НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Може ли се обавити свештенодејство без мантије и епитрахиља?

 

ПИТАЊЕ I: Може ли свештеник извршити које свештенодејство, или Свету Тајну без епитрахиља?

ПИТАЊЕ II: Може ли свештеник, у свом дому, читати јутарње молитве, „На сон грјадушчим“, или молитвено правило пред Свето Причешће без епитрахиља и без мантије?

ПИТАЊЕ III: Може ли свештеник вршити Свету Тајну Исповести, или служити Свету Литургију без мантије?

 

ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ I: У својој Литургици, у одељку „О св. одеждама“, проф. др Л. Мирковић вели да епитрахиљ симболички означава, поред другог (иго Христово, везе којима је Он био везан око врата при вођењу од првосвештеника Пилату), и благодат Светог Духа која се излила као миро на свештеника при рукоположењу (Пс. 122, 2). Онда наставља: „Без епитрахиља не може презвитер – као и ђакон без орара – вршити никакву богослужбену радњу или обред“.[1] О неопходности епитрахиља свештенику при служењу говоре слично и други литургички писци. Архиепископ Венијамин пише: „Епитрахиљ је у правом смислу свештеничка одежда“.[2] У даљем разлагању он износи, према Светом Симеону Солунском, да је епитрахиљ постао од ђаконског орара, чији је стражњи крај, при рукополагању у старини, епископ пребацивао око врата и преко десног рамена па спреда закопчавао „као стављајући рукополаганог под јарам. Јер треба на неки начин да види и преко символа коју је благодат он примио, и да је најпре (као ђакон) само дужност за једно дело службе добио, а сада и за свештенодејства и цело свештенство, те да је већи његов јарам и да за све дело треба да буде служитељ и старалац. Стога се опасује (орарем) и други пут (преко десног рамена) као позван на више дело“.[3] Какав значај има епитрахиљ за свештеника при служењу говори и К. Никољски, велећи да он „у самом епитрахиљу (без фелона и др.) врши, обично у храму и притвору, она богослужења која су мање свечана, наиме: малу вечерњу, повечерје… полуноћницу, часове (ако се на њима не чита Еванђеље), такође разна молитвословља у домовима: при рођењу детета, давања му имена итд“. Но, док без фелона и других одежди то може да врши, „јереј без епитрахиља…“ – наставља он даље – „не врши ниједну службу“,[4] као што то, у посебном одељку „Свештеник без епитрахиља ништа не свршава“, разлаже такође и архиепископ Венијамин,[5] позивајући се на Светог Симеона Солунског. И проф. Фундулис вели слично: „Епитрахиљ је права ознака свештенства и символ благодати Св. Духа која је изливена на њега у Тајни Свештенства…“.[6] У целом разлагању у вези с епитрахиљем и он се позива на Светог Симеона Солунског.

Зато ћемо се и ми обратити Светом Симеону за ауторитативни одговор у овој ствари, утолико пре што је он баш о томе писао одговарајући на постављено му слично питање. Пентапољски митрополит Гаврило поставио је питање Светом Симеону: „Зашто су потребне одежде кад је свештеник на рукоположењу добио благодат Светог Духа за вршење свештенодејства, и да ли се може без епитрахиља извршити свештенодејство“? У свом одговору Свети Симеон образлаже да, као што се човек састоји од тела и душе, „тако су и Тајне дате да буду двојне… Стога су и свештене одежде потребне, и без епитрахиља не треба јереј да дејствује ништа, јер и свештене одежде имају божанску благодат, пошто свака од њих има сопствени духовни значај. И при свештенодејству треба да се обуче у све, а у другим свештеним чиновима као што је обичај, и како је по предању, не изостављајући никад, мада то изгледа од малог значаја“. На крају Свети Симеон закључује: „Без епитрахиља не вршити никакво свештенодејство“.[7]

Међутим, и у доба Светог Симеона, свештеномонаси по манастирима вршили су поједине чинове у цркви без епитрахиља, као што их у неким случајевима врше и сада. Свети Симеон се саглашава са оваквом праксом и упућује свештенике да у тим чиновима „само оно врше без епитрахиља што и у манастирима обично чине јереји на полуноћници, часовима и повечерјима“.[8] У данашњим приликама, с мало братства, у случају нужде бива да јеромонах, оставши сам, сврши свакодневну вечерњу и јутрењу без епитрахиља, као што их врше монахиње, и монаси без свештеног чина, тј. узгласом: „Молитвами свјатих отец наших…“, без јектенија, молитава, возгласа и отпуста, које иначе говоре у редовним приликама кад имају епитрахиљ. Слично томе, у нужди би могао поступити и свештеник у цркви, или у свом дому, као што вели и проф. Фундулис.[9] И према С. Булгакову, свештеник може вршити јутрењу и вечерњу без појаца у дому, или кад је сам у цркви, и тада – вели – не треба да чита јектеније, „јер се у њима директно обраћа другима: „Господу се помолимо“, или: „Још се молимо“, тј. свештеник или ђакон овим позивају предстојеће да узму учешћа у општој молитви, због чега су они, тј. предстојећи, или уместо њих хор, и дужни да одговарају: Господи, помилуј“.[10]

Али у погледу вршења Свете Литургије, осталих Тајни и Чинова, Свети Симеон вели да се оно никако не може допустити без епитрахиља. Наиђе ли неопходност да се изврши Света Литургија, или крштење, или исповест, и међу одеждама нема епитрахиља, а сувише је далеко да се он потражи у другом месту, како тада поступити? Као крајње средство за исход из ове неприлике Свети Симеон даје овакво упутство: „Ако буде нужда (да се изврши) неки чин, или молитва, а не нађе се епитрахиљ, да не изостане чин, нека јереј благослови или појас, или комад гајтана, или платна и стави на се као епитрахиљ и изврши чин“.[11] Тако ће се, дакле, избећи духовна штета која би настала за свештеника и верне стицајем насталих неприлика. А овај епитрахиљ, који је послужио у нужди, већ се више не може употребити у обичне сврхе, него – како вели Свети Симеон – „нека буде за свештену употребу, ако одговара, или се остави на посебно место да не би био употребљен за обичне (сврхе)“.[12] Нећемо, дакле, поступити по савету В. Николајевића који на питање: „Може ли свештеник у случају крајње нужде приступити обављању Тајне Покајања, тј. Исповеди без епитрахиља?“ (позивајући се на Руководство дља сељских пастиреј 1885, стр. 237, 238), одговара да „свештеник не имајући времена по епитрахиљ отићи или кога послати, може болнога и без епитрахиља исповедити“,[13] јер није у праву.

 

ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ II: У одговору на друго питање можемо рећи ово: Ако повечерје, или полуноћницу може свештеник да сврши и у цркви без епитрахиља, утолико пре може бити без њега ако ове чинове врши у кући, у породици, или јеромонах у својој келији. Што се тиче јутарњих молитви, молитви „На сон грјадушчим“ или молитвеног правила пред Свето Причешће, како они не спадају у црквене чинове, него у домаће, келејно молитвено правило, нема потребе да их свештеник, или свештеномонах врши у епитрахиљу.

Но ако се наведени чинови и молитве могу вршити у породици без епитрахиља, свештеници не треба да их врше без мантије. Мантија је симбол припадања клиру, разлика између стада и пастира. У њему, особито за време молитве, и чланови породице треба да виде духовника. Разуме се да би жалостан био онај свештеник кога би верни и чланови његове породице само по мантији познали као свештеника, јер мантија не чини свештеника свештеником, као ни кукуљ монаха (Cuculus non facit monachum). Али ова разлика у оделу између свештеника и лаика није без значаја: „Корисна је и особитост у одећи“ – вели Свети Василије Велики – „јер опомиње сваког и сведочи о нашем обећању да ћемо живети по Богу, те стога и они који нас сретају очекују одговарајуће владање. Јер неприлично и непристојно не примећује се међу каквим било људима и онима који су обећали много. Ако прост човек, или неко од обичних људи јавно кога бије, или бива бијен; ако говори неприличне речи, проводи време у крчмама, или чини друге сличне неподопштине, неће се на то обратити пажња, јер то што се десило одговара свакодневном животу. А на човека који је дао завет строгог живота, ако пренебрегне и нешто мало од својих дужности, обраћа се пажња и ставља му се прекор… Отуд та разлика у одећи служи као нека опомена слабим, нехотично их задржавајући од зла“.[14] И нас, дакле, саме и друге који нас буду гледали и слушали треба мантија да опомиње да смо слуге Божје, те да свагда морамо говорити и владати се како доликује „Цару над царевима“ кога представљамо. Говорећи ово, долази ми на ум како је ту ствар лепо схватио један млади црнац из Уганде. Онде се православље јавило самоникло. Кад је примљено званично од Александријске патријаршије, неколико православних младића, после овог рата, послато је на студије у Грчку. По завршетку Теолошког факултета и повратку у своју земљу, један од тих младића замонашио се. Као монах, у црној монашкој раси и камилавци, он је под врелим сунцем жарког појаса пролазио крајевима Усумбуре, свог родног краја, а народ који га је сретао заустављао се и питао ко је он? – „Зар ја нисам црнац као и ви?“ – одговарао би. – „Јеси, али шта значи та одећа коју носиш, различита од свију осталих?“ – „Ја сам православни монах“ – говорио је и тако подстицао интересовање код својих сународника за Православну цркву, њено устројство и учење. „Могао бих ја“ – пише он – „као и клирици других хришћанских вера ићи без мантије. Али кад ће моји земљаци Африканци имати прилике да виде православног монаха и да чују нешто о Православљу?“ Он је лепо схватио да и на тај начин мантија може деловати позитивно за ствар Православља и готов је, ето, да је носи у жаркој клими централне Африке.

Свештеник, дакле, треба да носи мантију и у својој кући, међу својом породицом, поготово при читању заједничких молитви ујутро, увече, читању канона и параклиса, јер је он свештеник и својој породици.

 

ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ III: Одговарајући на треће питање указаћемо на следеће: Шести Васељенски сабор, својим 27. каноном, наређује да свештена лица „носе одећу већ одређену за убројане у клир“ било да су у граду, било на путу; а који то пренебрегну, облачећи друкчије одело, да се исправљају одлучењем на недељу дана.[15] Према овом канону, као и свему оном што је напред речено, јасно је да свештеник, поготово у цркви, не може вршити никакво свештенодејство, нити коју Свету Тајну, или молитвословље верним у домовима без мантије. И у земљама у којима је забрањено на улици ићи у мантији,[16] свештеници у црквама и домовима при богослужењу обавезно облаче мантију. У Грчкој пак и појци, псалти, у знак своје службе Богу, у цркви облаче расу. А тако исто лаици-теолози којима је дозвољено да проповедају у цркви, обавезно облаче расу за проповед, да тако „представе још очигледније да проповедник не говори од себе, нити проповеда сопствено учење, него да као орган Цркве… поучава народ“.[17] Свештеник не литургише свагда, зато он и не носи свагда свештене одежде. Али он је свештеник свагда, зато треба да свагда носи мантију, симбол свога посвећења Богу. Само ако настане време гоњења, као што је било у првој Цркви, или у другим изнимним приликама, допустиће се свештенству да иде без мантије. Дотле су у важности како наведени прописи, тако и наредба нашег Архијерејског сабора, изражена у 28. чл. Правила и поступка за црквене судове која директно забрањује свештеном лицу да „без прописаног свештеничког одела долази у свети храм, или богослужи, или врши обреде, или се појављује на скуповима свештенства или верних, или саобраћа са паством…“, предвиђајући за прекршиоце одговарајуће епитимије.

 

Гласник, мај 1980.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Православна литургика, Београд 1965, I, 127, 128.

[2] Новаја скрижаљ, С. Петербург 1859, 160.

[3] Исто. Уп. Св. Симеон Солунски, О свештеним хиротонијама, Мињ П. Г. Т. 155, к. 388.

[4] Пособије к изученију Устава богослуженија, С. Петербург 1900, 55.

[5] Н. д. 166, 167.

[6] Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1967, I, 25, 26.

[7] Н. д. Питање 17, к. 868.

[8] Н. д. к. 869.

[9] Н. д. 26.

[10] Настољнаја књига, Кијев 1913, 760.

[11] Н. д. к. 868. Може се јавити питање: Како да се неосвећени предмети, само уз благослов свештеника употребе као одежде? Али ако узмемо у обзир да у старини уопште није било Чина освећења одежди, него су их јереј и архијереј свагда благосиљали пред облачење, што је остало све до данас, онда ће се ова недоумица лако савладати (уп. Архиеп. Венијамин, Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1908, 145).

[12] Св. Симеон Солунски, н. д. 868.

[13] Практични свештеник, Земун 1910, св. II, стр. 3.

[14] Творенија, в русском переводје, С. Петербург 1911, књ. 7, стр. 361. При томе треба имати у виду и наредбу 16. кан. Седмог Вас. сабора, да та одећа треба да је пристојна, али не раскошна и луксузна, него скромна и проста (Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, стр. 335; Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, I, 622).

[15] Пидалион, н. д. стр. 242; Н. Милаш, н. д. I, 507.

[16] Нпр. у Турској и у Совјетском Савезу.

[17] Фундулис, н. д. I, 140.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *