НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Која су битна обележја православног храма?

 

ПИТАЊЕ: Зашто се при грађењу храмова данас, када са савременим грађевинским материјалом (нарочито бетоном) имамо неупоредиво шире могућности него класичним (каменом, опеком, дрветом) – приморавамо псеудовизантијским облицима, имитирању оних форми које су настале искључиво у могућностима класичног материјала?

Која су то битна обележја православне цркве као грађевине којих би се савремени архитекта морао придржавати, а у свему осталом да може слободно делати према савременим грађевинским могућностима и уметничким схватањима?

 

ОДГОВОР: Када је реч о хришћанском храму, треба имати у виду његову битну разлику како према старозаветном, тако и према храмовима идолопоклоника, незнабожаца. И јеврејски јерусалимски храм и храмови незнабожаца били су светишта у која нико од верника није могао улазити. Храмови идолопоклоника били су станишта богова, грађевине без прозора, у којима су у мраку стајали кипови идола и где су повремено улазили само свештеници, на молитву, кађење и вршење других облика култа.

Слично је било и са храмом код Јевреја. Подељен је био на два дела. У први, већи део, улазио је коцком одређени свештеник, јутром и вечером, да принесе на златном кадионом олтару тамјан, приправи и запали жишке на седмокраком свећнику, који су целе ноћи горели: суботом, пак, да замени хлебове предложења. У мањи део, „светињу над светињама“, где је на крилима златних херувима, постављених на поклопцу „Ковчега завета“, било седиште Божје, нису могли улазити ни свештеници, него једино првосвештеник, и то само једанпут годишње, на велики Дан очишћења, да крвљу жртве за грехе народне и своје покропи поклопац Ковчега завета.[1] У који било од тих делова храма, ни у ком случају није могао ући нико од народа, него су стојали напољу, у дворишту Израиљаца, ту приносили жртве и молили се Богу.

У хришћанству, пак, однос према храму потпуно се мења, те храм добија сасвим друго обележје и функцију. Он постаје место скупљања верних на заједничку молитву, на слушање поуке, проповеди и примање Светог Причешћа, као и других Светих Тајни и молитвословља. Овој трострукој функцији заједничког новозаветног богослужења: молитвеној – латреутичкој, поучној – дидактичкој и освећујућој – сакраменталној, служио је хришћански храм кроз своју историју до данас.[2]

3бог гоњења од Јевреја и Римљана, у прво доба хришћани нису могли подизати храмове. Били су принуђени да се скупљају у приватним домовима појединих својих чланова, затим на скровитим местима ван града, катакомбама, од којих су најпознатије оне у Риму. Тек када су гоњења престала, окупљају се у сопственим грађевинама, подизаним најпре по узору на савремене јавне грађевине које су најбоље одговарале наведеним потребама хришћанског богослужења. Те световне грађевине биле су базилике, четворострана здања, уздужно подељена стубовима на три или пет делова, или бродова, са прозорима у горњем делу зидова брода. Грађевини је на дужем крају, супротно од улаза, додаван олтарски део, полукружног или полигоналног облика, за свештенике, док је остали, већи део био за народ. Олтар је од осталог дела храма делила ниска решетка, која доцније добија стубове, а изнад њих греду. Између стубова су завесе које се навлаче у појединим моментима богослужења, доцније замењене иконама (иконостас). У средини иконостаса су Царске, а са страна северне и јужне двери, врата.

Кад је из Јерменије преузета вештина да се, уместо дрвене таванице базилике, зидови храма премосте полукружним сводом, при чему су зидови морали бити масивнији, како би могли одржати бочни притисак свода, настаје романски стил. Из Јерменије долази подстицај да једнобродна грађевина добије попречни брод, трансепт (описани крст), а на њиховом пресеку да се уздигне кубе које надвисује грађевину, стремећи увис, небу. Убрзо се јавља византијски стил, квадратне основе, са кубетом на стубовима који унутрашњости дају крстасти облик (уписани крст). На Западу се јавља готски стил, са преломљеним луковима и сводовима, па стил ренесансе и др. Поред храмова ових стилова, који су четворостране грађевине, било их је кружне основе (ротунде), основе тролиста, итд.[3]

У Апостолским Установама, старом хришћанском спису, наређује се: „Прво да храм буде издужен, управљен према истоку, с обеју страна да има просторије према истоку, да је сличан лађи. У средини нека буде епископов трон, а са обе стране његове нека седи презвитерство…“.[4] О разлозима за окретање хришћана на молитви према истоку говоре многи стари хришћански писци и Свети Оци.[5]

Било кога стила, дакле, православни храм олатаром треба да је окренут истоку. Лађа цркве, у односу на олтар, треба да је тако конструисана да се олтар види са сваке тачке, да је што мање мртвих углова и заклона. Такође је потреба да зидне површине буду равне, без многих прелома, ради потребе живописања, а исто тако да црква буде добро осветљена дневном светлошћу и акустична, иако се данас тај захтев лако надокнађује средствима озвучења. Поједине веће цркве имају на западу и трећи део, паперту.

Човек је биће створено са осећањем за лепо (И створи Бог дрвеће лепо за гледање – 1 Мојс. 2, 9).[6] Стога је Православна црква заинтересована да грађевина храма буде лепа. Она не сматра да се стереотипно мора понављати већ естетски достигнуто и остварено. То јасно казује код нас постојање не једног, него више поменутих стилова хришћанског храма који су се јављали један за другим у црквеном грађевинарству. Сматра, дакле, да треба ићи напред у проналажењу нових уметничких облика.

Али при томе треба имати у виду да Црква не прихвата „уметност ради уметности“, тј. одвајање естетске од осталих духовних потреба човековог бића. Црква правог човека види у хармоничном развијању његових способности и снага као целовите и јединствене личности, која узраста у истини, добру, љубави и лепоти. Стога од естетског изгледа зграде храма, споља и изнутра, Црква очекује дејствовање на душу верника тако да пуније учествује у црквеној молитви, лакше прими еванђелску поуку и уводи је у живот. Онако исто како схвата и мелодију црквених песама, не као нешто самостално, зависно од садржаја песме, него да верни, слушајући лепу мелодију, заједно с њом усваја мисао песме. Исто тако, посматрајући иконе и фреске у храму, да уметнички представљени догађаји и личности, дејствују на верне у истом смислу, да подражавају тим добрим примерима. У старије време, када је већина верних била неписмена, живопис је представљањем појединих сцена из Светог Писма и историје Цркве, вршио ћутке поуку[7] и уједно их уметнички уздизао. Тај значај живопис има и данас, у време опште писмености, и имаће га свагда. Тако нам је јасан смисао црквене борбе против иконоборства и победе над њим. У Цркви је остала, поред других, и сликарска уметност, да би све стране човековог бића учествовале у прослављању Бога.

Свака црква, дакле, треба да нам собом указује на небо, на то да смо створени не да останемо на овој земљи заувек, нити да на њој нестанемо без трага. Него, као зрно што се сеје у земљу да никне, а право своје биће и плод да донесе у једној другој средини, у ваздуху, тако се и ми налазимо на земљи да се претрпимо за улазак у „нову земљу и ново небо где правда обитава“ (2 Пет. 3, 13). Или као што се казује у старом спису, Посланици Диогнету, о хришћанима и њиховом схватању живота на земљи: „Обитавају у својим отаџбинама, но као дошљаци; свуда као странци; свака туђа отаџбина је њихова, и свака отаџбина туђа…; на земљи се баве, но по небу се владају… Просто рекавши: Што је у телу душа, то су у свету хришћани… Душа обитава у телу, но није од тела. И хришћани у свету обитавају, но нису од света“.[8] И савремене душе, које доживе у Православљу истински сусрет са Христом, осећају храм као сведочанство неба. Татјана Горичева, савремена руска списатељица која је од невернице постала искрено верујућа, упоређујући зборнице појединих хришћанских секти (које, вели, изгледају као сале за партијске састанке) са православним храмом, каже: „Навикла сам на царску, тајанствену и мистичну лепоту православног храма. Навикла сам да је храм Божји небо које је сишло на земљу“.[9] Као што се каже у црквеној песми уз Часни пост: „Стојећи у храму славе Твоје, мислимо да стојимо на небесима…“.

Тај значај храма, у старини су градитељи не само умом схватали, него живећи хришћански, изнутра разумевали, те су цркве које су изградили, и споља и изнутра опомињале на пролазност живота на земљи и непролазност на небу. Остварењем те идеје, сви ти различити стилови храмова били су везани за првобитне, из којих су органски израстали и развијали се даље у уметничком стремљењу током историје.

Данашње архитекте, живећи већином једним животом и схватањем овог света, далеко од еванђелских принципа Цркве, не достижу изнутра до схватања храма као сведочанства неба, те једни од њих недоживљено, механички дају копије постојећих стилова. Други, опет, пружају нова решења, но без икакве везе са осећајем да се црква гради на земљи, али за људе, који нису само земаљски. Ове нове грађевине теже да привуку на себе пажњу својим чудним обликом, новошћу, оригиналношћу пошто-пото, остајући у границама овог света и за овај свет, не указујући нам на онај и не уздижући нас њему.

Градитељи таквог става тешко могу и схватити смисао православног храма, а још теже га прихватити, сукобљавајући се одмах са мишљу да би, прихватити га, значило давање понижавајуће, другостепене улоге како уметности, тако и њиховим архитектонским способностима. Као што рекосмо, нису животом и васпитањем навикли да делају ненаметљиво, смирено и да анонимно послуже вечном добру и лепоти.

То је, мислим, главни разлог што се у црквеним круговима данас сматра да је много боље градити цркве по угледу на старе, уметнички и естетски особито успеле (нпр. Грачаницу, Лазарицу, Каленић итд.), док се не дође до новог, за Православље прихватљивог стила. Сматрамо да то не значи спуштање уметности на псеудоуметност, јер уметнички облици наведених стилова, или ових наших цркава, мада настали пре стотине, или хиљаду година, нису преживели. Истински лепо у суштини никад не пролази, нити стари. Стари и пролази само оно што је у њима зависно од времена. А тога има у сваком уметничком делу. Естетска замисао градитеља-уметника, при остварењу, грађењу, никада се не може потпуно изразити. Ограничене могућности грађевинског материјала, уметнички ниво мајстора-извођача, духовно-естетска струјања датог времена, она су страна уметничког дела која се током времена осети као љуштура, преживело и мртво. Ако је архитекта прави уметник, знаће и данас оно битно, истински лепо, осетити и одвојити од пролазног и преживелог, и уместо тога из себе удахнути свеже, живо и лепо. Шта значи угледање на старе узоре, лепо нам казује проф. Светозар Радојчић. Помињући како је манастир Бањска, по заповести краља Милутина, зидан на слику Свете Богородице Студеничке, он вели: „Наша данашња схватања о међусобној сличности архитектуре не слажу се са средњевековним. И поређење између Богородичине студеничке цркве и цркве Светог Стефана у Бањској најбоље показује како Данило замишља обнову старих узора. Он не може да се врати са научном акрибијом на облике и просторе касног XII века. Све што се збило у развоју српске архитектуре рашке школе током ХIII века, све је то унесено у композицију Бањске. Данило инсистира на основним елементима: он подиже мраморну грађевину техником романског грађења и на њу ставља романску камену декорацију, трудећи се да нарочито понови – што сличније – пластику портала, трифора и осталог украса“. Па даље закључује: „Савремени уметник често се заноси да ствара ново, а у суштини, понавља већ створене калупе. Средњевековни мајстор тежио је да понови старо, а стварао је ново, израстајући природно, преображавајући се и против своје воље, ношен динамиком спонтаног стваралаштва“.[10] Ванредно широке могућности данашњег грађевинског материјала моћи ће онда искористити у обликовању унутрашњости храма, давши што боље површине и облике за изражајне потребе живописа, што се са класичним материјалом није могло (нпр. Грачаница, „која спада у ред несумњиво најдрагоценијих споменика средњевековне архитектуре на Балкану“,[11] изнутра је стешњена и замрачена катихуменом и стубовима који су конструктивно морали да осигуравају притисак троструко крстастог крова и пет кубета). То је прави начин како да се бранимо од експериментисања са грађевинама модерних фантастичних облика које се не могу уклопити у развојну линију православних храмова, и које ма колико да се дижу у вис, не успевају да нашу мисао уздигну небу, него је враћају земљи.

 

Гласник, март 1986.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] 3 Мојс. 40, 1-32; 16, 14-17; 1 Цар. 6, 1-36.

[2] Уп. др Лазар Мирковић, Православна литургика, Београд 1965, I, 9-11.

[3] Исто, 80-85.

[4] Вивлиотхики Еллинон патерон ке синграфеон, изд. Апост. Диакониа, Атина 1955, Т. II, 52.

[5] По Св. Атанасију Великом, да бисмо гледали према Рају: „Пошто падосмо из своје старе отаџбине и краја, молимо Бога и Господа да нас поврати откуда смо истерани (ВЕПЕС, Атина 1964. Т. 35, 110); Св. Василије Велики казује да је окретање истоку примљено предањем из старине (91. кан., Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1896, Т. II, 434); Св. Јован Дамаскин: „Пошто је Бог Светлост духова и Сунце правде и Исток се у Писмима назива Христос, постављено му је клањање на исто…“. Он наводи такође окретање према Рају, а затим да „Господ разапет према западу гледаше, и стога се клањамо гледајући према Њему. И узносећи се према истоку, дизаше се и тако му се апостоли поклонише; и тако ћe доћи, на који га начин видеше да је узлазио на небо, као што сам Господ рече: Као што муња излази од истока и сине до запада, тако ћe бити и долазак Сина Човечјега (Мт. 24, 27); да Њега дочекамо, клањамо се према истоку“ (Тачно изложење православне вере, изд. Бонифациус Коттер, Берлин – Њујорк 1973, гл. 85, стр. 190).

[6] Мисао да је лепота иманентна свету јасно казује грчка реч за целокупност света, васиону: „космос“. Реч „космос“ долази од глагола „космео“= уређујем, украшавам, чиним лепим, китим, те значи: красота, лепота.

[7] Господ Исус, као Спаситељ, централна је личносг у живопису православних храмова. Стављањем Његовог лика на три најуочљивија места у храму истиче се сваком вернику Његова трострука служба Месије, Помазаника Господњег. У тимпанону над „красним вратима“, која воде из паперте у лађу цркве, представљен је Он како држи Еванђеље у левој руци. То означава Његову пророчку службу. Као што су, наиме, пророци објављивали вољу Божју, тако је Он то извршио у потпуносги. Кад уђемо у лађу цркве, угледаћемо Га у ниши олтара, изнад иконостаса (који је у старини био низак), где као Архијереј причешћује апостоле. То представља Његову просвештеничку службу. Дошавши у средину храма и погледавши горе, у калоти кубета видимо га као Цара, Победника греха, ђавола и смрти, како нас гледа с неба. Одатле ће, на крају времена, доћи као Цар да нам свима суди по делима нашим.

[8] ВЕПЕС, Атина 1955, Т. II, 253.

[9] О Богу говорити опасно је, Самиздат 1984, стр. 42. О хришћанском храму као путоказу у Царство Небеско, и небу на земљи, говори и наша позната књижевница Исидора Секулић. Описујући готску катедралу у Шартру, она вели да та црква „пробија у горње сфере на начин оштрији од птичијега лета и од окинуте стреле, шиљцима звоника који имају претећу сугестивност једног у небо упртог прста“ (Огледи и записи, Н. Сад – Београд 1971, стр. 396). Кад настане вече и напољу се смркне, вели: „Одједаред се све погаси, војске светаца и мартира нестану вам испред очију, тешки кругови мрака стану око вас колутати и ви излазите брзо, као терани из неба“ (исто, 402-403).

[10] Узори и дела старих српских уметника, Београд 1975, стр. 198.

[11] Ђурђе Бошковић, Средњевековна уметност у Србији и Македонији, Београд 1948, 15; А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији, Београд 1962, 130.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *