Читају ли се мале јектеније на недељној и празничној јутрењи после тропара по Непорочних или Полијелеја?
ПИТАЊЕ:Неки свештеници читају малу јектенију на недељној и празничној јутрењи, после тропара по Непорочних, или Полијелеја, а други само возглас „Јако благословисја имја Твоје…“, правдајући свој поступак тиме што је у Служебнику, на том месту, наведен само возглас, без мале јектеније.
Шта је правилније?
ОДГОВОР:Правилније је прочитати малу јектенију и завршити је возгласом „Јако благословисја имја Твоје…“, иако црквенословенски Служебник, после тропара на „Бог Господ“, и после првог сједална, наводи да се недељом и празником говори и мала јектенија, а после другог сједална, и тропара по Непорочних, малу јектенију нити наводи, нити помиње, него само возглас: „Јако благословисја имја Твоје…“ Овако неодређено стоји и у неким старијим издањима Служебника, нпр. у московском Служебнику из 1756. г.: „По Непорочнах и Благословен јеси Господи, возглашајет: Јако благословисја имја Твоје…“. Педесет година старије московско издање 1701. г. казује потпуно исто.[1]Као у овим Служебницима, стоји и у савременом грчком Великом Евхологиону: „После непорочних и евлогитариа узглашава: Јако благословисја имја Твоје…“.[2]
У неким нашим рукописним Служабницима и Типицима овако неодређено стоји и после тропара на „Бог Господ“ и по првом сједалну, тј. не помиње се јектенија него само возгласи: „По савршенији псалмом: Миром Г(оспод)у пом(о)лим се, возглаш(ајет): Јако подобајет. По стихолог(ији) вазглаш(ајет): Јако твоја держава. По второј стихолог(ији) вазглас: Јако бл(а)гиј и чл(о)векољубац. По третеј стихолог(ији), или пол(иел)еу вазглаш(ајет): Јако с(ве)тисе и прослависе…“.[3]И у Служебнику Божидара Вуковића из 1519. г. помињу се, на сва три места, само одређени возгласи без помена малих јектенија.
У пергаментном Типику ман. Дечана из 1336-134. г. наведено место изложено је још неодређеније – не помиње се ни возглас: „И по непорочних троп(ар) васкрс(а)н гл. 5: Анг(е)љ збор удиви се и прочеје. Таже јепак(ои) и чтен(ија).Таж(е) стеф(ена) гласу“.[4]
Кад не би постојали рукописни и штампани Служебници, Типици, и друге црквене књиге, у којима се директно казује да треба и по тропарима по Непорочних, или Полијелеју, узимати малу јектенију, према подацима ових наведених били бисмо у недоумици како поступити. Овако смо у могућности да заузмемо одређени став.
У црквенословенском „Посљедованију утрењи, вечерњи и полуношчници“, штампаном у Кијеву 1889. г., даје се овакво упутство: „По Непорочних и по Благословен јеси Г(оспо)ди, малаја јектенија и возглас: Јако благословисја“. Исто тако се наводи мала јектенија и после Полијелеја, одн. Величанија и псалма избраног.[5]Слично овом, налази се упутство у црквенословенском штампаном Типику: „В тоже времја појут величаније со избраними стихи от псалмов Давидових. По сем обичном пјенији јектенија от диакона малаја глагољетсја…“.[6]У црквенословенском Служебнику, изданом 1691. г., помиње се мала јектенија и по Полијелеју и по тропарима по Непорочних: „Ангелских собор: По конци же јектенија малаја…Ашче случитја в недељу полијелеј, јектенија малаја. Иереј же возглашајет: Јако свјатисја…“. Потпуно истим речима казује се о овом у још старијем Служебнику Петра Могиле из 1639. г. Исто тако, у неким нашим рукописним Служебницама: „Ангелски сабор и прочаја. Иереи ж(е) диаконства мала. Возглаш(е)није. Ипакои и чатеније“.[7]Исто се казује и у рукописном Типику ове библиотеке бр. 20, из XВИ в. (диаконства малаја), и у Типику бр. 67 из 1574. године.
И у грчким рукописним Евхологијама од XВИ-XВИИ в. казује се исто тако: После Непорочних, или Полијелеја, паки и паки… Јако благословисја и прослависја…[8]Савремени грчки Литургикони и Иератикони такође казују да се мала јектенија узима „после Непорочних и тропара по Непорочних (анастасима евлогитариа) јепеј малу јектенију као горе, и узглашава: Јако благословисја имја твоје…[9]Исто тако се вели у Иератикону званичних издања Грчке цркве,[10]као и у Типику Цариградске цркве Г. Виолакиса: „Певају се евлогитариа; онда бива од јереја јектенија (етисис) и возглас: Јако благословисја…“.[11]
Бугарски Служебник, издања Светог Синода, вели: „Ангелскиј собор… (Ако је празник, уместо Ангелскиј собор… Полијелеј). Свештеник: Паки и паки… Возглас: Јако благословисја имја Твоје…“.[12]
Обратимо ли се познатим литургичким писцима, видећемо да и они, готово сви, одређено казују да се тада узима мала јектенија: „После Полијелеја“ – вели Никољски – „или ако после Полијелеја има Величаније, то после Величанија, а у недеље после тропара: Благословен јеси Господи, бива мала јектенија и возглас одговарајући певању Полијелеја: Јако благословисја имја Твоје…“.[13]Сергије Булгаков, помињући Полијелеј, Величаније и Ангелскиј собор вели: „Јектенија мала, Паки и паки… Возглас: Јако благословисја…“.[14]Помињући јектенију на овом месту, В. Иљин вели: „Иза ње следи сасвим нарочити возглас: Јако благословисја имја Твоје…“.[15]
Од Грка, малу јектенију с возгласом „Јако благословисја имја Твоје…“, на том месту помиње проф. П. Трембелас,[16]Фундулис,[17]архимандрит Доситеј Прусиотис: „Иза полијелеја певамо стихове одговарајуће празнику, из Зборника, на гл. шести ирмолошки, „Слава“ Тројичан споро, И ниње Богородичан слично. Мала јектенија (синапти микра) и возглас: Јако благословисја имја Твоје…“.[18]
Од наших литургичара навешћемо проф. др Лазара Мирковића: „Иза васкрсних тропара долази мала јектенија са возгласом: Јако благословисја имја Твоје“.[19]Исто тако казује еп. Мелентије, еп. Иринеј бачки, као и Николајевић у свом Великом Типику.[20]
Проф. М. Скабаланович, поред навођења мале јектеније на овом месту, износи хвале и радости, какве представљају собом Непорочни с њиховим тропарима, а особито Полијелеј, па се јавља потреба у прозбеној молитви, која освежава пажњу, заузету тако дуго похвалним песмама. Мала јектенија по Полијелеју, или Непорочним, и одговара томе циљу. Возглас ове јектеније: „Јако благословисја имја Твоје…“.
Сматрам да су наведени разлози оправдали тврдњу стављену на почетку одговара, те да нам је јасно да малу јектенију, после тропара Непорочних, или Величанија и избраног псалма, треба узимати, а не само возглас без јектеније.
Гласник, мај 1982.
НАПОМЕНЕ:
[1]Л. 32б.
[2]Изд. Астир, Атина 1970, 32.
[3]Служабник Музеја СПЦ у Београду, бр. 224, XВИИ в., л. 86а.
[4]Сада у Публичној библиотеци у Лењинграду, фотоснимци проф. Мирковића, Библиотека СПЦ у Београду, бр. 2335, л. 2б.
[5]Л. 48б; Москва 1877, л. 7а.
[6]Москва 1877, л. 7а.
[7]Типик Музеја СПЦ бр. 1430, из 1731. г., л. 10а.
[8]Нар. библиот. у Атини бр. 662, XИИ-XИВ в.; бр. 672, XВИИИ в., у П. Трембелас, Микрон евхологиион, Атина 1955, 220.
[9]Литургикон, Јерусалим 1957, стр. 33.
[10]Апост. Диакониа, Атина 1971, стр. 43, и 1977, стр. 55.
[11]Изд. Саливеру, 1913, стр. 10.
[12]Софија 1928, стр. 50.
[13]Пособије… С. Петербург 1900, 294.
[14]Настољнаја књига, Харков 1900, 776.
[15]Всеношчноје бденије, Париз, без год. издања, ИМКА прес, стр. 101.
[16]Н. д. 220.
[17]Монахикос ортхрос, Солун 1972, 55-56.
[18]Таксис тис олониктиу агрипниас, Атина 1966, 14.
[19]Литургика, Београд 1966, ИИ, 1, 141.
[20]Правилник, Београд 1904, И, 61; Недеља Св. Педесетнице, Ујвидек 1942, 173; Велики Типик, Београд 1971, 20.
