НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Ко може да буде свештеник?

 

ПИТАЊЕ: Постоје ли црквени прописи ко може бити свештеник, па зашто се Црква тога не држи?

 

ОДГОВОР: Прописи о својствима која треба да имају свештеници изнети су како у Старом, тако и у Новом Завету. По Мојсијевом закону, свештеници су могли бити само из једног племена, Левијевог, и из једне породице, Аронове, дакле, само потомци свештеника. Пошто свештеници, по том Закону, нису могли живети ванбрачно, нити ступити у брак са распуштеницом, ни блудницом (3 Мојс. 21, 7), тиме је било осигурано да њихови синови, будући свештеници, потичу из законитог брака и часних родитеља. Постојали су и други подробни прописи, према којима је било искључено да свештеник буде не само слеп, или хром, него у кога би био који члан тела превелики или премали, коме би рука или нога била позлеђена, или би био грбав, или просут, или лишајив, или шугав, или са бионом на оку итд. Једном речју, наређено је: „У кога би год… била каква мана на телу, нека не приступа да приноси жртве огњене Господу“ (3 Мојс. 21, 21).

У Новом Завету, већ Свети апостол Павле прописује да свештена лица треба да су без мане, трезвени, поштени, гостољубиви, кадри поучити; не пијанице, не убојице, не среброљупци; мужеви једне жене, који својим домом добро управљају и имају послушну децу, за које и нехришћани сведоче да су честити (1 Тим. 3, 2-13; Тит. 1, 6-9).

И по учењу Светих Отаца, за узвишену свештеничку службу траже се од свештеника, као пастира, духовне особине много веће него од пастве. Свети Григорије Богослов вели о свештенику: „Он је дужан не само брисати у души рђаве отиске, него и утискивати добре, да би превазилазио друге врлином више него висином достојанства. Он треба чак да не зна меру у добру и узлажењу савршенству, да не рачуна у добитак то што се достигло, колико у губитак то што се није достигло: задобијено сматрати увек степеницом ка вишем; и не мислити о себи високо, ако и надвишава многе, него сматрати губитком ако ма у чему не одговара (своме) чину“.[1] Њихов живот треба да је „толико небески да Еванђеље проповедају не мање (својим) животом, колико и путем речи“.[2] А све то стога што свештеник „треба да стоји са анђелима, славослови са арханђелима, узноси жртве на горњи жртвеник, свештенодејствује са Христом, изграђује створење, обнавља слику Божју, дејствује за горњи свет, да кажемо више – да бива Богом и чини боговима“.[3]

Готово истим речима изражава се о узвишености свештеничке службе Свети Јован Златоуст. Она досеже до неба „и свештенику је поверено вршење тамошњих дела. Ко то каже? Сам Цар небеса: Што свежете на земљи, вели Он, биће свезано на небу, и што разрешите на земљи биће разрешено на небесима (Мт. 18, 18). Шта се може упоредити са таквом чашћу! Небо добија почетак на земљи. Судија седи на земљи и Владика следује за слугом. Свештеник је посредник међу Богом и родом човечијим, низводећи на нас отуд добра и узносећи онамо прозбе,… и нас који гневимо Њега (Бога) избавља из Његових руку“.[4] Дејство новозаветних свештеника, у поређењу са оним што је чињено у Старом Завету, несравњиво је узвишеније. У Старом Завету пророк Илија је молитвом низвео огањ на жртву (3 Цар. 18 ,30-38). „Све је то дивно и пуно ужаса. Сад пређи одатле ономе што се врши сада и видећеш не само дивно, него оно што превазилази сваки ужас. Предстоји свештеник, низводи не огањ него Светога Духа…“.[5] И по Светом Јовану, као и по Светом Григорију, због тога се од свештеника тражи „да има душу чистију од сунчаних зрака, да га никад Дух Свети не би оставио без Себе и да би могао рећи: Не живим више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20)“.[6]

Неминовно греси свештеника бивају несравњиво тежи од греха народа, јер му је више дано, па се од њега више и тражи. Свети Јован зато вели: „Стога јереј који упадне у грехове једнаке са онима који су му потчињени не бива подвргнут истим казнама, него несравњиво тежим“.[7] Због упропаштавања своје душе, саблазни и срамоте коју наносе верним, шта би у данашње време рекао Свети Григорије Богослов кад је у оно своје говорио: „Стид ме је било због неких који нису били ничим бољи од других (ако нису били и гори), с неумивеним рукама, како се каже, и са нечистим душама прихватају се најсветије службе и пре но што су се учинили достојнима, приступали свештенству; улазе у светилиште, тискају се и сударају око Свете трапезе; овај чин цене, не као образац врлине него као средство за издржавање, не ради служења које подлеже одговорности, него управљања без одговорности“.[8]

Током времена ти су захтеви формулисани углавном у три врсте, односе се на физичке, интелектуалне и моралне особине. Свештеник треба да је физички способан за вршење свештене службе, да није без руке, ноге, итд.; да има потребно знање за ову службу и да је у моралном погледу слободан од тежих грехова: убиства, блуда, крађе. У погледу брака одређено је да свештеник не може бити онај који се двапут женио, нити који је узео блудницу, удовицу, глумицу, неправославну, или живео у конкубинату.[9] Што се тиче мањих телесних недостатака – слепоћа једног ока, или позлеђеност ноге – они не сметају Тајни Свештенства.[10] Слепи пак, и сасвим глуви не могу бити свештеници, не што би их то чинило недостојним, него што им онемогућава вршење свештенодејства.[11] Исто тако болесни од неких душевних болести, епилепсије и сл.[12]

Упоредимо ли особине које су се тражиле од свештенства у старозаветној, са онима које се траже у новозаветној Цркви, разлика ће нам сама упасти у очи. Старозаветна Црква, која је развојно била у стању детињства, те су њени чланови били духовно узрасли до сагледавања и схватања спољашњег, обраћала је пажњу на спољашње, телесно. Новозаветна пак, узрасла до зрелости, више обраћа пажњу на унутрашње, духовно, јер нас, како вели 77. канон Светих апостола, „телесни недостатак не прља, него нечистота душе“.[13] Исти став износе Апостолске Установе, велећи да Господ у Еванђељу „уместо једног племена, наређује у свештенство изабрати најбоље и не гледати телесне недостатке, него на веру и живот“.[14]

У новозаветној, дакле, Цркви свештеници могу бити из сваког народа, племена и породице. Од нас не зависи да ли ћемо се родити у овом или оном народу као Црнци, или Арапи, Срби или Цигани, од родитеља побожних или непобожних, моралних или неморалних. Али, да ли ћемо бити добри или рђави, то зависи од нас, и Бог то на нама цени и то тражи. Несумњиво да дете рођено у честитој породици има више услова да се развије у честитог човека, али ти животни услови и прилике не делују присилно, те је мноштво примера да дете из добре породице буде рђаво, а оно из рђаве добро. Стога, 33. канон Шестог Васељенског сабора наређује да при увођењу у клир „не треба гледати на род оних који се постављају, него испитавши да ли су, према постављеним одредбама у свештеним канонима, достојни да буду примљени у клир, нека буду примљени…“.[15] Канон пак 8. Никифора Исповедника одређено казује да деца рођена ванбрачно, ако су живота достојног свештенства, могу да буду свештеници.[16]

Црква је увек строго испитивала веру и живот по вери, моралну чврстину свештеника, оно, дакле, што од њих зависи, да би свето служили светоме Богу и ближњим, и тако своме спасењу. Стога, исти Никифор Исповедник, који вели да свештеник може постати и онај који је рођен ванбрачно, уједно наређује да онај који је сам учинио блуд, макар једанпут, не може да буде свештеник ма да је и оставио тај грех, „јер Велики Василије каже да такав, ако и мртве буде васкрсавао, јереј бити не може“.[17] По једном другом канонском пропису, чак ако би жена свештеникова учинила прељубу, свештеник би морао или одвојити се од ње, па остати свештеник, или остати с њом у браку, а свештенство изгубити.[18]

Треба, дакле, да се ослободимо и детињске навике гледања само на спољашње и давања вредности и себи и другима по ономе што је независно од нас, него да ценимо ону моралну висину до које се, уз помоћ благодати Божје, доспева својим трудом, јер то има вечну вредност и уздиже нас пред Богом. То су еванђелски и канонски прописи и њих се Црква увек држала, па држи и данас.

 

Гласник, април 1987.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Творенија, в русском переводе, Москва 1889, ч. I, стр. 19, 20.

[2] Исто, 48.

[3] Исто, 49.

[4] Творенија, в русском переводе, С. Петербург 1900, Т. VI, 412.

[5] Исто, 417.

[6] Исто, 460.

[7] Исто, Т. VII, 301

[8] Н. д. 16.

[9] 17, 18, 19. канон Св. апостола, 72. канон Трулског сабора, Н. Милаш, Правила Правосл. цркве, Н. Сад, I, 74, 75; 552.

[10] 77. Апост. канон, н. д. 152.

[11] 78. Апост. канон, исто.

[12] 79. Апост. канон, н. д. 154.

[13] Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 104.

[14] Књ. VI, 23; изд. Вивлиотхики Еллинон патерон ке екклисиастикон синграфеон, Атина 1955, Т. II, 111.

[15] Канониста Јован Зонара, у тумачењу 77. и 78. апостолског канона, такође вели: „Наредба дата Израиљцима преко Мојсија, тражила је од њихових свештеника да цело тело нема неки недостатак и да не приступа свештенству неко озлеђен ма којим делом тела…Онима, пак, који код нас xoћe да свештенослуже мањи недостатак телесни не рачуна се, него се тражи да има душу чисту и неозлеђену и ослобођену од нечистоте. Ако би се десило да буде слеп на једно око, или слабих очију, или хром, или које друго оштећење има, које му не смета за архијерејско дејство, а достојан је епископства, не забрањује му се рукоположење. Ако ли је неко на оба ока слеп, или глув на оба уха, или има други недостатак који му смета да врши архијерејска дејства, не уводи се на епископство. Овај који не види, или не чује, или има узету десну руку, како ћe свештенодејствовати или свршавати Светињу, или другима то давати, или вршити неку другу службу архијерејску“? (Атинска синтагма, Атина 1852, Т. II, 100). У тумачењу истих канона слично се изражава и канониста Т. Валсамон (исто).

[16] Пидалион, н. д. стр. 727.

[17] Исто, стр. 532.

[18] 8. кан. Неокесаријског сабора, Милаш, н. д. II, 30.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *