НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Може ли се извршити парастос ономе који се одрекао хришћанства и над којим није извршено опело?

 

ПИТАЊЕ: Кад сам по Богојављењу, са освећеном водицом, ишао по парохији ради освећења домова верних, један човек ми је рекао да ће ме примити у кућу, али не као свештеника, јер њему не треба ни водица, ни освећење, ни шта друго црквено. Није прошло ни пола године, овај човек умре од леукемије. На сахрани му нисам био, нисам био ни позван. Но, после два месеца замоли ме покојникова супруга да му одржим парастос. Одговорио сам јој да се њен муж за живота изјаснио као неверујући, одвојио од Цркве и речима и делима: нити је долазио на заједничку молитву, нити Славу славио, нити се исповедао и причешћивао, итд.

После ми паде на ум: Није ли овакав став престрог, с обзиром на речи Господње: „Љубите непријатеље своје и молите се Богу за оне који вас гоне и чине вам зло, да будете синови Оца вашега који је на небесима…“ (Мт. 5, 44, 45; Лука 6, 28). Може ли се, дакле, извршити парастос ономе који се одрекао хришћанства и над којим није извршено опело?

 

ОДГОВОР: Једна од главних особина која човека чини човеком јесте његова слобода. Он је морално слободно биће. По учењу Светог Писма, човек је створен „по слици“ и „прилици“ Божјој. „По слици означава разум и слободу воље“, вели Свети Јован Дамаскин, „а по прилици уподобљавање у врлинама колико је могуће“.[1] На безброј места Свето Писмо потврђује истину човекове моралне слободе. Све Божје заповести дате људима као основ претпостављају њихову слободу. Без ње би оне биле бесмислене. Постоје и места која слободу помињу директно: Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој и иде за мном (Мт. 16, 24); Ако хоћеш да уђеш у живот вечни, држи заповести… Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиротињи и имаћеш благо на небу (Мт. 19, 17, 21); А фарисеји и књижевници одбацише што је Бог хтео с њима… (Лк. 7, 30).

Поред Светог Писма, истину да је Бог створио нашу вољу слободном налазимо јасно изражену у делима Светих Отаца. Тако Свети Атанасије каже: „Особина је побожности не да присиљава, него убеђује… И сам Господ не присиљава, него остављајући доброј вољи говораше свима: „Ако ко хоће да иде за мном…“.[2] А Свети Василије Велики: „Не тражи споља узрока ономе чега си ти сам господар, него знај да је зло, узето у правом смислу, добило почетак од добровољног пада. А кад оно не би било добровољно и не би зависило од нас, то ма колико закони претили прекршиоцима таквим страхом, исто тако и казне које налажу судови на преступнике према мери кривице, тада би било неизбежно“.[3] И Свети Григорије Богослов слично поучава: „Но Онај који је створио човека у почетку, створио га је слободним, ограничивши га само једним законом заповеди“. А затим: „Овог човека одликовао је слободом, да би добро принадлежало не мање оном који врши избор, него Оном који је положио семена тога (слободе)“. Слобода човекова јасно се види и из његових речи да „човечја воља не следи увек, него често противречи и супроти се вољи Божјој“.[4] Свети Јован Дамаскин: „Од оног што бива једно је од нас, а друго није од нас. Од нас је оно што смо ми самовласни да чинимо, или да не чинимо, тј. све оно што ми хотимично чинимо (јер не би се рекло хотимично чињење кад у нама не би била могућност чињења). И просто (рекавши): За које постоји куђење и за које постоји опомињање и Закон. Углавном од нас (зависи) све духовно и оно што хоћемо“.[5]

Особито јасна и бројна сведочанства моралне слободе човека налазимо код Светог Јована Златоуста: „Видиш ли како је Бог створио нашу природу слободном! Због чега су, реци ми, они (савременици Нојеви) стремили пороку и навлачили на се казну, а овај (Ноје) избравши врлину и побегавши од заједнице с њима није претрпео казну? Није ли очевидно да свако по својој вољи изабира порок или врлину? Кад не би било тако, кад наша природа не би имала власти, не би следовало ни да ови претрпе казну, нити они приме награду за врлину. Но зато што све, после благодати одозго, зависи од наше воље, грешницима је спремљена казна, а онима који живе у врлинама плате и награде“;[6] „Еванђелист свуда одбија принуду и показује слободу воље и независност човека“.[7] Вредност добра састоји се у томе што се оно врши не присилно, него добровољно. Бог „жели да људи не врше врлину насилно, него добровољно, побуђени томе не казнама колико доброчинствима. Но рећи ће (неко): Није ли много боље бити добар присилно, него зао по слободном расположењу? – Немогуће је бити добар присилно. Ко је добар само зато што је свестан, тај неће остати добар свагда, него добивши слободу вратиће се злу. А ко се васпитава тако да постане добар по слободном расположењу, и учини се таквим, тај ће остати чврст у добру“.[8] Штавише, Свети Јован Златоуст вели: „Слобода у човеку важнија је од суштине; човек је више прво него последње. Не баца у пакао суштина, нити она уводи у Царство (Божје), него само слобода“.[9] Зато се, по њему, ђаво ни за шта толико не труди колико да човеку уништи веру у његову слободу,[10] јер се на тај начин уништава основа морала. Човек би тако био неодговоран за своја дела, разлика између добра и зла би се укинула, не би било ни раја ни пакла па у крајњој линији ни Бога, ни душе.

Кроз целу своју историју Црква је потврђивала истину човекове моралне слободе. Њена борба против Оригеновог учења да ће на крају Бог помиловати грешнике и демоне у паклу, те да ће на тај начин доћи поново до првобитне хармоније (апокатастасис тон пантон), била је, сматрам, колико због тога што се оно директно противи Христовим речима да ће муке бити вечне (Мт. 18, 8; 25, 41, 46; 2 Петр. 2, 17; Јуда 6, 7; 2 Сол. 1, 9), исто толико и због одбране слободе разумних бића, људи и анђела. Јер, ако ми нисмо слободни у оном свету, нисмо слободни ни у овом Ако зли људи и демони, утврдивши себе вољно у ставу ван заједнице са Богом, против њега, дејством Божјим буду ипак окренути Њему, то не би могло значити ништа друго до насиље. А тако нешто је незамисливо у односу на Бога.[11]

Зато Православна црква никада није била агресивна, никад силом није наметала своје учење људима, него га је, поштујући њихову слободу, само предлагала, проповедала. Као што лепо вели Свети Јован Златоуст: „Наша је дужност не да убедимо слушаоце, него само посаветујемо; наша је ствар да поуку предложимо, а да се убеде – њихова ствар“.[12] Стога, ако смо са своје стране учинили што можемо да људи рођени у хришћанској породици и крштени остану у вери, никог не саблажњавајући, него своју веру проповедајући и својим животом, а они ипак напусте веру у Бога, примићемо ту њихову одлуку мирно, више жалећи их, него гневећи се на њих. Овај мир неће значити равнодушност да ли ће се ко спасти или пропасти него поштовање човекове слободе, а тиме уједно Бога који ју је дао.

Јасно је, дакле, да онима који су живели и умрли као неверници, и ни пред смрт се нису покајали, православни свештеник не може вршити за упокојне молитве, јер оне припадају онима који су умрли у вери и побожности, у заједници са Црквом,[13] као што само верним припадају: Свето Причешће, Тајне и друга средства освећења: антидор, водица, благослов и др., те се не могу дати неверним.[14] У погледу освећујућих средстава Цркве постоји пресудна разлика између верних и неверних: „Јер шта има праведност са безакоњем, или какву заједницу има светлост са тамом…. какав део има верни са неверним?“ (2 Кор. 6, 14, 15).

Поред тога, вршити им опело, или помен, значило би натурати им, против њихове воље, оно што су, одрекавши се хришћанства за живота, јасно и слободно изјавили да не желе, и тако игнорисати њихову слободу дату им од Бога. А то се са хришћанског становишта не може правдати.

Друга је ствар ако би покојник био верујући, али га родбина – било због свог атеизма, било да због тога не би имали приговора и тешкоћа – сахранила без свештеника, или кремирала против његове жеље.[15] У таквом случају свештеник може да изврши опело и помен на задушнице, или у другим приликама.

Ако ствар стоји тако да свештеник не може чинити помен за неверне који га нису примили у кућу као свештеника, како се онда може молити за оне који су отишли још даље, гоне га и чине му зло, кад речи Господње морају остати у важности свагда?

Да би се дошло до правилног одговора на ово питање, треба имати у виду да, поред црквене молитве, постоји и приватна. Молити се Богу за своје рођаке који су неверници, или расколници, или јеретици, сваки православни, па и свештеник може, али не у црквеној, него у приватној молитви. Мајка хришћанка, којој је умро син, или кћи, некрштени без њене кривице, или који су постали суботари, или неверници, зар да се не моли Богу ња њих? Свакако треба да се моли и чини добра дела за њихову душу, али не може дати принос, нити свештеник може примити принос хлеба и вина за Литургију за њих, нити вадити честице и помињати их по имену на проскомидији и по освећењу дарова.[16] Не може чинити опело, ни помене, као што рекосмо, како за некрштене тако ни за оне који су крштени али су се вере одрекли, јер ни једни ни други не припадају Цркви.

Не само за своју родбину умрлу ван заједнице са Црквом него и за друге може се свештеник молити, као и сваки други православни верник, у приватној молитви. Историја Цркве пружа много примера таквих молитава које су вршили Свети. Мајка Блаженог Августина, Моника, са сузама се молила Богу за свог сина још док је био незнабожац, да га Господ обрати. И Господ није одбацио молитву мајке. У житију Светог Макарија Египатског говори се како је он једанпут пролазећи пустињом наишао на суху људску лобању. На његово питање, лобања одговори да је за живота припадала врачу незнабожаца који су ту негда обитавали. А ти си, рече, ава Макарије, испуњен Духом Божјим. На даља питања, мртви одговори да се налази у паклу у вечитом огњу: Колико је од земље до неба, толики је огањ изнад нас, испод нас и са сваке стране. Нико никог у том огњу не види. Но, кад се ти, по милосрђу своме, молиш за нас, овај се огањ раступи, ми видимо један другог и то нам је олакшање.[17]

Не значи, дакле, да је то немилосрђе и непоштовање речи Господњих о молитви за оне који нас мрзе и гоне, ако свештеник одбије да изврши опело или парастос на молбу родбине, некрштенима или онима који су се јавно одрекли вере и припадања Цркви, или прешли у раскол или јерес. Баш обратно, то значи поштовање канонских прописа, као и слободе сваког човека да сам одлучује о својој души. У приватној својој молитви, свештенику није забрањено да се и за такве Богу моли.

Парастос, панихида, може се вршити упокојенима по смрти до сахране и опела, а затим после сахране у дане који су прописани, или и у друге, на молбу верних.[18] Онима који су сахрањени без опела најпре треба извршити опело, па се тек онда могу вршити парастоси.

 

Гласник, јул 1979.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Екдосис акривис тис ортходоксху пистеос, изд. Бонифациус Котер, Берлин-Њујорк 1973, II, 26, стр. 76.

[2] „Свима монасима о оном што су учинили аријани при Констанцију“, изд. Апост. Диакониа, Атина 1962, Т. 31, 279.

[3] Творенија, у руском преводу, С. Петербург 1911, Т. I, 18.

[4] Творенија, у руском преводу, С. Петербург 1895, Т. I, 221; 527; 436.

[5] Н. д. стр. 97.

[6] Н. д. стр. 202.

[7] Х. беседа на Св. Јована, Т. VIII, стр. 71.

[8] H. д. Т. В, С. Петербург 1899, стр. 123.

[9] Н. д. Т. XI, 421.

[10] Уп. др Д. Јакшић, Живот и учење Св. Јована Златоуста, Ср. Карловци 1934, 81.

[11] Оригенов став могао би се разумети с позиција вере у предодређење. По том учењу, паклени положај демона и људи, тј. коначна одвојеност од Бога, кидање сваке заједнице с Њим, последица је Божје осуде. Кад би улазак у рај или пакао био последица само Божје воље и Божје пресуде, онда би логички било схватљиво да Бог, на крају крајева, својом вољом и дејством изводи из пакла и уводи у рај. Но у суштини ствар стоји друкчије. Поступајући супротно Божјој вољи, грешећи, људи себе спремају за пакао, проклетство, тј. свесно се окрећу од Бога, коначно се опредељују паклу, што Бог онда својом пресудом признаје и потврђује: „Идите од мене проклети у огањ вечни…“ (Мт. 25, 41). Човеково биће створено Богом по природи тежи Богу, као што се сунцокрет окреће сунцу и гвожђе тежи магнету. Грешници то природно стремљење обрћу неприродно, супротно од Бога. То значи, кад би их Бог увео у рај, они, утврдивши се грехом у мржњи према Богу, зар би могли осетити блаженство, које је, у ствари, у осећању близине и заједнице с Богом? Као што пијанац постепено тако преради своју природу да му постане неприродно оно што је природно, и обратно – природно оно што је неприродно, те неће млеко које је храна, него алкохол који га уништава, тако би се осетили грешници кад би их Бог, пошто су се спремили за пакао, насилно увео у рај. Слично томе праведници, поступајући сагласно Божјој вољи, постепено себе спремају за рај, за блаженство које долази од близине и заједнице с Богом, постају „благословени“. Господ, Судија Праведни, том постојаном стремљењу њихове воље и приближавању целокупног бића Њему излази у сусрет, приближавајући се њима (Јак. 4, 8), и својом пресудом њихов став потврђује: „Ходите благословеии Оца мога…“. Кад праведници тако коначно остваре блаженство заједнице са Богом, и да их Бог својом пресудом баци у пакао, они не би осетили паклене муке, јер је њихово биће, прожето љубављу, оспособљено само за блаженство, постало неосетљиво за „бол, жалост и уздисање“.

[12] Н. д. Т. I, О богаташу и Лазару, стр. 772.

[13] „Упокојеног у вери“, „верног слугу Твог“; „верне који су овај живот оставили у светости“ (II тропар 5, 7, 8. песма канона погреба мирјана); „Слуге Твоје, који су ти послужили чисто, упокоји у дворовима Твојим, Господе, Који примаш оне који су у вери умрли…“; „и избави, Спасе наш, све у вери умрле“; „Постави са десне стране Твојих оваца оне који су Ти православно послужили Христе“; „Господе славе, учини синовима васкрсења Твога све умрле у вери…“ (3. стихира на Господи возвах, субота месопусна; на јутрењи 2. стихира 2. песма канона; 4. тропар 5. песма канона; 3. тропар 7. песма канона; 1. тропар 8. песма канона). Из истих разлога Црква ускраћује заупокојне молитве самоубицама. Самоубица је човек који је изгубио веру у Бога, у Његов Промисао, Његово присуство у свету. Покајањем би се човек могао очистити и од ових греха, али самоубиство одузима човеку могућност покајања, јер смрт бива истовремено са грехом, смрт и грех се поклапају. Тиме управо самоубица себе лишава благодатне помоћи молитава Цркве, јер је њој наређено да се моли за оне који умру у покајању (уп. Гласник 1975, бр. 5, стр. 94, 95). Зато канонски прописи траже да се испита да ли је самоубиство извршено свесно, јер се у том случају опело не би могло дозволити; или ван себе, у нервној болести. Одобрење опела самоубицама обично се дозвољава, јер знамо да већина наших верних нема јасно сазнање шта духовно значи самоубиство. Уколико је ово последица немарности у проповедању хришћанских истина свештеника пре нас, или нас самих, бићемо одговорни пред Богом, те би у таквом случају недозвољавање заупокојених молитви значило кажњавати људе за оно за шта смо, у крајњој линији, ми криви.

[14] Не могу се дати ни верним који учине тешке грехе па им се наложи епитимија, док се не покају и не очисте исповешћу (В. Николајевић, Практични свештеник, Земун 1910, 11, 54).

[15] На жалост, такви се случајеви дешавају. Из једног места код Н. Пазара, на одслужењу свог војног рока, умре војник који је, као и његова породица, био верујући. Ожалошћени родитељи позову два свештеника на сахрану. Но кад су они дошли, официр који је с водом војника дошао да учини покојноме последњу почаст, не дозволи свештеницима да обаве опело, нити да као обични грађани присуствују сахрани, него их стави под стражу све док се сахрана није завршила. И у Горњокарловачкој епархији бивало је скандала око мртваца и гробова, терорисања савести људи у невољи. Нека војна лица и политички руководиоци забрањивали су свештеницима да опевају бивше борце, иако су се они декларисали као верујући (Православље 1. IV 1977,. бр. 265. стр. 3). Има, дакле, и сада, а не само да је било у еванђелско и римско доба, у византијској и неким другим хришћанским државама, а камоли нехришћанским, људи од власти, „који имају пушку“, врло склоних убеђења да зато имају и памет и истину, и још право на насиље, тј. да своју истину доказују „argumentis baculinis“ (доказима батином), „овако или никако“! Због тога је Св. Јован Крститељ био принуђен да опомиње људе од оружја: „Никоме не чините насиља“ (Лк. 3, 14).

[16] Црква је рано одредила да се од остатака приноса за Св. Евхаристију не може дати ни неверним, ни оглашеним, нити се може примити овакав принос од неверног, мада би му жена и деца били верни, свакако зато што би се за њега молило директно у молитви „Боже, Боже наш… помјани принесших…“ (уп. Гласник 1973, 123; 1975).

[17] Др Јустин Поповић, Житија светих за јануар, Београд 1972, 587.

[18] Др Л. Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, 175.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *