НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Треба ли болесник да седи или стоји док му се чита молитва?

 

ПИТАЊЕ: При читању молитава болесницима у цркви, неки свештеници држе као правило да болесник при томе седи, ма био и млад и могао да стоји. Има ли за то каквог оправдања, или се то чини зато што се тако видело да чине старији?

 

ОДГОВОР: Биће да је разлог наведене праксе управо тај: примило се од старијих свештеника и навикло, па не размишљајући и не тражећи разлога и оправдања, по навици наставља се тако даље.

Из појединих богослужења, особито Свете Литургије, видимо да се у важнијим моментима верни позивају да стоје усправно („Востаните!“; „Премудрост, прости услишим…“; „Станем добрје, станем со страхом…“), или преклоне колена, сагну главе и на тај начин укажу поштовање речи Божјој која се чита, или свештеном чину који се врши, смиреност пред Богом и усрдност у молитви коју му упућујемо за духовне и телесне потребе. Шта нам је потребније од здравља, и где да будемо смиренији и усрднији него при молитви у болести, која је, као и смрт, у крајњој линији, последица греха.

Према упутству Светог апостола Јакова брата Господњег, како да поступи верни кад га снађе болест, закључујемо да на позив болесника треба да му дођу свештеници, изврше молитву и јелеосвећење, уз помазивање уљем. Разлог да свештеници долазе њему, а не он њима, свакако није у томе да би само они показали смиреност и извршили дужност, него у озбиљности болести која болеснику онемогућује кретање. Природно да се у таквом случају не може очекивати и тражити да изнемогао болесник устане за време молитве и „стојећи право“ учествује у њој, него или да седи ако може, за време свештенодејства или да лежи ако не може ни седети. Стари рукописни чинови Тајне Јелеосвећења, од којих једни предвиђају да се Чин врши у цркви, а други веле да се може вршити или у цркви или у дому болесниковом, потврђују нам мисао да је и у старо време болесник, који није сасвим изнемогао и могао се кретати, долазио у храм за ову потребу. Тако рукописни Евхологион Синајске библиотеке бр. 973, из 1153. г., излаже вршење Чина у храму, после Литургије којој присуствује болесник и који на Великом входу „пада на лице своје усред храма“. По завршетку јелеосвећења, свештеници „узимају болесника и одлазе његовом дому, певајући: Богородицје прижељно; говоре и 50. псалам, имајући и Свети јелеј, крстообразно помазују њиме одар болесника, и дом и врата“.[1] По Евхологиону лавре Светог Атанасија у Светој Гори, бр. 189, ХIII в., болесник позива седам свештеника, „где хоће, или у цркву, или у свој дом“.[2] Од наших рукописа, једни немају примедбу где се чин врши;[3] једни предвиђају да се врши у цркви;[4] а једни, у примедби пред Чином, веле: Последованије с(ве)т(а)го јелеја ос(ве)вштајемаго от седми с(ве)штеников сабравше се ва цркве или ва дому.[5]

Слично мишљење о вршењу Тајне Јелеосвећења у цркви, или дому, имају и поједини литургички писци. Архиепископ Венијамин вели: „Тешко болесни… помазују се овим освећеним јелејем у дому, а у цркви се ова Тајна свршава за оне болеснике који имају толико снаге да дођу цркви“.[6] Тако сматра и С. Булгаков, велећи „да је храм главно и особито место за вршење јелеосвећења. А при немогућности да болни прими јелеосвећење у храму, оно може бити вршено у дому, а у крајњем случају и на отвореним местима…“.[7] Исто је тако и по проф. Мирковићу,[8] Константину Калиникосу[9] и др.

Што се тиче питања о седењу или стајању болесника за време вршења ове Тајне, принципијелно упутство даје нам савремени црквенословенски Требник, у коме се после седмог помазања, пред полагање отвореног Светог Еванђеља на главу болног, вели да он „ако може, сам долази међу свештенике, или подржаван од својих стоји, или седи. Ако ли то не може, сами свештеници стају око постеље на којој он лежи“.[10] Иста ова примедба налази се у бугарском Требнику,[11] док је у грчким савременим Евхологијима примедба кратка и вели само: „Онда онај коме се врши јелеосвећење долази међу јереје“.[12] Разумљиво да су болесници, за време дугог чина ове Тајне, и кад су долазили цркви, најчешће, због немоћи били принуђени да седе. То је свакако дало повода неким свештеницима да и у лакшим случајевима, током вршења не само Чина јелеосвећења, него и молебна и молитава за болне, понуде болеснику да седне, што су онда други протегли на све болеснике.

Најсаветније је, дакле, да се у овој ствари поступа према стању болесника и његовој моћи. Ако је болесник изнемогао, или са оболелим и отеклим ногама, за време молебана може да седи. При читању Еванђеља, ако може, треба да стоји, а на последњој молитви да клечи. Ако не може, онда и тада нека седи. Остали болесници треба за све време молебна да стоје, а при завршној молитви да клече. Никако пак да седе у цркви за време овог Чина само зато што им се читају молитве за болесне.

 

Гласник, новембар 1979.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] А. Дмитријевскиј, Евхологија, Кијев 1901, 109. И Евхологион исте библиотеке бр. 960, XII в., предвиђа вршење Чина у цркви. На крају у Чину стоји: „Треба да се зна да онај човек коме се врши овај Св. јелеј (Тајна Јелеосвећења), за седам дана нити се свлачи, нити се пере, него остаје при светој цркви за седам дана. А ових седам свештеника литургишу тих седам дана, један за другим сваки дан за оног болесника. После седам дана купа се и мења (одећу) и поучава од првог јереја од ових седам, у присуству свих његових саслужитеља: Пази, брате, да остало време свог живота у овом веку не згрешиш Господу. Јер твоји пређашњи преступи изглађени су заступништвом нас недостојних јереја, по благодати Христа, сада и увек и у векове“ (н. д. 202).

[2] Исто, 184. Рукописи исте библиотеке бр. 968. из 1426. г. (н. д. стр. 405), бр. 988, XV в. (н. д. стр. 588), бр. 972, XV в., (н. д. стр. 576) предвиђају вршење Чина „у цркви или у дому“. Исто тако стоји и код Гоара (Евхологион, Венеција 1730, 322).

[3] Требник Патријаршијске библиотеке у Београду бр. 112, XIV в.

[4] Бр. 1, XV-XVI в. По рукопису бр. 212, XV -XVI в., поставља се „бљудо“ са пшеницом, кандило и „седам жижац… посреде цркве на тетраподији“ (л. 99a), а тако исто и по бр. 221, XVI в.; бр. 229, XVI-XVII в.

[5] Бр. 7, XVII в., исте библиотеке.

[6] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1859, 452.

[7] Настољнаја књига, Харков 1900, 1185.

[8] Литургика, Београд 1967, II2, 144.

[9] О христианикос наос, Атина 1969, 527. Свештеници се, вели он ту, позивају „у дом болесников свакако кад болесник не може да дође или донесе у храм. Али ако може, тада храм Божји… за свештенодејство боље одгавара у сваком погледу“.

[10] Требник, Београд 1858, л. 81a; издање Св. Арх. Синода, Београд 1979, стр. 201.

[11] Софија 1929, стр. 268.

[12] Микрон Евхологион, изд. Апостолики Диакониа, Атина 1968, стр. 181:, Агиасматарион, Д. Скарпа, изд. Саливеру, Атина, без године издања, стр. 312.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *