Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Клањање пред светим иконама

 

ПИТАЊЕ: Неки богомољци и монаси клањају се при целивању икона. Треба ли то чинити и зашто?

 

ОДГОВОР: Клањање уопште као знак указивања поштовања, оданости, покорности и захвалности познато је из давнине, како код Јевреја, тако и код Персијанаца и других старих источних народа.[1]

У Старом Завету помиње се оно већ у доба Аврама, Давида и пророка не само у односу према Богу[2] и анђелима[3] него и у односу према људима.[4]

Нови Завет нам износи пример Мудраца са истока како се клањају Богомладенцу (Мт. 2, 11), двадесет четири старешине клањају се Богу на престолу и Јагњету (Откр. 5, 14; 19, 4), па и самог Господа како у Гетсиманији „пада на лице своје“ молећи се (Мт. 26, 39).

Богослужење Хришћанске цркве од почетка зна за приклањање главе не само катихумена и покајника него и верних.[5] Клањају се и свештеници, као што показују стари чинови Литургија. Из давнине је наређено да се клања свештеник с ђаконом пред Часном трапезом на почетку Свете Литургије (као што бива и данас), а затим, током Литургије, више пута: пред узимањем Светог Еванђеља за Мали вход, при рецитовању херувимске песме, пред целив мира, благосиљање Светих Дарова и примање Причешћа. Према одредбама Архијерејског чиновника, треба да се клања и архијереј у свим овим случајевима; поред тога, и на Великом входу кад прима дискос и путир. Ту се налази и пропис о клањању пред иконама, што архијереј треба да чини при „узимању времена“ и целивању Спаситељеве и Богородичине иконе. У сличној прилици тако треба да поступи и свештеник и ђакон.[6]

Одлука Седмог Васељенског сабора открива нам јасно смисао и потребу указивања поштовања према иконама целивањем и клањањем, „а не истинским служењем које, према нашој вери, припада само божанској природи“. Наводећи даље речи Светог Василија Великог: „Јер част према икони прелази на прототип“, одлука закључује: „Који се клања икони клања се лицу које је на њој представљено“.[7] Још раније, у наведеном смислу помиње клањање пред иконама Свети Василије Велики велећи: „Стога поштујем ликове њихових икона и клањам се пред њима“.[8] У доцније време, слично говори о томе Свети Јован Дамаскин: „А клањамо се иконама не приносећи клањања твари, него преко икона онима који су на њима насликани“.[9]

Директну пак наредбу да то треба чинити налазимо код Светог Никифора Исповедника († 818. г.) чије 10. правило одређује: „Недељом, као и кроз сву Педесетницу не могу се чинити обична метанија, него треба само савити колена при целивању св. икона“.[10]

Погрешно би било мишљење да ова наредба стоји у супротности с 20. каноном Првог Васељенског сабора, који забрањује преклањање колена у недељу и дане Педесетнице, и наређује да се тада на молитви стоји (што понавља и 91. правило Светог Василија Великог), већ ову одлуку стварно утврђује подвлачећи да се у те дане не могу вршити обична коленопреклоњења, него се могу само савити колена, а то је нешто сасвим друго. Свети Никифор наиме разликује две врсте савијања колена: 1. коленопреклоњења (гониклисиа), за која каже да их 20. кан. Првог Васељенског сабора забрањује недељом и у Педесетницу, и 2. савијање (клинин гони) колена за које вели да није забрањено, него се може вршити и тада и иначе.

Ово разликовање двеју врста поклона, великих и малих, постоји и данас у Православној цркви. Велики поклони врше се тако да се коленима, рукама и челом дотиче до земље,[11] пошто се претходно прекрсти. А мали, или допојасни поклони врше се – пошто се најпре прекрсти – сагибањем главе до појаса, док се руком дође до земље.[12]

Велики поклони врше се у цркви у дане поста (сем суботом и недељом), а ван поста се не врше. Мали пак поклони могу се вршити свагда, као што указује наведено правило Светог Никифора.[13]

Тако, дакле, при целивању храмовне иконе на средини храма, или које друге, Часног крста или Светих моштију, треба да се најпре прекрстимо, па онда сагибањем главе, док се руком отприлике дође до земље (при чему се сасвим незнатно савију и колена), учинимо мали поклон; исто тако се прекрстимо и учинимо мали поклон и други пут, па онда целивамо икону; најзад се прекрстимо и учинимо мали поклон и трећи пут и одлазимо.[14]

Овакве поклоне пред иконама, као што је речено, треба чинити и недељом и кроз сву Педесетницу.

 

Гласник, октобар 1973.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Др Лазар Мирковић, Литургика 1, Београд 1965, 306; В. Проскинисис, у Трискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1960, 656.

[2] 1 Мојс. 24, 26; 2 Мојс. 12, 27; 1 Дневн. 29, 20; Пс. 5, 7; 96, 9; Језек. 1, 28.

[3] 1 Мојс. 18, 2; 19, 1; Ис. Нав. 5, 14.

[4] 1 Мојс. 23, 7; 42, 6; 43, 26; 2 Мојс. 18, 7; 1 Сам. 24, 9.

[5] Апост. Установе, књ. 8, гл. 5, 8, 15, код Мирковића, н. д. 306.

[6] Л. Мирковић, Литургика, Дневна богослужења, Св. литургије и седмична богослужења, Београд, 1966, 57; В. Николајевић, Велики Типик, Београд 1971, 30.

[7] Иоану Кармири, Та догматика ке символика мнимиа тис ортодоксу католикис екклисиас, Атина 1960, l 240.

[8] Писмо Јулијану Одступнику код Макарија, Православно-догматическоје богословије, С. Петербург 1883, II, 575.

[9] Код П. Трембелас, Догматики, Атина 1961, 3, 408.

[10] Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима, 2, Н. Сад 1895; Атинска синтагма.

[11] Не знам зашто проф. Мирковић (Литургика 1, 307) вели да се при великим поклонима коленима не додирује земља, док се у Венијаминовој Новој Скрижаљи јасно вели: „Кад се спушта коленима, рукама и главом до земље, то је поклон, или метаније велико“, (С. Петербург 1891, стр. 92). Посредно тако вели и Булгаков објашњавајући да се при малом поклону не пада на колена, нити глава приклања до земље (Настољнаја књига, Кијев 1913, 555). Да се пада на колена вели и Устав лавре Св. Јована Златоуста у Св. Гори, написао игуман Кирил 1910, превео архим. др Јустин Поповић, рукопис, стр. 105. И код Јиречека налазимо да се велики поклон вршио у три такта: прво се падало ничице на колена, па на руке и, најзад, челом се додирнуо под (Историја Срба, II, Београд 1952, 272).

[12] Црквенословенски Типик, гл. 2; Булгаков, н. д. 555.

[13] Уп. Ј. Бекаторос, Метаниа, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1966; Скабаланович,Толковиј Типикон, Кијев 1913, 288.

[14] Уп. Црквенословенски Типик, гл. 2, после целивања недељом Еванђеља. Такође 26. септ. крај јутрење и помазивање освећеним уљем.

 

3 Comments

  1. Pomaze bog dobri ljudi

    Pre dva dana sam razgovarao sa jednim svojim prijateljem I ne znam ni kako dosli smo na temu tj on mi rekao da pravoslavni svestenik nema pravo da se zeni posle prihvacanja svestenickog cina a ja sam mu na to odgovorio ne ne ne nisi u pravu taj covek ne moze postati svestenik ako se ne ozeni tj ako nema zenu. I evo upravo citam vas clanak o tome.
    Ja sam bio ubedjen u to da svestenik moze da se ozeni jer u starom zavetu svestenik je mogao biti samo ako je iz svestenicke porodice tako da ocigledno je da su se svestenici zenili I imali potomtsvo.
    Hteo sam sam da vas pitam (uvek me malo zbunjuje) ako biste mogli da mi odgovorite.
    Ko je doneo te sve zakone I pravila u nasoj pravoslavnoj crkvi. Kako je sve to nastalo, (o svadbama, o postu, itd)
    Nemojte da shvatite nista pogresno, malo sam poceo da istrazujem stari I novi zavet pa nigde ne nailazim na takva pravila

  2. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

    • Из онога што сам читао можда могу помоћи да бар на ово питање одговорим: Млади људи и требају живети целомудрено до брака. Црква не благосиља живот у блуду. Блуд је смртни грех. Ако си под целибатом подразумевала манастир, Црква дозвољава младим људима одлазак у манастир, али особа мора бити свесна страшне чињенице да када се замонаши, нема натраг.