НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

По ком гласу треба певати Велико славословље?

 

ПИТАЊЕ: По ком гласу треба певати Велико славословље у дане кад је оно прописано, сем недеље, јер је познато да се тада пева по владајућем гласу?

 

ОДГОВОР: Основ Великог славословља, из кога се оно поступно развило до облика који има данас на јутрењи, чини анђелска песма при рођењу Спаситељевом: „Слава во вишњих Богу и на земљи мир в человјецјех благовољеније“ (Лука 2, 14). Ове анђелске речи налазе се и на почетку, као увод у шестопсалмије, те се на тај начин јутрења – како духовито примећује Скабаланович – „приближавајући се већ крају, враћа своме почетку (што се радо чини у црквеним песмама)“.[1] Биће да је ова химна унета у јутрењу из Литургије,[2] кад је вршење Литургије пренето ујутро и јутрења почела бивати делимично припремом за њу[3] као што нам показује „ Testamentum Domini nostri Jesu Christi“, старихришћански спис из Ш века. По овом спису, наиме, на крају епископске јутрење, чтец је читао из Пророка и других књига, а свештеник, или ђакон, Еванђеље; затим је следила поука за све, а после ње молитва за оглашене, уз полагање руку на њих, после чега су они отпуштани, па је епископ држао мистатогију, тј. поуку, „да би верни знали коме приступају и ко је за њих Бог и Отац“.[4] Литургија је, по том спису, почињала одмах с приношењем дарова и молитвом над њима, без Литургије оглашених. Тај завршни део јутрење, дакле, имао је тада улогу припремног дела за Литургију.

Почетне речи Великог славословља „Слава Тебје показавшему нам свјет“, првобитно су биле један од припева уз стихове хвалитних псалама, како се види из Студијско-Алексијевског Типика.[5] Остали стихови ове химне узети су већином из Светог Писма без неке међусобне повезаности. Више су појединачни молитвени и похвални усклици, садржајно потпуни, без потребе продужења или допуне.[6]

Помен о Великом славословљу налази се већ код Псевдо Атанасија, у књизи „О девству“: „Слава во вишњих Богу и на земљи мир в человјецјех благовољеније. Хвалим тја, благословим тја, клањајемтисја… итд.“[7] Налази се и у Апост. Установама. Почетак је без „Слава Тебје показавшему нам свјет“, а из даљег се текста види да нема помена Духа Светог, те да је цела песма упућена Богу, Оцу „Христа, Јагњета непорочног који узима грехе света: Прими молитву нашу сједјај на херувимје“.[8] Даљи помен имамо у опису синајског бденија код монаха Нила, од Јована Мосха и Софронија, доцнијег патријарха јерусалимског, из почетка VII в.: „Прочитавши хвалитне без тропара (стихира), почели (смо) „Слава во вишњих“.“[9] Помиње се и у Типику Велике цариградске цркве из IХ-Х в., према рукопису Патмоске библиотеке бр. 266. У правилу за Крстовдан вели се: „После „Слава во вишњих Богу“ долазе јереји амвону и почињу да певају све тропаре Светог воздвижења“; такође у Типику Евергетидског манастира, рукопису библиотеке Атинског универзитета бр. 788, ХII век.[10] Помен о овом славословљу налази се у Студијском[11] и другим старим Типицима. И код Гоара употребљени рукопис наводи „Велико славословље“. Велико славословље помињу и многи наши рукописи исто тако кратко: „Славословије велико и отпуст“, „славословије велије и отпуст“.

Како је Велико славословље постало од старијег малог, а ово се изводило речитативом, сигурно је и Велико славословље спочетка вршено на исти начин.[12] Скабаланович вели да је, према Никону Црногорцу (XI век), прелаз са речитатива на певање Великог славословља извршио Јерусалимски Типик, те да се по увођењу овог Типика у Русији још задуго држао обичај дотадашњег Студијског, према коме се и на празнике читало Велико славословље. Такав поступак у многим местима побудио је цара Јована IV да се обрати Стоглавом сабору за решење и овог питања.[13]

Кад је Јерусалимски Типик почео продирати и у Грчку, у појединим рукописима јављају се упутства да Велико славословље треба изводити певањем. Тако се у једном Типику из ХII-ХIII в., за оданије празника Мале Госпође вели: „Појци поју велико „Слава во вишњих Богу“.“[14] У нотном рукопису „Пападики техни“, Ватопедске библиот. бр. 297 (931), из XIV в., описује се подробно овај део јутрење и вели да чтец са крстом у рукама узлази на амвон и говори: „Слава во вишњих Богу“. Онда „доместик почиње певану химну (асматикон имнон): „Слава во вишњих Богу“.“ Једнако се о томе казује у Правилу (Таксис) које бива у Великој цркви на вечерњи, јутрењи и Литургији, грчком рукопису Андрејевског скита из XV века. И по њему чтец са крстом узлази „до друге степенице амвона и говори певајући (ке леги мета мелус): „Слава во вишњих Богу“.“[15] На исти начин о извођењу Великог славословља налазимо у опису певане јутрење код Светог Симеона Солунског.[16]

И у нашим појединим рукописима налази се указивање да се Велико славословље изводи певањем. У Минеју за септембар Патријаршијске библиотеке у Београду, бр. 40, XVI-XVII в., објашњава се на крају јутрење на Крстовдан: „Славословије велико и лагко и са гл(а)сом појуште братијам, облачит се иереј“ (л. 89б). Такође у Триоду посном, пергаментном рукопису Дечанске библиотеке бр. 61, XIV в., пише у недељу Крстопоклону: „Јегда же начнем пети Сл(а)ва во вишњих, тогда приидет иереј облчен ва всу одежду“ (л. 189б.) Исто се тако вели и у Триоду бр. 63, XIV в.; бр. 64, XV в., бр. 65, XV в., а такође у Триоду Стефана Мариновића „от града Скадра“, штампаном 1561. год. Ову примедбу има и црквенословенски штампани Триод у недељу Крстопоклону, а такође црквенословенски Типик у прописима за Крстовдан: „Појему же великому славословију облачитсја настојатељ…“.

Иако, према изложеном, знамо да је већ од XI в. Велико славословље певано, али наведене вести још нам не казују којим се гласом то изводило. Ни у једном од оних рукописа које је изложио Дмитријевскиј, као ни у нашим које сам прегледао, нисам приметио неко указивање које би се на то односило. Једино Скабаланович помиње један рукопис који одређено казује да се бар крај Великог славословља, „Свјатиј Боже“, на Велику суботу, певао другим гласом.[17] Према Евхологиону Синајске библиотеке бр. 973, из 1153. год., овим гласом певан је тропар „Днес спасеније…“ (ке леги тропарион ихос девтерос: Симерон сотириа),[18] а по Гоару, и други васкрсни тропар „Воскрес от гроба“ (Легомен то парон тропарион ис ихон девтерон, Иоанну Дамаскину, Анаста ек ту мниматос…).[19]

Из ових вести сматрам да можемо закључити да се, при преласку са читања на певање Великог славословља, најпре почео певати његов крај, „Свјатиј Боже“, и тропари који затим долазе, а онда је певање прешло на цело славословље. Кад се иза еванђелске стихире, на „И ниње“ почео узимати недељом Богородичан другог гласа, „Преблагословена јеси“, мора бити да је и славословље, нашавши се између овог Богородична другог гласа, на његовом почетку, и „Свјатиј Боже“ и тропара на његовом крају, који су такође певани другим гласом, и оно недељом певано спочетка само тим гласом.

Тако бисмо за недељне дане – иако недовољно одређена – имали бар ова указивања о гласу Великог славословља. Но којим се гласом оно могло певати ван недеље кад га је према Типику требало узимати? Изгледа да је певано шестим гласом, како стоји у једном другом рукопису који наводи Скабаланович.[20]

Није се могло остати дуго на томе да се славословље стално пева истим гласом, недељом другим, а на празнике шестим – као што ни химна „Величит душа моја…“, најпре извођена шестим гласом, није на томе остала, него се убрзо почело певати и на друге гласове.[21] Кад је тај прелаз извршен, за сада није могуће рећи, али се, како код нас тако и код других православних народа, славословље узима по напеву свих осам гласова.

Од литургичких писаца из старијег и новијег времена, мало њих се дотакло овог питања. Код Грка Јероним Вогиатси, у свом тумачењу Свете Литургије помиње и Велико славословље и глас на који га треба узимати, те вели: „Пева се тзв. Велико славословље на глас стихире на Слави (Доксастику)“.[22] Од наших писаца навешћемо еп. Мелентија. У одељку о празничној јутрењи његовог Правилника, он каже: „Чим певачи доврше певање хвалитне славске стихире тада почну одмах по гласу поменуте стихире певати славословије…“ Слично томе говори он на свакидашњој јутрењи: „Ако има Славословие (тј. велико), онда после славске стихире на хвалите, певачи за десном певницом одмах по свршетку исте стихире почињу на глас славске хвалитне стихире певати славословие: „Слава тебје…“.“[23]

Сматрам да су обојица наведених писаца ово правило преузели из Типика Велике цариградске цркве, у коме се у одељку „О славословљу“ вели: „У све недеље и све Господње и Богородичине празнике и спомене празнујућих Светих, на јутрењи пева се Велико славословље на глас (стихире) на „Слава“.“[24]

Према томе би значило да глас по коме се Велико славословље пева одређује стихира на „Слава“ хвалитних: Без много тешкоћа доказаћемо да је ово правило нетачно и да не важи бар што се тиче недељних дана. Наиме, и код нас, и као код Грка и Руса – а тако је свакако и код Бугара и Румуна – недељом се Велико славословље узима не по гласу стихире на „Слава“ хвалитних, тј. по еванђелској стихири, него по владајућем гласу, у ствари по гласу стихире (Богородична) на „И ниње“: „Преблагословена јеси“. Тако бива и на празнике Светих и Богородичине кад падну у недељу, славословље се узима не по гласу „Славе“, него по гласу „И ниње“. Стога је епископ Мелентије, поред наведених правила, морао за недеље да формулише друго, у коме вели да се тада славословље пева „на владајући глас“.[25] На Христове и Богородичине празнике, кад на „Слава и ниње“ долази иста стихира, ако се славословље узима према гласу ове стихире, у праву смо да кажемо да се у ствари и тада узима према гласу стихире на „И ниње“. У појединим црквама и манастирима, на празнике Светих, кад редовно долази једна стихира на „Слава“, друга (Богородичан, или празника) на „И ниње“, славословље узимају и тада, а не само кад падну недељом, не по гласу „Славе“, него по гласу „И ниње“. Сматрам да је то добро и исправно.

Тако бисмо дошли до јединственог, општег правила које би важило свагда, а може се овако формулисати: Велико славословље узима се по гласу стихире на „И ниње“ хвалитних. Нема потребе да се оно допуњава на недеље и каже да се тада узима по владајућем гласу, или по гласу Октоиха, јер се практично своди на исто; тј. кад кажемо да се Велико славословље пева по гласу хвалитне стихире на „И ниње“, онда тај пропис важи и за недељне као и за друге дане преко недеље, кад се оно по Типику узима.

Изнимно, на 12 великих Господњих и Богородичиних празника, као и на храмовног Светог, уобичајено је да се Велико славословље, без обзира на глас стихире на „И ниње“, узима шестог гласа, оно свечано које се налази у Мокрањчевом Осмогласнику, код митрополита Дамаскина, Ст. Ластавице и других. Недељом пак кад се узима шести глас, затим у друге дане кад је Свети с Великим славословљем, или кад су мањи Христови и Богородичини празници, а хвалитна стихира на „И ниње“ је шестог гласа, славословље треба узети тропарским напевом тога гласа а не свечаним:

 

При томе треба обратити пажњу да ако се стих дели на три одељка, први одељак иде навише, други наниже и завршетак (као што, је наведено у „Слава во вишњих Богу“). Кад се пак дели на два одељка, онда први долази наниже и завршетак, нпр.:

 

Тако се исто узимају стихови: „На всјак ден благословљу тја…“, „Во свјетје Твојем узрим свјет…“, и „Свјатиј Боже…“.

***

Укратко, као одговор на постављено питање може се рећи: Као што за „Величит душа…“ постоји јединствено правило да се пева по гласу првог канона – тако и Велико славословље зависи од гласа кога је „И ниње“ хвалитних стихира и пева се по том гласу. Ово правило важи свагда, у недељне и друге дане кад Типик прописује Велико славословље, сем на дванаест великих Господњих и Богородичиних празника, као и на храмовног Светог, кад се узима напевом свечаног шестог гласа, без обзира на глас стихире на „И ниње“.

 

Гласник, фебруар 1980.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Толковиј Типикон, Кијев 1913, II, 306; уп. Архиеп. Венијамин, Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1859, 144.

[2] Према VIII књ. Апост. Установа, употребљавала се она на Литургији после узгласа „Свјатаја свјатим“, пред само причешћивање (изд. Апост. Диакониа, Атина 1955, Т. II, 158). У Литургији Св. Јакова брата Господњег говори се по Вел. входу и читању Символа вере (Владимирова 1938., л. 14a), док се у Литургији Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог налази на почетку. У Западној цркви песма се налазила у првом делу мисе, пред читањем Апостола (Скабаланович, исто), а у новој миси, после II Ватиканског концила, налази се у уводном делу „Слава“. У ствари се ту налази цео први део Вел. славословља, који почиње анђелском химном без „Слава тебје показавшему нам сјвет“ (Недјељни и благдански мисал, изд. Кршћанска стварност, Загреб 1976, стр. 269).

[3] Скабаланович, исто; уп. П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 22.

[4] Скабаланович, н. д. I, 89.

[5] Исто I, 302.

[6] Heћe бити сувишно да, по Скабалановичу, изнесемо укратко садржај ове песме која се, по њему може поделити на три дела. Први део почиње речима: „Слава Тебје показавшему нам свјет“. „Ако стигавши на запад сунца и видевши светлост вечерњу“ – вели Скабаланович – „верни изливају своја осећања у тако одушевљеној песми као што је „Свјете тихиј“, виђење рађања јутарње светлости из таме ноћи треба да их побуђује још дубље и топлије к сазерцању Бога као нестворене светлости. Иза ових речи долази анђелска химна. Стављена на почетак славословља, као и на почетак јутрење, она треба да освешта наша уста, како би могли и ми са земље упутити Богу своју песму хвале: „Хвалим тја, благословим тја, клањајемтисја…“. Призвук ових речи подсећа на узвишену химну Литугије: „Тебе појем…“. Као што се онде не наводи подробно за шта све Господа „појем“, јер би набрајање било бесконачно, тако се и овде указује на оно најглавније: Велику славу једног Бога у Три Лица коме се слављење и узноси. Остали део химне упућен је углавном Богу Сину Који се назива „Јагње Божје“, омиљен израз којим му се у старини обраћало. Молимо му се суштином свију молитава: да нас помилује. Нашу веру да Он то може учинити изражава исповедање да је Он дошао да узме грехе целог света, па дакле и наше; а да Он то хоће – свечаним исповедањем: „Јако ти јеси једин свјатј…“, чиме се, уз „Амин“, завршава први део славословља.

Други део химне почиње такође слављењем Бога. Иако је састављен већином из речи Св. Писма (Пс. 144, 2; Дан. 3, 25), ипак није тако радостан и светао као први део. Осећање радости замрачује се сазнањем наше греховности и отуда страхом да се због ње не наруши ово вечно прослављање Бога. И овај део се завршава речју „Амин“.

Трећи део је искључиво молитвен, почиње не хвалом, као прва два дела, него прозбом. Молимо Бога покајнички да нам буде милостив и не одузме милост Своју од нас. Но овде-онде избијају усклици слављења Бога („Благословен јеси Господи…“ што се понавља трипут, у част Св. Тројице, као у Малом славословљу и на вечерњи, али се онда други пут вели „вразуми мја“, а трећи пут „просвјети мја оправданијем Твојим“. Овде се пак овај стих буквално понавља трипут, што ефекат још више појачава). Молитва која је дотле била општа, сад се развија и разјашњава: Да бисмо били оправдани пред Богом, треба не само да се очистимо од греха, него и да се испунимо добром творећи вољу Божју. И једно и друго може се постићи само Богом Коме и сада и свагда треба прибегавати. Тврдо убеђење да ће се мољено остварити изражава се, слично возгласима иза јектенија: „Јако Ти јеси Бог мој…“ (Пс. 142, 9, 10) у Коме је извор живота и светлости („Во свјетје Твојем узрим свјет“), чиме се славословље везује за свој почетак. Последњим речима: „Пробави милост Твоју…“, овај трећи део завршава се молитвено као што је и почео (н. д. II, 306-308).

[7] Мињ, П. Г. Т. 27, к. 27б.

[8] H. д. стр. 137.

[9] Скабаланович, н. д. I, 329.

[10] На Ваведење: „На хвалите поставимо шест (стихова)…славословље велико. Тропар празника“ (Дмитријевскиј, Типика, Кијев 1895, 321).

[11] У овом Типику славословље и на празнике има исти облик који се врши у обичне дане, тј. показује да је састављено из два дела: славословља у правом смислу речи и молитве „Сподоби Господи“. Пред другим делом („Сподоби Господи“) читана је сугуба јектенија (Скабаланович, н. д. I, 408; II, 310).

[12] Доказ за то пружа Алексијевска редакција Студијског Типика (Скабаланович. н. д. II, 312).

[13] Исто.

[14] Типик Св. Николе Касуланског, у јужној Италији (Дмитријевскиј, н. д. 812).

[15] Дмитријевскиј, н. д. 166.

[16] „Пошто јереји уђу у олтар, најпре чтец који држи крст на амвону говори: „Слава во вишњих Богу“, а онда појци појући певају (асматикос адете што тон псалтон), што од „в человјецјех благовољеније“ прихватају сви јереји. Тако се чини (пева) хармонично споља и изнутра (олтара), што показује да смо Христом постали једна Црква од горњих (анђела) и доњих (људи)“ (Мињ, Т. 155, к. 649.).

[17] Н. д. II, 311.

[18] Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 89.

[19] Евхологион, Венеција 1730, 43, 44.

[20] Скабаланович, н. д. II, 311.

[21] И тхиа литургиа ити иеротелестикон тевхос ирминевменон ипо Иерониму Вогиатси, архимандриту, Атина 1912, 43.

[22] Уп. Гласник 1973. год., бр. 12, стр. 281.

[23] Правилник, Београд 1904, I, 80, 48.

[24] Типикон тис ту Христу мегалис екклисиас, Георг. Виолаки, изд. М. Саливеру, Атина без године издања, стр. 29.

[25] H. д. 66.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *