи клирика који су Св. Писмо читали.

[2] M. Скабаланович, Толковиј Типикон I, Кијев 1910, 92, 111.

[3] Исто 179, 183.

[4] Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 294.

[5] Л. Мирковић, Литургика II, 138; Скабаланович, н. д. 180.

[6] Проф. Трембелас у овом догађају види почетак испуњавања пророштва Св. Богородици да ће је блаженом називати сви нараштаји (Лука 1, 48), Тумачење Лукиног Еванђеља, Атина 1952, 351.

[7] Толковиј Типикон, 105-107.

[8] Р-д С. П., Зашто се на Богородичине празнике чита Јеванђеље о Марти и Марији, Богосл. Гласник 1908, књ. XIV, 229.

[9] Треба овде да напоменемо да Спаситељ, истичући ову страну хришћанинове делатности, тиме не одбацује вредност служења телесним потребама, нити ово сматра ништавним и непотребним. Св. Василије Велики каже да је Спаситељ „служио ученицима, као што је сам говорио: Ја сам међу вама као слуга“ (Л. 22, 27) (Творенија, С. Петербург 1911, Т. II, 497). Он имје прао ноге и заповедио да и они тако чине (Јов. 13, 14-15). Зато Блажени Теофилакт наглашава: „Велико је добро и од гостопримства, које је показала Марта, и не треба га заборављати. Но још је веће добро слушати духовне беседе, јер се оним храни тело, а овим оживљава душа… Јер је гостопримство дотле похвално докле не одвлачи и не одводи од оног што је најпотребније. А кад почне да нас спречава у најважнијим стварима, тада треба да претпоставимо слушање божанских ствари“ (у Еп. Михаил, Протумачено Еванђеље, Кијев 1880, II, 419).

[10] Спаситељеве речи о блаженству слушања и држања заповести Божјих, и њихове везе са Св. Богородицом, овако тумачи и Бл. Теофилакт: „Назива блаженим оне који држе реч Божју, не одричући блаженство Својој матери, него показујући да чак њој не би ништа користило што га је родила и дојила кад не би имала и све друге врлине“ (Трембелас, н. д. 315). А Св. Јован Златоуст опомиње: „Нека би ти отац био апостол Павле и браћа мученици, но ако их ти не подржаваш у врлини, нећеш имати никакве користи од таквог сродства, него ће ти пре бити на штету и осуду“ (О богаташу и Лазару, VI, 6, Творенија, С. Петербург 1895, I, 849).

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *