НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Начин читања Еванђеља на српском језику

 

ПИТАЊЕ: На јутрењи и Литургији, пред читање Св. Еванђеља на српском језику, неки свештеници говоре: „Читање Светога Еванђеља по Матеју“, а други: „Читање Светога Еванђеља од Матеја“.

Зашто и у овим ситницама долази до разлика? Или оне имају неки озбиљнији смисао, те онда: Шта је ту боље и правилније, па да сви прихватимо?

Још и ово: Једни свештеници читају Еванђеље на савременом језику као сваки други световни текст, а други на начин као што се чита на црквенословенском, рецитативом. Може ли се и ту доћи до једногласија?

 

ОДГОВОР: У грчком новозаветном тексту, изнад сваког од четири Еванђеља, стоји предлог „ката“. Он иде уз два падежа, други и четврти. Овде стоји са четвртим, у коме, поред других нијанси у значењу, значи „по“: ката Матхеон – по Матеју, ката Лукан – по Луки.

Јасно нам је да еванђелисти нису износили своју науку, своје Еванђеље, него „Еванђеље Исуса Христа“ (Мр. 1, 1), „Еванђеље Христово“ (2 Кор. 9, 13), добру, радосну вест, проповед, учење, живот и рад Господа Исуса Христа. Као помоћници, сарадници Божји,[1] они су то само изложили, забележили. У ствари, као што каже Св. Иринеј Лионски, постоји „једно Еванђеље у четири облика“ (тетраморфон то евангелион), или „четири књиге једног Еванђеља“ (quatuor libri unius evangelii), како вели Блажени Августин.[2] Предлог „ката“ треба да означи ето ту чињеницу да су Христово Еванђеље, Његову науку, не своју, изложили Матеј, Марко, Лука и Јован, или речено у трпном облику: Еванђеље Христово написано је „по“ или „од“ Матеја, Марка, Луке и Јована.

Но при томе треба имати у виду да предлог „ката“ није употребљен први пут тада да би означио овај смисао еванђелских текстова, него је код Грка употребљаван и раније те се говорило: „И катх, Иродотон историа“, Херодотова историја, Историја по Херодоту, како ју је изложио Херодот. Тим предлогом хоће да се каже: Не пише историчар историју као песник песму, или драму и приповетку, него је дужан да стварне историјске догађаје и личности изнесе што објективније. Он само излаже и објашњава догађаја, њихове везе, узроке и последице, не ствара их, не измишља. Његова „Историја“ није његова у смислу у коме је песма песникова, него је то „Историја“ како ју је он изложио, по његовом излагању, излагању од њега. Дакле, слично оном смислу у коме је овај предлог употребљен у изразу: „Евангелион ката Матхеон“, и „Читање Св. Еванђеља по (ката) Матеју“.

Шта предлог „ката“, у наведеним примерима, собом исказује јасно нам је. Јасно нам је, такође, да би то у преводу на српски језик требало да искаже наш предлог „по“. Да ли он то исказује? Сматрам да не исказује.

Пре свега, у словенским рукописима и најстаријим, колико сам имао могућности да видим,[3] на том месту стоји не предлог „по“, него „от“: Св. евангелие от Матеја, от Марка, од Луки, от Иоана. Не може се претпоставити да је до тога дошло случајношћу, да Св. браћа Кирило и Методије, и њихови ученици, нису разликовали значења ова два предлога и да нису уочили да се они у другим приликама не могу заменити један другим.

Друго, и у данашњем нашем језику кад се каже да су неки чланак, или књига написани „по“ том и том писцу, онда то значи да је неко други наведени чланак препричао, или његове закључке усвојио и изложио. Онако отприлике како у грчком изражава реч „ката“ у изразу „ката Омирон“, по речима, према казивању Хомеровом, „ката Тхукидидин“, према Тукидиду, по речима Тукидидовим.[4] Тај смисао реч „по“ свакако је имала још у већој мери у оно старо време када „Словене не имехон книг“, кад словенски народи нису имали писма ни књижевности, те се није могло ни рећи да се по том и том писцу нешто излаже. Али се свакако говорило да се по казивању тога и тога нешто схватило и закључило. Пошто није било писане историје, још мање се могло доћи до појма да историјска казивања писац друкчије ствара него песник, научник и философ своја. Стога није било ни потребе да се тај смисао прида предлогу „по“, те он то значење није имао тада, нити га је добио до данас. И тада и данас смисао исказан активом, да је Еванђеље Христово изложио Матеј, пасивом би се пре исказао речима да је Еванђеље Христово изложено „од“ Матеја, него „по“ Матеју. Исто тако да је „Историја“ написана „од“ Херодота, а не „по“ Херодоту. Сматрам да је то био разлог што су Св. браћа грчку реч „ката“ превела са „от“, а не са „по“, и да би они, кад би данас преводили, грчки узглас, на Литургији и другим приликама: „Ту агиу Евангелиу ката Матхеон то анагносма“, превели речима: „Читање Св. Еванђеља (изложеног) од Матеја“, као и онда, у оно старо време, а не „по“ Матеју.

Размотривши, дакле, предлог „по“, у натпису Еванђеља, видели смо да он не казује да су писци Еванђеља Матеј, Марко, Лука и Јован, него пре да су то неки други, који су та Еванђеља написали по казивању наведене четворице.[5] Још мање нас ова реч непосредно упућује на чињеницу да еванђелисти излажу Еванђеље Христово, не своју науку. Ово обоје нам реч „по“ казује тек накнадно, кад из тумачења схватимо и усвојимо да су они писци и да износе науку Христову.

Реч пак „од“, у натпису Еванђеља, или у узгласу „Читање Св. Еванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована“, од наведених двеју чињеница, непосредно нам казује једну од њих – да је писац Матеј, Марко…, а накнадно, по тумачењу, доводи нас на мисао да су Еванђеља наука Христова, изложена од Матеја, Марка, Луке и Јована.

Не сматрам да би употреба речи „по“ овде била баш погрешна, него да је на то место мећу не њене изражајне особине, њено значење, него научни разлози, да би она као терминус техникус изразила чињенице које изражава грчка реч „ката“, од којих она стварно не изражава ниједну. Стога инсистирање на изразу „по“, као специфично еванђелском, адекватном грчком „ката“, према изнетом, у најмању руку не одговара. Поготово што грчки натписи над Еванђељима, са предлогом „ката“, не потичу од самих еванђелиста и новозаветних писаца, како се и ту и у литургичкој употреби јављају врло рано.[6]

Много је, дакле, саветније да се у наведеним случајевима употреби реч „од“, управо да се она – употребљавана код свију православних Словена и римокатоличких Хрвата глагољаша, више од хиљаду година – остави на свом месту у употреби и надаље. При томе да нас не буни то што се реч „по“, из изнетих разлога, налази у преводу Литургија о. Јустина Поповића, проф. Емилијана Чарнића, у преводу Новог Завета проф. Димитрија Стефановића, Е. Чарнића, Комисије Св. Архијерејског Синода, хрватском савременом преводу Новог Завета и литургичкој употреби код Хрвата католика. Него да узмемо у обзир чињеницу да је превод Служебника, на српском говорном језику Комисије Св. Арх. Синода из 1988. год. задржао предлог „од“: Читање Св. Еванђеља од Матеја, од Марка… То је званични превод Српске православне цркве и њега се сада треба сви да држимо.

Што се пак тиче начина читања у цркви, текста Светог Писма, из дубоке старине имамо доказа да је он читан на свечанији начин, друкчије од обичних световних текстова. Блажени Августин је забележио упутство Св. Атанасија Великог да текст псалама треба произносити тако да то буде више читање него певање.[7] На тај се начин у Православној цркви до данас читају рецитативом псалми, паримије, канони и други текстови. Дела апостолска и посланице Св. апостола читају се на свечанији, а Св. Еванђеље на још свечанији начин. Тиме већ спољашњим произношењем указујемо част речима Божјим, опомињући и себе и слушаоце да је друго оно што казује Бог, а друго оно што казују људи.[8]

 

Гласник, октобар 1989.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] 1 Kop. 3, 9.

[2] Др Димитрије Стефановић, Четири канонска Еванђеља, Срем. Карловци, 1919, 4.

[3] Од старих текстова, писаних глагољицом, размотрио сам: Зографско Еванђеље, крај XV., И. В. Јагић, Берлин 1879; Маријанско Еванђеље, XI в., И. В. Јагић, С. Петербург 1883. г.; Асеманово Еванђеље, XI в., Ф. Рачки, Загреб 1865; Еванђеље Савине књиге, XI в., И. Срезњевскиј, С. Петербург 1868; Остромирово еванђеље, XI в., А. Востоков, С. Петербург 1843, Кукуљевићев Мисал, XII в. у Ст. Новаковић, Примери старе књижевности, Београд 1904, 622. Од ћирилских наших рукописа: Мирослављево Еванђеље, XII в., Н. Родић и Г. Јовановић, Београд 1986; Дечанско Четвороеванђеље, XIII в., јагић, у Маријинско Еванђеље, под текстом, стр. 1. Рукописни Требници: Дечански: бр. 119, 120, 130, XIV в.; бр. 132, XV в.; 134, XVI в. Патријаршијске библиотеке: бр. 227, XIV в.; 108, XV в.; бр. 117, 214, 238, 255, Божидара Вуковића, XVI в.; бр. 4, 216, XVII в.

[4] Упор. И. Х. Дворецкиј, Древњегреческо-рускиј словар, Москва 1958, I, 881.

[5] Овако је реч „ката“ у IV веку схватао и тумачио манихејски епископ Фауст, из северне Африке, кога је слушао, а доцније с њим полемисао Блажени Августин. (Исповијести, превео Стјепан Хосу, Загреб 1973, к. V, стр. 86, 349, 354; др Дим. Стефановић, н. д. стр. 3).

[6] Др Дим. Стефановић, н. д. стр. 3; др Војислав Јанић, Увод у Нови Завет, Београд 1924, 37.

[7] Уп. М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 170.

[8] Уп. Еп. Павле, Питања (и одговори) чтецу производство, Београд 1988, 23.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *