Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Приклањање главе на богослужењу

 

ПИТАЊЕ: Не треба ли и данас у цркви, на позив свештеника или ђакона: „Глави вашја Господеви приклоните“, сви, а не само ретки појединци, да приклањају главе?

 

ОДГОВОР: Свакако да треба. Нажалост, с једне стране неразумевање црквенословенског језика и неукост верника, а с друге, необјашњавања народу потребе да на овај позив приклони своје главе, што би ваљало да чине свештеници у беседама, довело је дотле да већина наставља да стоји право и у то време. Па не само прости верни, који не разумеју црквенословенски (иако је уз малу пажњу свакоме јасно на шта нас овај позив упућује) него и богослови, монаси и монахиње, чак и свештеници не сматрају обавезним да приклоне главе своје Господу, кад овај позив упуте себи и другима.[1] Каквог се дара тиме лишавају уочићемо најбоље ако размотримо садржај молитава главоприклоњења. У свима се моли Божји благослов онима који своје главе приклањају Богу, а не онима који то не чине: „Ти, Владару, погледај с неба на оне који су приклонили Теби своје главе, јер (их) нису приклонили телу и крви (човеку), него Теби, страшноме Богу. Ти, дакле, Владару, даруј нам оно што је нужно према потреби сваког: са онима који плове и путују буди сапутник, болне исцели, Лекару душа и тела“;[2] „Оне који су Теби приклонили своје главе благослови, освети, сачувај, укрепи, утврди, удаљи их од сваког дела злога и приближи сваком делу добром“;[3] „И благослови све нас који приклањањем својих глава означавамо слику слугу (Твојих). И удостој нас да се испунимо Твога освећења окушањем ове воде; и да нам буде, Господе, на здравље душа и тела“.[4]

Од литургичких писаца, Никољски, Булгаков, К. Керн не говоре о овом приклањању глава ништа подробније него што је у Служебнику. Исто је тако и у Правилнику еп. Мелентија. Код проф. Мирковића налазимо о томе детаљније указивање и објашњење. У излагању Свете Литургије, на одговарајућем месту, вели: „Сви приклањају са смерношћу главе пред невидљивим царем“.[5] На другом месту објашњава да сагибањем главе, као и клањањем уопште, хришћанин изражава своје поштовање, захвалност, послушност и покорност Богу; да верни „приликом читања молитава главопреклоњенија… сагињу главу под свесилну десницу Првороднога“.[6]

Још детаљније објашњење даје нам проф. Скабаланович. У молитви главоприклоњења „свештеник моли Бога да погледа на оне који на овај начин изражавају своју покорност Богу, и наду да ће их сачувати увек… од сваког непријатеља, ђавола и рђавих мисли“.[7] Уједно он указује да овде молитва „достиже своју висину тиме што се са речима сједињује и покрет приклањања главе, што је замена за преклањање колена, које бива уз пост“. Сем тога, „молитва главоприклоњења заменила је, при концу службе, старо полагање руку епископа на сваког који се моли, као што је било у Јерусалимској цркви у IV в., по Апостолским Установама, и на вечерњи и јутрењи“.[8] По Апостолским Установама и на крају Литургије имамо молитву главоприклоњења, која је сличне садржине са данашњим. Ђакон позива: „Богу, кроз Христа Његовог, приклоните се и примићете благослов. И епископ нека се моли говорећи: Сведржитељу Боже, Истинити и Неупоредиви, који си свуда и свему присутан … буди милостив и послушај ме ради имена Свога, и благослови оне који су Ти приклонили главе, и подај им што срца њихова траже на добро. И учини да ни један од њих не буде избачен из Царства Твога, него их освети, заштити, покриј, заступи, избави од противника, од сваког непријатеља; домове њихове чувај, осигурај њихове уласке и изласке“.[9]

Према Етерији, на крају вечерње ђакон је узглашавао да оглашени, а затим и верни приклоне главе, чему је следио епископов благослов.[10]

*

Обичај приклањања главе, дакле, као знак поштовања Бога, из дубоке је старине и обавезно га треба вршити и данас. Да би, на позив: „Глави вашја Господеви приклоните!“ и они верни који не разумеју црквенословенски то учинили, може свештеник, после упућеног позива на црквенословенском, да каже: „Сагните главе!“ А кад сврши молитву, пре возгласа, да каже: „Исправите се!“ На тај ће начин ући у обичај оно што треба да бива, и сви верни примити од Бога духовна и телесна добра која се у молитви од Њега моле.

Разуме се да на Литургији верни не треба да приклањају главе на позив: „Оглашени, глави вашја Господеви приклоните!“ – на шта им треба скренути пажњу посебно, нагласивши ко су верни, а ко оглашени. Такође, да оглашених у Цркви и данас има, да су то у правом смислу деца за коју су, одмах по рођењу, читане молитве, узето знамење, а још нису крштена, како вели Свети Симеон Солунски. А у преносном смислу сви они који, иако су крштени, живе у греху и не кају се, затим они који свесно крше заповести Божје, као и они који због страха не смеју да исповеде своју веру, или се је стиде.[11]

 

Гласник, јул 1974.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] У неким случајевима позив је упућен само вернима да приклоне главе: „Глави вашја Господеви приклоните!“ (на Литургији, на Великом и Малом освећењу воде), а у неким свима: „Глави нашја Господеви приклоним!“ (на вечерњи и јутрењи).

[2] Литургија Св. Јована Златоуста.

[3] Литургија Св. Василија Великог.

[4] Молитва главоприклоњења на Великом и Малом освећењу воде.

[5] Литургика, Дневна богослужења, Св. Литургије, Београд 1966, 109.

[6] Литургика I, Београд 1965, 305, 306.

[7] Толковиј Типикон II, Кијев 1913, 162.

[8] Н. д. 162.

[9] Апостолске Установе, изд. Апостолики Диакониа, Атина 1955, Т. II, стр. 159.

[10] Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 290; Скабаланович, н. д. I, 155. Што се тиче благослова који свештена лица упућују верним, треба имати на уму речи Св. Јована Златоуста: „Стварно не благосиља их човек, него руком и устима човека, ми приклањамо главе присутних Цару Небеском, и тад сви говоре Амин“ (Творенија Св. Јована Златоуста, у руском преводу, Беседа II на 2 Кор., С. Петербург 1904, Т. Х, 484.).

[11] Мирковић, Литургика II, стр. 79, 80.