Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Исповеда ли свештеник своју супругу и родбину?

 

ПИТАЊЕ: Свештеникова супруга спремала се за причешће у Прву недељу поста поред осталог и строгим постом – на води, али се разболела и није могла отићи суседном пароху да се исповеди и причести. Да ли ју је могао, у таквом случају, исповедити и причестити муж-свештеник?

 

ОДГОВОР: У нашим рукописима постоји канонска наредба: У попа својего недостојит попадији комкати(се) – од свога мужа (попа) попадија не треба да се причешћује.[1] Исто је тако боље да он не причешћује ближу родбину. Али у случају нужде… У случају нужде, кад се не може наћи друго духовно лице, свештеник може да исповеди и причести своје најближе сроднике: оца, мајку, брата, супругу и друге. С. Булгаков вели да је свештеник и дужан да то учини наводећи ове разлоге: 1) „Осећање хришћанске дужности да своје ближње не остави без нужне помоћи за вечност“; 2) „У Тајни Покајања свештеник има власт везати и дрешити коју не укидају никави односи и везе, па ни везе сродства…“ Томе се, вели, може додати и ово: Датом случају аналогно је правило Цркве: Ашче њест ин поп, свјашченик сам да крешчајет отроча своје…[2], па зашто слично овоме, тј. исповест, не може свештеник да изврши и над својим ближњим сродницима уопште „ашче њест ин поп“ и несавладива опасност то захтева?[3]

Може, дакле, и треба свештеник да исповеди и причести и своју најближу родбину у случају потребе. Исповест ће у таквој прилици извршити као и сваком другом вернику и у молитви рећи као и иначе „чадо“, јер иако му је исповедани телесно сродник, али у духовном погледу је, према њему као свештенику, у положају духовног „чада“.

Но ако болест није тешка, него само не дозвољава путовање, може се причекати да прође, па неке друге недеље, или празника током поста, исповедити се код другог свештеника, што је и саветније и лакше, и причестити уз духовну припрему са строгим или ублаженим постом, према упутству духовника.

 

Гласник, новембар 1978.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] В.Јагић, Ситнија канонска грађа, Југославенска акад. наука, Загреб 1874, Старине VI, стр. 119.

[2] Номоканон при Великом Требнику, правило 209.

[3] Исто, 1058, 1059.

 

Кључне речи:

3 коментар(а)

  1. Pomaze bog dobri ljudi

    Pre dva dana sam razgovarao sa jednim svojim prijateljem I ne znam ni kako dosli smo na temu tj on mi rekao da pravoslavni svestenik nema pravo da se zeni posle prihvacanja svestenickog cina a ja sam mu na to odgovorio ne ne ne nisi u pravu taj covek ne moze postati svestenik ako se ne ozeni tj ako nema zenu. I evo upravo citam vas clanak o tome.
    Ja sam bio ubedjen u to da svestenik moze da se ozeni jer u starom zavetu svestenik je mogao biti samo ako je iz svestenicke porodice tako da ocigledno je da su se svestenici zenili I imali potomtsvo.
    Hteo sam sam da vas pitam (uvek me malo zbunjuje) ako biste mogli da mi odgovorite.
    Ko je doneo te sve zakone I pravila u nasoj pravoslavnoj crkvi. Kako je sve to nastalo, (o svadbama, o postu, itd)
    Nemojte da shvatite nista pogresno, malo sam poceo da istrazujem stari I novi zavet pa nigde ne nailazim na takva pravila

  2. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

    • Из онога што сам читао можда могу помоћи да бар на ово питање одговорим: Млади људи и требају живети целомудрено до брака. Црква не благосиља живот у блуду. Блуд је смртни грех. Ако си под целибатом подразумевала манастир, Црква дозвољава младим људима одлазак у манастир, али особа мора бити свесна страшне чињенице да када се замонаши, нема натраг.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.