НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Може ли монахиња да врши богослужбене радње?

 

ПИТАЊЕ: Може ли монахиња, у манастиру где нема духовника: 1) да врши сама какву службу вернима у недељне и празничне дане, 2) да вернима чита молитве за исцељење, молитве чад неимушчих и др., 3) да врши чин побратимства?

 

ОДГОВОР: О молитви, њеној потреби и моћи говори се на безброј места у Старом, а нарочито у Новом Завету. Праоци Аврам и Исак моле се Господу и Он прима њихову молитву (1 Мојс. 15, 2; 20, 17; 25, 21). Тако се моле и други праведници: Јов (42, 10), Ана мати пророка Самуила (1 Цар. 1, 10), цар Језекија (Иса. 38, 2, 9). Но особито су пророци „људи молитве“. Од пророка Мојсија, који молитвом раздваја Црвено море (2 Мојс. 14, 17), изводи воду из стене (17, 4) и низводи ману (16, 12), до Давида, чији је цео Псалтир низ узвишених молитава, и осталих пророка, молитву не заборављају ни Макавеји у борбама за слободу (1 Мак. 5, 33; 2 Мак. 8, 29).[1]

У Новом Завету видимо Господа Исуса Христа да се у много прилика моли (Лк. 3, 2; 11, 1; 22, 44; Мт. 26, 29, 42; Мк. 14, 35, 39), остаје целу ноћ у молитви (Лк. 6, 12); наређује да се молимо (Мт. 5, 44, 69), даје образац молитве (Мт. 6, 9; Лк. 11, 2) и причом објашњава како у њој (молитви) треба свагда да остајемо и не дамо да дотужи (Лк. 18, 1-8). Следећи науци свог Учитеља, апостоли и први хришћани су једнодушно и једнако у молитви (Дап. 1, 14; 2, 42; 6, 4, 11, 12). И они наређују молитву у свако време, непрестано (Еф. 6, 18; 1 Сол. 5, 17); пре свега (1 Тим. 2, 1); кад ко болује да се моли сам (Јак. 5, 13), и други за њега, „јер много може снажна молитва праведника“ (Јак. 5, 14, 16); Апостоли се моле за верне (2 Кор. 13, 9; Филип. 1, 4; 1 Сол. 1, 11), и верне моле да се моле за њих (Рим. 1, 10; 15, 30; Колош. 4, 3; Еф. 6, 18; 1 Сол. 5, 25), за све људе, цареве и власти (1 Тим. 2, 1 ,2).

Између Светих Отаца и учитеља Цркве, који су писмено излагали православну науку, нема ниједног који не говори о значају и потреби молитве. За њих је она „беседа с Богом“;[2] „светлост за душу“;[3] „нерв душе“;[4] „мати врлина“;[5] „живот душе“;[6] она је „главно у сваком добром стремљењу и врхунац заслуга“, јер „њоме можемо, молећи Бога, свакодневно задобијати и друге добродетељи“.[7]

Плодове искрене молитве, богоданом речитошћу, дивно износи Свети Јован Златоуст: „Сила молитве“ – вели – „гасила је силу огња, обуздавала јарост лавова, заустављала ратове, прекраћивала борбе, утишавала буре, прогонила демоне, отварала врата неба, кидала везе смрти, одгонила болести, одбијала злобу, утврђивала градове који су се колебали… Но ја не говорим“ – подвлачи Свети Јован – „о молитви која је само на устима, него о оној која се узноси из дубине душе“.[8] Ове нам речи јасно илуструју наредбу Господњу о потреби свагдашње молитве. Њу нам препоручује и Свети Јефрем Сирин говорећи овако: „Стога је прекрасно свагда молити се и не дати да дотужи, како вели Господ“ (Лк. 18, 1). И Апостол још говори: Непрестано молите се (1 Сол. 5, 18), тј. и ноћу и дању, и сваког часа. Не само улазећи у цркву, него и друге часове не остављај без старања о томе. Напротив, радиш ли, спаваш ли, или се налазиш на путу, или једеш, или пијеш, или лежиш – не прекидај молитву, јер не знаш кад ће доћи да потраже душу твоју. Не чекај недеље, или празника, не истражуј разлику места, но као што је рекао пророк Давид, моли се на сваком месту владавине (Божје) (Пс. 102, 22).[9]

Шта треба подразумети под појмом сталне молитве објашњава нам Свети Исак Сирин. Он вели: „Треба и то да знамо, вазљубљени, да свака беседа која се врши у тајности, свако старање о доброј мисли о Богу, свако размишљање о духовном налази се у области молитве и назива именом молитве“.[10] Свети пак Димитрије Ростовски говори о томе нешто друкчије: „У Св. Писму обична је ствар да оно што се често врши назива непрестаним. На сличан начин треба разумети и о молитви, о којој Апостол наређује да се стално врши… Често вршена молитва узима се као непрестано чињена“.[11]

Иако молитву као дисање душе треба да врше сви верни, особито су дужни да у њој пребивају свештеници и монаси. По Светом Василију Великом, „сав живот (монаха) треба да је време молитве“.[12] Свети Јован Златоусти сведочи да у његово време монаси, „разделивши дан на четири дела, по свршетку сваког дела прослављају Бога певањем псалама и химни“.[13] И старац Силуан, познати светогорски монах нашег века, уздиже до крајњих висина значај молитве и монаха као првенствено молитвеника: „Монах, то је молитвеник за сав свет“.[14] Благодарећи монасима, са земље не престају да се уздижу молитве Господу. У томе је корист света од монаха, јер свет постоји молитвом, а када ослаби молитва, свет ћe пропасти“.[15] Истицање молитвености као особите дужности монаха налазимо и у Уредби за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, коју је издала наша Црква 1963. год.: „Манастир је“ – вели се ту – „дом молитве, зато монаси треба да буду молитвеници, утолико пре што Апостол наређује свима хришћанима да се непрестано Богу моле (Рим. 12, 12). Стога монах, као кандило молитве вечито ужежено усред народа, користи сваку прилику да се моли Богу, било у келији, цркви, путовању итд.“[16]

Према речима Господњим, две су врсте молитве: појединачна, или приватна („А ти кад се молиш, уђи у клет своју и, затворивши врата своја, помоли се Оцу својему који је у тајности…“ – Мт. 6, 6), и општа, заједничка: „Где сте два или три сабрани у моје име, онде сам ја међу вама“ (Мт. 18, 20). И једна и друга врста молитве неопходне су сваком верном за његово духовно узрастање. Сасвим погрешан би закључак био да се заједничка молитва може заменити, или учинити непотребном појединачном молитвом, или појединачна заједничком. Свети Јован Златоуст о томе учи: „Молити се тако као у храму… где се једнодушно узашиље песма Богу, дома је немогуће. Ти не можеш бити тако брзо услишан молећи се Владици код куће, као кад се молиш са својом браћом“.[17] Јединство Цркве у Христу доживљава се особито на заједничким богослужењима у храму, пре свега на Светој Литургији. Као што лепо вели проф. о. Јустин Поповић: „Молитвеним учешћем у богослужењима сваки од нас доживљава свој подвиг охристовљења… И то никад сам, већ увек „са свима Светима“. То живљење је увек свестрано лично и свестрано саборно“.[18] Најстрожију казну налаже 80. канон Трулског сабора за безразложно недолажење у цркву током три седмице: клирику свргнуће, верним искључење.[19]

Стога, поред незаменљивих келијских молитава, монаху су неопходне и опште молитве у црквеном богослужењу. У том духу поменута наша савремена Уредба за унутрашњи и спољашњи манастирски живот налаже: „Сви монаси… обавезно ће свакодневно посећивати Црквом прописана Св. богослужења…“.[20] А тако је било и у старини. Историчар Созомен (V в.) вели да тадашњи монаси, „живећи у горама, свагда славе Бога молитвама и песмама по уставу Цркве“.[21] У манастиру преп. Публија, вели Скабаланович, био је храм у који су се сабирали монаси, „у почетку и на крају дана, да приносе јутарње и вечерње славословље“.[22] И у другим манастирима чврсто се држало правила: „Непреложно и неизмењиво чувати црквено последовање, чин и поредак, како су нам предали и узаконили Св. Оци, који су били пре нас, у њиховим Св. манастирима и лаврама“, како један познији рукописни Устав саветује игумана.[23] Како се види из Хиландарског и Студеничког типика, и наш Свети Сава опомиње монахе на неопходно држање опште молитве у цркви: „По том вам заповедам да увек будете неослабни на свакој црквеној служби, молећи се за себе, и за свет, и за служећу братију“.[24] 49. канон Светог Никифора Исповедника предвиђа да, у недостатку презвитера, ђакона или чтеца, монах благосиља трпезу.[25]

Све ово до сада изложено води нас овом закључку:

  1. Да и монахиње у манастирима где нема духовника, поред свог келијског правила, не само могу него им је дужност да врше и црквено правило, како седмичних дана, тако и недељом и празником.[26] Разуме се да оне, као и монаси без свештеног чина и верни, не могу отпочињати ни завршавати богослужење возгласом и отпустом који говори свештеник, него: „Молитвами свјатих отец наших…“. Такође, изостављају јектеније и молитве које чита свештеник, а остало из чина вечерње, повечерја, полуноћнице, јутрење и часова узимају. Уместо Свете Литургије врши Изобразитељну, на којој могу прочитати дневни Апостол и Еванђеље.[27]
  2. Из молби апостола Павла верним да се моле за њега (Рим. 15, 30; Колош. 4, 3), за све Свете (Еф. 6, 18), и све људе (1 Тим. 2, 1, 2), као и речи апостола Јакова: „Молите се један за другога да оздравите“ (5, 16), можемо сагледати колико сви имамо потребу у молитвама других, не само верни у молитви свештеника (јер је овима више дано) него и свештеника у молитви верних, иако је њима мање дано. Треба имати на уму учење Цркве да су сви верни „свештенство свето“, „царско свештенство“ (1 Петр. 2, 5, 9), да имају одређену улогу на евхаристијским скуповима Цркве, те се могу молити за се, једни за друге, у случају нужде извршити крштење итд. То, разуме се, не унижава, нити чини непотребним свештенство у нижем смислу, црквену јерархију. „До данашњег дана“, вели проф. Афанасјев, „Црква продужава да исповеда у свом литургичком животу једно свештенство, које припада свему народу Божјем, чијим се вишим степеном јавља особито свештенство чланова црквене јерархије“.[28] На другом месту проф. Афанасјев ближе објашњава: „Служење предстојатељства јавља се нарочитим служењем утолико уколико се њему не призива сав народ Божји, него само неки његови чланови“. А затим: „С овог становишта, свештенство епископа, презвитера и ђакона може се разматрати као нарочито свештенство, разумевајући под тим не неко различито свештенство, него више степене једног свештенства народа“.[29]
    Стога и монахиње у манастирима где нема свештеномонаха, духовника, могу се молити за болне, или у којој другој невољи прочитати канон Светој Богородици „појемиј во свјацјеј скорби душевњеј и обстојанији“. Као што је напред речено, при тим молитвама монахиње почињу наведеним возгласом (Молитвами свјатих отец наших…), могу узети Трисвето, псалме, тропаре и канон, без јектенија и молитава одређених да их чита свештеник.
  1. Побратимство и посестринство не могу вршити, као што је већ у старини наређено номоканонима.[30] Ову забрану поновио је и наш Архијерејски сабор 1975. год. одлуком: „Чин побратимства не вршити“. Ова одлука је упућена свештенству, али, разуме се, односи се и на монаштво и на верне.

 

Гласник, април 1977.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Уп. К. Л. Дифур, Рјечник библијске теологије, Загреб 1969, 583, 584.

[2] Св. Јефрем Сирин, Творенија в руском переводе, Сергијев Посад 1912, III, 13; „У време молитве ми заиста говоримо с Богом“ – Св. Јован Златоусти, Творенија в руском переводје, С. Петербург 1899, II, 831; „Стога је потребно најпре очистити самог себе, а онда тек беседити (у молитви) са чистим“ – Св. Григорије Богослов, Творенија в руском перев., С. Петербург 1912, 536; „Молитва је, дакле, непосредно разговор са Богом“ – Симеон архиеп. тхессалоникис, Та апанта, изд. В. Ригопулу. Тхессалоники, без год. изд., стр. 236; „Јер добра је и молитва, и веома добра, која чини да беседимо с Богом и узноси нас са земље на небо“ – Св. Сава, Хиландарски типик гл. 33, у Списи Св. Саве, средио др В. Ћоровић, Београд – Карловци 1928, 114.

[3] „Као што је сунце светлост за тело, тако је молитва за душу. Стога ако је за слепце невоља не видети сунце, колико је већа невоља за хришћанина не молити се непрестано и не уводити помоћу молитве светлост Христову у своју душу“ – Св. Јован Златоуст, н. д. II, 831; „Принуђавај себе да вршиш многе молитве, јер је молитва светлост за душу твоју“ – Ава Исаија, Добротољубије, Москва 1905, I, 292.

[4] Чини ми се, кад би неко рекао да су молитве нерви душе, да би рекао истину. Мислим да као што се тело везује нервима и креће се и стоји, и живи, и јача благодарећи њима, а кад би их неко пресекао, уништио би сву хармонију тела, тако и душе сједињују се помоћу светих молитава, и стоје чврсто, и лако се крећу по путу благочешћа“ – Св. Јован Златоуст, н. д. II, 839.

[5] „И молитва се назива врлином, мада је она мати врлина, јер их рађа у сједињењу са Христом“ – Св. Марко Подвижник, Добротољубије, I, 540, гл. 35.

[6] „Ако ти лишиш себе молитве, учинићеш исто као кад би извукао рибу из воде, јер као што је за њу живот вода, тако је за тебе молитва“ – Св. Јован Злат., н. д. II, 839.

[7] Св. Макарије Велики, Добротољубије, I, 215, гл. 158; „Она је од Бога нам предано дело и глава сваког друго дела“ – Св. Симеон Солунски, н. д. 236; „Молитва је најнеопходнија света врлина за сваког хришћанина… Молитва је најбоља клима за успевање врлине еванђелске“ – проф. архим. др Јустин Поповић, Православна црква и екуменизам, Солун 1974, 104, 100.

[8] Н. д. I, 545, 546.

[9] Н. д. 12.

[10] Творенија, Сергијев Посад 1893, слово 39, стр. 171.

[11] Према Монашескаја жизњ, Виљна 1898, стр. 150.

[12] Творенија, С. Петербург 1911, II, 320.

[13] Н. д. XI, 723.

[14] Јером. Софроније, Старац Силуан, Диселдорф 1975, 195, 323, 380.

[15] Н. д. 324. Мисао да је молитва „по свом дејству, одржавање космоса“, изразио је још Св. Јован Лествичник (Лествица, Београд 1963, 193).

[16] Београд 1963, стр. 17.

[17] Н. д. I, 521.

[18] Н. д. 104.

[19] Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, I, 566.

[20] Н. д. Чл. 29, стр. 17.

[21] М. Скабаланович, Толковиј типикон, Кијев 1910, I, 253.

[22] Исто.

[23] Исто, 248.

[24] Хиландарски типик, гл. 28, н. д. 114.

[25] Милаш II, стр. 534.

[26] Говорећи о Јерусалимском Типику, Св. Симеои Солунски вели да се он држи готово у свима црквама, особито у манастирима: „Јер је могуће да чин врши један сам, пошто је састављен (Типик) од монаха и често се врши у киновијама без песама“ (Пери тис тхиас просевхис, гл. 302, 303, Мињ. П. Г. Т. 155, к. 556).

[27] Скабаланович, н. д. I, 362. Напоменућемо да према Скабалановичевим истраживањима, чин Изобразитељне је настао због потребе самопричешћивања монаха у пустињи. О том причешћу говори Св. Василије Вел.: „Сви монаси који живе у пустињама где нема свештеника, чувајући Причешће у келији, сами себе причешћују“ (Писмо Кесарији, Творенија н. д. III, 118). О овоме, у одговору на 37. питање, и Св. Симеон Солунски вели да бива, по дозволи архијереја: „Пустињаци где нема свештеника, имају у кивоту Пређеосвећене Дарове и у потребно време сами се причешћују с многом побожношћу“ (н. д. 367.) У Синајском часослову из VIII-IX в. овај чин има натпис: „На причешће“ (Ис тин металипсин) и састоји се из Блаженстава с припевом: Помјани нас Господи, Лик небесниј, Вјерују, Оче наш, Господи помилуј (трипут), Једин свјат, Вкусите и видите, псал. 33. Благословљу Господа, молитве по причешћу, уз стих Буди имја Господње (н. д. 1, 434, 332). По јерусалимским доцнијим уставима, на Изобразитељни је читан дневни Апостол и Еванђеље, с прокименом и Алилуја, иза Јединородниј Сине; по словенским пак после Блажена, пред Помјани Господи“ (исто, 436).

[28] Прот. Николај Афанасјев, Церков Духа Свјатаго, Имка-прес, Париз 1971, 239.

[29] Исто, 243, 238.

[30] „Вједомо буди јако сије посљедованије от церковнаго и царскаго закона возбрањено бист да вершатисја“ (Велики Требник, гл. 101, Москва 1855, л. 248 б).

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *