НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Како узимати тропаре на полуноћници у попразништву Господњих и Богородичиних празника?

 

ПИТАЊЕ: На полуноћници, у попразништву Господњих и Богородичиних празника, до недавна смо узимали празнични тропар после првог Трисветог, а кондак после другог. Но како у Минеју стоји да се на оданије, на тим местима, узимају обични тропари, а не празнични, дошли смо у сумњу да ли поступамо добро, па сада узимамо обичне.

Да ли је наш поступак исправан, односно, да ли је боље узимати тропаре на први начин, или на други?

 

ОДГОВОР: Још у Старом Завету помињу се молитве које су побожни људи вршили ноћу.[1] У Новом Завету сам Господ Исус проводи целу ноћ у молитви Богу (Лк. 6, 12), а такође Свети апостол (Д. ап. 16, 25; 20, 7). Ови примери, као и речи Господње о потреби бдења да нас Његов други долазак не изненади (Мт. 25, 13), или лупежи не покраду (Лк. 12, 39), дејствовале су на верне да се од почетка моле ноћу. Поред тога, време гоњења налагало је и спољашњим околностима скупљање верних ноћу на молитву.[2]

Сведочанство о молитвама хришћана ноћу, из почетка II века, пружа познато писмо Плинија Млађег, проконсула Витиније (111-112. г.), цару Трајану: „Хришћани су потврдили да је то њихова кривица или заблуда што имају обичај да се састају, одређеног дана, пре расвита, и певају наизменично међу собом Христу Богу; и себе обавезују заклетвом не на какво злодело, него да не чине крађе, ни разбојништва, ни прељубе, не крше (дату) реч, не одричу залог ако се потражи. По свршетку тога они су се обично разилазили, а потом опет сабирали ради примања хране обичне и нешкодљиве“.[3]

Исто тако у делима старих хришћанских писаца и Светих Отаца казује се о заједничким и појединачним молитвама ноћу. Апостолске Установе наређују: „Молитве вршите ујутро, и трећег часа, и шестог, и деветог, и увече и у певање петлова… У певање петлова, јер се објављује час доласка дана, ради вршења дела светлости. Ако није могуће проћи у цркву због неверних, нека буде скупљање по кућама… Но ако се не може сабрати ни по кућама, ни у цркви, нека сваки за се пева, чита, моли се, или заједно двојици или тројица“.[4] У Ш веку о тим молитвама сведочи Ориген: „Ни време ноћи не пролази нам без дужности молитве…“.[5] А на другом месту: „Пази на ноћ, јер се душа тада враћа себи при миру чула. Тада наређује учити заповести Божје… Размишљај, дакле, ноћу овог века, јер није твоја борба са крвљу и телом, него са началима и властима. Јер не знаш кад ће господар дома доћи…“.[6] А Свети Атанасије Велики вели: „У поноћ устани и усхвали Господа Бога твога, јер је у то време Господ васкрсао из мртвих и прославио Оца. Због тога је и нама наредио да у то време прославимо Бога. А уставши, најпре реци овај стих: У поноћи устах исповедајући се Теби о судбама правде Твоје (Пс. 118, 62). И моли се и почни говорити цео 50. псалам до краја. И ова нека ти је наредба за сваки дан“.[7] Од Светих из доцнијег времена, Свети Симеон Солунски: „Полуноћница је због неспавајућих анђела и њихове неућутне хвале (Бога); и због мира и тишине ума за божанско славословље, и васкрсење, јер касно у суботу Господ васкрсе; и због Његовог другог доласка, који сви верни очекујемо кад ће нас као из сна подигнути; а Он је женик душа, као што рече, да ће доћи усред ноћи, па треба да бдимо“.[8] У даљем излагању он упоређује време ноћи са овим веком, а дан са непролазним Царством Небеским које ће настати по Другом доласку Господа: „И тако се поноћна песма заврши. Врата храма се отварају као небо, и од земље у њега улазимо. Као што ће се и тада узети који су Христови, на облацима, и тако ћемо свагда с Господом бити“.[9]

На Западу казује Блажени Јероним: „Свештено бдење је старо благо које одговара свима Светима. Пример за то су пророци, Исус Христос и апостоли“.[10]

Према томе, дакле, полуноћница постоји у Цркви од првих времена, те је кроз толико дуги период било прилике да се учврсти и да се, од првобитно једног истог богослужбеног чина развије њих неколико, тако да данас имамо: свакодневну, суботну, недељну и пасхалну полуноћницу. Суботна има сасвим исти поредак као и свакодневна, само су јој други тропари, катизма и има једну додатну молитву. Недељна,[11] а поготово пасхална, разликује се и по саставу.

Треба имати у виду да се полуноћница врши онда кад се не врши свеноћно бденије.[12] У неким случајевима чин полуноћнице се не врши у храму,[13] али је монаси врше у келијама,[14] а некада се не врши само у манастирским храмовима,[15] али се у саборним и мирским црквама врши.[16]

Што се тиче тропара по првом и другом Трисветом, треба их узимати овако:

  • Обични тропари свакодневне полуноћнице узимају се на мале Свете, на Свете с бденијем – ако се не врши свеноћно бденије. Такође се узимају у претпразништву, попразништву и на оданију великих Господњих и Богородичиних празника.
  • На велике Господње и Богородичине празнике – ако се не би вршило бденије; затим уочи другог дана Божића, Богојављења и Духова, као и у суботу Лазареву, по првом Трисветом узима се тропар празника, а по другом кондак празника, онда „Господи, помилуј“ 12 пута и отпуст. Молитва „Помјани Господи…“ не говори се.
  • На Ивањдан, Петровдан, Усековање и храмовног Светог, по првом Трисветом узима се тропар Светог, Слава и ниње, Богородичан васкрсан по гласу тропара; по другом Трисветом узима се само кондак Светог. Молитва „Помјани Господи…“ ни тада се не узима.[17]
  • Светле седмице узима се пасхална полуноћница, тј. општи чин који се узима такође за часове и за повечерје. Ова се полуноћница врши до Томине недеље.
  • На Томину недељу – ако се не врши бденије – полуноћница је васкршња с васкршњим Тројичним каноном октоиха првог гласа, и Тројичним тропарима после канона. По Трисветом: тропар „Запечатану гробу…“. У остале недељне дане до оданија Пасхе: ипакој.
  • Од Томине недеље, у седмичне дане узима се обична свакодневна полуноћница, са обичним тропарима и по првом и по другом Трисветом,[18] сем на Преполовљење и на оданије Пасхе. На Преполовљење узима се тропар празника по првом, а кондак по другом Трисветом. На оданије пак Васкрса, по првом Трисветом долази тропар „Собезначалноје Слово…“, Слава и ниње Богородичан његов; по другом Трисветом: кондак Пасхе. Молитва „Помјани Господи…“ не узима се ни тада, нити на Преполовљење.

Ову полуноћницу, од Томине недеље до оданија Пасхе, треба почињати са „Христос воскресе…“ три пут, па Трисвето, „Придите поклонимсја…“, псалам 50. и остало.

Према томе, у попразништву Господњих и Богородичиних празника, као и од Томине недеље до оданија Пасхе, полуноћница је свакодневна, с обичним, а не празничним тропарима и после првог и после другог Трисветог.

 

Гласник, мај 1984.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Јов 35, 10; Пс. 41, 9; 91, 3; 118, 55.

[2] Уп. М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 48.

[3] Др Л. Мирковић, Литургика, Београд 1965, I, 23. Ово Плинијево казивање о хришћанима помиње Тертулијан, крајем II века: „…сабрање пpe расвита, ради певања Христу и Богу и ради заједничког обавезивања на дисциплину“ (Скабаланович, н. д. 47), а такође Јевсевије Кесаријски у IV веку, велећи да је Плиније Секунд писао цару Трајану како „хришћани устају у зору да певају Христу као Богу и да, према својој науци, чувају забрану убијања, прељубе, жеље за богатством, утаје и томе сличног“ (Екклисиастики историа, III. 33, изд. Вивлиотхики Еллинон патерон, Атина 1959, Т. 19, 275).

[4] Изд. Вивлиотхики Еллинон патерон (ВЕПЕС), Атина 1955, Т. II, књ. VIII, стр. 165.

[5] О молитви, XII, 2. изд. ВЕПЕС, Атина 1957, Т. X, 252.

[6] На Плач Јеремијин, II, 19, ВЕПЕС, Т. XI, 208.

[7] О девствености, 20, изд. ВЕПЕС 1963, Т. 33, 70.

[8] О божанској молитви, Мињ, П. Г. Т. 155, к. 549, 552.

[9] Исто, к. 561.

[10] Уп. Г. Дебољској, Попеченије Прав. церкви о спасенији мира, С. Петербург 1894, 202.

[11] Чин недељне полуноћнице развио се најдоцније. У грчким рукописима јерусалимског Типика не помиње се уопште, свакако стога што овај Типик предвиђа бденије уочи недеље (М. Скабаланович, н. д. I, 434). Помиње се у словенским рукописима, али још у XV в. неки од њих казују: „Канон Светој и Живоносној Тројици, певајемиј в недељу пред заутрењеју, вместо полуношчници“ (Скабаланович, исто).

[12] Уп. Типик нед. Томина, друго „Зри“; Скабаланович, н. д. I, 434; др Л. Мирковић, Литургика, Београд 1966, II, 24; С. Булгаков, Настољнаја књига, Харков 1900, 696.

[13] У среду и петак V недеље поста.

[14] Уп. Типик, среда и петак V недеље поста увече.

[15] И тада је монаси врше у келијама.

[16] Уп. Типик, Велика среда увече.

[17] Уп. Указ о службје всеја седмици, на крају црквенословенског Октоиха.

[18] Да се тада узима обична свакодневна полуноћница, у Типику и Пентикостару не казује се директно, али из казивања о тропарима иза првог и другог Трисветог, на Преполовљење и оданије Пасхе, излази то јасно. У Типику пак изданом у Москви 1641. г. вели се одређено: В понедјељник вторија недјељи по Пасцје, полуношчница обичнаја (К. Никољскиј, Пособије, С. Петербург 1900, 643, прим. 1).

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *