НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Може ли свештеник који је прешао у другу веру па се покајао бити поново свештеник?

 

ПИТАЊЕ: Може ли православни свештеник који напусти своју и пређе у неку другу веру, па се покаје и врати у Православље, бити примљен као свештеник и вршити богослужења као и пре?

 

ОДГОВОР: Одступништво од вере, апостасија, одувек је у Цркви важило за један од најтежих, смртних грехова. Из дубоке старине о томе говори мноштво канонских прописа који уједно одређују дужину и врсту покајања за оне који схвате какав су грех учинили и потраже да се врате Цркви.[1] Од најблажег и најкраћег покајања – клечања у цркви са западне стране амвона и изласка са катихуменима, за време од две године – оних који су били принуђени да дођу на незнабожачку жртвену гозбу, али нису окушали од јела незнабожачких жртава,[2] до строгог – проласка кроз сва четири покајничка ступња, у току 12 или 15 година, кад се тек удостојавало причешћа – за оне који су у време гоњења, без мучења и конфискације имовине, одступили од Христа,[3] било је још теже: кад се покајање продужавало до краја живота и тек пред смрт удостојавало причешћа – за оне који су се хотимично одрекли хришћанства.[4]

Из наведених канона види се да је ту већином реч о оним верним, или свештеним лицима, која су одступила од православне вере у доба гоњења од стране Јевреја и римске власти, тако да су ови прописи, по речима бившег архиепископа атинског Јеронима Котсониса, специфични, односе се на тадашње прилике живота Цркве и не могу се непосредно применити у доба мира на случајеве хотимичног, слободног опредељења и преласка у неку нехришћанску веру, или коју од хришћанских секти.[5]

Но размотримо ли пажљиво ове прописе, моћи ћемо сасвим одређено сагледати принцип да се у Цркви много строжије процењује одступништво од вере оних који то учине из страха од мучења, но пре него што она и наступе, него оних који то учине под мукама, не могући их претрпети због слабости тела. Овај принцип сасвим одређено заступа Свети Василије Велики прописујући у 73. канону, као што наведосмо, доживотно покајање за оне који се добровољно одрекну вере, док у 81. канону за оне који су били тешко мучени па то учинили одређује осмогодишњу епитимију, а онима који би поклекли под мањим мучењем предвиђа десетогодишњу.[6] И Свети Григорије Ниски, у свом 2. канону, прописује доживотно кајање за оне који се по својој вољи отисну у незнабожачку јудејску, манихејску, или неку другу веру, па се покају и потраже да се поврате. Који су пак под тешким мукама пали, треба да се кају за неко време, по човекољубивој одредби Светих Отаца. Свети Григорије ову благост Светих објашњава тиме „што није душа учествовала у паду, него телесна немоћ није одолела при злостављању“.[7] Разлоге за строже процењивање одступништва оних који то учине у време мира, без принуде, можемо сагледати и по 18. канону Светог Василија Великог, где он посвећеним девојкама, које одступе од свог завета и удају се, одређује несравњиво теже и дуже покајање од ранијих Отаца. Док су они таквима одредили покајање као другобрачним, тј. једну годину, Свети Василије вели да морају издржати покајање као за прељубу, тј. петнаест година, и пролазећи сва четири ступња покајања. Такав свој став он заснива на наредби Светог апостола Павла да се у списак црквених удовица не примају млађе, јер ако би се удале, погазиле би своје обећање Христу (1 Тим. 5, 12). Пошто је удовиштво ниже од девојаштва, то је „преступ удовица много мањи од преступа девојака“, вели Свети Василије, упоређујући удовице са ропкињама које би пале у блуд, а девојке са невестама слободних људи. Поред тога, дужу епитимију захтева и та околност што је „милошћу Христовом Црква постала јача, и множи се чин девојака“.[8]

Према одлуци 62. канона Светог апостола, клирик кога било чина, који се због страха од незнабожаца, или Јудејаца или јеретика одрече хришћанства, кажњава се најтежом казном: лишењем чина и искључењем из Цркве. Ако ли одрекне да је свештеник, канон наређује да се лиши свештенства. Покаје ли се, може бити опет примљен у Цркву само као световњак. Објашњавајући ово правило, Валсамон с правом закључује: „Јер ако се свргава онај који се због страха одрече свог избрања, колико се пре онај који добровољно учини такво одрицање, играјући се са Светим Чином, не удостојава пређашњег чина“.[9] Оправданост оваквог поступка објашњава нам еванђелски став да је свештеном лицу много дано, па се од њега много и тражи (Лк. 13, 48). Од њега се безусловно очекује да пружи „пример вјернима како треба и живот свој жртвовати за име хришћанско, а међутим, просто из страха да му се какво зло не учини, одриче се Христа и постаје апостатом“.[10]

У свом 1. и 2. канону Анкирски сабор указује извесно снисхођење свештеним лицима која су се под мукама одрекла вере, па се после покајала и издржала због тога нове муке, велећи да се могу примити у Цркву уз очување части и свештеничког имена, али без права приношења бескрвне жртве, проповедања и вршења било какве свештене службе.[11]

Видели смо да 62. апостолски канон једнако осуђује одступање у неку нехришћанску веру, као и у хришћанску – јеретичку расколничку. Канон не помиње одступање у раскол, што разуме се не значи да је одступање у њега дозвољено. Свети Василије Велики, у свом 1. канону објашњава: „Јереси састављају они који су се сасвијем одвргли и од саме вјере отуђили; расколе пак они који нијесу сугласни у неким црквеним предметима и у питањима која се дају изравнати; а парасинагоге то су састанци које састављају непокорни презвитери, или епископи, и неуки народ“.[12] Но поред тако великих разлика међу њима, заједничко им је што су се одвојили и удаљили од Православне цркве: „Од нас изиђоше“ – вели Свети Јован Богослов – „али не бијаху од нас, јер да бијаху од нас остали би с нама, али да се покажу да нису сви од нас“ (1 Јов. 2, 19).

Сваком свештеном лицу мора бити јасно да је, по учењу Светог Писма, Црква тело Христово, коме је Он глава (1 Кор. 12, 12, 13, 27; Еф. 1, 22, 23; 5, 23; Кол. 1, 18, 24). Јасно је без доказивања да под једном главом може бити само једно тело Христово, једна Црква, што се у Светом Писму подвлачи много пута (Јов. 10, 16; Римљ. 112, 5; 1 Кор. 10, 17; 12; 13; Гал. 3, 28). Не бити члан те Цркве значи не бити удом тела Христовог, од меса Његовог и од костију Његових (Еф. 5, 30), тј. одвојити се од Цркве значи одвојити се од Христа и спасења, управо онако као што вели Свети Кипријан Картагински: „Ван Цркве нема спасења“, или Блажени Августин: „Ван Цркве све се може имати сем спасења. Може имати част, може имати тајну…, може држати Еванђеље, може имати веру у име Оца и Сина и Светог Духа, и проповедати, али никад, сем у католичанској Цркви не може се наћи спасење“.[13] Јеретици су се одвојили од Цркве не сачувавши „јединство Духа“, јединство у догматима, у вери с њом, и тако изгубивши и „везу мира“ (Еф. 4, 3). Шизматици пак још држе „јединство Духа“, али су у непријатељству према Цркви, не сачувавши „везу мира“ због спољашњих, овосветских или политичких интереса.

Исто тако мора бити јасно сваком православном клирику да поред, или паралелно са „Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом“ не може постојати нека друга јеретичка или расколничка група, без обзира да ли себе назива црквом или којим другим именом, у којој би се такође могло постићи јединство са Христом и спасење. Још мање се са православног становишта може прихватити англиканска „теорија о гранама“, по којој ниједна од постојећих хришћанских заједница, па ни Православна црква, није сачувала пуноћу учења и ознака једине Христове Цркве, него једна ове, а друга оне. Тек све заједно, приносећи свака оно што је сачувала, дају целину и пуноћу једне Цркве Христове.

Онај свештеник, који би поред свега тога напустио „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ и прешао у коју хришћанску секту, сматрајући да се као и у Православљу, или чак још боље и сигурније него у њему, може спасти и достићи Царство Небеско, а био позван да свој став ревидира и поврати се Православљу, ако то не учини мора бити предат Црквеном суду и по 62. апостолском канону искључен из Цркве. Покаје ли се доцније и потражи да се врати Православљу, може бити примљен само као лаик. С обзиром на 102. канон Трулског сабора, према коме је и Божје и „све старање онога коме је поверено пастирско руковођење у томе да се заблудела овца поврати и рањена од змије излечи, те нити да се отисне у стрмине очајања, нити узда попусти за распуштеност и немарни живот, него на сваки начин, било оштријим и стежућим лековима, било лакшим и блажим, стати против болести и постарати се да чир зарасте“,[14] могло би се снисходити да такав задржи име и част свештеника, али без права богослужења и проповедања, тј. да је под доживотном забраном свештенодејства. Више од тога не би се смело ићи у попустљивости, имајући у виду да се православни свештеник одлучује чак у случају ако би се само молио заједно са јеретицима, или одлученима, а свргава ако би допустио јеретичком клирику да изврши које свештенодејство.[15]

Ипак, Свети Атанасије допушта једну изнимку. Кад су по престанку насиља цара Валента (364-378) неки свештеници, који су силом пришли аријевцима, тражили да се врате Цркви, Свети Атанасије одржи један сабор у Александрији, на коме буде решено да се могу примити, но тако да они који су се истакли заштитом и оправдањем аријанства не могу више бити свештеници. Други, пак, који су без прихватања аријанске науке расудили да је боље да попусте насиљу и поднесу јарам, због народа, да не би уместо њих били постављени прави аријански свештеници, од којих би народ и његова вера имали тешке невоље, они – вели Свети Атанасије – могу и надаље остати свештеници…[16]

У случају да му буде учињена неправда од стране црквеног суда, због нетачних података, или гневљивости и пристрастности епископа, православни клирик има могућност да се пожали Великом црквеном суду, али до његове пресуде мора се држати наложене наредбе епископа. Прекрши ли је, показаће „гордост и дрскост“[17] и несхватање да смо дужни претрпети увреду и неправедни прекор: „Јер то је благодат, ако неко подноси жалости по савести ради Бога, страдајући неправедно“ (1 Пет. 2, 19). Бог који је Милостиви Отац и Праведни Судија, било сад, или доцније, исправиће неправду. У сваком случају, онај који претрпи спасиће душу своју. Ако ли под притиском неправде одступи од Православне цркве у другу веру, не може имати Бога за заступника и Оца, јер „не може имати Бога за Оца онај који нема Цркву за матер“, по познатој речи Светог Кипријана Картагинског.[18]

Постављено питање је уопштено. Из њега се не види да ли је православно свештено лице прешло у неку нехришћанску веру, у неку јеретичку секту, или у раскол и парасинагогу. Такође се не види ни да ли је било искључено из Цркве. Из изнетог сматрам да ће се моћи сагледати како у датом случају треба поступити: Да ли га примити као лаика, или може да задржи чин уз доживотну забрану свештенодејства. По наведеном 1. канону Светог Василија Великог, они који се врате из парасинагоге у Цркву могу бити примљени у истом свештеном чину који су имали, и вршити сва чинодејства.[19]

Поред свега наведеног, треба нагласити да сем исповедања вере у Христа речима, постоји и њено исказивање животом и делима, па како вели Свети Јован Златоуст: „Ако нема овог последњег, налазимо се у опасности да будемо кажњени једнако са онима који су се одрекли (Господа)“. Исто тако, одрицање од Њега бива не само језиком и устима, „јер није један начин одрицања“ – наставља даље Свети Јован – „него многи и различни, које нам описује Павле у следећим речима: Говоре да знају Бога, а делима га се одричу (Титу 1, 6); и на другом месту: Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника (1 Тим. 5, 8); и још: Умртвите удове своје који су на земљи… лакомство што је идолопоклонство (Кол. 3, 5)“. Не заборављати, дакле, да у Царство Небеско неће ући ни они који Исуса Христа само устима признају за Господа, ако не буду вршили вољу Оца Небескога (Мт. 7, 21), нити у пакао улазе само они који Га се устима одричу, него и они који то чине својим злим делима.

 

Гласник, јун 1985.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] 1-9. канон Анкирског сабора, 62. кан. Св. апостола, 11. и 12. канон Првог Васељ. сабора, 1-14. канон Св. Петра Александријског, 73. канон Св. Василија Великог, 2. канон Св. Григорија Ниског.

[2] 5. и 7. канон Анкирског сабора.

[3] 11. канон Првог Васељенског сабора.

[4] 73. канон Св. Василија Великог, 2. канон Св. Григорија Ниског.

[5] Уп. чланак „Апостасиа“ у Тхрискевтики ке итхики епкиклопедиа, Атина 1963, Т. II, к. 1158.

[6] Уп. Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима, Н. Сад 1896, Т. II, 414, 418.

[7] Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 654; Милаш, н. д. II, 459.

[8] Милаш, н. д. II, 372.

[9] Атинска синтагма, Атина 1852, Т. II, 80.

[10] Милаш, н. д. II, 1133.

[11] Пидалион, н. д. стр. 37, 372; Милаш, н. д. II, 3, 5.

[12] Милаш, н. д. II, 341.

[13] Уп. Гласник 1982, стр. 158.

[14] Пидалион, н. д. 312.

[15] 10. и 45. канон Св. апостола, Милаш, н. д. I, 66, 109. Еп. Н. Милаш заступа гледиште да кад се неко свештено лице одметне у неку јерес која није велика и која „не проповеда ништа против православног символа вјере, ни уопће против догмата православне Цркве, пa се обрати опет у православну Цркву, таквоме свештеном лицу Црква може признати да опет припадне клиру и да може и свештенодјејствовати“. При томе се он позива на 8. кан. Првог Вас. сабора о примању свештених лица „која су била прешла у секту тзв. катара, или новатијана“ (Црквено казнено право, Мостар 1911, 388). Но неће бити да је ту реч о православним клирицима који су прешли у катаре, него о онима који су то и били, па потражили прелаз у Православље. Св. Василије Велики каже да само они клирици који са непокорним одступе у парасинагогу, „послије односнога покајања, примају се на исти степен“ (1. канон, Милаш, н. д. II, 342). Према изнетом, одступник у неку јеретичку секту искључује се из Цркве, те ако доцније и буде примљен, не може свештенодејствовати, како ради свога добра, тако и да се не саблазне верни и остали имају страх (1 Тим. 5, 20). Оваква казна „треба да има за циљ не понижавање прекораваног, него корист колико других, пред којима бива прекоравање, колико и самог прекораваног доведеног у присуству и других лица у најдубље схватање преступа“ (Трембелас, Ипомнима ис тас епистолас тис кенис диатхикис, Атина 1956, 379).

[16] Н. Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, Нови Сад 1896, 338.

[17] 14. кан. Сардичког саб., Милаш, н. д. II, 1123.

[18] Уп. Гласник 1982, стр. 158.

[19] Пидалион, н. д. 587; Милаш, Правила, II, 342.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *