НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да ли се скидају венци и чита молитва младенцима на самом Чину венчања или у осми дан?

 

ПИТАЊЕ: У Чину венчања постоје две молитве за скидање венаца и два момента када се то врши, један на крају Чина венчања, а други, за који Требник прописује да се врши у осми дан. Данас се венци скидају на крају Чина венчања, а чин у осми дан и молитва не бива, као што их нема у Фирмилијановом Парохијалнику.

Да ли се чин и молитва у осми дан изоставља сасвим, или ту молитву треба прочитати новобрачним уз остале при скидању венаца?

 

ОДГОВОР: У својој Литургици, професор др Лазар Мирковић вели: „Као што су у старини новокрштени седам дана носили белу одећу и скидали је у осми дан, после свештеног благослова, тако су и они који су венчани седам дана после венчања носили венце добивене на венчању, и скидаху их у осми дан уз молитву свештеника“.[1] Помињући молитву за скидање венаца у осми дан, архиепископ Венијамин говори о томе опширније и вели да у Православној цркви „примање сваке Тајне, или великог дара духовнога, хришћани држе на уму и свето чувају у току седам дана“. Поред ношења седам дана беле одеће, крснице, по крштењу, наводи он сличне поступке у овим случајевима: новорукоположени свештеник дужан је да без престанка служи за седам дана; у новоосвећеном храму врши се Литургија за седам дана без прекида; монах по пострижењу пребива у цркви за време дневних и ноћних служби седам дана; они који се врате вери, после одречења, треба да примају очиститељне молитве такође у току седам дана.[2] Ове примере наводи и Г. Дебољскиј.[3]

Свакако су на то утицали поступци старозаветне Цркве у којој је број седам означавао пуноћу и у којој се за посвећење свештенства Арона и његових синова одређено казује да је бивало седам дана и осмог коначно принети жртву коју је Господ спалио (3 Мојс. 8, 35-9, 1). Исто тако је за седам дана бивало освећење Соломоновог храма, а осмог празник (2 Дневн. 7, 8-9). И брачно је весеље трајало седам дана (Суд. 14, 12; Тов. 11, 18).

Код проте Константина Никољског налазимо исти став као код проф. Мирковића, који је овај дословно преузео од Никољског.[4] С. Булгаков такође говори да су новобрачни у старини носили венце седам дана, али су ови тада били од миртиног, или маслиновог лишћа, а не од метала, како о томе напомиње и проф. Марковић.[5] Прота К. Калиникос казује да су младенци по венчању, са венцима на глави, у пратњи сватова, одлазили младожењиној кући, где је невеста расплитала косу, у знак удаје, према 1 Кор. 11, 2-16, а младожења јој давао кључеве и тако је симболички признавао за господарицу његовог дома. Даље вели: „За седам дана обоје су носили венце, а осмог дана долазили у храм да свештеник скине венце са њихових глава… Због тога постоје молитве за скидање венаца у осми дан, које се наводе у Евхологијима на крају венчања“.[6]

Много детаљније о ношењу и скидању венаца новобрачних говоре проф. П. Трембелас и Ј. Фундулис. Из казивања многих грчких рукописних Евхологија и штампаних издања, које наводи проф. Трембелас, види се да у погледу времена и места скидања венаца с новобрачних, као и молитава које свештеник при томе чита, постоје знатне разлике како у старини тако и данас, о чему казује и проф. Фундулис.[7] Према једним рукописима из ХI-ХII в. по отпусту Чина венчања, младенци су са свештеником одлазили дома, у пратњи сватова, и ту у дому свештеник је читао једну молитву:[8] „Боже, Боже наш који си дошао у Кану Галилејску…“, скидао венце и остављао их у дому младенаца. У осми дан, или у дому или у цркви, уз одређену молитву, скинуо би коначно венце и ако су били црквени, остављао их у цркви.[9] Једну молитву наводи и Кислијански париски Евхологион бр. 213, из XI в., али: „Господе Боже наш који си благословио венац времена…“, тј. ону која је сада одређена да се чита у осми дан.[10] Неки рукописи наводе две молитве.[11] Према Патмоском рукопису из XIII в., свештеник је читао молитву и скидао венце трећег дана по венчању.[12] По рукопису Атинске народне библиотеке из истог века (бр. 670), после седам дана; по рукопису исте библиотеке (бр. 851) из XVI в., осмог дана.[13] Упутство другог рукописа, исте библиотеке и истог века (бр. 1910), по отпусту Чина венчања оставља на вољу свештенику да може скинути венце одмах по венчању: „Ако хоћеш одмах разрешити венце, пошто кажеш молитву: Браћо, радујте се, реци ову молитву: Молитва на разрешења венаца…“.[14] Рукопис пак исте библиотеке бр. 664, XV в., по отпусту венчања вели: „И одмах скида венце њихове и они одлазе“.[15] Слично овоме бива и према савременим грчким и црквенословенским Евхлогијима и Требницима, свештеник скида венце при речима: „Узвеличај се, женише…, И ти невесто, узвеличај се…“, па после молитве „Боже, Боже наш, који си дошао у Кану Галилејску…“ и главоприклоњења врши отпуст.

Проф. Ј. Фундулис сматра да су ове разлике последица нејединства, у разним местима и приликама, кад и где треба да се врши честитање, целивање младенаца од стране кума, родитеља и родбине. Према рукопису лавре Светог Атанасија Атонског бр. 105, XV в., при целивању младенаца целивају се и венци на њиховим главама.[16] То онда значи да у местима где се тако чини, тек после тог честитања могу се прочитати молитве скидања венаца и они скинути.

По нашим, српскословенским рукописима, целивање младенаца бивало је по молитви и чину опште чаше. Свештеник је говорио: „Братије, радујте се о Господи васегда…“, потом се окретао са младенцима надесно, певајући тропар 7. гласа: „Господи, Господи призри са небесе и вижд и посети виноград свој, јуже (јегоже) испрва насади десница твоја“. Тропар је певан трипут уз стихове: „Блажен муж бојеј се Господа…; Силно на земљи будет семе јего; Род правих благословит се; Слава и ниње; Једина чистаја Дево“.[17]

Биће да је при томе свештеник са младенцима и свадбеном поворком одлазио у дом младожење, јер се одмах у наставку говори да младенце целива кум и они који су с њим, свештеник уз молитву скида с њих венце, и гајтаном свезавши венце, оставља их у брачној одаји (ва чртозе). Одмах затим, вели се, бива брачна гозба и весеље („И јадет и пијут, веселе се о Христа и оженивши се и невеста.“).[18] Израз да свештеник са младенцима „окреће се на десно“ биће да значи полазак дому том страном, уз певање наведеног тропара са стиховима. Тек доцније, кад је престао да иде у дом младенаца, дошло је да тога да свештеник иде са њима „уоколо“ (око стола са Еванђељем), певајући исти тропар са стиховима. О томе опхођењу уоколо помиње упутство једног рукописа у коме се вели: „Обраштајет се са њими на деснују страну обходит…“. Скидање венаца, по овом рукопису, бива ту, у цркви, уз речи које се и по савременим Требницима говоре: „Узвеличај се, женише… И ти невесто, узвеличај се…“. Затим свештеник чита молитву на разрешење венаца: Боже, Боже наш пришедиј ва Кану Галилејскују… И други: Отац, Син и Дух Свети… која данас бива на главоприклоњењу.[19] Тек у XVIII веку долази до замене тропара „Господи, Господи, призри са небес и вижд…“ садашњим: „Исаије ликуј…, Свјати мученици…, Слава Тебје Христе Боже…“.

Интересантно да у мноштву грчких рукописа XV-XVI в., које наводи проф. П. Трембелас, ни у једном се не помиње тропар: Господи, Господи, призри са небес… него редовно: Свјати мученици… Слава Тебје Христе Боже… или Исаије ликуј.[20]

Тропаре Свјати мученици…и Слава Тебје Христе Боже… помиње у тој прилици и Свети Симеон Солунски, велећи да при њиховом певању свештеник узима младенце за руке, „води их уоколо жртвенику“ (Ос прос то тхисиастирион аги, ке хориан пиуменос), не помињући одлазак у дом младенаца.[21]

За садашње време, проф. Ј. Фундулис сматра да би прави час честитања младенцима био на крају венчања, у цркви, кад свештеник упути младенцима благослов: Узвеличај се, женише… И ти невесто, узвеличај се… За време честитања појци би певали прве Богородичне свих осам гласова. После честитања младенци би, као и у старини, са сватовима и свештеником отишли дома и ту би свештеник прочитао молитву Боже, Боже наш…, скинуо венце и извршио отпуст,[22] да би осмог дана извршио коначно скидање венаца.

Но у савременим приликама живота, особито у градовима, кад брачни пир бива у хотелу, или некој сали, свештеник не одлази у дом младенаца, те скидање венаца, уз молитву, бива у цркви, или при речима Узвеличај се, женише…, као што је код нас, Срба, Руса и Бугара, или после честитања. Честитање пак и код Грка и у словенским црквама сада је прописано да буде по главоприклоњењу, а пре отпуста.[23]

Због чињенице да при честитању младенцима обично настаје бука и гужва, те крај чина „губи свој свештени карактер и озбиљност“, како примећује проф. Фундулис, свештеници обично учине и отпуст, па тек онда бива честитање и одлазак младенаца и сватова.

Како сада нигде не бива да младенци носе венце седам дана и долазе осмог да би им се по молитви они скинули, свештеници треба, по молитви „Боже, Боже наш, пришедиј в Кану Галилејскују…“, на крају чина венчања, да прочитају и „Молитву на разрјешеније вјенец во осмиј ден“: Господи Боже наш, вјенец љета благословивиј… и по главоприклоњењу да учине отпуст. Онако, дакле, као што се на крају крштења уједно врши чин омивања, који се у старини вршио осмог дана, а тако исто чин „постриженија власов“.

*

Кад је већ реч о скидању венаца, указаћемо на једну интересантну појединост коју прописују неки наши рукописни Требници, током времена доспели у Русију, а коју помиње Предраг Миодраг у свом чланку „Неке особине Чина обручења и венчања према српским рукописним Требницима“.[24] После чина „опште чаше“, у тим нашим Требницима[25] вели се: „И тако идут к лавици“. А затим, посадивши их „на лавицу“, свештеник им је скидао венце уз молитву: Господи Боже наш, благословивиј вјенец љета.., и по благослову отпуштао.

Ни у мноштву наших, ни руских,[26] ни грчких рукописа, нити у садашњим издањима, нема ове чудне примедбе о лавици и седењу новобрачних на њој. Откуд она овде и какав би смисао имала?

Биће да је лавица о којој је овде реч, како вели Предраг Миодраг, једна од две мермерне скулптуре која се налази са десне и леве стране врата што воде из паперте у храм манастира Дечана. Истина, обе ове скулптуре представљају лавове, а не лавице, што на први поглед казује стилизована грива око њиховог врата. Али је ову разлику писац наведених примедаба могао превидети, јер за сврху коју је он имао у виду није било од важности да ли представљају лава или лавицу.

Како се из истог чланка види, неки други српски рукописни Требници прописују да при чину скидања венаца новобрачни седе на клупи, окренути западу. Сасвим је могуће да је неки свештеномонах у Дечанима закључио да ће са више символизма бити да седе „на лавици“. Сматрам да га је на то повукла могућност илустровања речи молитве коју је тада читао и у којој се казује да су им венци стављени на главе „као извесна награда за целомудрије, јер су чисти и склопили брак узакоњени од Бога“,[27] тј. победили демона који као лав ричући тражи кога ће прогутати (1 Пет. 5, 8) било грехом блуда или којим другим. Они које је ђаво победио и оборио налазе се под његовим ногама, као човек чија се глава види под ногама лавова дечанских красних врата. За оне пак који су се одржали од искушења, ђаво је побеђен, налази се испод њих, те они седећи на њему господаре над њим.

Уколико је тачно да је седање на лавицу новобрачних настало у Дечанима и ту писмено фиксирано, сматрам да је свештеномонаху који га је први увео, поменута символика била довољна и да му није било од потребе да зна и да се обазире на учену и компликовану сиволику „Физиолога“, грчког књижевног састава, преведеног у старини и код нас, чија су казивања редовно узимали у обзир градитељи при обради спољне пластичне декорације храмова. Ови прописи настали су на основу басана и старих схватања о животињама, стварним и фантастичним, уз придавање свакој од њих извесног религиозно-моралног значења.[28] Без узимања у обзир овог символизма никако се не би могао разумети систем ове декорације. У Физиологу се нпр. за лик лава одређено вели да се ставља у смислу чувара од ђавола, јер лав спава отворених очију. Исто се тако вели за фантастичног грифона. Стога су и постављане фигуре лавова, или лавова и грифона, око свих отвора на цркви, прозора и врата.[29]

Можемо схватити да су, према доминантном значају символизма Физиолога, скулптуре лавова у дечанској припрати стављене, као и у другим великим и значајним црквама, у значењу чувара. Отуд можемо разумети што проф. Ђурђе Бошковић, објашњавајући ову декорацију, вели за лавове да немају овде смисао демона из 1 Пет. 5, 8.[30] Али то никако не значи да се већ постојећим скулптурама лавова употребљеним ненаменски, не у смислу символизма спољне декорације храма, него у литургичком Чину венчања, не би могао, у том случају, придати символ победе над демоном блуда. Штавише, као што је већ напоменуто, сматрам да се тај символизам сам собом наметао с обзиром на садржај молитве читане при скидању венаца, и познатог упоређења демона са ричућим лавом у посланици Светог апостола Петра, које се у цркви толико пута слушало при читању и у беседама. Зато сматрам да нам овај символизам пружа најбоље објашњење седања на лавицу новобрачних.

 

Гласник, август 1989.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Литургика, II, 2, Београд 1967, 139.

[2] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1859, 449.

[3] Попеченије Правосл. церкви о спасенији мира, С. Петербург 1894, 395.

[4] Пособије к изученију Устава Правосл. церкви, С. Петербург 1900, 731.

[5] Настољнаја књига, Харков 1900, 1158, прим. 38.

[6] Христианикос наос, Атина 1969, 516.

[7] Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1967, I, 56.

[8] Рукопис Синајске библиот. бр. 962, ХI -ХII в.; Патмоске библиот. бр. 104, XIII в., Уп. П. Трембелас, Микрон Евхологион, I, Атина 1950, 72.

[9] Ј. Фундулис, н. д. II, Атина 1970, 126.

[10] Исто.

[11] Синај. библиот. бр. 958, X в.; Фундулис, н. д. 75.

[12] Бр. 104, исто.

[13] Исто, стр. 71.

[14] Исто, 74.

[15] Исто.

[16] Трембелас, н. д. 70.

[17] Рукопис Музеја СПЦ Београд, бр. 70, л. 39б.

[18] Дечански рукоп. Требник, бр. 70, из 1731. г., л. 4; исто тако бр. 69 из 1390/1400, л. 165; бр. 68 из 1422. г., л. 349a; Музеј СПЦ у Београду, бр. 1, XV-XVI в., л. 173; бр. 23, XVI в., л. 128; бр. 6, из 1622. г., л. 35; бр. 112, XIV-XVI в., л. 249; бр. 212, XVI в., л. 37; бр. 246, ХVI в., л. 26.

[19] Музеја СПЦ, Грујићеве збирке, бр. 16, л. 68, бр. 69a.

[20] Н. д. 69.

[21] Н. д. гл. 282, к. 513.

[22] Фундулис, н. д. I, 56.

[23] Уп. Микрон Евхологион, изд. Апостолики Диакониа, Атина 1968, 112; Требник, Београд 1979, 120.

[24] Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд 1985-1986, књ. LXI-LXII, стр. 110, 111.

[25] Лењинградске Публичне библиотеке, збирке Гиљфердинга бр. 21, и Московске синодалне библиот. бр. 345.

[26] У неким руским рукописима, највероватније преписаним са наших наведених, ова исто примедба постоји.

[27] Потреба и обавеза чувања верних од блуда, пре брака и свагда, наглашена је на безброј места и у Старом и у Новом Завету (3 Мојс. 2, 9; 4 Мојс. 25, 1; 5 Мојс. 22, 14; 23, 17; 1 Кор. 6, 9, 13; 10, 8; Еф. 5, 5; Кол. 3, 5; 1 Сол. 4, 3; Јевр. 1, 16; 13, 4) као и код Св. отаца. Св. Јован Златоуст директно вели: „Због тога се и полажу венци на њихове главе (на венчању – у знак победе), да они непобеђени ступају у брачну одају, да су одолели похоти“. Па даље: „Ако ли се неко, повучен сладострашћем, предао блудницама, после тога, због чега да он има венац на глави кад је побеђен“? (Беседа 9 на 1 Тим. 3, 11-15, Творенија… в русском перев., С. Петербург 1905, Т. XI, 681).

Слично казује и Св. Симеон Солунски: „Због тога се и мећу венци на девственике и чисте, што се сједињују неупрљани, сачувавши девственост до брака“. (О часном и законитом браку, Гл. 276, Мињ. П. Г. Т. 155, к. 505).

[28] Уп. др Владимир Петковић и Ћурђе Бошковић, Манастир Дечани, Београд 1941, стр. 68, прим. 1.

[29] Исто, 67, 72; Јованка Максимовић, Српска средњовековна скулптура, Нови Сад 1971, 102. За карактеристику овог символизма навешћемо још и ово казивање Физиолога: „Цар је лав свију звери, јер има три своје велике особине: прво је особина лава, окоти га врло малог и мртвог. Лежи мртав док не дође лав и дуне у његове ноздрве и оживи, као што Бог дуну на Адама и сви оживесмо. Друга је особина лава, кад спава очи његове виде на седам страна и зна за ловца и чува се… Трећа особина лавова, кад једе човека, лице му не једе, нити у њега гледа. А кад поједе човека, узима човечју главу, гледа му у лице, плаче много и узевши сахрани ју“ (Ст. Новаковић, Примери књижевности и језика старога и српскословенскога, Београд 1904, стр. 504).

За вука се вели, кад је гладан изађе на ширину, гледа у небо и каже: „Господе, ти си ме створио и ниси рекао да пасем траву, или дрво да једем, већ од живота да се храним“! И Бог му пошље храну (65, прим. 1).

[30] Н. д. 68, прим. 8.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *