НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

О правилној употреби речи „Вјенчајетсја…“ на венчању

 

ПИТАЊЕ: Да ли је на венчању правилније говорити речи „Вјенчајетсја раб Божиј…“ једанпут, и једанпут „Вјенчајетсја раба Божија…“, при постављању венаца на младенце, или oвe речи говорити по трипут?

 

ОДГОВОР: У чину венчања црквенословенских штампаних Требника прописано је да се речи: „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја“ говоре трипут, док за речи: „Вјенчајетсја раб Божиј… рабје Божијеј…“ нема помена да се говоре трипут. У грчким пак савременим Евхологионима и за ове речи се каже: „А ово говори трипут, чинећи знак крста (венцем)“. И при полагању венца на главу невесте такође се каже: „И ово трипут“. Исто тако стоји и у чину двобрачних.[1] Бугарски Требник прописује исто тако да свештеник „најпре венчава младожењу, чинећи три пута, над главом му, крст са венцем, и говорећи: Вјенчајетсја раб Божиј…“. На исти начин венчава невесту и онда их благосиља три пута, уз речи: „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја“.[2]

Ако се обратимо литургичким писцима, видећемо да проф. Мирковић јасно каже да се „Вјенчајетсја раб Божији…“, по словенском Требнику „изговара једанпут над жеником и једанпут над невестом…“.[3] Да би ове речи требало говорити трипут, нема помена ни у Обредословљу X. Теофила Стевановића,[4] а прота Василије Николајевић одређено вели: „Неправилно, дакле, чине они који говоре трипут Вјенчајетсја, већ треба рећи само једанпут, а трипут се говоре речи којима се призивље благослов Божји на женика и невесту“.[5]

Од руских литургичара, Дебољски не помиње трократно говорење речи Вјенчајетсја…,[6] а такође ни Никољски, ни Булгаков, а обојица знају да се по грчким новијим Евхологионима говоре трипут. Никољски при томе напомиње да у Гоаровом Евхологиону нема помена да би се оне говориле трипут,[7] а Булгаков одређено вели: „У нашем Требнику, при постављању венаца на женика и невесту не прописује се изговарење ових речи трипут. Стога се њихово трократно понављање, које чине неки свештеници, јавља несагласним с нашим Требником“.[8]

Проф. П. Трембелас, у свом излагању о Светој Тајни Брака, износи наводе многих старих грчких рукописа из којих се види да при полагању венаца, у старије доба, нису говорене речи „Вјенчајетсја раб Божиј“, него друге. У једноме од најстаријих рукописа које он наводи (из IХ-Х в.) вели се просто: „Онда их обоје венчава, и узевши им деснице предаје једну другом“.[9] Према другом рукопису, „благосиља њихове главе трипут“, па онда „узима венце и говори овако: Положио си на главе њихове венац од драгог камења. И венчава“.[10] У друга два рукописа стоји: !Узевши јереј венце са Свете трапезе, говори псалам: Господе, силом Твојом развеселиће се цар… Онда венчава обоје“,[11] при чему се, у другом од њих, из XIII в., додаје: „И благосиља јереј и говори: Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их“. По једном нешто млађем рукопису, јереј „венчава обоје, говорећи младожењи: Господе Боже наш, славом и чашћу венчај га. А невести: Господе Боже наш,… венчај је. И певају присутни: Славом и чашћу венчао си их и поставио над делима руку Твојих. И узевши им деснице, даје једну другом“.[12] Према једном рукопису из ХI-ХII в., свештеник венчавајући младенце говори: „Христос венчава“, а по другом из XIII в., „венчава их говорећи: Отац благосиља, Син венчава, Дух Свети присуствује и савршава“.[13] Неки пак млађи рукописи наводе ове исте речи, али уз напомену да их треба говорити трипут: „Свештеник узима венце… и венчава их крстообразно, обема рукама, трипут говорећи: Отац благосиља, Син венчава, а Дух Свети заједно одобрава и заједно сведочи. То исто одговара и народ трипут. Онда говори јереј: Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их. А ово говори двапут. Трећи пут говори: Господе Боже наш, славом и чашћу венчај га. А жени говори: Господе Боже наш, славом и чашћу венчај је“.[14] Но у још млађим рукописима поступак је готово као у савременим црквенословенским: „Узевши венце, јереј их ставља на главе њихове говорећи: Поставио си на главе њихове… Онда венчавајући га (младожењу) говори: Венчава се раб Божији, име, венцем радости, у име Оца… Слично и жени исто. Онда тако пева трипут: Господе Боже наш, славом и чашћу венчао си их и поставио над делима руку Твојих. И положио си на главе њихове венац“.[15]

Чин полагања венаца на новобрачне и по нашим рукописима је унеколико друкчији од данашњег, поготово у погледу речи које су се при томе изговарале. У најстаријим од њих које сам могао прегледати, из XIV в., узимајући венце са Часне трапезе, свештеник је певао осми псалам: Г(оспо)ди, Г(оспо)ди наш, јако чудно име Твоје. „По скончанији же псалма, венцем крсте ваиспр глави мужеви (чинио је крст изнад главе мужа) прво вазлагаје мужу (венац), потом жене, и појет тропар гл(ас) четврти: Г(оспо)ди Боже наш, јако славоју и частију венчал јеси с(ве)тије мученики, ти и н(и)ња венчај раби твоје сије, име има рек, и венцем слави и ч(а)сти, венцем миру, венцем веселију, ва хвалу и славу О(т)цу и С(и)ну и С(ве)тому Д(у)ху. Имет поп (узме поп) жену за десну руку и даст мужеви ва руку деснују: Таже троп(ар) гл(ас) четврти: Положил јеси на главе јего венац…“, па се чита Апостол и Еванђеље.[16] У два друга рукописа, такође из XIV в., пева се псалам 20: Господи силоју Твојеју вазвеселит се цар…[17] За стихове овог псалма вели се: „и плетет (говори) сије ст(и)хи тришти, и полагајет на њих венце по тришти.[18]

И у другим рукописима говори се о томе исто. Тек у једном рукопису из XVII в. говори се слично као у савременим Требницима, да свештеник знаменује крстообразно женика венцем, и пошто га овај целива,[19] ставља му га на главу говорећи: „Вјенчајет се раб Божији (имерак), ва име О(т)ца и Сина и Светаго Духа“. Исто то чини и невести, па говори наведену молитву: „Господи Боже наш, иже славоју и частију венчал јеси…“.[20]

Из тога, као и из примера грчких рукописа, видимо да су речи „Вјенчајетсја раб Божиј…“, и „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја“, као и речи „Обручајетсја раб Божиј…“, Чина обручења, ушле у ове чинове доста касно, као што вели и проф. Трембелас,[21] но свакако пре XV в., јер ову последњу молитву (Господи Боже наш, иже славоју и частију венчал јеси…) помиње Свети Симеон Солунски.[22]

Што се тиче говорења псаламских стихова 8. и 20. псалма трипут, можемо разумети да су онда кад су као молитва упућивани Тројичном Богу, Који сваку Свету Тајну свршава, да Он благослови ове брачнике, дарујући им земаљска и небеска добра, и требало да се изговарају трипут. А да су заиста упућиване свим Трима Лицима Свете Тројице јасно се види из већ наведених речи грчких рукописа: Отац благосиља, Син венчава, Дух Свети присуствује и савршава. Према неким рукописима, трипут су се говориле речи псалма, а венцима чинио крст и новобрачни целивали их једанпут. По другима пак, по трипут се чинило и једно и друго.

Но кад се при постављању венаца почеле употребљавати речи „Вјенчајетсја раб Божиј…“, а затим: „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја“, код нас и Руса утврди се принцип да се постављање венаца, као симбол Тајне Брака, а такође и речи „Вјенчајетсја раб Божиј…, раба Божија…“ говоре једанпут. Молитва пак Богу да их Он својом благодаћу венча: „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја“, упућује са свим Трима Лицима тројичног Божанства и зато се с правом говори трипут. Овакво мишљење, видели смо, заступају и наведени наши и руски литургички писци, па га се треба и држати.

Што се тиче речи „Обручајетсја раб Божиј…, раба Божија…“, у Чину обручења, њих треба говорити трипут, као што стоји у црквенословенским, грчким и бугарским Требницима, јер се сада при овој битној ствари у Чину обручења, тј. постављању прстења на руке заручника, трократно понављање ових речи чини у част Свете Тројице, Којом се, као што рекосмо, сваки чин у Цркви свршава. У раније доба није било потребе ове речи говорити трипут, јер је постојала посебна молитва: „Спаситељу добри и човекољубави, ово обручење сачувај јаким и сигурним, да ово мењање (прстења) буде за дуговечни живот без саблазни“,[23] која се говорила трипут. Како сада ове молитве у чину обручења нема, треба да се уместо ње трипут говоре речи: „Обручајетсја раб Божиј… Обручајетсја раба Божија…“.

Напоменућемо још и то да се у савременим црквенословенским Требницима не помиње да свештеник узима десне руке новобрачних и предаје их једну другом. Не говори се о томе ни у бугарском Требнику, а ни у грчким савременим Евхологионима.[24] Но у грчким рукописима тај чин се редовно наводи, и то у старијим обично по постављању венаца на брачнике,[25] а у млађим пре тога,[26] како је и код Светог Симеона Солунског, који, објашњавајући га, вели да свештеник „спаја њихове руке, показујући потпуно јединство“.[27]

Свети Григорије Богослов, у 193, писму, због одсуства са венчања Олимпијаде, вели да је „вољом“ присуствовао „и сапразновао, и деснице младих ставио једну у другу, а обе у (руку) Божију“.[28]

О давању десне руке невесте у десну руку младожење помињу и наши рукописи по полагању венаца: Имет (узме) поп жену за деснију дас(т) мужеви ва руку деснију.[29]

У данашње време, обично се предају деснице једна другом после питања о добровољности ступања у брак, при чему се ове руке везују пешкиром, марамицом или платном.

 

Гласник, август 1985.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Евхологин то мега, изд. „Астир“, Атина 1970, стр. 247, 256. Овако се казује и у Малом Евхологиону Ев. Скарпа, изд. М. Саливеру, без године издања, стр. 336, а такође у Малом Евхологиону, изд. Апостолки Диакониа, званичног издања Грчке цркве, Атина 1968, стр. 103.

[2] Софија 1929, стр. 103.

[3] Литургика II, Београд 1967, 137.

[4] Београд 1895, I, 282.

[5] Практични свештеник, Земун 1910, 65. С позивом на Николајевића, сличан став заузима Р. Димитријевић, Питања и одговори, Београд 1919, 65.

[6] Попеченије правосл. церкви, С. Петербург 1894, 393.

[7] Пособије, С. Петербург 1900, 729.

[8] Настољнаја књига, Харков 1900, 115.

[9] Синајске библиот., бр. 957.

[10] Исте библиотеке бр. 958, X в.

[11] Синајска библиотека бр. 973, ХI-ХII в. и Лавре Св. Атанасија Атонског, бр. 189, XIII в., В. Трембелас, Микрон Евхологин, Атина 1950, стр. 23, 24.

[12] Пантелејмонске библиот. у Св. Гори, бр. 104, XIII в., Трембелас, н. д. 24.

[13] Пантелејм. ман. бр. 162, ХI-ХII в.; Синај. библиот. бр. 966, Трембелас, н. д. 24.

[14] Народна библиотека Атина бр. 724, XI-XV в.

[15] Народна библиотека Атина, бр. 668, XVII в. Трембелас, н. д. 23-25.

[16] Дечански бр. 67, XIV Ф., л. 63a, 63б.

[17] Ове речи, у оба рукописа, наводе се под именом осмог псалма. Биће да је неко преписујући узео као доличније, за ову прилику, стихове 20. псалма, а заборавио да промени и број псалма.

[18] Музеја Срп. прав. цркве у Београду, бр. 112 и Дечански бр. 69.

[19] И по неким грчким рукописима, венцем се чини крст над главом новобрачних, а по Требнику П. Могиле, пре полагања венаца, даје им се да свој венац целивају.

[20] Грујићеве збирке Музеја СПЦ, бр. 16, XVII в.

[21] Н. д. 23.

[22] О браку, Мињ, П. Г. Т. 155, к. 509.

[23] Рукопис Лавре Св. Атанасија Атонског, бр. 21, XVI в., В. Трембелас, н. д. 37.

[24] Но у неким грчким новијим издањима, у примедби под текстом, вели се да при молитви: Боже свјатиј создавиј от персти человјека…, при речи „сочетај“ (армосон) раба Твојего… свештеник cпaja (армози) десне руке новобрачних. (Микрон Евхологион Е. Скарпа, н. д. 336; Микрон Евхологион, изд. Апостол. Диакониа, Атина 1968, 103.

[25] Нпр. у Синајском бр. 957, IХ-Х в.; Народ. библиот. Атина бр. 662, XII-XIV в., и бр. 573, XIV в., и др.

[26] Нпр. Народ. библиот. Атина бр. 851, XVI в., и бр. 665, XVI в., и бр. 668, XVII в. (Трембелас, н. д. 53-55).

[27] О браку, гл. 279, н. д. к. 509. Код Гоара, у главном тексту, нема помена о давању руке невесте у руку младожење. Но у Варие Лекционес, у двама Барберинским рукописима стоји, у првом: „По молитви: Боже свјатиј, сотворивиј… Онда венчава обоје и држећи десне руке обојих, предаје их једну другој. И говори јереј: Мир всјем…“ (стр. 321). У другом, под бр. 88, вели се овако: „Боже вечни који си створио човека… Онда узима јереј тас апархас и венчава их (стр. 321, 322) говорећи: Венчава се слуга Божји… Слично се венчава и жена. И предаје руку десну невесте у руку десну женика. Ђакон: Премудрост…“. У примедбама Гоар вели да „пишући Назијанзин Анисију писмо 57, вели: И деснице младенаца, једну другом предајем, а обе Божјој (руци)“ (стр. 324.).

[28] Св. Григорије Богослов, Писмо Прокопију (193), Мињ П. Г. Т.  37 (уп. Гоар н. д. 324).

[29] Дечански бр. 67, крај XIV в. (л. 63a); а тако и бр. 70, XV в. (л. 30a). Такође Музеја СПЦ бр. 1, XV-XVI в. (л. 167a), као и Грујићеве збирке бр. 16, XVII в. (л. 63б).

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *