НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

О читању молитава стоци

 

ПИТАЊЕ: У одговору на питање треба ли да одрасли синови славе Славу за живота оца (Патријаршијски Гласник 1976, бр. 10, стр. 183) речено је да ако поп буде читао молитву говеду, или овци, или голубу да се рашчини. Међутим, и данас свештеници читају молитву стоци по потреби верних, те у Требнику има „Чин благословенија стад овчијих и иних скотов“. Какав онда смисао има наведена забрана?

 

ОДГОВОР: Како је по библијском учењу Бог створио човека од тела и душе, Света Црква не заузима непријатељски став према телу и његовим потребама, какав заузимају нпр. платонски и неки други философски системи, и поједине гностичке хришћанске секте: маркионити, павликијани, богомили и др. Штавише, учењем да се Син Божји оваплотио, васкрснуо у телу, узнео га на небо и посадио са десне стране Оца, да ћемо и ми васкрснути и са телима ући у бесмртност, она је тело узнела на највећу висину и достојанство.[1]

Због таквог гледишта на тело, Црква се од давнина молила како за духовне потребе људи („Добрих и полезних душам нашим…“), тако и за њихове насушне телесне потребе: обиље плодова земаљских, хлеба, вина и уља, за њихове усеве, винограде, стоке, пчеле итд.

У Старом Завету сам Бог благосиља животиње да се множе (1 Мојс. 1, 22); Петефријево имање „у дому и пољу“ Он благосиља због Јосифа (1 Мојс. 39, 5); за послушност Богу Мојсије обећава благослов стоке, говеда и оваца (5 Мојс. 28, 4); а такође Давид: „Овце на тисуће и товне волове“ (Пс. 144, 13, 14).

У Новом Завету основ молитвеног обраћања Богу за телесне потребе дао је Спаситељ у молитви Господњој, где се под „хлебом насушним“ подразумева и друга потребна храна. И апостол Павле показује старање за телесне потребе верних: храну, одећу (1 Том. 6, 8; 1 Кор. 16, 1; 2 Кор. 8, 14); такође апостол Јаков (2, 15, 16). Указивање телесне помоћи, као пројаву љубави, апостол Павле назива угодним мирисом, жртвом пријатном, угодном Богу (Филип. 4, 18).

Није, дакле, чудо што се у Требнику до данас налазе молитве благосиљања сира, јаја, меса, гумна, винограда, поља и – као што је у питању наведено – стада оваца и друге стоке. Стога, одмах можемо закључити да забрана светосавских „номоканунаца“ има у виду молитву коју је свештеник читао „говеду ли, овци ли, голубу“ у неком другом смислу и схватању, несагласном и неоправданом са црквеног становишта. Из самог текста забране не види се у чему би то погрешно схватање било, али ћемо посредним доказима и закључивањем покушати да до њега дођемо.

У једном рукопису, наведеном код Гоара, постоји молитва „у помен светих“, у којој се, поред кољива, такође помињу месо, хлеб и вино принесено у циљу дељења сиромашним (Евхи епи мнимис ту агиу, диа досеос креон, ке ину, арту ке коливон), о којој Гоар даје овакво објашњење: „Грци такође обичавају не само кољиво, него и месо, и хлеб, и вино, Црквом благословено, да деле сиромашнима на свештени дан неког Светог“.[2] Слична се молитва налази и у рукописном Евхологиону Париске библиотеке бр. 213, из 1027. г.[3] У рукопису пак Светогробске библиотеке у Цариграду, бр. 355, из ХII-ХIII в., налази се молитва за жртву говеда (Евхи епи тхисиас ис вун), у којој се моли Господњи благослов да ово говедо буде на свету жртву, угодну доброти Твојој, за одгнање наших грехова, за спомен пред Тобом, кроз Господа нашег Исуса Христа.[4]

Вероватно је ово жртвовање вршено на начин на који наводи Д. Икономидис да се врши до данас у појединим крајевима Грчке. Ради напретка, или због болести ког члана породице, или у другој некој потреби, даван је завет да ће се нешто жртвовати Светом чије име носи болесник, готово сви Грци жртвоваху животиње. Обично је свако жртвовао од ситне или од крупне стоке, за неки празник при каквој болести укућана, штети, болести стоке итд. Жртва треба да је мушког рода, најобичније једногодишње јагње, или јаре, или петао, а клала се или код цркве, или у самој цркви. „У свакој сеоској цркви“ – вели овај писац – „на храмовни празник, или који други дан када су имали завет, клали су жртву. Испред Часне трапезе, у црквицама беше велики камен, четвртаст или округао. Називали су га тхали (литхари). Он је био укопан и непокретан, али без темеља и покретан. С горње стране, у средини, имао је удубљење. У то удубљење лила се крв животиње коју су жртвовали. Онај који је хтео да жртвује, требало је зором, по детету, да упути курбан Светом. Дете би га дотерало и повезало пред вратима цркве. Мало доцније дошао би свештеник, прочитао над курбаном молитву и ушао у цркву. После свештеника, дошао би домаћин, чија је била жртва, са породицом, и ушли би у цркву. Запалили би свеће, ставили жар с тамјаном у удубљење (на камену), молили се и причекали. Неко од деце, или ко од укућана, доносио би венац сплетен од винове лозе, или од бршљана, обавијен зеленилом и цвећем и увенчавао камен. Кад свештеник почне Славословље, домаћин је излазио напоље, одвезивао животињу, уводио унутра и с њом трипут обилазио око камена. Деца би бацала на курбан зеленило и цвеће, уз молитву да буде на добро. Домаћин би затим прекрстио трипут ножем жртву, окренуо јој главу према истоку и заклао. „Господ да прими!“, говорио је. То је исто говорио и свештеник који је стајао код Часне трапезе и кадио жртву и оне који су ту стајали. При клању жртве домаћин је пазио да крв падне на подножје камена. После клања, жртву су износили напоље, одрали и исекли на комаде“, поделили присутнима, или приређивали заједничку трпезу у црквеном дворишту.[5]

У Паладарију (Пруса), доносили су петла, свештеник би очитао молитву, потом би петла заклали на црквеном прагу. У Сиги (Витинија) вршена је замена жртвовања. Долазио би народ из околних села и доносио прилоге Арханђелу: јагњад, телад, уље итд. То би приказали пред иконом Арханђеловом, затим предавали црквеним одборницима, који би то продали и новац предавали цркви.[6] У Тиролои (Источна Тракија), на празник Светог Георгија клали би потпуно бело јагње, пошто би га окупали и главу му црвено обојили. Прстом умоченим у крв јагњета „сви су се помазивали по челу, да буду добро целе године“. Потом би месо испекли и поделили.[7]

Икономидис закључује: „Већина новогрчких обичаја у вези са жртвама, остатак су идолопоклоничког култа… С овим остацима старогрчке религије помешали су се елементи хришћанског култа“.[8]

Пре примања хришћанства, у нашој паганској вери, као и код других народа, поред молитве, главни чин богопоштовања био је приношење жртава. У свима крајевима света људи су осећали потребу да се највишем бићу приближе, изразе му своју оданост, благодарност и своје потребе. Према проф. Д. Глумцу, људи су то изражавали на два начина: речима, тј. молитвом; или пак, кад су речима хтели дати што силнији израз, те их претварали у чин, радњу – приношењем жртава. На жртву су приносили извесне плодове, или животиње које су њима самима биле од потребе и око којих су улагали труд.[9] Прокопије, византијски писац из VI века, помињући Јужне Словене, вели да су врховном богу, господару муње и грома, приносили на жртву говеда и све остале жртвене животиње.[10] У једном писму цариградског патријарха, око 865. г., вели се да неверни Бугари кољу животиње и приносе их на жртву. Исто тако вели солунски архиепископ Никита, из почетка ХII века, за Словене из околине тог града.[11]

Пролазећи кроз народ, Свети Сава је несумњиво добро сагледао колико су у њему још били живи незнабожачки обичаји и схватања. Кад је код Грка, који су већ девет векова били хришћани кад смо хришћанство ми тек почели примати, клање жртава уз свештеникову молитву вршено код цркава, или у њима, опстало до најновијег времена, шта је тек било код наших предака у то доба! Нема сумње да су и они доводили жртвене животиње код цркава на дан Крсног имена и на даће, после свештеникове молитве ту их клали уз незнабожачке обичаје (увенчавање венцима, помазивање крвљу „за добро и напредак“,итд.), а затим приређивали гозбу и жртвено месо јели као свето. То очигледно ишчитавамо из саме забране номоканунаца. Чим се наглашава да се на дан Светога, или за покој, не сме доносити цркви ништа сем свећа, просфора, тамјана и вина, свакако да се дотле доносило и друго (воловина нпр.); „ни доводити што“ – доводити се може само стока, која се у даљем тексту набраја: говеда, овце, голубови. До сада је тако бивало, убудуће не сме! – то хоће забрана да каже.

Према Доментијановој биографији, Свети Сава, поред Жиче „и друге свете цркве, у свима избраним местима почевши и сврши, и старе (цркве) утврди, и нове сазда… Подобећи се Владици своме Христу, који је украсио небо звездама, по истом чину он украси своје отачаство сваком добром вером и светим црквама поља и удоља и брда, а где не стиже створити цркве ту подиже крст, да се на сваком месту прославља име Божје…“.[12] Сасвим је могуће да је Свети Сава, не само због потреба православног богослужења него и да би паралисао незнабожачки култ у народу, неке од ових цркава подизао на местима незнабожачких светишта, а крстове наместо фетиша, болвана, као што примећује проф. В. Чајкановић.[13] Тако би се могле узети у буквалном смислу Доментијанове речи да се у Немањиној држави „разрушише жртвеници – подигоше се цркве Христове; и разбише се идоли – јавише се иконе Светих; беси побегоше – и свечасни крст Христов освети сву земљу“.[14]

Да би онемогућио незнабожачке обичаје у вези са жртвама кланим код цркава, Свети Сава је наредио да се стока, потребна за гозбу на Крсну славу, мора спремати код куће и ту приређивати гозбе, а свештеникова дужност је да ту јело благослови. Тиме је одлучно пресечена веза славске гозбе са незнабоштвом и она везана за дом, добивши на тај начин породични карактер и смисао славља „домаће“ и „мале цркве“, што је она остала до данас.[15]

Забрана, дакле, номоканунаца ХIII и XIV века, да поп не сме „творити молитву“ говеду, или овци, голубу, доведених цркви на „памет Светога“, или за даћу „за покој“, да се ту кољу и једу (Аште кто от људи донесет ва црков или доведет что… и примет поп то, и сед са људми јаст и пијет пред црквију), односи се на незнабожачко поимање славља, а не хришћанско. Кад је до данас остало да се, у неким крајевима, при смрти домаћина жртвује „душни брав“, а при подизању куће, на темељима обавезно коље јагње или петао, јасно је колико су такви незнабожачки обичаји били живи у време Светог Саве. Његова забрана је имала за циљ искорењивање незнабожачког карактера прослављања Крсног имена, Славе, а утврђивање хришћанског. Колико је ова забрана била ефикасна показује држање овог нашег обичаја и данас. Кроз немањићки период, па кроз векове ропства, све до наших дана, Слава остаје празник дома, породице, без примеса незнабоштва, као специфична ознака нашег Православља.

 

Гласник, август 1977.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Истина, сада у огреховљеном људском бићу, дух војује против тела и тело против духа (Гал. 5, 17); у телу дејствује други закон који војује против закона ума (Рим. 7, 23), те се и код Отаца и у црквеним песмама често супротставља тело души, али и материја тужи због таквог стања и жељно очекује своје ослобођење (Рим. 8, 19, 22).

[2] Евхологион, Венеција 1730, 526.

[3] А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 1014.

[4] Исто, 1054.

[5] Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Т. VI, Атина 1965, 568, 569.

[6] Тако се чинило у многим селима и код нас у Македонији и јужној Србији. У књизи „Огледало“, изданој у Будиму 1816. год., трошком Косте Стошића, свештеника из Призрена, Кирил Пејчиновић Тетовац наводи како поједини хришћани у његовом крају на дан Св. Атанасија кољу курбан (стр. 68), а поп у цркви над курбаном „чати ни, на рогови те со свећа запаљена“ (стр. 72). Он вели да је то незнабожачки обичај и саветује: „А ви е ако волете дома колите и јадите, а ви е у црква га колете со попом и велите: Курбан гo праћамо Богу…“ (стр.73).

[7] Исто, 569.

[8] Исто, 570.

[9] Библијска археологија, скрипта, Београд 1954, 49, 50.

[10] K. Јиречек, Историја Срба, Београд 1952, I, 49, 50; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, Минхен 1962, I, 25.

[11] Српски митолошки речник, Београд 1970, 127.

[12] Животи Св. Саве и Св. Симеона, превео Л. Мирковић, Београд 1938, 102, 103.

[13] Мит и религија у Срба, Београд 1973, 54.

[14] Н. д. 247.

[15] Да ту није реч о забрани молитви за стоку уопште, за напредак, или здравље нпр., него само незнабожачких обичаја при Славама и даћама, казује нам сам текст забране: „Јегда творите памет или Светому, или за покој… Аште ли се обрештет поп молитву творе говеду ли, овци ли, голубу…“, тј. на дан Светога, или на даћи, тада ако буде свештеник читао молитву за жртву доведеном говеду, или овци, или голубу – да је крив и да се рашчини.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *