NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Način i redosled celivanja ikona u hramu

 

PITANJE I: U mnogim crkvama stoji na celivaonici pored ikone još Krst i Evanđelje. Kojim se redom oni celivaju i da li poredak u tom pogledu ima značaja?

PITANJE II: U jednom našem manastiru ima kip Svete Bogorodice u sedećem stavu, sa detetom Hristom na krilu. Mnogi od vernih koji dolaze celivaju Hrista ili Svetu Bogorodicu u lice. Monahinja veli da to ne valja, nego da treba celivati ruku Hristovu ili Bogorodičinu. Zbog čega to ne bi bilo dobro kad to oni čine iz ljubavi i pobožnosti?

 

ODGOVOR: Po crkvenim propisima, na celivaonici – analogiju, tetrapodu – na sredini crkve stoji ikona Svetog kome je hram posvećen, a koja se na velike praznike Hristove i Bogorodičine, i njihova poprazništva, kao i na praznike Svetih s polijelejem i bdenijem, zamenjuje prazničnom.[1] Evanđelju tu nije mesto, kao ni krstu. Samo na nedeljnom jutrenju, pošto se pročita, iznosi se Evanđelje radi celivanja, te ga sveštenik drži stojeći na sredini hrama (mesi tu nau),[2] ili ga stavlja na celivaonicu,[3] uz hramovnu ikonu, tako da ikona bude s desne strane, a Evanđelje s leve.[4] Krst se iznosi kod nas na celivaonicu na Krstovdan (i stoji do odanija); na dan Proishoždenija čestnih drev čestnago i životvorjaščago kresta (1. avgusta), i Krstopoklonu nedelju. Evanđelje i krst inače po pravilu treba da stoje na Časnoj trapezi.

No, bez obzira kako su na to mesto hrama došli, kad se nađemo pred krstom, Evanđeljem i ikonom na celivaonici, po odluci Sedmog Vaseljenskog sabora mi smo dužni da im ukažemo poštovanje „celivanjem i klanjanjem poštovanja, ali ne istinskim služenjem koje, prema našoj veri, pripada samo Božanskoj prirodi“.[5] U ovoj odluci Sabora izjednačuju se Svete ikone s Časnim krstom i Evanđeljem, ali je tu reč o ukazivanju istog načina poštovanja, a ne o redu po kome se ono njima treba da ukazuje.

Da bi pak sve bilo „lepo i uredno“ (evshimonos ke kata taksin), kako veli Sveti apostol Pavle (1 Kor. 14, 40), nije bez značaja i red po kome treba celivati ove Svete predmete. Tim se pitanjem pozabavio Sveti Nikodim Svetogorac u svom Pidalionu veleći: „Prvo se klanja Svetom Evanđelju“.[6] Kao razlog za to on navodi reči Svetoga Jovana Zlatousta, prema kojima „ono što su Sveti rekli slike su (ikones) njihovih duša“. Otud Sveti Nikodim zaključuje: „I reči Svetog Evanđelja su slike (ikones) duše i srca Gospoda“.[7] Stoga, dakle, treba ukazati najpre poštovanje Svetom Evanđelju. „Zatim krstu“ – nastavlja Sveti Nikodim – „onda ikoni Hristovoj, ikoni Svete Bogorodice i dalje ikonama Svetih… po redu originala (ličnosti Svetih) i važnosti, tako sledi i red klanjanja njihovim ikonama“.[8]

Po ovom, dakle, redu treba postupati i danas.[9]

Na pitanje šta treba celivati na ikonama Gospoda, Svete Bogorodice i Svetih, koji deo tela, smatram da je doličnije celivati njihovu ruku nego lice. Jeste, zbog ljubavi prema nama Gospod je sišao na zemlju i postao čovek, podneo razne muke i smrt, u Pričešću nam dao Telo i Krv Svoju, u Evanđelju nauku Svoju, usinio nas Bogu i dao pravo da Mu se obraćamo rečima: „Ava, Oče!“ (Gal. 4, 6), da budemo „sugrađani sa Svetima i domaći Božji“ (Ef. 2, 19). Zbog ljubavi prema Bogu i bližnjima, i Sveti su nam bliski i svoji. No ipak, svagda treba imati na umu koliko su Sveti i Sveta Bogorodica duhovno iznad nas, a pogotovo Gospod Isus Hristos. Stoga i u pogledu pokazivanja poštovanja i ljubavi prema njima moramo ih odvajati od bliskih nam i dragih ličnosti na zemlji. Takav stav smirenosti reći će nam onda da je bolje i prikladnije celivati njihovu ruku ili nogu, nego lice. S pravom se u Kalendaru „Crkva“ za 1934. godinu preporučuje vernima: „Celivanje Sv. Jevanđelja, krsta, moštiju i svetih ikona treba propratiti s tri pobožna (mala) poklona; dva dolaze pred celivanjem, a jedan posle celivanja. Pri celivanju ikone Hrista Spasitelja treba celivati noge; Božje Matere i svetitelja – ruku, a na nerukotvorenom snimku (obrazu) Spasiteljevom i Glavi Jovana Preteče – vlasi“.[10]

Dobro, dakle, upućuje verne pomenuta monahinja, ako to čini mirno i sa smirenošću, te će i verni učiniti dobro ako njen savet mirno i sa smirenošću prihvate.

 

Glasnik, maj 1977.

 

NAPOMENE:


[1] Crkvenoslovenski Tipikon, Moskva 1877, gl. 2, l. 7. I po grčkom rukopisnom Tipiku Andrejevskog skita na Atonu, iz XV v., „arhijerej ulazi u crkvu i klanja se stavši u sredinu crkve, zatim celiva ikonu koja stoji nasred hrama, pa uzlazi u svoj tron“ (A. Dmitrijevskij, Tipika, Kijev 1895, I, 164). Up. i episkop Melentije, Pravilnik, Beograd 1904, I, 63.

[2] To se mesto označavalo krugom od mermera u raznim bojama ili ornamentima, i zvalo još grčkom rečju omfalos (bukvalno – pupak). Up. Mansvetov, Cerkovnij ustav, Moskva 1885, 199.

[3] Nikoljskij, Posobije, S. Peterburg 1900, 297; S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 782; episkop Melentije, n. d. I, 63; V. Nikolajević, Veliki Tipik, Beograd 1971, 27; V. Iljin, Vsenoščnoje bdenije, IMKA Pres, Pariz, bez godine izdanja, 106, 107.

[4] Po Nikolajevićevom Tipiku obratno, n. d. 20. Izgleda da je Evanđelje dospelo na celivaonicu najpre u seoskim crkvama, gde je ostavljeno da bi ga mogli celivati verni koji nisu stigli na jutrenju, nego tek na Liturgiju.

[5] Pidalion, izd. Astir 1970, 317.

[6] N. d. 318.

[7] N. d. 319.

[8] Isto.

[9] Pravilno postupa, kad na kraju zakletve koju polaže pred svoje rukopoloženje, novi sveštenik najpre celiva Evanđelje, a zatim krst Gospoda Isusa.

[10] Str. 116, t. 7.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *