НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Какав смисао имају речи „Повели“, „Повелите“ при рукоположењу?

 

ПИТАЊЕ: При рукополагању за ђакона и свештеника, водећи рукополаганог према Царским дверима ђакони узглашавају: „Повели“, „Повелите“, „Повели Преосвјашчењејшиј Владико“! Какав смисао имају oвe речи и на кога се односе у прва два случаја?

 

ОДГОВОР: Речи „Повели“, „Повелите“, поред наведеног, употребљавају се и на све три Литургије наше Цркве: Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Литургији Пређеосвећених Дарова.

Кад после тропара и кондака, на Литургији Светог Јована и Светог Василија, архијереј, или јереј, треба да пође на „горње место“, ђакон им на то указује речима: „Повели, деспота!“

На Литургији, пак, Пређеосвећених Дарова, по прочитању прве паримије и прокимена, ђакон узглашава: „Повелите!“ – на што свештеник узима свећњак с упаљеном свећом и кадионицом, и чинећи њима знак крста према истоку, говори: „Премудрост, прости“; па према западу: „Свјет Христов просвјешчајет всјех“![1]

Речи „Повели“, „Повелите“ буквално значе: „Заповеди“, „Заповедите“ и превод је грчке речи „Келевсон“, „Келевсате“. У византијској дворској етикецији, овим изразом обраћало се цару да нареди, или да да дозволу за почетак било које дворске церемоније и јавне приредбе.[2]

Из византијског дворског церемонијала овај обичај је прешао у црквену употребу, и ђакон га је упућивао епископу и свештенику да укаже на поједине важне моменте на богослужењу, слично узгласима: Вонмем, Премудрост, Благослови и друго.[3]

Речи „Повели“, „Повелите“, „Повели Преосвјашчењејшиј Владико“, казују се не само на почетку рукополагања ђакона и свештеника, него и епископа. Из трећег узгласа „Повели Преосвјашчењејшиј Владико“ јасно је да се тај позив упућује епископу. Питање је, дакле, коме су упућена прва два позива?

Ако се обратимо познатим литургичким писцима који о томе питању говоре, видећемо да се у мишљењима разликују. Најстарији од њих, архиепископ Венијамин, сматра да се прво „Повели“ упућује Богу; друго „Повелите“ народу, верним у храму; треће – Преосвећеном (епископу) који треба да изврши овај чин.[4]

Протојереј Константин Никољски наводи мишљење архиепископа вороњешког и задонског Игнатија да привођење хиротонисаног Царским дверима и олтару изражава призвање Божје и оно се посведочава од народа, клира и епископа, на које се и односе узгласи: „Повели“, „Повелите“, „Повели Преосвјашчењејшиј Владико“.[5]

Овај став заступа у целости К. Никољски, а код нас протојереј др Лазар Мирковић.[6]

Професор П. Трембелас, пак, каже да се узглас „Повели“ упућује епископу. Према пракси код нас, вели, први ђакон говори узглас „Келевсон“. Овај се упућује епископу позивајући га да нареди почетак вршења хиротоније. Други ђакон понавља узглас у множини „Келевсате“. Најпре ће бити да се овај упућује целој Цркви позивајући их све да искажу своју сагласност. Пошто збор верних ћутањем покаже ову своју сагласност, упућује се трећи возглас епископу.[7]

Сматрам да је најприхватљивије мишљење протојереја К. Никољског и проф. Л. Мирковића. Даље разматрање о томе какав ближи смисао имају речи „Повели“, „Повелите“ употребљене овде у чину рукополагања, мислим да ће то јасно потврдити. Пређимо, дакле, на то разматрање.

Колико сам могао да сагледам, узгласи „Повели“, „Повелите“, „Повели Преосвјашчењејшиј Владико“, јављају се у чину рукополагања, за сва три степена, тек у новије доба. У грчким рукописима које наводи П. Трембелас, онима код Гоара и А. Дмитријевског – нема их. Нема их ни у нашим рукописима,

Размотримо ли најстарије грчке рукописе, до чијих казивања о тој ствари можемо доћи, у најстаријем од њих – Барберинском, из VIII-IX века, и Криптофератском из IХ-Х века, видећемо да нема помена да се шта говори док се рукополагани на било који од три степена доводи олтару за рукоположење.[8]

Као у Криптофератском кодексу, сасвим слично се вели и у нашем, српском, рукопису Патријаршијске библиотеке у Београду бр. 134, из половине XVII века. У њему се само каже да се рукополагани за „с(ве)штеника сиреч попа“ приводи „от првих презвитер, или иного с(ве)штеника ка с(ве)штењеј трапезе, и возгласившу архидиакону: Вонмем, прочитајет писано прво(све)штеник ва услишаније суштим предстојаштим са њим, имушти сице: Бож(а)ставнаја благодат…“(л. 18, а).

Ни код Светог Симеона Солунског, у XV веку, у описивању рукополагања за ђакона, нема помена да ђакони, водећи ипођакона Царским дверима, нешто говоре, него се само вели: „Наредбом архијереја, од два ђакона уводи се у олтар“,[9] опходе трипут Часну трапезу, уз „Свети мученици…“, доводи се архијереју, који га трипут благосиља (сфрагизете), преклања једно колено, а главу приклања Часној трапези, и пошто ђакон узгласи: „Просхомен“, јер овим најважнијим поступцима треба да сви укажу пажњу и сагласност, архијереј узглашава (екфони): „И тхиа харис…“.[10]

Исто тако је казивање и у чину рукополагања ђакона за презвитера.[11]

Ни у многим другим рукописима које наводи Трембелас нема помена да се при том вођењу нешто говори или пева.

У старим рукописима нема ни помена одакле се доводи ипођакон. Биће да је то било са солеје где су стајали нижи клирици.[12] Рукописи из доцнијег времена наводе да се, при рукополагању за ђакона, ипођакон изводи из проскомидије, уз певање „Царју небесниј“,[13] или !шта друго нареди архијереј“.[14] Довођен је до средине храма, где је архиђакон узглашавао: „Приводи се најпобожнији ипођакон, име, брат наш, да се рукоположи за ђакона најсветије цркве, име. Рецимо за њега Господе помилуј, трипут. И сав народ: Господе помилуј, трипут. А рукополагани чини метанија. И бива и друго привођење као и прво“ (тј. приводи се даље на солеју, уз исте речи и метаније. Онда се доводи до олтара, пред архијереја, и узглашава архиђакон или ко други: „Просхомен (Пазимо)“.[15]

Узгласа „Повели“ у свим овим рукописима нема. Колико сам уочио, он се најпре јавља у једном грчком рукопису из XV века, упућен патријарху приликом исповедања вере новоизабраног епископа.[16] Исти узглас упућен епископу, при рукоположењу ђакона за свештеника, наводи се у рукописном Архијерејском чиновнику Дечанске библиотеке бр. 135, с краја XVI века.[17] Ту се вели да, после Херувимске песме, изводи рукополаганог архиђакон, из олтара северним дверима, доводи до средине храма узглашавајући велегласно: „Извољенијем и дејством Прес(ве)таго и Животворештаго Духа, производи се раб Божији бл(а)гоговејниј дијакон (имерек) ва презвитерство. Повели вл(ади)ко с(ве)тиј. Новопостављајемиј поклањајет се, за амвоном стаје. С(ве)титељ же седе и возглашаје: Да повелит ти Г(оспод) јегоже повељенијем небеса утврдише се.. По сем паки архидијакон г(лаго)љет. Бл(аго)с(ло)ви јего вл(ади)ко с(ве)тиј. С(вети)тељ: Да бл(аго)с(ло)вит те Г(оспод) от Сиона, и узриши бл(а)гаја Јер(у)с(а)лиму, ва се д(а)ни живота твојего“. Најстарији свештеник на Царским дверима прима рукополаганог говорећи: Пом(о)ли се о њем вл(ади)ко с(ве)тиј. С(ве)титељ: Д(у)х С(ве)тиј наидет нањ и сила вишњаго осенит јего“ (л. 52б). Исто се овако вели и у рукоположењу за ђакона (л. 68б).

Исти овакав чин, при рукоположењу за ђакона и свештеника, износе и рукописи Патријаршијске библиотеке у Београду бр, 21, крај XVII века (л. 10а-15б).

Сва три узгласа „Повели“, „Повелите“, „Повели Преосвјашчењејшиј Владико“, јављају се, колико сам до сада могао сазнати, у рускословенском Чиновнику архијерејскаго свештенослуженија, штампаном у Москви 1677. године. Код нас је тај Чиновник преписан, на црквенословенском језику, биће почетком XVIII века.[18]

Један други препис са тог Московског архијерејског Чиновника из 1677. године са узгласом „Повели“, „Повелите“, али на српскословенском језику, под називом „Херотонија“, настао је „ва месте Сарајеве, повељенијем Г(осподи)на Преос(ве)штењејшаго митрополита кир Мелентија босанскаго, лето 1716, м(есе)ца м(ар)та 1 д(а)н“. Beћ 1718. године рукопис припада Мојсеју, архијереју себешком и вршачком (запис на празном листу у почетку), сада у Патријаршијској библиотеци у Београду, бр. 55.[19]

Тумачећи изнето казивање рукописа Александријске библиотеке из XIV века и Синајске из XV века, проф. Трембелас одређено вели да се ова два привођења уз наведене речи: „Приводи се…“ односе на народ и клир, и значе њихово одобравање избора и сагласност за рукоположење привођеног.[20]

Да би нам ово казивање проф. Трембеласа било јасније, треба имати у виду да је у прва времена хришћанства, у избору како епископа, тако и свештенства и ђакона учествовао верни народ са клиром месне Цркве. Но доцније, због разних нецрквених интереса и лакомислености народа, избор клирика прешао је у надлежност само вишег свештенства, а народу је било забрањено да бира свештенство.[21] Но и тада, као и данас, остало је право и обавеза и нижим клирицима сведочења о добром или рђавом владању рукополаганих. У томе, дакле, циљу довођен је изабрани у средину народа, и на солеју (где су стајали клирици), да га народ и клирици виде и посведоче шта знају о његовом владању.[22]

На основу свега тога, сматрам да је овде изнето мишљење проф. Трембеласа прави одговор на питање коме се упућују речи: „Приводи се…“. Пођемо ли корак даље, неће нам требати много домишљатости за закључак да ће свакако тај исти смисао имати и речи: „Келевсон“, „Келевсате“, кад су ушле у употребу, заменивши узглас: „Приводи се…“ односно, да се реч „Келевсон“, у средини храма упућује вернима привођеног и тиме сагласност за његово рукоположење. То исто се упућује речју „Келевсате“, клирицима, да би најзад „Келевсон, Деспота агие“ био упућен архијереју да се и он сагласи и Чин хиротоније изврши.

Зашто, поред овако јасног става, проф. Трембелас заступа и друкчије мишљење – да би прво „Келевсон“ било упућено архијереју – можемо се само домишљати: или да је испустио из вида на шта се односе узгласи „Приводи се…“, или је овакав закључак усвојио раније, пре него што је дошао до података из рукописа који наводе „Приводи се…“, и боље сагледао шта они значе. Но било како било, али од ове две тврдње несравњиво је јаснија, оправданија и прихватљивија тврдња да се прво „Повели“ упућује вернима, а пе епископу.

*

Иако није у непосредној вези са постављеним питањем, ипак неће бити сувишно указати на излагање проф. П. Трембеласа да је молитва „Божественаја благодат…“ из старине, али да је првобитно имала смисао узгласа, те да „спочетка, кад је уведена у Чин хиротоније, није имала значај за примање Тајне, нити била главна освећујућа молитва, пошто при њеном читању није било полагања руке“,[23] него је то епископ чинио при читању других двеју молитава.

Према излагању рукописа које наводи Гоар, међу њима Криптофератског из IХ-Х века, и више оних које наводе други,[24] сматрам да стоје разлози које износи проф. Трембелас, да молитва „Божественаја благодат…“ најпре није схватана као освећујућа, једнака са већ постојећим двема другим молитвама. Но прихватати ово његово казивање можемо само условно тј. да је она тако схватана у крају где су Криптофератски рукописи и остали њему слични настали, али не у другим крајевима.

Друго, да је она почела улазити у Чин хиротоније онда кад су уместо једне исте молитве, при рукоположењу у сва три чина, како је било у дубокој старини, настале посебне молитве за ђаконски, посебне за свештенички и посебне за епископски чин.[25]

Њеним увођењем у почетак Чина рукополагања, сматрам да се имало у виду осећање потребе једне заједничке молитве да три степена сачињавају једно свештенство, јер посебне молитве за сваки степен указују на разлике чинова, али недовољно на ово јединство. Тај значај је ова молитва имала кроз векове и има га и данас.

Да је ова молитва већ врло рано имала значај освећујуће молитве, показује јасно примедба у Барберинском рукопису из VIII-IХ века, у којој се вели да је епископ говори држећи руку на глави рукополаганог.[26] Држање руке на глави рукополаганог битан је елеменат рукоположења из старине до данас.[27] У једном старом спису се каже: „Хиротонија за презвитера бива овако: Цео збор свештенства доводи га и епископ полаже руку на главу његову“.А у другом: „Рукополажући презвитера, о, епископе, сам положи руку на главу (његову)“.[28]

Тумачећи опширно молитву „Божественаја благодат…“ и овај њен значај да рукополагани почиње да прима благодат свештенства док је епископ чита, Свети Симеон Солунски јасно казује: „Прохиризете (проручествујет), производи се, тј. поставља, чини, савршава. А са (том) речју даје се уједно и благодат, јер није потребно време Свемогућој и Самовласној моћи (Божјој), тога и тога, наводећи и име, да се оно упише горе и постане познато анђелима и људима, јер постаје литург Божји. Најпобожнијег ипођакона за ђакона… А рекавши (то) даје и благодат. И рукополагани прима ђаконство одмах по речи јерарха, јер садејствује божанственом Духу, пошто не говори он као човек, него као јерарх са благодаћу… Али је још потребан и остали обред архијерејских молитава“.[29]

Наводећи и тумачећи почетак молитве „Божественаја благодат…“, Свети Симеон Солунски вели: „Всегда немошчнаја врачујушчи…“ јер смо кукавни и врло немоћни, особито за сама дела Божја. Стога је и оснажење наших немоћи од ње (благодати), јер она даје моћ и недовољно, вели, допуњује. Немамо ми ништа по себи, нити можемо, него она, Божја благодат, све снажи и дарива, и оно што имамо, и допуњује што у нама недостаје.[30]

*

Помињући, пак, савремени пропис да епископ седи са леве стране Часне трапезе „мало постранце, да не би леђима био окренут Часној трапези, док рукополаганог обводе око ње, проф. Трембелас сматра да се тако поступа при рукополагању за ђакона, јер су онда на Часној трапези већ освећена „Свјатаја“, тј. Дарови Светог Причешћа. Али на тај пропис, вели, не мора се обраћати пажња при рукополагању за свештеника, иако су Дарови на Часној трапези, али још неосвећени.[31]

Мислим да овакав став богословски не одговара, јер насупрот схоластичком тражењу момента пресуштаствљења Светих Дарова, по нашем схватању њихово освећење отпочиње већ на проскомидији, чињењем крста копљем изнад просфоре, изговарањем пророчких речи при вађењу Агнеца,[32] чиме они постају „предложени Часни Дарови“. Током Литургије њихово освећење се наставља и даље, те се у молитви „другог приношења“, по преносу на Часну трапезу – Господе Боже Сведржитељу… – моли да благи Дух благодати сиђе на предложене Дарове. Освећење добија своју пуноћу у Канону евхаристије, молитви упућеној свим Трима Лицима Свете Тројице, чије неке делове свештеник говори гласно, а друге тајно. У њој је анамнеза, рецитовање речи Господњих на Тајној вечери, којима је Света Евхаристија установљена: „Примите, једите…“, „Пијте из ње сви…“, и Епиклеза, изговарење речи: „И учини овај хлеб…“, „А то што је у чаши овој…“, „Претворив Духом Твојим Светим…“, при чему свештеник благосиља руком Дарове. То је у ствари само завршни чин у њиховом освећењу, те они бивају коначно „принесени и освећени Часни Дарови“.

Сем тога, сматрам да патријарх, односно први епископ, и при рукополагању епископа такође треба да седи на столици тако да му Часна трапеза не буде позади, мада на њу још нису ни пренети Часни Дарови из проскомидије. Али Часна трапеза и тада представља престо Божји, на њој су Свето Еванђеље и Крст, а особито што се у Дарохранилници налазе освећени Дарови за болне, те јој на тај начин треба указати поштовање.

*

Као закључак можемо рећи да се реч „Келевсон“ – „Повели“ упућује скупу верних у храму да узму учешћа у Чину хиротоније. То учешће треба да буде, с једне стране, сведочење о моралној подобности рукополаганог за свештени чин који прима, а са друге, молитва Богу да његову службу прими као „верног и мудрог управитеља“ (Лк. 12, 42), а Светој Цркви, верним и њему самом на корист и спасење.

То осећање саборности, припадања Цркви, Телу Христовом, молитвене помоћи свију чланова Цркве једних другима, побудиле су Светог апостола Павла да од верних тражи молитве за себе и свој рад (Рим. 15, 25; Еф. 6, 19; 1 Сол. 5, 25). Потребу молитви присутних верних рукополаганом помиње Блажени Августин, говорећи о рукополагању свештеника Ираклија за епископа.[33] Овде, пак, упућује и молитва „Божанска благодат…“, у којој се на крају сви верни позивају, „помолимо се, дакле, да сиђе на њега благодат Свесветога Духа“.

Учешће верних овде, као и на Светој Литургији и сваком богослужењу, казује јасно да су верни „царско свештенство“, не пасивни гледаоци и статисти, него активни учесници у богослужењу.

 

Гласник, мај 1993.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Са узгласом „Келевсате“ („Повелите“) почиње и свеноћно бденије код Грка, а тако је свакако почињало и код нас, иако је у штампаном црквенословенском Типику (као и у старим нашим рукописима) ова реч замењена речју „Востаните“. Биће да је та замена настала због манастирске праксе, по којој су монаси, сабрани ка бденију, седећи очекивали да се скупе и остали и да служба отпочне (уп. И. Мансветов, Церковниј Устав, Москва 1885, 197).

[2] У латинском језику употребљавана је реч „iubete“, истог значења, којом су се руководиоци, пред почетак приредаба за народ у позоришту, обраћали конзулу (И. Мансветов, исто; др Лазар Мирковић, Литургика, Београд 1966, 130).

[3] У смислу „изволите“ употребљава се реч „повелите“ и данас у обичном народном говору у Македонији.

[4] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1899, 175.

[5] Пособије к изученију Устава, С. Петербург 1894, 690.

[6] Литургика, Београд 1967, стр. II, 1; 115.

[7] Микрон Евхологион, Атина 1950, Т. 1, 197.

[8] Уп. Гоар. Евхологион, Венеција 1730, к. 211, 244, 251.

[9] Мињ. П. Г. Т. 155 к. 373.

[10] К. 376.

[11] К. 385.

[12] Трембелас, н. д. 222.

[13] Рукопис Александријске библиотеке, XIV век, бр. 149-104, Трембелас, н. д. 222.

[14] Библиотека манастира Дионисијата у Св. Гори, бр. 489, XV век, Трембелас, н. д. 229.

[15] Александријска библииотека бр. 149-104, Трембелас, н. д. 222.

[16] Евхологион Синајске библиотеке, бр. 1006. Упор. Трембелас, н. д. 256.

[17] Архијерејски чиновник Дечанске библиотеке, бр. 135, с краја XVI века.

[18] Препис се налази у Патријаршијској библиотеци, Београд, под бр. 103.

[19] Између ова два преписа има разлике у садржају. Препис на црквенословенском језику наводи на почетку опширно (54 стране), „Соборноје изреченије“ о одеждама руског патријарха, његовим другим правима на богослужењу и управи, затим о правима митрополита, епископа и других клирика (Патријарх има митру и сакос; митрополити сакос и „шапку“ златом или сребром поковану; епископи фелон и „шапку“ сребром поковану). На крају, иза отпуста на празнике додати су: Чин бивајемиј о поколебавшејсја трапезје, Чин на умовеније свјатија трапези и Чин о свјатјеј трапезје јејаже одјејанија растљеша, обветшавшаја. На крају има запис црквенословенским словима на румунском језику. У „Соборном изреченију“ помиње се сербославенски епископ Јоаким међу руским епископима и године 1693. и 1697. (Библиотека Патријаршије у Београду, бр. 103.)

Српскословенски, пак, препис овог Архијерејског чиновника „Херотонија“ почиње чином Литургија: Златоустовом, Василијевом и Пређеосвећених Дарова, па даље следе чинови постављања појца, чтеца и осталих свештених чинова као у савременом црквенословенском Чиновнику. Иза Чина освећења антиминса и молитве кољива додати су чинови: Поколебавшејсе трапези, Омовенија трапези, Обновљења храма, Избранија архијереја и постављенија, у коме се на крају вели да је овај чин „изсљедован“ патријархом руским Јоаникијем, в љето ЗРПД (1676), са старог рукописа који се налази у Москви у храму Св. Богородице (л. 95a). На крају рукописа је запис о препису у Сарајеву 1716. г.

[20] Трембелас, н. д. 198.

[21] 13. Канон Лаодикијског сабора.

[22] Уп. Л. Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, 115; Н. Милаш, Црквено право, Мостар 1902, 237.

[23] Трембелас, н. д. 199.

[24] Трембелас, н. д. 199, 210. Од наших у тај број спада рукопис Патријаршијске библиотеке у Београду, бр. 134, из пол. XVII века.

[25] У Иполитовим канонима, из III века, јасно се казује: Ако се рукополаже презвитер, нека све буде као при (рукоположењу) епископа; изузевши само на катедру трона… Нека буде и над њим цела молитва као и над епископом, само са изузетком назива за епископство… Нека се изједначи епископ са презвитером сем катедре и хиротоније, јер презвитеру не припада власт која би означавала хиротонију (Трембелас, н. д. 249).

[26] Трембелас, н. д. 210.

[27] „Кад се рукополаже презвитер, нека епископ положи руке своје на главу његову“ (Апостолске Установе, књ. VIII, 16, Вивлиотхики Еллинон патерон ке синграфеон, Атина 1955, Т. II, стр. 159).

[28] Testamentum Domini nostri Jesu Christi, Трембелас, н. д. 148; Народна библиотека Атина бр. 473, XV век, Трембелас, н. д. 223; Апост. Установе, ВЕПС, Атина 1955, књ. VIII, 30.

[29] Трембелас, н. д. 377.

[30] Трембелас, н. д. 376.

[31] Н. д. 198.

[32] Уп. Св. Симеон Солунски, н. д. к. 304.

[33] Уп. Трембелас, н. д. 200, прим. 1.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *