НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Читање кондака на Изобразитељни уз Часни пост и ван њега

 

ПИТАЊЕ: Како треба узимати кондаке на Изобразитељни, уз Часни пост и ван њега, с обзиром да се пропис у Триоду разликује од оног у Часловцу, а разлика постоји и у Николајевићевом Типику, у ком се на Изобразитељни износи једно (стр. 29), а у одељку где се излаже богослужење Tpиода – друго (стр. 171)?

 

ОДГОВОР: Ако узмемо у обзир и друге црквене књиге, поред наведених, разлике ће бити још веће. Обратимо ли се прописима о поретку кондака на Литургији, који се тичу исте ствари, те ће разлике порасти још више.[1]

Постојање разлике срета нас и кад се обратимо старим грчким и словенским рукописима. Скабаланович казује да се у грчком студијском Уставу новгородске цркве Свете Софије бр. 1052, Синајском бр. 868, оба из XIII-XIV в., и у неким другим, кондаци на Изобразитељни уопште не помињу.[2] Не помињу се ни у Барберинском рукопису бр. 69, из 1205. год.[3] У Синајском пак рукопису бр. 876, кондаци постоје и међу њима кондак Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог. Скабаланович сматра да су се они ту нашли због блиске везе Изобразитељне са причешћивањем.[4] Наиме, овај познати литургички писац држи да је постанак чина Изобразитељне у вези са потребом монаха-пустињака за чешћим причешћивањем „које су вршили сами, са Светим Даровима раније донетим из које оближње цркве. Причешћивали су се уз молитвени чин који је носио натпис: „Ис тин металипсин“, „За причешће“. Првобитно је овај чин садржавао Блажена са стихом „Помјани нас Господи јегда придеши…“, „Лик небесниј“, Символ вере, „Оче наш“, „Господи, помилуј“ 3 пут, „Једин свјат“, „Вкусите и видите“, Псалам 33: Благословљу Господа, молитве по причешћу, „Буди имја Господње“.[5] Кондака није било. Према садржини пак види се да је то у ствари почетни чин Изобразитељне.

Како у општежитељним манастирима престаје потреба за самопричешћивањем монаха, због рукополагања појединих монаха у свештеничке чинове и вршења Литургије независно од доласка свештеника са стране, то овај чин најпре губи првобитни назив „Ис тин металипсин“, затим молитву пред причешће и стих „Вкусите и видите“, а већ у IX в. додаје му се „Јединородниј Сине“, „Ослаби остави“. У ХIII в. јављају се изобразитељни псалми, 102. и 145, а још доцније кондаци.[6] Тада добија назив „Та типика“. У нашим рукописима исто тако „Начало типиком“, или најобичније „Обедница“. У таквом облику ушла је Изобразитељна и у молитвени чин општежитељних манастира,[7] и читала се у дане кад се вршила Литургија која почиње вечерњом,[8] или Пређеосвећена, као и у дане кад се због каквих разлога није вршила пуна Литургија. Тада се на Изобразитељни обично читао Апостол и Еванђеље.

Кондаци су се јавили, као што рекосмо, доста касно. У рукопису Синајске библиотеке бр. 866, ХIII в., налазимо ове кондаке: „Јако начатки јестества“, „Со свјатими упокој“, „Упованије христијан“. По најстаријим грчим рукописима Јерусалимског устава: Кондак храмовног Светог, „Со свјатими“ и „Предстатељство страшноје“, или „Предстатељство христијан“. По доцнијим грчким рукописима истог Устава, после кондака храмовног, узима се кондак дневног Светог, а Богородичан „Предстатељство страшноје“ не помиње се, него само „Предстатељство христијан“.[9] „По најстаријим словенским рукописима Јерусалимског устава“ – вели даље Скабаланович – „још кондак Минеја, ако има (пред седмичним и храмовним), а у суботу, уместо Предстатељство… Јако начатки, по доцнијим, пре свију, кондак Преображења“.[10]

У прописима наших рукописа налазимо читаву скалу разлика, од најпростијих са свега три кондака: „Ослаби, остави, и по О(т)че наш ко(н)д(ак) с(ве)т(о)му јемже јес(т) храм, Слава Са с(ве)тими покој Г(оспод)и, и н(и)њ(а) Заступнице хр(и)стијаном“;[11] онда са четири: „к(о)нд(ак) дневи и сије: Б(о)же от(а)ц наших, Слава Са (с(ве)тими, и н(и)ња Заступнице хр(ис)тијаном“;[12] са пет: ко(н)д(ак) храму, праз(нику) с(ве)т(о)му, дневи, иже хоштеши, Слава Са с(ве)тими, и н(и)ње Заступнице…;[13] са шест: ко(н)д(ак) храму, праз(д)ника с(ве)тому, дневи, иже хоштеши, рци сије: Б(о)же от(а)ц наших, Слава са с(ве)тими, и н(и)њ(а). Заступнице…;[14] и уз „јелика хоштеши“ и више од шест.

Оволика неједнакост и неодређеност, особито препуштање вољи сваког појединца да узме или не узме поједине кондаке, показује недавни улазак кондака у чин Изобразитељне. Непомињање кондака храма упућује, мислим, на то да је она вршена у келијама, или неосвећеним капелама у време самопричешћивања монаха.

У оволиком мноштву разлика, у рукописима нема помена о кондаку Преображења. Овај кондак се јавља, као што напоменусмо, тек у новије време. Нема га ни у књизи „Правило готовјашчимсја к служенију Литургији свјатија…“ Кијевопечерске лавре 1872. г., у којој се подробно износи поредак кондака на Изобразитељни, али да би ред кондака почињао кондаком Преображења нема ни помена. У Типику Велике Христове Цркве, Георгија Виолакиса, ред кондака великопосне Изобразитељне почиње кондаком Преображења, за којим следе: кондак седмичног дана, затим храма Светог, мученичан испред 7. песме канона гласа, Слава Со свјатими, И ниње Предстатељство христијан.[15] Тако се исто казује у Великом Часослову (Орологион то мега), званичном издању грчке Цркве.[16] По бугарском Часослову узима се кондак Преображења, затим кондак храма (ако је храм Христов, најпре кондак храма), па дана, Слава Со свјатими, И ниње Предстатељство.[17]

У црквенословенском штампаном Часослову вели се да на Христове празнике долази само кондак празника. Ако буде и Свети велики („празднујемиј“): најпре кондак Светог, Слава и ниње празника. Ако није Господњи празник, ни Свети велики, или је певано „Алилуја“, најпре се узима кондак Преображења, онда дана и храма. Ако је храм Господњи, најпре храма, па дана и Светог редовног, Слава Со свјатими, И ниње Предстатељство, или храма Богородице.

Овакав став заступају и поједини литургички писци: К. Никољскиј,[18] и С. Булгаков, који наводећи узимање кондака Преображења примећује: „Но у уставу (в. 14 нов.; понед. прве седм. 40-нице, Тип. г. 52) нема указивања на овај кондак, него се директно наводи (следећи за њим у Часослову) кондак дневни…“.[19] Булгаков износи и објашњење зашто се узима кондак Преображења, и вели да нас он треба да подсети на тај догађај који се десио у време наше 40-нице.[20]

Професор Мирковић о кондацима на Изобразитељни говори уопштено: „Иза возгласа по Оченашу поју се кондаци, Слава: Со свјатими упокој, И ниње Предстатељство христијан…“.[21] Код еп. Мелентија поредак кондака је према црквенословенском Часослову,[22] а тако исто код Василија Николајевића.[23] У одељку Триода Николајевићевог Типика, поредак кондака је исти, но без помена кондака Преображења.[24]

Није потребно доказивање да се при узимању кондака на Изобразитељни, као и на Литургији, ни у старини ни сада, није могло поступати у исто време по свима овим различитим прописима, него се свако придржавао једног између њих, за који су му разлози говорили да је најбоље. Исто тако нам је, мислим, јасно да пропис црквенословенског Часослова, о узимању кондака Преображења, не постоји ни у једном грчком и нашем рукопису, те да га зато, као новијег, не узима у обзир ни црквенословенски Типик, ни неке друге црквене књиге.

Стога је, сматрам, најбоље држати се општег, највише посведоченог правила, и кондаке на Изобразитељни, и у Великом посту и ван њега, кад је мали Свети (ван предпразништва, и ван суботе) узимати овако: У храму Христовом и Богородичином: кондак дана (седмичног), па Светог из Минеја, и другог Светог (ако има кондак), Слава Со свјатими, И ниње кондак храма. У храму Светог: кондак дана, па кондак храма, кондак Светог из Минеја и другог Светог (ако има), Слава Со свјатими, И ниње Предстатељство.

При томе треба имати у виду да се уторком у храму Претечину не узима кондак храма, јер је Претечин већ кондак дана.[25] Аналогно с тим, не узима се у понедељак храма Арханђела, у среду и петак храма Христова, у четвртак храма Апостолског и Светог Николе. У суботу се узима како у храму Христовом и Богородичином, тако и у храму Светог једнако: кондак Светог из Минеја и другог Светог (ако има), Слава Со свјатими, И ниње Јако начатки јестества.[26]

Још треба узети у обзир да се, у седмичне дане, кад се изоставља Октоих, не узима кондак седмичног дана. Ако ли је Свети с Вел. славословљем и полијелејем, изоставља се и Со свјатими. Ако ли је Свети с бденијем, изоставља се још и кондак храма Светог (али не и храма Христовог и Богородичиног).[27]

На крају да напоменемо и то да Типик понекад под речју „часови“ подразумева и Изобразитељну. Тако се у његовој 52. гл. каже: „А где нема Литургије, говоримо на часовима, по „Ослаби, остави“ и по „Оче наш“: кондак храма Христова, и дана… итд.“ Јасно је да се ово може односити само на Изобразитељну, јер се само на њој говори „Ослаби, остави“, а затим „Оче наш“ и кондаци.[28]

 

Гласник, јул 1981.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Да наведемо само један пример. У правилу „Како иду тропари и кондаци на Литургији у остале дане осим недеље, кад нема ни пред ни попразништва Христовог или Богородичиног“,у Вел. Типику В. Николајевића вели се за понедељак, уторак и четвртак да се, у храму Христовом, кондаци узимају овим редом: Кондак дана (седмичног), кондак Светог редовног и другог ако има, Слава Со свјатими, и ниње кондак храма (Београд 1971, стр 216). Одмах иза тога, у идућем правилу „Како се поју отпуститељни тропари и кондаци у седмичне дане…на вечерњу…часовима и Литургији“, стоји да се најпре узима кондак храма Христова, затим дана (седмичног), Светог редовног и другог Светог, Слава Со свјатими, И ниње храма Богородице; ако није њен храм: храма Христова (стр. 218). Тако би се, по овом пропису, кондак храма Христова узимао двапут, и на почетку испред осталих кондака, и на крају иза свију. Ни једно ни друго правило није измислио Николајевић, него их је оба превео из црквенословенског Типика, где овако исто стоји од речи до речи.

[2] Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 435.

[3] А. Дмитријевскиј, Типика, Кијев 1895, 826.

[4] Исто.

[5] Толковиј Типикон, I, 332.

[6] Исто, I, 435.

[7] Кад се већ није вршило самопричешћивање, иако се оно помиње још дуго после престанка потребе за његовим вршењем, те га помиње писац житија преп. Луке Стиријског, затим бугарски патријарх Евтимије (1375-1393. г.) и Св. Симеон Солунски († 1429 г.) (Скабаланович, н. д. I, 435.).

[8] Уочи Божића, Богојављења и Благовести кад падну у посни дан.

[9] Скабаланович, н. д. 435, 436.

[10] Исто, 436.

[11] Рукопис Јерусалимског Типика Музеја СП Цркве у Београду, бр. 20, XVI в., л. 148; исто тако Типици бр. 67 из 1574, г.; бр. 130 из 1631. г.; бр. 132, XVI в.; Збирке проф. Грујића бр. 206, XVI в.; Псалтир с последовањем бр. 50, XV в.; или О(т)че наш, таже Б(ож)е от(а)ц наших, сл(а)в(а) Са светими, и н(и)њ(а) Заступнице Хр(и)стијаном (Псалтир с последов., Грујићеве збирке бр. 24, XVI в.).

[12] Псалтир с последов. бр. 245, XVI в. У псалтиру с последовањем бр. 24, XVI в., наводи се исто уз додатак после кондака дану: „И јелика хоштеши. Аште ли же ње(ст) рци сија: Б(ож)е о(та)ц наших“. А тако је и у Псалтиру бр. 30, XVI в. (У њему се после помена кондака казује: „Таже ап(о)стол и јев(ан)г(е)лије дневи“.) и бр. 56, XVI в.; такође у Псалтиру с последовањем штампаном на Цетињу 1495. г. (У њему се, као и у другим из наших старих штампарија, налази такође примедба о Апостолу и Јеванђељу дневи, а уместо речи „Заступнице“ употребљава се реч „Предстатељнице“), као и у Псалтиру штампаном у Милешеви 1557, г.; Молитвенику Божидара Вуковића штампаном 1536. г. (али без примедбе „Аште ли њест“, и уместо „Предстатељнице“ стоји „Заступнице“); исто је тако и у Псалтиру Грујићеве збирке бр. 59 из 1633. г. У Псалтиру бр. 220, XVI в.: „К(он)д(ак) дњу. Аште ли јес(т) пос(т) рци сије: Б(о)же от(а)ц наших. Слава Са с(ве)тими покој Г(оспод)и, и н(и)њ(а) Заступнице хр(ис)тијаном…“. Према томе, уместо нејасног „Аште ли њест“ можда је стојало „Аште ли пост“. Или ће бити да се речи „Аште ли њест“ односе на кондак „дневи“, ако се под тим називом може разумети Свети из Минеја; или још пре на кондак храма, ако се Изобразитељна вршила у келији или неосвећеној капели. У Типику бр. 213, XVI в., стоји алтернативно: „ко(н)д(ак) с(ве)т(о)му дневи, или с(ве)тому јемуже је(ст) храм“ – док су остали исти.

[13] Рукописни Псалтир Музеја СПЦ бр. 107, в., л. 97а.

[14] Рукописни Часослов исте библиотеке бр. 168, XVII в.

13 Изд. Саливеру 1913, стр. 329. Прво издање је у Цариграду 1888. г.

[16] Апостолики Диакониа, Атина 1974, 124.

[17] Софија 1929, 81.

[18] Посебије к изученију Устава, С. Петербург 1900, 368.

[19] Исто.

[20] Он, наиме, сматра да се Господ преобразио исте године кад је и распет, на 40 дана пре тога. Црква пак празнује Преображење у августу зато што би празновање у фебруару пало у Велики пост, „а то би било несагласно са великопосним богослужењем и тужним временом поста и покајања, што све представља садашњи, пун невоља живот, док празник Преображења представља будући век“ (исто, 271). 6. августа, сматра Булгаков, славила је Црква овај празник зато да би он опет дошао на 40 дана пред празник Христових страдања, тј. пред Воздвиженијем Часног крста (исто).

[21] Литургија, Београд 1966, II, 33.

[22] Правилник, Зајечар 1907, II, 12.

[23] Вел. Типик, Београд 1971, 29.

[24] Исто, стр. 172.

[25] Типик, гл. 52. Црвенкослов. Часослова.

[26] По „Правилу готовјашчимсја…“ Кијевопечер. лавре 1872. г., суботом се узимају кондаци као и других дана: кондак храму Христу и Богородици, а на И ниње Предстатељство, али се у Типику и другим књигима то не вели.

[27] Велики Типик гл. 52; Николајевић стр. 220, 221; Правило готовјашчимсја…л. 97б.

[28] Уп. Типик, Москва 1877, л. 360б; Никољскиј, н. д. 365.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *