НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

О кађењу цркве и крсти ли се верник у току кађења

 

ПИТАЊЕ: У погледу кађења постоји велика разлика међу свештеницима: једни каде Часну трапезу и иконе трипут, неки двапут и то само подижући кадионицу одоздо горе, док други подижу кадионицу једанпут право, а други пут унакрст; једни ђакони каде служећег свештеника на крају пошто окаде целу цркву, други пак чим окаде олтар, итд. У Литургици проф. Мирковића и у Николајевићевом Типику, који су нам доступни, о тим детаљима није изнето довољно јасно.

Друго: Треба ли верни, кад их свештеник кади, да се прекрсте?

 

ОДГОВОР: У претхришћанско доба, употребу кађења срећемо како у незнабожачким култовима тако и код Јевреја. У јерусалимском храму, за време приношења вечерње и јутарње жртве, коцком одређени свештеник стављао је у златну кадионицу жара с великог жртвеника, метао на жар нарочито спремљени тамјан, уносио у Светињу и постављао на кадиони олтар. За то време, присутни народ код храма узносио је Богу молитве.[1]

Према виђењу Светог Јована Богослова, и на небу се налази жртвеник на коме анђео приноси Богу кад у златној кадионици (Откр. 5, 8; 8, 3-4). Овај небесни пример, а такође казивање пророка Малахије (1, 11) да ће се у месијанско доба приносити Богу кад и жртва чиста на сваком месту, упућује на извесност да је од почетка на хришћанском богослужењу кађење било у употреби. Прву писмену вест о томе изгледа да нам пружа, почетком III века, Климент Александријски († 217. г.) у свом делу Стромата, велећи: „Треба, дакле, приносити Богу жртве не скупе (полителис), него богољубне (тхеофилис) и онај тамјан који је сачињен према Закону…“.[2] Према Тертулијановом спису о идолослужењу (гл. 11) и мученичким актима Светог Бонифација († 290. г.), види се да је у то доба кађење вршено на погребима хришћана.[3] У другом свом спису Тертулијан пак вели да су тамјан приносили идолопоклоници својим боговима, а за хришћане каже: „Истина је, не купујемо тамјан“.[4] Исти став према кађењу има и апологет Атинагора: „Створитељ нема потребе ни у крви, ни у кађењу, ни у ароматичном мирису цветова“.[5] Апостолске Установе не помињу кађење, али о приношењу тамјана у олтару на Литургији помиње 3. канон Светог апостола.[6] У јерусалимској цркви, крајем IV века, кађење помиње Етерија у свом путопису велећи да се на недељној јутрењи, пред читање Еванђеља, у Храм васкрсења уносе кадионице тако да се сва црква испуни мирисом.[7]

У студијским Типицима налазимо већ потпуно развијен поредак кађења који можемо пратити од X века. У Диатаксису Светог Атанасија Атонског, на почетку јутрење, по кађењу олтара, свештеник је излазио на северне двери и кадио северну страну храма. Дошавши до красних врата улазио је у паперту и кадио унаоколо, па кроз иста врата враћао се у храм, кадио његову јужну страну па улазио у олтар. Тако је поступао од Васкрса до Крстовдана. Од Крстовдана до Васкрса кађење је вршено на исти начин, али свештеник није улазио у паперту за кађење, јер су се братија скупљала само у храму.[8]

Оваквим начином кађења свештеник је чинио круг, или венац, идући у правцу којим се врши опход око храма, тј. супротно кретању сунца.

Упада у очи да се не помиње кађење иконостаса. То је свакако стога што је он тада био проста преграда од ниских стубова између којих су биле парапетне плоче од дрвета или од камена. Доцније се стубови издижу изнад ових плоча, те су, у томе горњем делу, најпре стављене завесе, а доцније тзв. престоне иконе.[9]

Овако се свакако кадило и код нас све до архиепископа Никодима и увођења Јерусалимског Типика 1319. г. с његовим поретком кађења који је умногоме друкчији. Овај Типик наиме узима у обзир Царске двери на иконостасу, те кађење у лађи цркве почиње од њих. Али се, по кађењу двери, не иде на северну страну храма, него на јужну. Овакво поступање свакако је условила чињеница што је после постављања завеса између стубова иконостаса дошло до промене места на коме су стајали свештеници при служењу у олтару. тј. уместо на источној страни Часне трапезе, они прелазе на њену западну страну и окрећу се не као дотле, лицем према западу, народу, него према истоку. На тај начин долази се и до промене схватања о десној и левој страни у храму, не више према гледању из олтара, него из лађе цркве.[10] Овај начин кађења изложићемо по Сказанију „како подобајет кадити“ дечанског рукописног Типика из 1336-1346. г.[11] Окадивши олтар „Пот(ом) исход(и)т от северније страни и приходит до с(ве)тих дв(е)ри и знаменајет крст кадилницом пред њими, и исходит на јужну страну каде, и пот(ом) отход(ит) ка предстатељу. Ако ли га ње(ст), на место јего кадит, творе крст кад(и)лницом. И тако васход(и)т от игумена каде в сех по реду. И по покаждени(ји) стране станет пред њом, бљуде докоље поје(т). Втораја страна сија млчит. И творит крст кад(и)лницом поклањаје се ка страње и страна ка њему. И тако отходит и кадит вторују страну почањ от с(ве)тих дв(е)ри. И исходит до ц(а)рских дв(е)ри творе и ка тој страње како и ка другој. Потом исходит ва папрату северними дв(е)рми, каде и тамо васех како и стране ва цркви. По покажденији же тамо, и хотѣ, ва цркв, знаменајет крст пред ц(а)рскими дв(е)рми олтарја и предкадит паки предстатеља. Јегда ваходит ва св(е)ти олтар и творит паки крст пред с(ве)том трапезом“.

Начин кађења Јерусалимског Типика био је примљен и у Русији и, како се види из рукописних и штампаних Типика, држан је све до 1641. г. У време исправке црквених књига за време патријарха Никона и његових наследника, настаје знатна измена у поретку кађења, као што показује издање Типика из 1682. год. Од значаја за ту промену била је чињеница да је иконостас дотле већ био потпуно развијен и на њему су већ од XIV в. уместо завеса стављане иконе.[12] Због тога се не каде само Царске двери, него после њих долази кађење икона. Почевши од иконе Христове каде се остале иконе на јужној страни иконостаса, па се кади икона Богородичина и остале на северној страни, затим настојатељ и оба лика (певнице) и сва братија. Иза кађења паперте и повратка пред иконостас, каде се Царске двери, икона Христова и Богородичина и улази у олтар.[13] С примањем богослужбених књига из Русије овај поредак кађења прешао је код нас и врши се тако и сада.

Све је ово јасно изложено у црквенословенском и Николајевићевом Типику, зато се на томе нећемо задржавати. Размотрићемо само оно што не изгледа довољно јасно. Пре свега да кажемо неколико речи о самом начину кађења. У неким рукописима, како нашим тако и грчким, налази се само упутство одакле свештеник почиње кађење и шта све кади, али се не казује ништа о самом чину кађења, односно начину на који га треба изводити. Али, у знатном броју рукописа говори се и о томе. Ова упутства, где их има, једногласна су: кађење се врши крстообразно (ставроидос).[14]

О кађењу у знаку крста говори и Свети Симсон Солунски: „Почињући из олтара… (свештеник) кади све по реду, не вршећи то кађење просто, него унакрст и освећујући (сфрагизон ке агиазон)“.[15] Новији литургички писци такође говоре о томе да се при кађењу чини крст кадионицом. И. Мансветов вели овако: „Стари начин кађења, подробно описиван у одељку (Типика) „О томе како треба кадити“, састојао се у томе да се подизањем кадионице чини крст, што је било нарочито лако кад се кађење вршило ручном кадионицом, или кацијом“.[16] Слично вели и К. Никољски: „Како свештеник тако и ђакон, при кађењу… чини крст кадионицом… по двапут подижући пред сваким (ликом) кадионицу право… и попреко, чинећи крст… Онај који кади, чинећи крст кадионицом једном или другом лицу, или народу… сам се клања њима благочино… И они које он кади такође се клањају њему“.[17] И епископ Мелентије објашњава да свештеник „махне једанпут кадионицом оздо навише према себи, а други пут попреко с лева на десно, те тако начини крст“. Кад свештеник или ђакон махне кадионицом унакрст, „олако се поклони“.[18] Проф. др Лазар Мирковић о кађењу вели: „Кађење врши каткад ђакон каткад презвитер. Кадећи чини се поклон телом и крст кадионицом,… а клањају се и они који се каде“.[19]

Кађење унакрст изводило се тако да се ручна кадионица спуштала одозго надоле (а кадионица с ланчићима одоздо нагоре) вертикално, а затим слева надесно, хоризонтално. Кад свештеник или ђакон покреће кадионицу унакрст, мало се главом поклони. То се рачуна као једно кађење.[20] При томе треба пазити да се кадионица не диже сувише високо – никако изнад висине рамена. Такође треба навикнути да се при кађењу покреће само подлактица, а надлактица само незнатно.[21]

Гоар поставља питање: „Зашто се ово кађење врши крстообразно?“ и позивајући се на папу Инокентија III, одговара: „Највише због очишћења цркве и верника, и терања демона, што свештеник крстообразним кађењем почиње од олтара“.[22] Стари пак и новији писци на Истоку већином износе позитивна дејства кађења. Свети Герман вели да кађење „означава претходећи мирис Светог Духа“.[23] По Светом Симеону Солунском свештеник „кади крстообразно Свету трапезу, а онда цео олтар, показујући да Бог предаје благодат најпре Светим, а преко Светих осталим“. Такође вели да кађење „означава богату и мирисну благодат (Светога) Духа Који нам дође с небеса кад се Христос узнесе на небеса“.[24] Кађење упоређује с облаком који је водио Јевреје кроз пустињу.[25] Но поред тога, он зна да кађење крстионице, поред мириса и светиње Духа, још „спира сав смрад греха“.[26]

Питање кад се кади служећи свештеник, у вези је с кађењем олтара, па ћемо укратко изнети поредак у њему.

Према поменутом месту у Апокалипсису (8, 34), вероватно се у новозаветној Цркви с кађењем почело у олтару на Литургији кад су, по изласку катихумена, верни принели дарове хлеба и вина, свештеник прочитао молитву Боже, Боже наш… затим дарови пренети и постављени на Часну трапезу. У једном грчком рукопису збирке еп. Порфирија, из IХ-Х в., о кађењу у време херувимске песме говори се овако: „И пошто се поставе дарови на Свету трапезу, ђакон кадећи говори (тхимион леги): Исполним молитву нашу…[27] И пергаментни свитак Патмоске библиотеке бр. 709, из 1260. год., помиње на херувици само кађење по преносу Часних Дарова на трапезу: „И кади их (ке тхимиа тавта) говорећи: Исполњеније Духа Свјатаго“.[28] При даљем развоју чина проскомидије, вршене до VIII века у време херувимске песме, биће да су кађени постављени дарови у предложењу, а онда Часна трапеза и то само спреда.[29] Доцније се кађење проширује на све четири стране трапезе унаоколо, сав олтар и свештеника, као што стоји у многим грчким,[30] такође у рускословенским[31] и нашим рукописима.[32]

После старог чина проскомидије, вршене у време херувимске песме, почело се кадити и на другим моментима Литургије, а затим и при другим чиновима. На Литургији изгледа да је најпре прешло пред читање Еванђеља, те га у рукописима налазимо изложено на исти начин као на херувици, тј. ђакон кади Часну трапезу крстообразно, онда предложење и јереја,[33] а свештеник: „Кади св. трапезу и св. предложење“.[34] Тако стоји и у нашим рукописима,[35] а тако стоји и у савременим штампаним црквенословенским Служебницима.

Но на Великом входу кађење се развија даље. Ђакон или свештеник, по кађењу олтара, „отворивши св. двери кади крстообразно св. икону Христа и Богородице и према народу“, као што стоји у млађим грчким рукописима почевши од XVI в.[36] Кад је проскомидија пренета на почетак Литургије, прешло је с њом и кађење које је на њеном крају вршено. У којој је мери кађење у време тог преноса било развијено, не може се рећи. Но из Ватиканског грчког рукописа бр. 1213, из XVI в., који излаже много старију праксу, видимо да су, на проскомидији вршеној испред Литургије, кађени Свети Дарови на предложењу, а затим само Часна трапеза унаоколо и сав олтар. Ништа више.[37] Тако се чинило и у доба Симеона Солунског. Али он помиње и другу праксу, по којој су неки свештеници, после олтара, кадили целу цркву: „Јер знамо да неки каде храм и народ, што и свештени Дионисије сведочи говорећи да се пре Литургије врши кађење почињући од олтара и бива по свему храму и завршава се опет у олтару“.[38] Према Служебнику Петра Могиле из 1639.г., кађење на херувици и пред Еванђељем још се врши по старим прописима, тј. кади се само Часна трапеза крстообразно са све четири стране, предложење, сав олтар и свештеник. На крају пак проскомидије, после предложених Дарова на „жертовницје“ ђакон кади Часну трапезу, сав олтар „и всју церков“, а по повратку у олтар „паки кадит св. трапезу и вес свјатиј олтар и иереја“.[39] Кад се ова пракса на проскомидији утврдила, утицала је да се на херувици изађе с кађењем из олтара , док се није дошло до садашње. На херувици и апостолу кади се са солеје иконостас, појци за певницом и верни, а на крају проскомидије кади се цео храм.

Према већини како грчких тако и наших рукописа сматрам да се може закључити да је, по кађењу трапезе и олтара, ђакон кадио свештеника. Свакако је кадио тада и епископа, ако је стајао у олтару, а такође и остало свештенство, ипођаконе и чтеце који су онде били. Из дубоке старине у Цркви потиче принцип по коме је „олтар одређен само за свештена лица“, како веле Зонара и Валсамон у тумачењу 69. канона Шестог Васељенског сабора, који о томе наређује: „Нека је забрањено свакоме који је из реда световњака да улази преко ограде св. олтара“, а још пре њега 19. канона Лаодикијског сабора.[40] И Свети Амвросије Милански вели да у олтар „улазе само свештеници, а свима другим је забрањено и неприкосновено“ (адита ке апсавста).[41] О стајању и причешћивању свештених лица у олтару има помена и код Светог Симеона Солунског,[42] а Учитељно извјестије наређује: „Због поштовања Св. Тајни, у св. олтар да не улази нико од непосвећених, а жене никада“.[43]

Има додуше старих рукописа који говоре о кађењу олтара и трапезе, али не помињу кађење свештеника уопште.[44] Свакако да се из овог ћутања не може извести закључак да се у то време, у местима настанка ових рукописа није кадио служећи свештеник, а кадио се, како видесмо, настојатељ и сва братија у цркви и паперти „почевши од свештеника“.[45] Него ће бити да је казивање о његовом кађењу изостало у тим рукописима зато што се наводило уједно „како треба кадити јереју и диакону“. Због тога што су поменули не само ђакона него и свештеника, ови рукописи су изнели што им је при кађењу заједничко, те изоставили кад ђакон кади свештеника.

Исто тако, има неких рукописних и штампаних старих Служебника (а тако је и у савременим црквенословенским) који наводе да се служећи свештеник кади тек на крају, пошто се окади цела црква. Грчки рукопис Пантелејмоновог манастира у Светој Гори, бр. 6277-770, из XIV в., на крају проскомидије примећује да ђакон „покадивши цео олтар и храм, улази опет у св. олтар и поново кади св. трапезу и јереја, па оставља кадионицу“,[46] а тако се каже и у неким другим грчким и нашим рукописима.[47] Мислим да је ова пракса настала тако што се према старом пропису да се служећи свештеник кади пo кађењу целог олтара – чиме се тада кађење завршавало – механички, без размишљања вршило и онда кад се прешло на кађење иконостаса и верних. Или је настала према казивању Светог Симеона Солунског о кађењу епископа: „При сваком кађењу“ – вели он – „бива тако: Онај који кади почиње од олтара и опет у њему завршава… Најпре архијереј благосиља кадило, јер се приноси Богу. И после свештене трапезе и иконе најпре се кади архијереј, а онда остали. И после свију опет он, јер је он почетак и крај свештенодејстава и предавач божанских благодати“.[48] По аналогији са кађењем епископа биће да су неки ђакони кадили служећег свештеника по кађењу олтара, а онда опет по повратку у олтар (И настојатељ се кади двапут – по кађењу иконостаса, и по кађењу целе цркве, пред улазак у олтар). Други су ваљда сматрали сувишним да га каде двапут, па су једни наставили да га каде као и пре, само по кађењу трапезе и олтара, а неки тек на крају после свију. Сматрам да је правилније и боље – ако се кади само једанпут – да се то чини по кађењу Часне трапезе и олтара.

Према томе, кађење треба вршити овако: По кађењу Часне трапезе са све четири стране, кади се Предложење (на крају пак проскомидије: предложени Дарови па Часна трапеза), онда горње место и сав олтар, затим епископ, ако је у олтару (ако кади ђакон, окадиће и служећег свештеника), остало свештенство и друга лица у олтару; онда излази из олтара, кади иконостас и народ по пропису, па се враћа у олтар, кади само Часну трапезу спреда (и епископа ако је у олтару) и предаје кадионицу.

*

Што се тиче питања: Треба ли верни да се прекрсте кад их ђакон или свештеник кади? – видели смо из изнетог да се такав поступак не помиње нигде, ни у рукописима, ни код литургичких писаца. Налази се само пропис да свештено лице које кади треба да се мало поклони оном кога кади, а такође кађени њему. Ништа више.

Да укратко сведемо све досадашње разлагање према постављеном литању: 1) Кађење се врши крстообразно дижући кадионицу одоздо нагоре, а потом унакрст, слева надесно, поклонивши се при томе мало. 2) Служећег свештеника (пре њега епископа ако стоји у олтару), остала свештена лица која не служе и друге у олтару, ђакон треба да кади одмах по кађењу целог олтара, пре изласка да кади лађу цркве и лица која тамо стоје. 3) Верни при кађењу, не крстећи се, треба да се само мало поклоне према свештенику који их кади, и који им се и сам притом такође мало поклони.

Напоменућемо да и при малом поклону, кад се тражи благослов од свештених лица, верни не треба да се крсте. Крсти се пред мале поклоне које чинимо пред целивањем икона, светих моштију и других реликвија.

 

Гласник, јул 1980.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] 2 Мојс. 30, 7-9; 34-38; 3 Мојс. 10, 1; 4 Мојс, 7, 86; 1 Цар. 7, 50; Лк. 1, 9-10. Уп. др Л. Мирковић, Литургика, Београд 1965, I, 318.

[2] Н. д. VII, 6, изд. Апост. Диакониа, Атина 1956, Т. VIII, стр. 260. Но може бити да он ту под тамјаном, састављеним од разних миомирисних твари, подразумева молитве верних, које се уздижу у цркви на језицима разних народа, јер, настављајући даље, о том тамјану он вели: „Који се састоји од многих језика и гласова, у време молитве; управо од разних народа и створења, састављен по дару завета за јединство вере, и сабран за похвалу (Богу) чистим умом и праведним и правим животом из преподобних дела и праведне молитве“.

[3] А. Покровски, Богословскаја енциклопедија Лопухина, С. Петербург 1906, Т. VII, 670.

[4] Апологетикус, гл. 42, в. Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1965, T. VI, 560.

[5] А. Покровскиј, н. д. исто.

[6] Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима, Нови Сад 1895, I, 47.

[7] Др Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 291.

[8] И. Мансветов, Церковниј устав, Москва 1885, 163; А. Покровскиј, н. д. 670, 671. Исти начин кађења излаже и грчки рукоп. Типик Народне библиотеке у Атини бр. 662, XII-XIII в. „ке тон наон апанта, архоменос апо ту вориу мерус авту“ (П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 5).

[9] Уп. К. Калокирис, Темплон, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1967, Т. XI, к. 709.

[10] Уп. В. Успенски, Семиотика иконе, Нолит, Београд 1979, 265, 266.

[11] Сада у Публичној библиот. у Лењинграду, фотоснимци проф. Л. Мирковића у Патр. библиот. у Београду, бр. 459, л. 94б-95а.

[12] Уп. К. Калокирис, н. д. к. 710. У ман. Дечанима имамо сачуван оригинални мермерни иконостас са иконама из почетка тога века.

[13] Уп. И. Мансветов, н. д. 330.

[14] Кодекс Атинске народне библиотеке, бр. 662, ХII-ХIII в. у П. Трембелас: Е трис литургие, Атина, 1935, стр. 5, 8. Пергаментни свитак Патмоске библиотеке бр. 110, ХIII в., А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 173, а тако је и у многим другим све до XVIII в., нпр. Народ. библиотеке у Атини бр. 767 и 765, П. Трембелас, н. д. 52. И по нашим рукоп. свештеник „творит крст кадилницом“ (Дечански Типик бр. 114, крај XIV, поч. XV в.); Дечански Типик из 1336-1346 г.; Музеја СП Цркве у Београду бр. 67, из 1574 г.; „кадит крстаобразно“ (Ман. Св. Тројице код Пљеваља бр. 110, XV в.); „крстообразно“ (Дечански бр. 123, из 1395. г.) и др. А тако се вели и у црквенослов. штампаном Типику: „А јереј… и ђакон… чини крст кадионицом… крстообразно кади“ (Москва 1906, л. 34б.).

[15] О св. молитви, гл. 309, Мињ П. Г. Т. 155, к. 565.

[16] Н. д. 198

[17] Пособије, С. Петербург 1900, 84.

[18] Правилник, Зајечар 1904, I, 12.

[19] Литургика I, 319.

[20] Епископ се на тај начин кади трипут.

[21] Стари свештеници су говорили да ћe се најбоље научити кађење ако се с почетка држи књига под десном мишицом. Тако поступајући, лако се навикне да се крстообразно кади не само ручном кадионицом него и кадионицом с ланчићима. Стога нема разлога да се кађење унакрст замењује са три пута узвођењем кадионице само одоздо нагоре, како помиње С. Булгаков (Настољнаја књига, Харков 1900, 829) и Скабаланович („Ниње крестовидност кажденија замењена тројекратностју јего“, Толковиј Типикон, Кијев, 1913, II, 54, 57).

[22] Н. д. к. 106. У Шест књига о тајни св. олтара, папа Инокентије пише: „Поред тајанственог разлога, олтар се кади још због тога да би се од њега одагнала свака демонска злоба. Јер дим тамјана, верује се, има снагу за прогнање демона. Отуд кад Товија запита анђела какву моћ има оно што му наређује да сачува од рибе, одговори: Ако ставиш парче њеног срца на жар, дим његов избавља од свега демонско“ (Inocentius III pontifex romanus, Мињ П. Л. 217, VI, к. 808.).

[23] Тумачење Св, литургије, у Н. Красносељцев, Свједенија о њекоторих литургических рукописјах ватиканској библиот., Казањ 1885, 349.

[24] О Св. Литургији, гл. 98, к. 288; Тумачење св. храма, гл. 58, н. д. к. 721.

[25] О Св. храму, гл. 125, и. 329.

[26] О тајнама, гл. 62, н. д. к. 224.

[27] Красносељцев, н. д. 289.

[28] Дмитријевскиј, н. д. 158. По црквенословенском штампаном Служебнику, свештеник кади говорећи „Благообразниј Јосиф…“.

[29] О диаконос тхимиа… емпростхен тис агиас трапезпс, ке монон. (Рукоп. Народ. библиот. у Атини бр. 662, XII-ХIII в., Трембелас, н. д. 9; Моск, син. библиот. бр. 381. XIII-XIV в., Красносељцев, Материали, 25). На овом су ступњу, сматрам, и рукописи који наводе обрнут поредак кађења нa херувици: „Ђакон кади св. трапезу и предложење“ (Криптофератски, XIII в., и Моск. син. библиот. бр. 280, XV в., Красносељцев, н. д. 207, 215; Ватикански бр. 573, XV в., Красносељцев, н. д. 107; Синај. библиот, бр. 986, XV в., Дмитријевскиј, н. д. 609). Ова инверзија свакако је настала онда кад је вршење проскомидије пренето на почетак Литургије. Тамо је кађење вршено по првобитном поретку: Дарови у предложењу, па трапеза; а на херувици добило нов: кадила се најпре трапеза па Предложење.

[30] „Ђакон кади Св. трапезу крстообразно унаколо, цео олтар и јереја“ (Пантелеј. ман. у Св. Гори бр. 6277-770, XIV в., Трембелас н. д. 9; Филотејев Диатаксис истог ман. бр. 435, XVI в., Красносељцев, н. д. 60; Светогробске библиот. бр. 425, XVI в., Дмитријевскиј, н. д. 822; Народ. библиот. у Атини бр. 749, 752, 766 из XVI в.; бр. 770, 773 из XVII в., бр. 763, 765 из XVIII в. (Трембелас, н. д. 78). И у рукописима које је употребио Гоар вели се исто, н. д. 58).

[31] „Диакон… кадит с(вја)тују трапезу крстообрзно около и олтар в(е)с и с(вја)шченика“, Служебн. митр. Кипријана, Моск. син. библиот. бр. 344 (601), XIV в. у Красносељцев, Материали, 59, 61; Служебн. Ватикан, библиот. бр. 14, XV в. у Красносељцев, Свједјенија, 184; Службеник Петра Могиле из 1639. г., 280.

[32] „Херувику же певајему в’ходит диакон ва с(ве)ти олтар и в’зам кадилницу са тимианом пришад ка иереју и в’зам обичноје над кадилом (бл(аго)с(ло)в(е)није кадит с(ве)тују трапезу крстообразно около, с(ве)тилиште все иереја“ (Рукоп. Музеја СПЦ, Београд бр. 277, XIV в., бр. 108, XV в., бр. 117, XVI в.; Грујићеве збирке бр. 50. XVI в., Дечански бр. 130, XIV в., бр. 122, XIV-XV в. (тимианом, и иереја); бр. 123, из 1395 г., бр. 125, 126, 132 из XV в., бр. 129, XV-XVI в., бр. 134, XVI в.; Ман. Св. Тројице код Пљеваља бр. 114, XIV в., бp. 110, XV в., бp. 67 из 1504. г., бр. 106, средина XVI в.

[33] Грчки рукопис Ватикан. библиот. бр. 573, XV в., Красносељцев, Материали, 105.

[34] Грч. бр. 1213, XVI в. исте библиот., свештеник „кади св. трапезу и св. предложење“, Красносељцев, Свједјенија, 133; ђакон кади: св. Еванђеље на трапези и цео олтар, грч. Евхологион Синај. библиот, бр. 986, XV в., у Дмитријевскиј, н. д. 608; „кади крстообразно св. трапезу и цео олтар и јереја“, Народ. библиот. Атина бр. 662, XII-XIII в., ман. Пантелејм.; бр. 6277-770, XIV в., у Трембелас н. д. 7; Москов. син. бр. 381, XIII-XIV в., Красносељцев, Материали, 24; Филотејев Диатаксис Пантелеј. ман. бр. 435, XVI в., Красносељцев, Материали, 54; (код Гоара у главном тексту вели се: „Ђакон кади св. трапезу унаоколо, и цео олтар и воздух (ке аера).“ Свакако да је преписивач рукописа који је Гоар употребио погрешио те уместо „иереа“ ставио „aepa“. Н. д. 55. У другом тексту стоји правилно „иереа“. Варие лекционес н. д. 80); Црквенословенски рукоп. Служебник Ватикан. библиот. бр. 14, XV в., Красносељцев Свједенија… 182; превод Филотејевог Диатаксиса Московске син. библиотеке бр. 344 (601), XIV в., Красносељцев, Материали, 55; Служебник Петра Могиле из 1639, 253; Народ. библ. Атина бр. 749, 752, 766 из XVI в., бр. 770, XVII в., бр. 763, 765 из XVIII в., Трембелас, н. д. 78.

[35] „Диакон… кадит с(ве)тују трапезу около иереја“, Музеј СПЦ у Београду бр. 227. XIV в., бр. 108, XV в., бр. 117, XVI в., бр. 4. XVII в.; Грујићев бр. 50, XVI в.; дечански пергам. Служабник бр. 120, XIV в., помиње само да ђакон „кадит с(ве)тују трапезу (л. 19a). По пергаментном рукоп. бр. 119, XIV в., ђакон „кадит с(ве)тују трапезу около иереја“. (По бр. 123, 127, 130, 134: „и иреја“). По бр. 121, XIV в., „кадит с(ве)тују трапезу крстаобразно и с(ве)тоје предложеније и с(ве)штеника“ (л. 6б-7а); Бож. Вуковића из 1519. и 1554. г. По рукоп. Архијереј. чиновнику бр. 135, крај XVI в., архиђакон кади „крстообразно с(ве)тују трапезу и двери(и)олтар по обичају“ (л. 416). По рукоп. Служабнику ман. Св. Тројице пљеваљске бр. 114, XIV в., бугарске реценз., ђакон кади св. трапезу, сав олтар и свештеника.

[36] Атин. народ. библиот. бр. 702, 749, 752, 757, 766 из XVI в.; бр. 770, 773 из XVII в. и бр. 765, 767 из XVIII в. (Трембелас, н. д. 78).

[37] Красносељцев, Свједјенија, 132.

[38] О св. литургији, гл. 97, н. д. к. 288.

[39] Стр. 280, 253, 216.

[40] Милаш, н. д. I, 553, II, 83; Атинска синтагма, Атина 1852, Т. II, 466.

[41] Теодорит, Мињ, Т. 82, к. 1233.

[42] О Св. литургији, н. д. к. 296.

[43] О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији божественних тајин.

[44] Нпр. грчки: Атин. нар. библиот. бр. 662, ХII-ХIII в., на проскомидији и херувици, али на Апостолу помиње кађење свештеника (Трембелас, н. д. 5, 9, 8.); Синај. библиот. бр. 986, XV в. не помиње кађење свешт. на Апостолу и херувици, али помиње на крају проскомидије (Дмитријевскиј, н. д. 608, 609, 606); од наших: Дечан. Типик из 1336-1346. г., Патр. библиот. бр. 459; рукоп. Типик бр. 114, XIV-XV в.; Грујићеве збирке рукоп. Служабник бр. 121, на Апостолу и херувици нема никакве примедбе о кађењу, а на проскомидији само ово: „И кадит с(ве)тују) трапезу крстаобразно г(лаго)ље ка себе тропари си: Ва гробе плтски и пс. 50… И покадив светилиште поклањаје се 3-шти (л. 4а)“.

[45] Мансветов, н. д. 163. Црквенословенски штампани Служебник такође предвиђа да ђакон „кади св. трапезу унаоколо, и сав олтар, и иконостас, онда свештеника, појца и народ (С. Петербург 1905, 125, 126). Код Булгакова овакво кађење излаже се још детаљније: „Потом изаћи из олтара и кадити иконе, потом ући у олтар, кадити архијереја трипут по трипут (9 пута), служећег свештеника и остале свештенослужитеље; најзад, изађи из олтара и кадити клир и народ“ (Настољнаја књига, Харков 1900, 829), тј. служећег свештеника треба кадити пре кађења клира и народа у лађи цркве (Овакво кађење свештеника после кађења иконостаса, сматрам да је настало буквалним схватањем речи Св. Симеона Солунског да се архијереј кади после кађења Часне трапезе и икона, сматрајући да је ту реч о иконама на иконостасу, док ћe пре бити иконе (фреске) по зиду олтара.).

[46] Трембелас, н. д. 5.

[47] У грчким: Синај. библиот. бр. 986, XV в. (Дмитријевскиј, н. д. 606); Атинска народ. библиот. бр 752, 766, XVI в.; бр. 751, XVI-XVII в.; бр. 771, 773, 818, XVII в.; Гоара н. д. 51, у наведеном Служебн. Петра Могиле; у нашим: Музеја СПЦ, бр. 227, XIV в.; бр. 108, XV в., бр. 117, XVI в., бр. 4, XVII в.; Дечански: бр. 130, XIV в., бр. 122, XIV-XV в., бр. 123 из 1395. г., бр. 125, 126, 132 из XV в., бр. 129, XV-XVI в., бр. 134, XVI в., Бож. Вуковића из 1519. и 1554. г.

[48] О Св. литургији, гл. 97, н. д. к. 288. Епископ бачки Иринеј кадио је најпре горње место, па проскомидију (види „Гласник“ 1972. бр. 7, стр. 176, 178). Не бих се могао домислити зашто, кад се у рукописима директно помиње кађење проскомидије после Часне трапезе, а кађење горњег места не помиње.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *