Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

О читању молитве „Боже духов…“

 

ПИТАЊЕ: Молитву „Боже духов…“, на опелу u поменима, неки свештеници свагда читају гласно, док други само једанпут гласно, иначе тајно, поготово кад служи ђакон. Да ли спада у област добре воље свештеникове да ову молитву чита или не чита, или постоје о томе одређени прописи?

 

ОДГОВОР: Како закључујемо из новозаветних списа, Посланица и Дела апостолских, у најранијем добу хришћанства богослужење се састојало, као и данас, из читања Светог Писма (1 Сол. 5, 27; Кол. 3, 16); појања (Еф. 5, 19; Кол. 3, 16; Јак. 5, 19); молитве (Д. ап. 1, 24; 24-30; 12, 5, 12; 14; 23; 1 Тим. 2, 1) и проповеди (Дела апостолска 1, 16-22; 2, 14-36; 10, 34-43; 20, 7, 18-35). Од ова четири елемента богослужења, у Делима апостолским особито се уочава проповед, што је и разумљиво у новонасталој црквеној заједници још неутврђеној довољно у учењу тек примљене вере.[1] У доцније доба, на хришћанском богослужењу је особито приметна молитва. Тако у Апостолским Установама, како примећује Скабаланович, молитве на богослужењу имају доминантан положај, „те писац о другим елементима прелази ћутке“.[2] Из описа јерусалимског богослужења код Етерије види се, пре него стигне епископ, у храму употреба псалама, химни и молитава. По доласку пак епископа за Литургију и учешћу у њој, помињу се само молитве.[3] И у V веку молитве „заузимају не мање од половине сваке црквене службе“.[4] У то доба оне се читају гласно, а народ слуша. Но временом је почео и ђакон да узима учешћа у молитвама на тај начин што је кратким узгласима, који су изражавали садржину молитве,[5] побуђивао народ на пажњу, а такође да молитвеним узвицима и народ учествује у њима.[6] Скабаланович сматра да су овакви молитвени узгласи ђакона на ходатајственој молитви, по освећењу дарова на Литургији, били почетак настајања јектенија, које су се затим даље развијале и умножавале.[7]

На постанак и увођење јектенија у богослужење утицало је свакако више чинилаца. Један од њих је, као што напоменусмо, побуђивање пажње верних на садржај молитве. Док свештеник чита молитву, с почетка се лакше прати њен садржај. Но што даље, све је теже следити га с неослабљеном пажњом. Да би се то омогућило, јавља се јектенија. „Јектенија је молитва особитог карактера. Она има у виду што мање умарање пажње, управо њено стално побуђивање. У том циљу цела молитва дели се на низ краћих појединачних прозби, које се прекидају певањем још краћих молитвених усклика: Господи помилуј! Подај Господи!“[8]

Поставши на овај начин, јектеније, дакле, износе у суштини оно исто што и молитве. Зато је доцније и било могуће да их замене или на тај начин што је јектенију ђакон читао гласно, док је истовремено свештеник читао молитву тајно, или пак што је молитва сасвим изостављена, а свештеник је, на крају јектеније, изговарао само возглас, којим се негда молитва завршавала. Овако се данас поступа на многим богослужењима, па и на Светој Литургији, где се већи део молитве, чак канона евхаристије, чита тајно, док за то време народ пева одређену химну.

Молитва за покојне „Боже духов…“ потиче из давнине. У Евхологиону Серапиона, епископа тмуитског (пре 350. г.) налази се „молитва за упокојеног и сахрањиваног“ (Евхи пери тетхнеотос ке еккомизомену), која овако почиње: „Боже, који имаш власт живота и смрти, Боже духова и Господару сваког тела…“, и у којој се моли „за покој и мир слуге твога (рекавши име)… душу, дух његов упокоји у месту зеленила, у дворницама одмора са Аврамом, и Исаком, и Јаковом и свима Твојим Светима…“.[9] Нађен је и један хришћански надгробни споменик, из 344. год., на коме је ова молитва уклесана.[10] У једном грчком рукописном Евхологиону из 1522. год. налази се ова молитва под називом: „Василија Великог“,[11] што би могло указивати да је он извршио њену коначну редакцију. Г. Дебољскиј бележи да ова молитва потиче од Светог Јована Златоуста,[12] што, према изнетом, неће бити тачно.

С почетка је свакако ова молитва, као и друге, читана гласно. Кад су уведене јектеније – онда тајно. Црквенословенски штампани Велики Требник, у чину „погребенија мирских человјек“, иза јектеније по Еванђељу, има овакву примедбу: „Пошто се сврши ово (тј. прозбе јектеније), говори први свештеник – или архијереј, ако буде – молитву „Боже духов“ велегласно, дошавши близу упокојеног. А тако и сви присутни свештеници. Треба да се зна да кад год ђакон говори прозбе, док он то говори, сваки свештеник, по реду, говори тајно, близу упокојеног, горе поменуту молитву и узаглашава: Јако ти јеси. А сада молитву Боже духов говори гласно први свештеник, или архијереј, као што се напред каза“.[13]

Овај пропис Требника у целини наводи К. Никољскиј у свом „Пособију к изученију устава богослуженија Православној церкви“;[14] слично и проф. др Лазар Мирковић,[15] а такође С. Булгаков у Настољној књизи. У примедби под текстом Булгаков даје овакав закључак: „Одакле се види јасно да се молитва „Боже духов“, на том месту, изговара гласно. Поред осталог, ово може послужити за основу да се поменута молитва изговара гласно и на панихиди пред отпустом, као што чине многи архипастири“.[16] И прот. Василије Николајевић, у Практичном свештенику, вели да се ова молитва на опелу свагда говори тајно, а само по јектенији иза Еванђеља говори је најстарији свештеник гласно, а остали тајно.[17] Наводећи овај пропис Требника, у свом раду о помињању упокојених, еп. Афанасиј такође објашњава: „Устав нарочито подвлачи овај искључиви случај гласног читања означене молитве, и овде се објашњава да у свим другим случајевима она треба да се чита увек само тајно“.[18]

Наведени пропис црквенословенског Требника налази се дословце у грчком чину опела мирјана у Гоаровом Евхологиону (стр. 431), у који је свакако преузет из неких старијих грчких рукописа. На исти начин доспео је свакако и у рукописне словенске Требнике, а из њих у штампане.

У грчким рукописима, наведеним код Гоара и Дмитријевског, имамо целу једну скалу разлика употреба молитве „Боже духов“: 1) У малом помену, на почетку Чина опела мирјана код Гоара, молитва се наводи у целини, без икаквог објашњења да ли се чита гласно или тајно. Чак пред возгласом Јако ти јеси… нема ознаке „возгласно“,[19] што ће значити да је преузета из старијих рукописа насталих у време кад је читана гласно. 2) У рукопису Синајске библиотеке бр. 963, из XII в., иза тропара по непорочни у Чину опела монаха, налази се Велика јектенија са прозбама за упокојеног. На крају јектеније, после Пресвјатују, пречистују…, упућује се Мир свима и позив главоприклоњења, а затим „свештеник се моли: Боже духов и всјакија плоти…“.[20] Можемо претпоставити да је главоприклоњење ту дошло да би се молитва Боже духов за то време читала тајно. 3) Из млађих рукописа види се непосредније да је свештеник ову молитву читао тајно, док је ђакон говорио јектенију, за шта говори већ ознака „возгласно“ пред њеним завршетком: Јако ти јеси…[21] 4) Неки рукописи на појединим местима, по јектенији уопште не помињу молитву „Боже духов“, него само возглас Јако ти јеси…,[22] што значи да је молитва читана тајно, или да није читана никако. Основ за такву могућност даје нам Евхологион Синајске библиотеке бр. 974, XVI в., у коме се на крају јерејског опела вели да свештеник „говори плачно (мета клавтхму): Помилуј нас, и остало, и ако хоће молитву: Боже духов“.[23] 5) У појединим рукописима налазе се места на којима одређено стоји да се молитва „Боже духов“ чита тајно.[24] 6) Најзад, на већ указаном месту код Гоара, налази се, као и у црквенословенском штампаном Требнику, објашњење да се после Еванђеља на опелу, молитва „Боже духов“ узима гласно, а на осталим местима тајно.

Слично шаренило, у употреби ове молитве, видимо и у савременим издањима чинова за покојне код Грка, Бугара и код нас. По грчком Малом евхологиону ова се молитва чита гласно на малом помену, било да се он држи самостално, било у дому упокојеног пред опело,[25] а такође иза јектеније по Еванђељу, са сличним објашњењем као у црквенословенском Требнику: „Први по чину од јереја, дошавши близу упокојеног, говори гласно ову молитву; такође и сви остали свештеници тајно“.[26] Гласно се чита ова молитва и на гробу пред спуштање у њега покојника. У осталим случајевима (иза сваког од три дела 17. катизме, после сваког тропара по непорочни – ако има више свештеника – да би сваки узео учешћа, пошто се код Грка канон на опелу не узима) говори се само возглас Јако ти јеси…[27]

У књижици: Чинови опела и помени (Аколутхие некросими ке епимнимосина), издатој од братства Светог гроба у Јерусалиму 1970. г., у опелу монаха, по тропарима по непорочни, молитва „Боже духов…“ чита се гласно. Даље у Чину долази само возглас Јако ти јеси, без молитве. По Еванђељу и јектенији чита се гласно друга молитва (Господи Боже наш..) са возгласом, а на крају, по тропарима Со духи праведних… чита се опет гласно молитва „Боже духов…“, такође на гробу пред сахрањивање. – У чину опела мирјана, молитва „Боже духов“ чита се гласно на малом помену у дому, затим после тропара по непорочни, на крају по тропарима Со духи праведних и на гробу пред сахраном. По Еванђељу чита архијереј разрешну молитву. У овом, дакле, чину молитва „Боже духов“ не узима се тајно ниједанпут. – У Чину погреба Светле седмице чита се гласно у дому упокојеног, а у храму не наводи се никако, него само возглас Јако ти јеси. – У Чину парастоса узима се гласно после тропара по непорочни, иначе само возглас Јако ти јеси.

По Микрон евхологиону протосинђела Евстатиа Скарпа,[28] у Чину опела мирјана, молитва „Боже духов“ узима се на малом помену у дому упокојеног и у храму иза Еванђеља; такође пред спуштање упокојеног у гроб. Само возглас, без молитве, говори се – ако има више свештеника – после друге статије катизме 17. Овако је исто предвиђено у Чину опела пасхалне седмице, али се по доласку у храм, иза Христос воскресе и јектеније, узима само возглас: Јако ти јеси, а тако и по свакој песми канона, ако има више свештеника.

У Посљедованију усопших на Свету Пасху, које је издао у Београду 1867. године митрополит Михаило, у Чину парастоса (О усопших посљедованију), у првој статији 17. катизме стоји: „Свјашченик глагољет молитву тајно: Боже духов… Возглас: Јако ти јеси…“.[29] Исто тако у чину Поминовенија о всјех за вјеру и отечество на брани живот свој положивших, после тропара по непорочни: „Архијереј или свјашченик глагољет молитву сију тајно: Боже духов…“ (стр. 48). У Посљедованију усопших на Свету Пасху, ову молитву наводи у почетку, али не вели да се чита тајно (стр. 4). После Ш и VI п. канона исто тако: „Таже јектенија с молитвоју и возглас: Јако ти јеси …“. Иза Пасхалних стихира, ова молитва „велегласно от архијереја или свјашченика чтетсја, близ мошчеј“ (стр. 13).

Фирмилијанов Парохијалник (Београд 1890.) наводи молитву „Боже духов“, у Чину опела мирјана, на помену у дому усопшег (Свјашченик глагољет молитву сију: Боже духов…), исто тако после прве статије 17. катизме. После III и VI песме канона и на крају чина наводи се укратко да ђакон говори „Паки и паки“. По Еванђељу наводи се цела примедба Великог Требника да ову молитву чита архијереј, или први од свештеника гласно, а на другим јектенијама тајно.[30]

По бугарском Требнику (Софија 1919). молитва „Боже духов“ чита се гласно у дому покојника пред опело,[31] после Еванђеља и пред спуштањем у гроб.[32] По првој статији 17. катизме, молитве „Боже духов“ свештеник треба да чита тихо (стр. 419), а по другој и трећој говори ђакон само Господу помолимсја, а свештеник: Јако ти јеси (стр. 420, 421). Исто тако после тропара по непорочни. Иза III, VI и IX песме канона ђакон говори јектенију, а свештеници само возглас: Јако ти јеси (стр. 436). На погребу Светле седмице ова молитва чита се гласно у дому на помену, затим иза III, VI и IX песме канона, као и пред спуштање тела у гроб. На панихиди молитва се чита гласно у почетку по Великој јектенији и на крају иза Апостола и Еванђеља, које бугарски Требник предвиђа на парастосу, док код нас, Грка и Руса ови се тада не читају.

Поред свију разлика у разним чиновима за упокојене, општи је, дакле, став да се молитва „Боже духов“ чита гласно само на одређеним местима, иначе тајно док ђакон говори заупокојену јектенију. Но настаје питање како поступити кад служи сам свештеник без ђакона? Одговор на то налазимо у црквенословенском Октоиху и Типику. На парастосу у служби суботној (О усопших посљедованију), предвиђено је да свештеник, а не ђакон, чита јектенију за усопше после прве статије 17. катизме. Пошто у исто време не може читати тајно молитву „Боже духов“ (а у тексту јасно стоји да ју чита тајно), то је чита на крају јектеније а за то време појци поју 40 пута Господи помилуј (Свјашченик молитву втај глагољет… Лик: Господи помилуј 40 (пута) тихогласно).[33]

Овакав пропис налазимо и у нашим старим рукописима. Тако рукописни Типик Музеја Српске православне Цркве у Београду бр. 166, XVI в., у чину „О јеже како по(до)бајет пети ва пе(та)к веч(ер) о усопших последованију“, после прве статије 17. катизме, вели: „Јереј: Паки и паки миром Г(оспод)у помолимсе. И људије: Г(оспод)и пом(и)луј. Јеште м(о)лим се о покоји приснопаметних рабех Божијих, братији наших. О јеже простити се им васакому сагрешенију вољному и невољному, Г(оспод)у помолимсе. М(о)л(итву) тај: Б(ож)е духовом. Нам глагољуштим: Г(оспод)и помилуј. И тако вазлаш јереј: Јако ти јеси живот“.[34] И на крају парастоса, после тропара Са духи праведними… и јектеније (коју говори свештеник): „г(лаго)љет јереј м(о)л(итву) тај: Боже духовом…“ свакако на исти начин, тј. да за то време народ пева Господи помилуј. Овако исто стоји и у рукопису ове библиотеке бр. 130 из 1631 г. У рукописима бр. 20, XVI в. и бр. 206, XVI в., по првој статији 17. катизме стоји: И молитву Б(ож)е д(у)ховом – не вели се „тај“ (тајно), али на крају, после тропара Са духи праведними, стоји као и у бр. 166: Јереј молитву тај: Боже духовом; у бр. 67, из 1574. г. такође нема, по првој статији примедбе „тај“, а како је било на крају чина не знамо, јер ти листови недостају.

Закључак из изложеног следи овај: Као молитве Свете Литургије и осталих црквених чинова, тако је врло стара и молитва за упокојене „Боже духов…“ првобитно читана свагда гласно. Кад су уведене у употребу јектеније, које укратко износе цео садржај одговарајућих молитава, онда су молитве или читане тајно, или сасвим изостављане.

У чину погреба мирјана прописано је да се молитва „Боже духов“ обавезно чита гласно на крају јектеније после Апостола и Еванђеља; на другим местима, док ђакон говори јектенију, чита је тајно свештеник, а гласно само возглас Јако ти јеси… Ако нема ђакона, свештеник чита ову молитву гласно по Еванђељу, а на осталим местима или је чита тајно – при чему појци тихо поју 40 пута Господи помилуј – или молитву изоставља сасвим, завршавајући јектеније само узгласом Јако ти јеси…

На Опелу Пасхалне седмице чита се ова молитва гласно на крају, иза пасхалних стихира и последњег целованија.

На свештеничком опелу молитва „Боже духов“ чита се гласно у дому и на гробу, као и на опелу мирјана и монаха, а такође пред последње целивање.

На монашком опелу ова се молитва чита гласно као и на осталим, тј. по Еванђељу, а такође на малом помену у келији пред одношење упокојеног у цркву и на крају пред спуштање у гроб.

На погребу деце молитва „Господи Исусе Христе Боже наш…“, аналогно молитви „Боже духов“ опела одраслих, чита се гласно у дому и на гробу, а такође после Еванђеља, односно после тропара Со духи праведних…

На малом помену, било да се он врши самостално, било у дому упокојеног пред опело, и на крају опела пред спуштање тела у гроб, молитву „Боже духов“ треба читати гласно по јектенији иза тропара Со духи праведних, било да ђакон учествује или не учествује.

На парастосу (панихиди) чита се ова молитва гласно на крају после тропара Со духи праведних и јектеније.

 

Гласник, септембар 1977.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 23.

[2] Исто, 168.

[3] Исто, 163. Уп. др Л. Мирковић, Хаџилук Етерије у Света места, Хеортологија, Београд 1961, 291, 292.

[4] Скабаланович, н. д. 167.

[5] Свакако да се због тог разлога јектеније називају „ђаконства“ (диаконика).

[6] Можда други грчки назив за јектенију „синапти“ – веза, сједињење, „јер сједињује, везује у једну молитву многе прозбе“ (Л. Мирковић, Литургика, Београд 1965, I, 207), долази и од овог сједињења свију – и свештеника, и ђакона и верних – у молитви.

[7] Н. д. II, 79. Beћ сасвим развијен облик јектенија, за верне, катихумене, фотизомене, енергумене, покајнике, налазимо у Литургији VIII књ. Апостолских Установа (Вивлиотхики Еллинон патерон, изд. Апост. Диакониа, Атина 1955, Т. II, 144-149; Уп. „Гласник“ бр. 3 1977, стр. 04).

[8] Скабаланович, н. д. II, 75.

[9] Вивлиотх. Еллинон патерон, Атина 1971, Т. 43, стр. 83, 84.

[10] Иринеј, еп. бачки, Св. Педесетница, Ујвидек 1942, 389.

[11] Бр. 615. Светогробске библиотеке у Цариграду, А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 735.

[12] Попеченија Правосл. церкви о спасенији мира, С. Петербург 1894, 519.

[13] Требник, Москва 1855, л. 104, б.

[14] С. Петербург 1900, 773.

[15] Литургика, Београд 1967, II, 2, 183.

[16] Настољнаја књига, Харков 1900, 1225.

[17] 3емун 1910, II, 128, 129.

[18] О поминовенији усопших по уставу Православној церкви, у Вестник русскаго Западно-европејскаго патријаршего екзархата, Париз 1974, бр. 85-88, сгр. 222.

[19] Гоар, Евхологион, Венеција 1730, 424.

[20] Дмитријевскиј, н. д. 136.

[21] Гоар, Евхологион, после друге статије „свештеник узглашава: Јако ти јеси…“ (425); По III п. кан. јектенија „И по узгласу катизма“ (428); исто на крају опела: „И молитва свештеника. По возгласу…“ (432).

[22] Рукоп. ман. Св. Саве Освећеног бр. 373, XV в., кад се дође у храм: Велика јектенија с прозбама за покојника… Пресвјатују, Пречистују… Јако ти јеси… (Дмитријевскиј, н. д. 529).

[23] Дмитријевскиј, н. д. 676.

[24] Рукоп Евхологиј, Ватопедске библиот. бр. 134, из 1538. г., на крају опела јектенија. „Онда тајно молитву Боже духов…“ У истом рукопису, на опелу монаха јектенија „Помилуј нас Боже и остало, Молитву тајно Боже духов“ (Дмитријевскиј, н. д. 771); Евхолог. Есфигменске библ. бр. 214, XVI в., у опелу монаха, пошто се дође у храм, по 90. пс. и јектенији: „Свештеник тајно молитву: Боже духов“ (Дмитр. 847). У Чину опела монаха, по првој статији 17. катизми: „И тако прозбе од ђакона, молитва јереја тајно и возглас…“ (Гоар, н. д. 439).

[25] Изд. Апосг. Диакониа, Атина 1968, 237, 198.

[26] Исто, стр. 211.

[27] Исто, стр. 218.

[28] Изд. Саливеру, Атина, без год. издања.

[29] Стр. 24, 25.

[30] На крају овог чина налазимо примедбу: „Сије убо посљедованије, јакоже више речесја, појетсја и о женах и отроцјех православних, измјењајему токмо имени, мужеска полу или женскаго, сирјеч рабаТвојего, или раби Твојеја, а не иноје“ (л. 92а, 92б). Још с више детаља налази се ова примедба у Гоаровом Евхологиону: „Треба да се зна да овај чин бива и за упокојене жене, иако неки расејаше штампом чинове посебно за жене и децу. Па се чудим како заборавише да штампају и за евнухе особит чин, и за цареве! Овај, дакле, чин, као што је горе изнет, поје се и женама, и деци православних, мењајући само мушко име у женско, и ништа друго“ (стр. 433). Из тога се да закључити да је првобитно исти чин опела био како за одрасле тако и за децу. Тек у доба из кога потичу рукописи које је за своје издање употребио Гоар јавља се посебно опело деце, а то као нешто ново, изазива код појединаца негодовање. У грчким рукописима које је објавио Дмитријевскиј јавља се посебан чин опела деце крајем XV в. (рукописни Евхологион манастира Св. Саве Освећеног, бр. 369, из 1497 г., стр. 451) сличан садашњем чину.

Како по учењу Цркве нико није чист од греха пред Пречистим Богом ма и један дан живео на земљи, није сувишно молити се за опроштење грехова и спасење и на опелу деце, те се општи чин опела може употребљавати и за њих. Али ипак, поједини изрази у молитвама чина погреба одраслих, на опелу детета звуче тешко (нпр. да им Господ опрости грехе „речима, или делима, или помислима“ [Због тог разлога биће да код Грка, код којих је јектенија за упокојену децу иста као и за одрасле, долази с примедбом да се узима само за одраслију децу а за одојчад не узима, него само: Господу помолимсја, пред молитву Храњај младенци… коју они узимају на опелу деце, уместо Боже духов]; или: Где је сада привезаност за свет, где старање за привремено, где је злато и сребро…). Отуда је у Цркви доцније надвладало гледиште да на опелу деце главна мисао буде не опроштење грехова, него милост Господа, Који, знајући бол Своје Мајке при Његовој смрти, олакша бол родитеља за дететом (I тропар IX песма канона), а душу детета, по Својим речима: „Пустите децу нека долазе к мени…, јер је таквих Царство Небеско“ (Лк. 18, 16), и: „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Лк. 18, 16-17; Мт. 18, 3; Мр. 10, 14-15), уведе у рајска насеља. Посебан чин опела деце, до 7 година, постоји сада у целој Православној цркви.

[31] Пред возгласом Јако ти јеси… нема ознаке „возгласно“, него Господу помолимсја.

[32] На крају опела у храму, тропари Со духи праведних и јектенија не узимају се, него по Богородичну „Молитвами рождшија тја…“ одмах долази отпуст (стр. 451).

[33] Октоих, Москва 1898, л. 84a; Типик, Москва 1877, л. 20б.

[34] На прозбу: Јако да Господ Бог учинит духи их идеже вси праведни покојет се, одговарало се: Тебе Господи (вероватно да би било слично јектенијама на другим чиновима и Литургији), а не Господи помилуј, као што је данас, а што боље одговара смислу прозбе.