Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Шта значе речи на крају јутрење у службама Светим „И дајетсја јелеј братији от кандила…“?

 

ПИТАЊЕ: У Србљаку, на крају јутрење у служби Светог Саве, првог архиепископа српског, стоји примедба: „И дајетсја јелеј братији от кандила Свјатаго, појушче вкупје стихири глас 5: Приидите Христољубиви вси…“.

Шта значе ове речи, односно, на који се начин давало ово уље братији?

 

ОДГОВОР: Потпуно иста примедба налази се, на истом месту, у служби Светог Симеона Мироточивог, само су онде наведене друге стихире и не петог, него четвртог гласа: „Приидите праздникољубци…“. Ни ту није наведено подробније објашњење из кога бисмо могли сазнати шта се у ствари чини с овим уљем.

У Минеју за септембар, на празник Рождества Свете Богородице (8. септ.), на крају јутрење, вели се: „И отпуст. Знаменујутсја же братија от јереја свјатим јелејем и појем стихиру самогласну праздника јуже хошчет еклисијарх“.[1] Знаменовање јелејем, које врши јереј, биће да значи празнично помазивање уљем. Иста примедба, на тај празник, стоји и у црквенословенском штампаном Типику, уз додатак по стихири: „И молитвје глагољемјеј от јереја, јакоже устављено јест на литији вечер воскреснија служби: Владико многомилостиве. И час первиј“.[2] На исти празник кад падне у недељу, одговарајућа примедба на крају јутрење казује: „И отпуст. Дајетсја же и јелеј от кандила праздника. Таже Слава и ниње стихира евангелскаја, и обичноје исхожденије, и час первиј“.[3] Из потребе, на исти празник, и израза „дајетсја же и јелеј от кандила“, и „знаменујетсја же братија светим јелејем“, може се закључити да оба имају исти смисао. Ако „знаменовање“ јелејем значи помазивање, онда ће то значити и „давање“ јелеја.

Да ће то тако бити, упућује нас примедба у Србљаку, у служби Светог архиепископа Никодима (11. маја), где се по отпусту јутрење казује овако: „При јелеопомазанији појем стихиру глас 5: Приидите вјерни служитељије…“.[4] Према тој примедби, види се јасно да се у то време вршило помазивање, миросање присутних уљем.

У црквенословенском штампаном Типику, на дан Светог Јована Богослова (26. сеп.) даје се детаљније и јасније упутство како бива ово помазивање: „И отпуст. Појем стихиру самогласну Свјатаго, јуже хошчет еклисијарх. И исходит јереј с кадилом, предидушчу јему свјетилнику, кадит на аналогији икону свјатаго Апостола, и отдајет кадило, стојит одеснују страну аналогија. И приходит игумен ко аналогију и творит два поклона, и цјелујет икону свјатаго Апостола. И по цјелованији једин поклон. И взем стручец на то устројениј, помазујет себе от кандила свјатим јелејем крестообразно на чеље својем. И братија подобње цјелујут икону Свјатаго, игумен же помазујет светим јелејем јереја и прочују братију. По помазанији же свјатаго јелеја, појем час первиј“.[5]

С позивом на ово правило службе Светог Јована Богослова, на крају јутрење празника Ваведења (21. нов.), вели се: „И отпуст. И појем стихиру самогласну праздника. И дајетсја свјатиј јелеј братији од кандила праздника, јакоже указасја септемврија в 26 ден. И час первиј“.[6] Очигледно да ово давање јелеја братији, на исти начин на који бива 26. септембра, значи њихово помазивање.

Још непосреднији доказ да давање јелеја братији значи помазивање налазимо у примедби на крају јутрење у служби Светог Симеона Мироточивог у Саборнику Божидара Вуковића из 1536. г. Она гласи: „И дајетсја масло братијам от кандила Светаго“, па се онда наводе исте стихире као у Србљаку, а даље вели: „Аште ли јест миро Светаго, миром помазујем се“.[7]

Гоар у свом Евхологиону излаже „Диатаксис тис иеродиакониас…“ цариградског патријарха Филотеја Кокиноса († 1379. г.), у коме се, на крају јутрење, наводи чин миросања опширније и донекле ближе савременом поступању: „Ако ли је Господњи празник, или спомен великог Светог, даје се и свето уље овако (дидоте ке то агион елеон уто). Кад певајући сви дођу близу целивајуће (проскиниматос) иконе, ђакон кади унаоколо од предстојатеља, прво почевши кадити икону Светог. А јереј стоји са стране иконе, имајући миросаљку (алиптон), помазује по челу (метопо) и благосиља оне који прилазе. А кад се помажу сви, узглашава: „Услиши нас Боже, Спаситељу наш и надо свих крајева земље… и у векове векова. Мир свима“. Ђакон: „Главе своје Господу приклонимо“. И док ђакон држи орар по обичају, говори јереј, спустивши (халасас) фелон, ову молитву: Потражи то на литији: „Владико Господе Исусе Христе Боже наш…“ На празник Благовести, Цвети и Светлу недељу Пасхе бивају (литије) ван манастира, и на њима бива слично прописана та литија. Бивају и освећење Богојављења (тон Фотон) и увече и ујутро, и на први (дан) августа кад ђакон, носећи крст излази, а јереј иза њега. И кади ђакон и говори само на молитве: „Господу помолимсја“. Јереј чини све како је обичај и у Типицима како је написано“.[8]

У примедби Гоар објашњава да уљем из кандила које гори пред иконом Светог, источни хришћани, као и Латини, обичавају да се помазују ради здравља и Божје помоћи. При томе се, вели, код Грка икона Светог, или празника, ставља на налоњ између два хора, и верне, по целивању иконе, свештеник помазује тим уљем.[9]

Из опширног разлагања проф. М. Скабалановича, види се да се недељна и празнична јутрења од старине завршавала као и вечерња, литијом у притвор. При томе се певала стихира празника, аналогно стихири на литији вечерње.[10]

Због тога што је чин литије на јутрењи кратак, одређено је, вели Скабаланович, да се на њој чита „Оглашеније Светог Теодора Студита“, кратке поуке које је он држао монасима свога манастира. Ако je на литији вршено помазивање братије уљем, јереј је читао и две молитве: „Спаси Боже људи твоја…“ и „Владико многомилостиве…“.[11]

Док се на јутрењој литији празника у Минеју наводи по једна стихира, на Свете у Србљаку обично се наводе четири стихире, од којих је друга са стихом, трећа на „Слава“, четврта на „И ниње“. Литијске пак стихире на вечерњи, за разлику од стиховњих, никад нису са стихом. На Светог Стевана Дечанског, наводи се „Стихира утрењаја, по Славословији, Слава глас 5 самогласен: Свјати сербски просвјетитељије и учитељи…“, без примедбе да се пева при помазивању братије. Али ће бити да је у ту сврху стављена овде кад ју је написао карловачки митрополит Јован Ђорђевић, бивши архимандрит дечански, и штампао у Зборнику молитава, са намером да се сви свети Срби помињу у цркви кад је аустријска власт укинула дане њиховог празновања.[12]

Помазивање верних уљем, миросање, на празнике са бденијем, врши се данас по читању Еванђеља на јутрењи и молитве: „Спаси Боже људи твоја…“ и даље при читању канона.[13] Уље које се при томе употребљава не узима се из кандила пред иконом Светога, него оно које је освећено на литији вечерње, како се упућује у црквенословенском Служебнику по молитви те литије: „Јелејем же сим, јегоже благословил јеси, на цјелованији образа људи знаменуј“.[14] При помазивању свештеник говори: „Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа“,[15] а верни одговара: „Амин“. Уље символише милосрђе, те се помазујемо, вели архиепископ Венијамин, да би молитвама Светога, коме је посвећен овај јелеј, примили и ми милост од Бога и душевне и телесне дарове.[16]

У закључку могли бисмо рећи: Као на празничној вечерњи, тако и на крају празничне јутрење, вршило се „исхожденије“, литија у притвор. На тој литији помазивали су се верни и свештенство уљем из кандила што гори пред иконом Светог, или празника коме се служба врши.

Бар од XIV века има помена да је ту, у паперту, доношена икона празнованог Светог, да се целива при помазивању. У XVII в. икона се ставља на налоњ у средини солеје, између оба хора (певнице). Сада се ставља на целиваоницу испод солеје. У новије време, код нас и Руса, помазивање уљем, уз целивање икона, бива после читања јутрењег празничног Еванђеља. Помазивање се обично врши уљем освећеним на литији вечерње.

Под изразом, у рукописним и штампаним Минејима, Типицима и Србљаку, „дајетсја же јелеј братији от кандила свјатаго“ и „знаменујутсја же братија јелејем…“ подразумева се помазивање, миросање уљем.

 

Гласник, фебруар 1989.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Минеј, Москва 1904, л. 77б.

[2] Москва, 1877, л. 45б.

[3] Исто, л. 46б.

[4] Србљак, Београд 1987, стр. 377.

[5] Н. д., л. 63, а, б.

[6] Исто, л. 97 а.

[7] Бр. 275 Грујићеве збирке Музеја СПЦ у Београду, л. 330б. Чин миросања братије, под изразом „дајетсја јелеј от кандила“ у црквенословенском Типику, наводи се и на ове празничне дане: Никољдан, Богојављење, Благовести, Спасовдан, Ђурђевдан, Ивањдан, Петровдан, Преображење, Вел. Госпођу и Усековање. На Божић, пак, овај се чин означава речима: и знаменујет игумен свјатим јелејем братију от кандила јеже пред праздничноју иконоју (н. д., л. 125б).

У Саборнику Божидара Вуковића, поред дана Св. Симеона, помиње се тако и на Св. Саву, Св. Георгија, Преображење, Успеније Св. Богородице и Божић.

[8] Венеција 1730, стр. 8

[9] Исто, прим. 71 и 72, стр. 17, 18.

[10] На велике Христове и Богородичине празнике, кад падну у недељу та се еванђелска стихира не узима, него празнична; еванђелска се тада певала на литији јутрење.

[11] Уп. М. Скабаланович, Толковиј Типикон, випуск II, Кијев 1913, 322-324.

[12] Уп. др Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, Минхен 1966, II, 62.

[13] Уп. Еп. Мелентије, Правилник, Београд 1904, I, 77. У неким местима, на почетку празничне Литургије, свештеници мирошу верне који нису били на бденију, одн. јутрењи, кад је миросање вршено.

[14] Служебник, Београд 1974, стр. 32. Уп. К. Никољскиј, Пособије к изученију Устава, С. Петербург 1900, 237. В. Н. Иљин помиње само исхожденије у притвор и помазивање уљем онде (Всеношчноје бденије, Париз, без године издања, стр. 134).

[15] Уп. Архиеп. Венијамин, Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1859, 118.

[16] Исто.