НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Који се Чин опела врши над јеромонахом, игуманом и мирским ђаконом?

 

ПИТАЊЕ: Којим се опелом опојавају јеромонаси и игумани, монашким или свештеничким?

Такође, којим се опелом опојавају мирски ђакони?

У овим питањима владају различита схватања и разно се поступа, а толико стотина година постоје и ђакони и свештеномонаси, па зар за толико времена нису донети одређени прописи који би уклонили недоумице и неуједначеност?

 

ОДГОВОР: Прописи о сахрани свештеномонаха и ђакона постојали су у Цркви од раније, постоје и сада. У црквенословенском штампаном Требнику, званичној црквеној књизи наше Цркве, у чину „Посљедованије исходноје монахов“ налази се овакво упутство: „По сем же вземше братија мошчи умершаго относјат в церков; а ашче убо свјашченик јест отшедшиј брат, полагајутса мошчи јего посредје храма; ашче простец – в притворје“.[1] И даље следи чин монашког опела. Нема ни речи да се свештеномонаху не чита ово, него свештеничко опело. Овако исто стоји и у грчком Великом Евхологиону: „И ако је јереј отишавши брат поставља се тело његово у средину храма. А ако је прост (монах) – у нартексу“.[2]

Овај пропис није из новијег времена, него потиче из дубоке старине. Налазимо га у рукописима које је употребио Гоар у свом Евхологиону у XVII в. За разлику о месту постављања тела монаха и свештеномонаха у цркви, Гоар се позива на Псевдодионисија који вели: „Ако би био свештеног чина упокојени, постављају га пред Свети олтар, почињу Богу молитву и благодарења. Ако ли је прост монах, или у свештени народ убројан, према свештеном олтару, пред свештенички улаз“.[3] Такође се позива на речи грчког писца Пахимера (XIII в.): „А пред свештеничким улазом означава да треба да лежи пред појцима“.[4] О томе казује и Свети Симон Солунски († 1429. г.): „Игумани и свештеномонаси опевају се у храму, а прости монаси и лаици у нартексу“.[5]

И много старији рукописи знају за ову разлику. У Евхологиону Синајског манастира бр. 963 из XII в., у „Чину и последовању (Таксис ке аколутхиа) који се врши при смрти монаха“, читамо: „Кад се упокоји монах, перу га од колена наниже, облаче у монашку ризу и полажу на одар; онда се доноси у црквени нартекс, полаже наспрам Светог олтара и пале изнад њега две свеће (по једном другом рукопису: чело главе и чело ногу). Онда почиње кадити јереј донетог покојника говорећи овако: Благословен јеси Господе, научи…“, а затим се у главним линијама износи чин опела, у коме се вели: „Ако ли је игуман презвитер или ђакон, певају шестопсалмије и Алилуја на други тропарски глас…“.[6] У таквом сличном чину другог рукописа овог манастира, бр. 964, XIII-XIV в., на крају стоји примедба: „За игумана“ (Ис игуменон), при чему се наводе неколике молитве.[7] У оба ова рукописа, дакле, чин је општи монашки, само су додаване извесне молитве за свештеномонахе.

У нашим рукописима, које сам имао прилике да размотрим, нисам наишао на примедбу где се у цркви полаже тело монаха са свештеним чином, него само уопштено: Ва припрате противу великих вратох. Можда је то, бар у неким случајевима, због тога што је покојник ношен у гробљанску цркву, „усапницу“.[8] А гробљанске цркве обично немају нартекса.

Од прописа новијег времена код нас, постоји по том питању одлука Архијерејског сабора Кнежевине Србије од 4. маја 1862. г. Дознавши да се при погребу монашких лица поступа разно, те им се негде врши опело прописано за мирске свештенике, негде се облаче у расу, а негде у свештене одежде, „да би се оваква неправилност у том предмету избегла“, Архијерејски сабор наређује: „Да се у случају упокојенија сва свештена лица монашескога реда, закључно са архимандритом, и облаче и опојавају, као што гласи правило у Великом Требнику под насловом „Посљедованије исходноје монахов“.[9]

Овакав став заузимају и поједини литургички писци како код нас, тако и у Русији. У Новој Скрижаљи архиепископ Венијамин наводи пропис црквенословенског Требника о постављању тела свештеномонаха у средини храма, а простог монаха у притвор, те, по Гоару, позивајући се на Псевдодионисија и Пахимера, за свештеномонахе вели да је одређено место међу певницама, према олтару, а за монахе и мирјане од певница према притвору, или у самом притвору, „да би њихова тела стојала у цркви не изнад, него испод места одређених за клирике“.[10]

У Литургици проф. Мирковића над одељком о монашком опелу стоји наслов: „Опело и погреб монаха, игумана и архимандрита“, па даље следи сам чин тога опела. Овај наслов ставио је он, вероватно, по угледу на К. Никољског, у чијој књизи стоји овако дословно.[11] Beћ из самог наслова може се закључити да кад се монашким опелом опевају игумани и архимандрити (који већ много раније, а поготово у то доба, ни у Русији ни код нас, нису били прости монаси, без свештеног чина), да се тим опелом сахрањују и јеромонаси и јерођакони. Исправност таквог закључивања доказује С. Булгаков директно велећи: „По чину монашког погреба опевају се како прости монаси, тако и јеромонаси“.[12] Исти став имају и други писци: Хаџи Теофило Стевановић,[13] протојереј Василије Николајевић,[14] Радован Димитријевић.[15] Савремени грчки писац К. Каллиникос такође казује да се упокојени полаже „ближе олтару… ако је припадао свештеном чину, а мало даље ако је припадао монашком, или световњачком“.[16]

Мирски свештеници и епископи опевају се посебним, свештеничким опелом,[17] као што казују: Василије Николајевић, проф. Мирковић, Теофило Стевановић, Радован Димитријевић,[18] а такође Никољскиј, С. Булгаков и Г. Дебољскиј.[19]

Зашто се епископи опевају свештеничким опелом, а не као јеромонаси, игумани и архимандрити? Да бисмо могли дати одговор на ово питање треба да се подсетимо да је монашки живот – живот кајања (43. прав. Шестог Васељенског сабора), и да монашки завети „садрже дужности послушности и учеништва… и дотични обећавају не да ће бити пастири других, него да ће сами слушати пастире“.[20] Монаси стога у принципу не могу имати парохијско-пастирске функције, те је њихово свештенодејствовање одређено специфично за потребе манастира. И по Уставу наше Цркве, само „изузетно“ и „привремено“ (чл. 170. и 27) парохијске дужности могу се поверити свештеномонасима.

Са епископом ствар стоји друкчије. Иако његови монашки завети остају и по рукоположењу за епископа,[21] он истовремено прима и дужности врховног пастира свештенства и верних у епархији. Поред свештенодејствовања и управљања, његова пастирска служба је особито у обавези да учи и проповеда, да врши „службу речи“, „управљања речју истине“, као што су чинили Свети апостоли (Д. ап. 6, 4), као што наређује апостол Павле (2 Тим. 2, 15; 4, 2 и др.) и 58. канон Светих апостола. О тој њиховој дужности, у тумачењу овог канона, Зонара вели: „Безусловна је дужност епископа да подвлашћени народ учи благочествим догматима и упућује православљу и побожном животу“;[22] такође Валсамон: „Епископско достојанство је у поучавању, и сваки је епископ дужан да учи народ благочестивим догматима и православном становишту“; као и Аристин: „Епископ треба да учи клир и народ благочешћу“.[23] И по нашем црквеном Уставу, прва дужност епископа је да „учи и просвећује народ у епархији речима, делима и пастирским посланицима“ (чл. 108, т. 1). На ту дужност епископ се обавезује и Архијерејском заклетвом: „Јешче же… објешчајусја… усердно учити мње врученија људи…“. А тако је и са пастирском службом свештеника. Његова је дужност да „редовно проповеда слово Божје и поучава своје парохијане у храму и у свакој другој прилици“ (Устав СПЦ, чл. 176, т. 2).

Ова разлика проузроковала је и разлику између монашког и свештеничког опела. Док се у мирском и монашком опелу углавном моли за милосрђе Божје, опроштење грехова и спасење упокојеног,[24] садржина опела свештеничког, поред молитве Богу да прими и спасе свог свештеника и жреца божанских тајни (3. стихира на хвалите), превасходно је у поукама, у којима се он обраћа живим вернима, да се спреме за прелаз у онај непролазни свет. То је особито приметно у 24. икоса: „Устаните сви, скупите се и седнувши чујте реч: Страшан је, браћо, суд на који сви морамо стати. Тамо нема роба ни слободњака, нема тамо сиромаха и великаша, него ћемо сви стајати голи… (3. икос); Ако си, човече, помиловао човека, он ће те тамо помиловати, ако си некој сироти саосећао, она ће те тамо избавити из беде; ако си кога у животу нага покрио, он ће те тамо покрити… (15. икос). Разгоримо се, дакле, слушајући да је тамо светлост вечна, тамо је извор вечног живота и тамо наслада вечна, тамо је рај коме се радује свака душа праведника…“ (23. икос). Тиме, дакле, што епископ и мирски свештеник имају пастирску дужност, коју не заборављају ни у часу смрти особито се подвлачи разлика између монаштва и свештенства, и одређује коме припада монашко, а коме свештеничко опело.

У погледу ђакона, рекосмо да се ђакони монаси (јерођакони) опевају монашким опелом. Што се тиче ђакона мирског реда, према Требнику Петра Могиле они се не опевају чином свештеничког опела.[25] Али је у Руској цркви надвладало гледиште да се ђакони сахрањују опелом мирјана, зато што њима чин свештеничког опела по садржини не одговара, будући да се у том чину јасно означава да је упокојени био у свештеничком достојанству (тропар пред 3. апостолом); да је он био свештеник, жрец и приноситељ божанских Тајни (3. стихира на хвалитне).[26] Ово становиште заузела је Руска црква у XVIII в., а утврђено је указом царице Катарине II 1773. год.

Гледиште да се ђакони опевају мирским опелом код нас је усвојио Теофило Стевановић, само се, „на ектенијама додаје: Раба Божја свјашченодиакона, или само диакона“.[27] Прот. В. Николајевић, у свом опширнијем одговору на ово питање, стоји на супротном становишту. Он подвлачи да се од старине свештеним лицима и при погребу указивала посебна част тиме што су за време опела полагани пред олтар и сахрањивани на почасном месту, у реду других свештених лица, да је ђакон рукоположењем имао дужности и обавезе свештеног чина, које су више од мирских, те да зато и при сахрани треба да има опело као и остала свештена лица. Најзад закључује: „Како су се умрли ђакони и код нас и у Србији опојавали до сада, опелом свештеничким, то нека се и убудуће та пракса врши“.[28] Р. Димитријевић, на питање: „Којим се опелом опојавају ђакони?“ указује на мишљење В. Николајевића и одговара: „По пракси, свештеничким“. Међутим, у објашњењу под текстом позивајући се на Теофила Стевановића, вели друкчије: „Иначе ђакони се опојавају опелом световних људи, као лица која не могу сама никакву свештену радњу да обаве, само што се на јектенијама додаје: Раба Божја свјашченодиакона, или само диакона“.[29]

Ову разлику схватања у погледу сахране ђакона излаже и проф. Мирковић велећи да се литургичари не слажу, те једни са Петром Могилом веле да се сахрањује свештеничким опелом; други пак световњачким, а трећи да се дозволом епископа сахрањују свештеничким опелом уз изостављање из чина оних места која се односе на свештеника.[30] Које би од та три становишта било најбоље и литургички најисправније, он не казује, него питање и даље оставља отвореним.

Да нас не чуди ова разлика у мишљењима о опелу ђакона, навешћемо примедбу Георгија Виолакиса у Типику Велике Цариградске цркве из 1888. г. Изложивши чин садашњег опела мирјана, он вели: „Треба да се зна да овај исти поредак чина за упокојене бива свима упокојенима, и царевима, патријарсима, архијерејима, јерејима, и мужевима и женама, малим и великим, чак и самој деци, којој се само из чина изостављају самогласне стихире и чита одређена у Евхологиону молитва за децу, као и Еванђеље“.[31]

За доба у које је изнета, ова тврдња није била оправдана, јер већ неколико векова раније постоје посебни чинови опела како за упокојене монахе, тако и за мирјане, свештенике и децу. Али историјски она одговара. Лако је схватљиво да је првобитно за све упокојене вршен исти чин опела, у који су само уметане особите прозбе за свештенике, монахе и децу. Јасно нам је такође да се тај чин, као и остала богослужења, у најстарије доба састојао из псалама, химни и песама духовних (Еф. 5, 19). У прво време, како вели Скабаланович, није било разлике у помену вршеном мученицима и обично упокојеним вернима. Ориген казује: „Ми вршимо помен Светих и наших родитеља. Такође поштујемо помен пријатеља који су умрли у вери, радујући се за њихово упокојење, и тако самим себи испрошавајући праведан свршетак у вери. Кад се врши њихов помен, „бива агапа“, тако да би наше празновање служило сећању на упокојење душе којој се помен врши, а нама пред лицем Бога било благоухаоним мирисом“,[32] Сиријска Дидаскалија излаже у главним линијама и садржај овог помена: „А ви, по Еванђељу и по сили Духа, скупљајући се код споменика, читајте Свето Писмо, и узносите Богу молитве и приносите евхаристију, примљену по подобију царственог тела Христовог, како на свима скуповима, тако и у гробницама и при кончини умирућих“.[33]

Но у IV и V в. већ се разликују помени вршени у спомен Светих од помена упокојених обичних верних. Ту разлику подвлачи Блажени Августин: „Црква тражи, као што знају верни, кад се мученици помињу пред олтаром Божјим, не да се моли за њих, него да се за друге упокојене моле. Увреда би била молити се за мученика, за оног чијим молитвама ми треба да себе препоручујемо, јер се он подвизавао против греха до крви“.[34] Помен упокојених, према Апостолским Установама, вршен је у трећи, девети и четрдесети дан „у псалмима и читању Светог Писма… И нека се дели од његовог имања сиротињи за његов помен“.[35] Од псалама који су од најстаријег времена притом читани свакако је 118. Блажени непорочни, псалам 50. и 90, као и данас. Од молитава, сачувана је до данас „Боже духов и всјакија плоти…“, која се налази у Евхологиону Серапиона, еп. тмуитског у Египту (пре 350. г.), и уклесана на једном хришћанском надгробном споменику из 344. г.[36] Од песама, из доцнијег времена, али ипак из старине, потичу „тропари по непорочни“, кондак и неке друге које су забележене већ у XII в.[37]

На извесност да је првобитно вршен свима упокојеним један исти чин указују стари грчки рукописи, у којима се налази само по једна „Молитва за упокојеног презвитера“.[38] Иста молтива се налази и у рукопису лавре Светог Атанасија Атонског бр, 189, из XIII в.[39] У другом рукопису Синајске библиотеке бр. 961, из ХI-ХII в., налазимо другу молитву за упокојеног јереја: „Благодаримо ти, Господе Боже наш, јер си само Ти живот…“.[40] Исту молитву, под називом „Молитва над упокојеним јерејем“, налазимо у Синајском Евхологиону бр. 968, из 1426. г. а после ње налази се „Молитва друга за упокојеног јереја“: „Боже, Боже наш, који си у својој мудрости од земље створио човека и узаконио да се због греха опет врати у земљу…“.[41] Посебну молитву за упокојеног ђакона налазимо у грчком Евхологиону Националне библиотеке у Паризу, из 1127. г.: „Ти који имаш стан небо и стараш се за све на земљи…“, у коме се такође налазе посебне молитве „за упокојеног јереја“, „за упокојеног мирјанина“, „за упокојено дете“.[42] Исто се тако ништа од опела не налази у Барберинском кодексу, него само једна „Молитва за упокојене монахе“ (Евхи ис кимитетанс): „Владару Господе, који једини имаш бесмртност, који си светлост неприступна, који убијаш и оживљаваш, низводиш у ад и узводиш. Ти си својом мудрошћу створио од земље човека и опет га у земљу враћаш: молимо Ти се, прими душу слуге свога и упокој је у наручју Аврама, Исака и Јакова, и дај му венац правде, удео спасених у слави изабраних Твојих, па по ономе у чему се трудио у овом свету у Твоје име, прими уздарје (антаподосин) у становима (монес) Твојих Светих. Благодаћу и човекољубљем јединородног Твога Сина“.[43]

У неким рукописима налази се по једна, или више молитава, само са насловом: „Молитва за упокојеног“, „Молитва друга за упокојеног“.[44] Вероватно да су то биле молитве које су се првобитно читале свима, уз оне посебне за свештенике, монахе, итд. То особито важи за молитву „Надгробна молитва општа“ (Евхи епитафиос катхолики): „Владару, Боже духова и сваког тела, који дајеш одежду славе уместо духа немарности…“.[45]

Но поред молитве, већ од XII в. у појединим рукописима излажу се и делови општег чина над упокојеним, као и учешће ђакона. Тако у Синајском Евхологиону бр. 959, из XI в., под насловом „Молитва за упокојеног“ долази молитва: „Боже духов и всјакија плоти…“, па се даље наставља: „И кад ђакон каже: Глави нашја, моли се јереј овако: Господе, Господе, олакшање угњетених и утехо тужних…“. Исто се налази и у поменутом париском рукопису из 1127. г., како иза молитве за упокојеног световњака, тако и иза молитве за jepeja,[46] а такође у једном рукопису код Гоара (н. д. 437).

У грчком рукопису библиотеке Синајског манастира бр. 973, из 1135. г., тај општи чин изложен је много детаљније. Иза Трисветог „одмах Миром… За вишњи мир… Да нам се опрости… Да не будемо одбачени у страшни дан… За покој овог нашег брата… Да без прекора стане пред страшним… Да се удостоји сладости Раја, у наручју Аврама и Исака и Јакова са свима праведним. За душе оптерећене жалошћу и очајањем (апогноси), и од Бога утеха њима… Да се избавимо… Одмах говори молитву: Боже отаца (!) и сваког тела… Милости Божје и Царства Небеског… Јер си Ти живот и покој… Мир свима. Ђакон: Главе (своје). Молитва: Господе, Господе, олакшање угњетених и утехо тужних…“.[47]

Пример општег чина показује нам и српскословенски рукописни Требник Музеја СПЦ, бр. 212, XV-XVI в., чије „Последованије бивајемо о усапших белцих, јегда изидет д(у)ша јего од тела“, иза малог помена и одношења тела у цркву „или ва усапницу“, казује: „Треба да се зна да се од сада говори ово и монаху и световњаку“ (Ведено буди, јако от сеље г(лаго)љетсе се и мниху и белцу). У истом чину даље се вели и ово: „Ведети же под(о)бајет, аште будет опевајем ц(а)р, или краљ, или деспот, или ћecap, сице под(о)бајет гла(гол)ати диаконства… Аште ли јес(т) еп(и)ско(о)п, или митрополит, или патријарх љубо који годе архијереј, сице глагољи, о брате да знајеши… И м(о)л(и)тва: Б(ож)е д(у)ховом. Вазглаш ц(а)рем: Јако ти јеси.. бившому ц(а)ру нашему имер(е)к Х(рист)е Б(оже)е наш… Архијереом вазглаш: Јако ти јеси бившему архиеп(и)ск(о)пу имер(ек).[48] Чин даље садржи прве антифоне свих осам гласова, и један Апостол и Еванђеље који се и данас читају на опелу мирјана.

Доцније се јављају посебни потпуни чинови за монахе, свештенике, мирјане и, најзад, за децу. Очекивали бисмо да је од тих чинова сачуван најстарији потпуни чин мирског опела. Међутим, у грчким рукописима које наводи Дмитријевскиј, најстарији чин у коме се поименце наводе псалми, молитве, песме, Апостол и Еванђеље, не односи се на опело мирјана, нити свештеника, него монаха. То је већ поменути рукопис Синајске билиотеке бр. 163, из XII в. У њему се вели: „Кад се упокоји монах, перу га од колена на ниже итд. По облачењу се уноси у нартекс, јереј га окади говорећи овако: „Благословен јеси Господи, научи…“, и почиње стихословити непорочне до краја, и онда говори тропаре непорочних. Ако ли је игуман, или презвитер, или ђакон, певају и шестопсалмије и Алилуја на тропарски 2. глас: „Сети се, Господе, као благ слугу“, и „Помилуј ме Боже“, и канон, и „Хвалите Господа с небес“, и стихире по гласу, а иза тога Блажене и Апостол и Еванђеље, и тако се сахрањује покојник“.[49]

И ови потпуни чинови посебних опела показују своје порекло од једног заједничког чина, не само по томе што имају исти склоп, него и исте делове. Тако и у опелу мирјана, поред стихова 118. псалма, тропара по непорочних, Блажена, Апостола и Еванђеља, налазимо задуго и прве антифоне степене свих 8 гласова.[50] Тек доцније се утврдило правило да опело монаха садржи прве антифоне свију гласова, опело свештеника три антифона 6. гласа, а опело мирјана без антифона.[51]

Заједничку црту опела монаха и световњака налазимо и у томе што, пред спуштање ковчега у гроб, поред посипања земљом тела упокојеног, црквенословенски Требник предвиђа и преливање уљем „от кандила“, као што се казује и у рукописима, или „из једног кандила“.[52] По руском митрополиту Кипријану (1390-1405. г.), преливало се вином и уљем.[53] И код нас у неким крајевима, редовно се прелива тело упокојеног вином и уљем, помешаним у стакленцету, и то се назива „пуње“.[54] Ово преливање врши свештеник унакрст: од главе према ногама, па онда с десна на лево. „А чашу у којој је уље с вином баци према ногама“.[55]

При том преливању монаха, по црквенословенском Требнику, свештеник говори: „Образом креста твојега Человјекољубче…“, а тако и по грчком Евхологиону, као и рукопису Синајске библиотеке бр. 985, XVI в.[56] По неким другим рукописима: Алилуја 3 пут, и Господња земља…[57] У неким: Земља зинувши…;[58] у неким: Господња јест земља…[59] Према дечанском пергаментном Требнику бр. 67, XIV в., при преливању тела монаха чинила су се три крста „на чеље, и на прсех и на срдци“, и притом говорила молитва: „Помени Господи Боже наш ва вере и упованији жизни вечнији усапшаго…“.[60] По другим рукописима,[61] јереј је преливао „маслом от кандила светих“ говорећи: „Алилуја, тришти, таже Г(оспод)ња земља и конци јеје, јединошти“.

Но при преливању мирјана, по нашим рукописима од XIV до XVII в., свештеник је говорио нешто сасвим друго: „И посем прељејет ољејем гроб и глагољет: Крштајет са раб Божји имерек ољејем крста ва покој вечниј, ва име Отца и Сина С (ве)т(а)го Д(у)ха, ниња…“.[62]

Шта би значиле овде ове речи? Никољскиј у преливању уљем упокојеног види „знак Христов и печат тога да су, отишавши у Христу, подвизавали се за Христа, за освећење својих тела и благочестно живели овде“.[63] Духовитије тумачи ово Псевдодионисије, доводећи га у везу са помазивањем тела при крштавању: „И тада помазивање уљем позива на свештену борбу оног над којим се свршава. А сада изливано уље показује упокојеног да се према оној свештеној борби борио и завршио ју“.[64] Наводећи Псевдодионисија, о том изливању уља на упокојеног говори и Свети Симеон Солунски: „И васкрсење јављамо печатећи мошти крстом, или изливајући на њих крстообразно уље из кандила…“.[65] А мало даље: „Стога и по стављању у гроб, јелеј се лива изнад њега крстообразно као што су предали апостоли, и Дионисије о томе пише. Зато и при сахрани треба упокојеног помазивати. Јер као што је у крштењу вода и уље, то треба да се учини за ознаку оних који су верно и побожно живели. Отуд, дакле, и са водом, сунђером отиру крстообразно мошти по лицу, очима, устима, грудима; такође колена и руке помазују. Јер уље је знак борби, и да се упокојени добро и побожно се борећи упокојио, те да ће се удостојити божанског милосрђа и дивне радости божанске светлости“.[66]

Овим довођењем у везу крштења – уласка у Цркву војинствујућу, видљиву – и смрти – уласка верног у Цркву торжествујућу, небеску – сматрам да се најбоље може објаснити како су настале речи наших рукописа: „Крштајет се раб Божји…“, при сахрани верних. Вероватно да су ове речи постојале и у неким грчким рукописима, и да су из њих преузете у наше, иако их нисам нашао у наведеним рукописима, ни код Гоара, ни код Дмитријевског.

Као што напоменусмо, уље за преливање упокојених је из кандила пред иконом у дому, или кога Светог у цркви, или преостало од Тајне Јелеосвећења, ако је она вршена. Али у Барберинском рукопису код Гоара помиње се миро: „Молитва на гробу кад ставља миро или уље крстообразно трипут по моштима (покојног)“.[67] Тај обичај помиње и Валсамон: „Стари обичај је владао у Александријској области, да се упокојени свештеници и архијереји Светим миром помазују и сахрањују…“, што Валсамон не одобрава велећи: „Они који Светим миром помазују упокојене јереје и архијереје, или неке друге, и тако их сахрањују, достојни су велике казне“.[68]

Напоменућу још о једном чину, у вези са упокојеним, који је негде постојао и код Грка и код нас, а који се сада више не налази у Требнику. То је „Чин бивајем на освештеније масла усапшим иноком и белцем“[69] (Аколутхиа ту евхелеу ис кимитхентас космикус те ке монахус, форесантон епано ту тафу тон епта ереон), са каноном у почетку,[70] са по седам Апостола, Еванђеља и молитава по Еванђељима, и малим јектенијама читаним сваким од седам свештеника који врше овај чин. Помазивањем уљем не помиње се. У нашим рукописима налазимо овај чин у XIV в., а у грчким се појавио у XIII в.[71]

Какав је смисао овог чина и зашто је он настао? Сматрам да је његову појаву изазвала жеља да се упокојеним помогне да добију милост од Бога, за шта се тврдо веровало да се може постићи овим чином сличним Тајни Јелеосвећења, за коју већ Свети Јаков брат Господњи вели да се њоме опраштају греси (5, 15). Свети Симеон Солунски за јелеосвећење каже: „Видите силу овог чина: и болести лечи и лежеће подиже и грехе опрашта“, а на другом месту: „Стога и разрешење грехова пружа и из болести диже и пуни освећења“.[72]

Поред свега настојања патријарха цариградског Никифора VII (1260-1261 г.) против овог чина, он се врши и у XV в. По сведочанству Светог Симеона Солунског, у његово време неки су епископи били против његовог вршења, „јер није предан у Светом Писму“, док су га други дозвољавали, „јер је бивао за душе“. Свети Симеон сматра да се може вршити, јер то освећење уља није „оно које су Спаситељ и апостоли предали“ и за које се вели у Еванђељу: И мазаху уљем многе болеснике и исцељиваху, и о коме говори Јаков брат Господњи као о Тајни Јелеосвећења. „За упокојене“, вели, „приноси се уље за част и принос Богу, ради милосрђа и благости према отишломе (упокојеноме), као свеће и тамјан и остало што се приноси храму и при сахрани њиховој. То је одређено да буде дар, и молимо за отишавше да приме божанско милосрђе, као што Црква следствено учи“.[73]

У рукописима налазимо овај чин до XVII в. Пошто Номоканон при Великом Требнику, својим 164. правилом наређује свештенику: „Над умершим же маслосвјашченија да не дерзајеши творити отњуд“, то овај чин није унет у црквенословенски Требник, те се данас више не врши.

У неким рукописима XVI в. налазимо нови моменат при сахрани свештеника, тј. да се обноси три пута уоколо кроз цркву, певајући при томе тропар гл. 3: „Црква вапије тражећи јереја и жртвеник тражи пастира…“,[74] или то чине трипут око цркве.[75] По обичају код нас, како вели Василије Николајевић, упокојени архијереј се обноси једанпут око цркве. Смисао који има ово обношење, имало би, вели, обношење упокојеног јереја једанпут око цркве при којој је служио, те да, поготово у оним крајевима где се и до сада вршио, не треба тај обичај спречавати.[76]

Поједини рукописи наводе да се упокојеном свештенику у десну руку ставља хартија са текстом молитве.[77] Црквенословенски Требник из 1625. г. предвиђа да се ставља свештенику у руке крст, а тако и неки руски и наши писци.[78] Међутим, проф. Мирковић о томе не говори ништа, помињући, као што стоји у црквенословенском Требнику, само да „полажу на њега (у руке) Свето Јеванђелије (с којим се сахрањује, у знак да је јављао људима Јеванђелије)“, а лице му се покрива воздухом у знак да је био вршилац Тајана, особито Свете Евхаристије.[79] О покривању лица воздухом и стављању на упокојеног јереја Еванђеља говори и грчки рукописни Евхологион Синајског манастира бр. 974, из XVI в., као и чин у Еванђељу манастира Пантелејмона у Светој Гори из 1535. г.[80] Иако налазимо доста рукописа који не помињу покривање лица упокојеног свештеника воздухом, ипак је овај обичај веома стар. То потврђује и одлука Западне цркве која његово вршење забрањује, донета на сабору у Аверну 541. г.: „Покровом тела Господњег никада не треба покривати свештеничко тело ношено на погреб, јер се употребљавањем свештеног покрова на мртвим телима оскврњавају олтари“.[81] Православна црква држи овај обичај и данас, не сматрајући га недоличним, поготово што се овај покровац више не употребљава на Литургији, него сахрањује заједно са свештеником.

Напоменућемо још и то да се упокојени при опелу окрећу истоку, који символише Христа и његов Други долазак. Обичај окретања свештених лица при опелу на запад, „као кад учи и благосиља с олтара“, римокатоличког је порекла.[82]

*

Како свештеничко опело, због своје садржине, не бива монасима, као одговор на постављено питање укратко се може рећи: Сва монашка лица, без свештеног чина, као и свештеномонаси (јерођакони, јеромонаси, игумани, архимандрити), сахрањују се са камилавком и панакамилавком уз монашко опело. Свештеномонасима с јерејским чином (јеромонаси, игумани, архимандрити) ставља се епитрахиљ, и крст у руку.

Из истог разлога, мирски ђакони опојавају се мирским опелом. Само на јектенијама, отпусту и разрешној молитви треба их поменути као ђаконе, односно протођаконе.[83]

 

Гласник, октобар 1981.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Москва 1884, л. 108a.

[2] Ке и мен иеревс естин о екдимисас аделфос титхете то туту липсанон ен то месо ту нау. И де идиотис, ен то нартхики, Астир, Атина 1970, 422.

[3] Н. д. Венеција 1730, 450.

[4] Исто.

[5] Мињ. П. Г. Т. 155, к. 677.

[6] А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 135, 136.

[7] Исто, 249.

[8] „Ва црков или ва усапницу“, рукописни Требник Музеја СПЦ у Београду бр. 112, XIV в., с додацима из XVI в., л. 46a. И у грчком старом венецијанском рукопису наведена je иста примедба: Мета де апокомистихине то липсанон ен нартхики и ен то кимитиро (Гоар, н. д. 448).

[9] 3борник правила, уредаба и наредаба Архијерејског сабора Православне цркве у Краљевини Србији, Београд 1900, 172.

[10] Н. д., Петербург 1859, 501.

[11] Литургика, Београд 1967, II, 2, 184; Пособије к изученију Устава Правосл. церкви, С. Петербург 1900, 779.

[12] Настољнаја књига, Харков 1900, 1222, прим. 1.

[13] „Ако је умрли био свештеномонах-јеромонах, он се доноси у цркву и меће на средину храма; ако ли је био само монах, он се носи у паперту…“ (Обредословље, Београд 1895, I, 366).

[14] Указујући нa пропис црквенослов. Требника и наведену одлуку Архијереј. сабора у Србији од 1854. г. он вели: „Може, дакле, и наш Св. Синод донети о томе своју одлуку, али ће и та гласити као и осталих власти, да се наиме: архијереји и свештеници (световни) опојавају опелом свештеничким; а монаси, јеромонаси, игумани и архимандрити монашким опелом“ (Практични свештеник, Земун 1910, II, 118).

[15] Јеромонаси, синђели, игумани, протосинђели и архимандрити сахрањују се са епитрахиљем, камилавком, панакамилавком и крстом у руци. Опело монашко (Питања и одговори, Београд 1929, 102).

[16] О христианикос наос, Атина 1969, 556.

[17] М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1913, II, 146.

[18] Практ. свештеник II, 118; Литургика, н. д. 186; Обредословље, I, 364; Питања и одговори 286.

[19] Пособије, 780; Настољнаја књига, 1222; Попеченије Правосл. церкви о спасенији мира, С. Петербург 1894, 523.

[20] 2. канон X помесног сабора Цариград., Пидалион, Атина 1970, 364.

[21] Види Гласник 1980, 260-265.

[22] Ралу-Потли, Синтагма1852, II, 75.

[23] Исто, 76.

[24] Само у Блаженима 1,2, 7. и 8. монашког опела (5, 6, 7. и 8. мирског) обраћа се живим, без  позива да се моле за упокојеног, као и у 3, 4. и 5. стихири на Придите посљедњеје цјелованије…, монашког и мирског опела (5. монашког је 10. мирског опела).

[25] Уп. К. Никољскиј, н. д. 780; С. Булгаков, н. д. 1222, прим. 3.

[26] Булгаков, исто.

[27] Н. д. I, 364.

[28] Н. д. II, 119, 120.

[29] Н. д. 101.

[30] Н. д. 188.

[31] Издање М. Саливеру, Атина, без год. издања, стр. 439.

[32] На књ. Јова, III. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 140.

[33] Исто.

[34] Исто, 314.

[35] Исто.

[36] Уп. Гласник 1977, 187.

[37] Дмитријевскиј, н. д. 136, 139.

[38] Нпр. у Евхологиону Синајске библиотеке бр. 959, из XI в.: „Велики Архијереју Праведни, онога који Ти је с нама служио, а од нас отишлог јереја покажи, Човекољубче, наследником онамошњег живота; што је он овде сагрешио заборави, као слободан од греха, и наш живот у миру проведи, да би служећи Теби угодно, добили што је припремљено онима који Ти служе. Возглас: Јако благословисја…“ (Дмитријевскиј, н. д. 293).

[39] Опело јеромонаха само једна молитва, рукопис Лавре Св. Атанасија Атонског бр. 961, ХI-ХII век (А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, стр. 81).

[40] Атоно-Ватопедске библиотеке рукопис бр. 133, из 1341-1347. год. (исто, стр. 282).

[41] Атоно-Дионисијевског ман. рукопис бр. 450, XVI век (исто, стр. 389).

[42] Гоар, Едицио секунда, Венеција 1730, има чин опела: монаха (стр. 438-448); јереја (стр. 451-465); мирјанина (стр. 468-471), канон за упокојене жене (стр. 471-474); чин упокојења деце (стр. 474-478).

[43] Гоар, н. д. 449, 450.

[44] Евхологион Синај. библиот. бр. 959, X в., Дмитријевскиј, н. д. 57; Исте библиот. бр. 961, ХI-ХII в., Дмитријевскиј, н. д. 81; Париске Национ. библиот. бр. 213, из 1127. г., Дмитријевскиј, н. д. 1013; Гоар, н. д. 434.

[45] Барберински рукоп., Гоар, н. д. 437.

[46] Дмитријевскиј, н. д. 57, 1013.

[47] Исто, 110.

[48] Л. 56б-57б.

[49] Н. д. 135, 136. У рукописима наведеним код Дмитријевског, Евхологион Синај. библиот. бр. 990 тек у XIV в. наводи Чин опела мирјана, а затим у XV в. Чин опела свештеника Евхолог. Атонодионисијат. библиот. бр. 405, из 1407. г. (н. д. 326, 391).

[50] Нпр. у рукописном Требнику ман. Дечана бр. 69, крај XIV в.; бр. 68, из 1422 г.; бр. 70, XV в.; Музеја СПЦ бр. 212, XV-XVI в.; бр. 221, XVI в.; бр. 229, XVI-XVII в; бр. 246, XVI в.; Молитвеник-Требник Божидара Горажданина из 1540. г.

[51] Антифони степени – настали по угледу на 15 псалама који носе назив, јеврејски „шир хаммаалот“, грч. „оди тон анаватмон“ = песма за певање, било што су ови псалми певани на 15 степеница које су у храму Соломоновом водиле из дворишта за Јеврејке у двориште за Јевреје – како објашњава Талмуд – ,било при путовању Јевреја из разних крајева у јерусалимски храм за велике празнике (уп. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 239; М. Мораитис, Анаватхми, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1963, Т. II, к. 450) – певају се, поред недељне и празничне јутрење, још и на опелу, биће зато што изображавају „узвођење од земље на небо…, одлазак верујућих из овог живота у вечни“ (Г. Дебољскиј, н. д. 217), или што „напомињу о спогребавању са Христом да би с њим и васкрсли“ (Скабаланович, н. д. 239).

[52] Евхологион Синај. библиот. бр. 978, XVI в. (Дмитријевскиј н. д. 864).

[53] Никољскиј, н. д. 737.

[54] Вуков Рјечник, а тако и Миклошићев речју пуње („пуније“), називају само „вино које се (о Крсном имену) даје у цркву (у Ц. Гори и Лици) и с којим се и у Славу устаје.

[55] Митропол. Кипријан у писму игуману Атанасију (Никољскиј, исто).

[56] Kpecтa Твојега, Человјекољупче…, а тако и по грчком Евхологиону Синај. библиот. бр. 985, XVI в. (Дмитријевскиј, 88).

[57] Синај. библиот. бр. 977, из 1516. г. (Дмитр. 718).

[58] Светогроб. библиот. у Цариграду, бр. 615 (757), из 1512. г. (Дмитр. 727).

[59] Лавре Св. Атанасија бр. 21, из 1536. г.; Евхологион Синај. библиот. бр. 980, из 1476. г. (Дмитр. 426).

[60] Ово уље се овде назива „масло дрвено“, свакако за разлику од масла животињског порекла.

[61] Исте библиот. бр. 68, из 1422. г.; Музеја СПЦ бр. 237, XV в.; Молитвеник-Требник Бож. Горажданина, из 1540. г.

[62] Овако исто износе Дечански Требници бр. 69, крај XIV в.; бр. 68, из 1422. г.; бр. 70, XVI в.; Музеја СПЦ бр. 221, XVI в., бр. 229, XVI-XVII в.; бр. 246, XVI в.; Збирке проф. Грујића бр. 23, XVI в. Молитв.-Требн. Бож. Горажд. из 1540. г. („Јеленом красота“,уместо „крста“).

[63] Н. д. 777; уп. др Л. Мирковић, н. д. 184.

[64] Код К. Каллинику, н. д. 560.

[65] О чину сахране, н. д. к. 685.

[66] Исто, к. 688.

[67] Н. д. 437.

[68] У К. Каллинику, н. д. 560.

[69] Музеја СПЦ бр. 112, XIV в.; бр. 257, XVI в.; бр. 246, XVI в.; Дечан. бр. 69, крај XIV в.

[70] Евхологион Синај. библиот. бр. 981, XIV в. с. додацима из XVI в.; исте библиот. бр. 980, из 1475. г.; исте библиот. бр. 995, из 1481. г.; Светогроб. библиот. бр. 615 (757), из 1522. г. (Дмитр., н. д. 336, 426, 449, 722).

[71] И. Калогиру, Евхелеон, Тхрискевтики ке итхики енкиклоп., Атина 1964, Т. В. к. 1139. г.

[72] Н. д. к. 517; к. 520. Из овога би био погрешан закључак да јелеосвећење може заменити Тајну Покајања и Исповести. Но ако је не може заменити, може је допунити и помоћи вернима за опраштање грехова, „не свесно и намерно прећутаних (на исповести), него оних учињених у незнању да су (то) греси; или које је сасвим заборавио исповедати, или изоставио да исповеди због губљења (моћи) говора, или помућења свести због болести, и да за то потражи божанско опроштење, поред свег искреног расположења које је имао да то учини“ (П. Трембелас, Догматики, Атина 1961, III, 362).

[73] Н. д. 521.

[74] Евхолог. Синај. Библиот. бр. 2 /4, XVI в. (Дмитр. н. д. 669).

[75] Евхолог. Есфигменског ман. бр. 214, XVI в., н. д. 846.

[76] Н. д. 251, 252. О обношењу архијереја око цркве, а понегде и свештеника, помиње и проф. Мирковић, н. д. 187.

[77] У грч. Еванђељу ман. Пантелејмона, из 1535. г. и Евхологиону Патмоског ман. бр. 646, из 1707. г. (Дмитр. 748 и 970).

[78] Уп. Дебољскиј, н. д. 524; В. Николајевић, н. д. 113; Теофило Стевановић, н. д. 363; Радован Димитријевић, н. д. 101. По одлуци Арх. Сабора Краљ. Србије из 1894. г. и упокојеним свештеномонасима (сем јерођакону) ставља се крст у руку (Зборник правила, уредаба… н. д. 173).

[79] Н. д. 186.

[80] Дмитријевскиј, н. д. 527, 748.

[81] Новаја Скрижаљ, н. д. 508.

[82] В. Николајевић, н. д. 109.

[83] У тропару гласа другог пред трећим Апостолом, треба реч „свјашченик“ заменити речју „дијакон“, а трећу хвалитну стихиру изоставити.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *