NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da li rukopoloženje za episkopa oslobađa monaških zaveta?

 

PITANJE: U crkvenim krugovima postoji mišljenje da se sveštenomonah, izabran za episkopa, rukopoloženjem u ovaj čin oslobađa od monaških zaveta koje je položio.

Koje su osnove ovog mišljenja i praktično kakve posledice?

 

ODGOVOR: Od početka je u Crkvi pored oženjenih bilo i neoženjenih episkopa, a zatim onih koji su na taj položaj došli iz monaštva. Na osnovu primera apostola Pavla iz principa koji je on obrazložio, da bezbračnost stoji na višem duhovnom stepenu od braka (Ko je neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, a koji je oženjen brine se za svetsko, kako će ugoditi ženi; Ko svoju devojku udaje dobro čini, 1 Kor. 7, 32, 33, 38),[1] u Crkvi je od starine davan smisao rečima 1 Posl. Timoteju (3, 2) da „episkop treba da je jedne žene muž“, ne da je time „apostol zakon izdao – da episkop mora biti oženjen – nego da je hteo samo snishoditi prema pojmovima svoga vremena o bračnom životu“, kako veli Sveti Jovan Zlatoust.[2] Apostol je tim rečima izrazio samo dopuštenje „da mogu jednu ženu imati, jer je zapovjed Jevanđelja tek u začetku bila: neznabošci nijesu imali pojma o djevičanstvu, a Judejci ga nisu ni dopuštali, jer su rađanje djece smatrali blagoslovom; pa pošto je u ono vrijeme bilo gotovo nemoguće naći čovjeka koji bi čuvao tjelesnu čistotu, to apostol i nalaže da se rukopolažu takovi ljudi između oženjenih koji su samo jednu ženu imali“.[3] Čim je pak Crkva ojačala, princip da se prvenstveno postavljaju bezbračni za episkope izražen je već u Apostolskim Ustanovama: „Dobro je da je on bez žene; a ako ne, onda jedne žene muž“.[4]

Kad su u borbi sa jereticima monasi pokazali osobitu revnost u odbrani evanđelskih istina, te se ima po rečima Sozomena „narod divio vrlinama i djelima kaluđera i smatrao je istinitim samo ono što su mu kaluđeri propovijedali“,[5] episkopi su bili birani osobito između njih, dok najzad Šesti Vaseljenski sabor nije doneo odluku da episkopi moraju živeti bezbračno (12. i 48. kanon). Docnije se postavlja pravilo da episkopi mogu biti samo monasi, a oni koji bi bili izabrani van monaške sredine, moraju biti zamonašeni pre rukopoloženja za episkopa: „Ako neko nije prethodno monah, ne može biti episkop“.[6] Početkom XV v., Sveti Simeon Solunski piše: „Ova visoka čast (episkopska) sada se već gotovo svuda poverava kaluđerima… A ako nađeš nekog da je bio postavljen na episkopstvo van monaškog života, znaj da je od takvog Crkva uvek prethodno zahtevala da primi kaluđerski čin“.[7] U Crkvi predratne Srbije čl. 23. Zakona o crkvenim vlastima naređuje: „Izabrano lice, ako nije, treba da, pre posvećenja, stupi u monaštvo i pređe sve crkvene činove do episkopa“.[8] Tako je ostalo do danas.

Kroz celu svoju istoriju Pravoslavna crkva nikada nije smatrala nesaglasnim monaštvo i arhijerejski čin.

No tokom vremena javljali su se glasovi da episkopu-monahu vršenje episkopskih dužnosti smeta vršenju monaških, i obratno. U doba Svetog Atanasija Velikog, hermopoljski episkop Drakontije, koji je pre nego što je postao episkop bio nastojatelj manastira, u vreme gonjenja od arijanaca napusti eparhiju i vrati se u manastir izgovarajući se da kao episkop ne može da živi monaški. U nameri da ga posavetuje, Sveti Atanasije mu upućuje pismo u kome ga opominje: „Nisi ti jedini bio nastojatelj manastira, niti jedini voljen od monaha. Nego znaš da je i Serapion monah i beše nastojatelj tolikih monaha. Nije ti nepoznato kolikih je monaha bio otac Apolos. Znaš Agatona i nije ti nepoznat Ariston. Sećaš se Amonija koji se upokojio iza Serapiona. Možda si čuo za Muita u Gornjoj Tivaidi i možeš doznati o Pavlu u Latu i o mnogim drugim… Stoga, imajući ove za ugled …, ne govori, niti veruj onima koji govore da je episkopstvo uzrok greha, niti da od toga dolazi povod grehu. Jer možeš i kao episkop da gladuješ i žeđuješ kao Pavle. Možeš da ne piješ vina kao Timotej i sam da postiš kao što je Pavle činio. Da bi tako, posteći kao on, i žeđujući nepijenjem pojio druge učenjem“.[9]

Još isključivije mišljenje o nesaglasnosti monaštva i episkopstva javlja se u novije vreme. U razgovoru sa carigradskim patrijarhom Joakimom Š, 1905 god., prof. Moskovske duhovne akademije A. Kapterev govorio je: „Po mome mišljenju kaluđerstvo i arhijerejstvo, po samoj svojoj prirodi, ne mogu se trpeti u jednoj istoj ličnosti; oni se uzajamno isključuju“.[10] Ovu tvrdnju Kapterev obrazlaže time što se monasi zavetuju na bezuslovnu poslušnost, besprekornu smernost, odriču se od svega svetskog u neprekidnoj brizi za svoje spasenje. „Međutim, kao arhijereji, ti isti monasi“ – veli – „žive stalno u svetu… bave se poglavito svetovnim poslovima, imaju ogromnu, gotovo suverenu vlast nad drugima, zahtevaju od drugih bezuslovnu poslušnost, kažnjavaju i odlikuju svoje potčinjene… okruženi spoljašnjim bleskom, raskošnošću i znacima poštovanja, da ni po spoljašnosti u arhijereju nema ničeg monaškog“.[11]

Ovako zaoštreno stanovište pokazuje crte jednog racionalističko-laičkog gledišta na tako krupna pitanja u Crkvi kao što je monaštvo i episkopstvo. Da ostavimo po strani paradoksalnu tvrdnju profesora duhovne akademije da su episkopske dužnosti „poglavito o svetovnim poslovima“. Ali kad bi monaštvo i episkopstvo stojali jedno prema drugom u takvoj opreci da onaj koji hoće da bude dobar monah neminovno mora da bude rđav arhijerej, a ko hoće da bude dobar arhijerej neminovno mora biti rđav monah, kao što tvrdi profesor Kapterev, kako da to ne primeti Sveti Atanasije ili drugi od Svetih, a pogotovo cela Crkva kroz vekove? Naprotiv, toliko mnoštvo svetih monaha koji su ujedno bili vanredni episkopi, u celoj Crkvi, pa i Ruskoj – Sveti Atanasije Veliki, Sveti Vasilije Veliki, Sveti Grigorije Bogoslov, Sveti Jovan Zlatoust, Sveti Dimitrije Rostovski, Sveti Sava srpski i dr. – demantuju ovo gledište u principu. Zato se na njega ne bismo ni osvrtali. No, s obzirom na postavljeno pitanje, razmotrićemo sva tri monaška zaveta, da vidimo za koji bi se to od njih moglo reći da stoji u takvoj suprotnosti sa arhijerejskim dužnostima da bi Crkva bila prinuđena da monaha-episkopa od toga razrešava.

Posle jasno iznetog stanovišta Svetog Atanasija da episkopstvu ne smeta život u siromaštvu, skromnoj hrani i uzdržavanju od pića, očigledno da monah može ispunjavati zavet siromaštva i kao episkop.[12] Pogotovo ako uzmemo u obzir i odluku 96. kanona Trulskog sabora koja zahteva od sviju hrišćana da podražavaju Spasitelja u skromnosti života, te izbegavajući taštinu i spoljašnje ukrašavanje, „unutrašnjeg čoveka više nego spoljašnjeg ukrašavaju u vrlinama i dobrim i neporočnim postupanjem“, preteći odlučenjem onima koji bi činili suprotno.[13] Još detaljnije iznosi ovaj princip 16. kanon Sedmog Vaseljenskog sabora: „Svaka raskošnost i nakit tijela protivna je svešteničkom činu i staležu. Radi toga episkopi, ili klirici, koji se kite sjajnim i raskošnim haljinama, imaju se popraviti, a ako ostanu uporni, neka se podvrgnu kazni. Tako isto i koji se mažu mirisavim mastima“. Pri tome se Sabor poziva na reči Svetog Vasilija Velikog: „Sve što se ne upotrebljava radi potrebe nego radi nakita potpada prigovoru sujetnosti“.[14] Hrišćanstvo se stoga nikad nije saglašavalo sa luksuzom i rasipnošću ni kod laika, a pogotovo kod klirika i monaha, nego je na to uvek gledalo kao na zloupotrebu i odstupanje od pravog hrišćanskog puta.[15]

Prema ranije iznetim principima o braku i bezbračnosti, jasno je da ni monaški zavet devstvenosti ne predstavlja sobom nikakvu protivnost arhijerejskom činu, pogotovo od Trulskog sabora i naredbe njegovog 12. i 48. kanona da episkopi moraju živeti bezbračno. Nema, dakle, ni potrebe ni mogućnosti da se episkop hirotonijom oslobađa od njega. I bivši profesor Crkvenog prava na Beogradskom univerzitetu, Dr Čedomilj Mitrović, veli da se pomenutim dvama zavetima ne može prigovoriti da bi ma u čemu bili smetnja monahu-episkopu za ispunjavanje episkopskih dužnosti: „Ni mladenaštvo ili bezbračnost, kao god ni odricanje od prava na ličnu svojinu ne sadrže u sebi ništa što bi krnjilo prava episkopske vlasti ili bi uopšte ma u čemu drugom bilo protivno episkopskom pozivu. Tu se poklapaju dobrovoljni podvizi monaha (po položenim zavetima) s jedne, s dužnostima episkopskog zvanja, s druge strane“.[16]

Ostaje nam još da razmotrimo monaški zavet poslušnosti i njegov odnos prema „gotovo suverenoj vlasti“ koju episkop ima, prema izrazu prof. Kaptereva. Pre svega smatram da bi bilo potrebno reći za ovu tvrdnju da je hiperbolična, jer je u osnovi netačna. Crkva takvu vlast niti je mogla dati kom episkopu, niti mu je priznati. Gde se može govoriti o „suverenoj vlasti“ kod onih koji su dužni da ispunjavaju zapovest Spasiteljevu: Znate da carevi zemaljski gospodare nad narodom i velikaši čine im nasilje. Među vama da ne bude tako, nego koji hoće da bude među vama prvi, neka vam bude sluga… (Mt. 20, 26, 27). Sem toga, Sveti Ignjatije Bogonosac izlaže kao neprolazni princip da u Crkvi nema nikog ko nad sobom ne bi imao vlasti kojoj se dobrovoljno potčinjava: „Verni neka se pokoravaju đakonima, đakoni prezviterima, prezviteri episkopu, episkop Hristu kao On Ocu“.[17] Niko, dakle, od ljudi u Crkvi nema pravo da sebe smatra suverenim. Zato kad episkop zahteva poslušnost i sveštenici se zaklinju da će mu se pokoravati kao Hristu, to ne znači pokoravanje episkopu i njegovoj suverenoj vlasti, nego pokoravanje onom što on naređuje slušajući Hrista. A kad on od drugih, kao i od sebe traži pokoravanje volji Božijoj, izraženoj u Svetom Pismu i kanonskim propisima Crkve, nepokoravanje tome ne znači nepokoravanje episkopu, nego Bogu.

S druge strane, pogrešno bi bilo shvatati da zavet poslušnosti koji monah polaže znači slepu pokornost koja bi od njega načinila stvar, automat. Lepo o tome kazuje prof. Muratidis: „Monah je unutrašnje slobodna ličnost… Zahtevana do smrti poslušnost ide dotle da se monah odriče svoje volje, ali ne i rasuđivanja… Ako bi zapovesti igumana bile u suprotnosti s Božjim zapovestima, tada ne samo da je u pravu, nego je i dužan da ih ne posluša“.[18] Kad su bivale u opasnosti osnovne istine hrišćanske vere od jeretika, i kad su i pojedini episkopi i igumani, saglašavajući se sa jereticima, zahtevali pokornost lažnom učenju, monasi su im se suprotstavljali ne smatrajući to narušavanjem zaveta poslušnosti. Za takav stav oni su nalazili oslonac u zapovesti Svetog Vasilija Velikog: „Ako nam narede nešto protiv Gospodnje zapovesti, što bi je kvarilo ili prljalo, tada je vreme da se kaže: Treba se više pokoravati Bogu nego ljudima, sećajući se Gospoda koji veli: A za drugim neće da idu, nego beže od njega, jer ne poznaju glasa njegova (Jov. 10, 5), i apostola koji se usuđuje radi naše sigurnosti da se suprotstavi i samim anđelima kad kaže: Ako mi sami, ili anđeo s neba propovedi vam, Evanđelja drukčije nego što vam propovedismo, neka je anatema. Iz toga se poučavamo, da ako bi neko bio veoma valjan i uzvišen slavom, a zaboravljao ono što Gospod naređuje, ili nagovarao da činimo što on zabranjuje, treba da od toga beži i da je mrzak svakome koji ljubi Boga“.[19]

Na taj način monah i kao episkop, naređujući i upravljajući drugima, ni najmanje ne narušava svoj zavet poslušnosti. On, naime, i episkopske dužnosti i vlast naređivanja i upravljanja prima kao svoje poslušanije. Ako on kao episkop više nije obavezan da postupa kao kad je bio u manastiru potčinjen naređenjima igumana i starca-ave, on nije oslobođen od vlasti i poslušanija Hristu uopšte i neposredno od vlasti Arhijerejskog Sabora. Njegovo poslušanije i u manastiru, predavanje na rukovodstvo starcu-avi i obaveza da mu se pokorava Hristovim zapovestima, koje su starac i ostali u manastiru, iskustvom, opitom uveli u život, bilo je da bi uz njihovu pomoć i on to dostigao, ojačao volju u dobru, stekao, pored drugih, vrlinu smirenosti i uzrastao u dobru do visine rasta punoće Hristove (Ef. 4, 13). Kao što tačno primećuje prof. Č. Mitrović: „Zavetujući se na poslušnost prilikom postriga, monah ne čini to da bi se zauvek odrekao svoje volje, već da bi se naučio da vlada njom, i da je pojača i učvrsti u samopožrtvovanju“.[20]

Prema ovom principu postupalo se kroz vekove u pravoslavnim manastirima, te su za starce-duhovnike i igumane postavljani oni između bratstva koji su se duhovno toliko uzdigli da su mogli rukovoditi dobru ne samo sebe, nego i druge. Oni su primali ove dužnosti ne kao oslobođenje od zaveta poslušnosti, nego, naprotiv, kao svoje poslušanije; ne sa željom da drugi služe njima, nego da sami služe drugima, da „budu sluge sviju“. Pri zapovedanju i kažnjavanju oni nisu tražili pokoravanje sebi, niti slavu svoju, nego pokoravanje Bogu i slavu Njegovu.[21]

Na isti način Crkva je postupala i pri postavljanju monaha na episkopsku službu. Postavljala je one između njih koji su imali snage da žive sveto u monaškim podvizima i predano vrše dužnosti episkopa. „Iz istorije znamo da je Pravoslavlje najveće predstavnike svoje našlo u onim episkopima koji su u kaluđerskim školama bili naučili da shvataju hrišćanstvo ne samo kao prost sistem dogmata, nego i kao nauke života, te su na taj način svojim neumornim radom i besprekornim životom uzdizali visoko zastavu hrišćanstva prednjačeći društvu u svim hrišćanskim vrlinama“.[22] Na drugom mestu prof. Mitrović kaže slično: „Kome je ukazana ta čast da kao monah bude nagrađen episkopskim činom,[23] pretpostavlja se da je taj već postigao krajnji cilj monaške discipline. Smatra se da je on putem bezuslovne poslušnosti i samopožrtvovanja već stekao sve one moralne osobine koje, sa, gledišta monaške discipline predstavljaju cilj, a sa gledišta pak crkvenopravne sposobnosti članova jerarhije, bitni uslov i to specijalno za dobijanje episkopskog čina“.[24]

Pored svega toga, prof. Mitrović će dokazivati da monaški zavet poslušnosti stoji u suprotnosti sa episkopskim dužnostima. Takav zaključak on će izvesti iz 2. kanona X pomesnog sabora, održanog za vreme patrijarha Fotija 879. g., „da ako koji episkop, ili drugi iz arhijerejskog dostojanstva, zaželi predati se kaluđerskom životu i staviti sebe na mjesto kajanja, ne može više prisvajati sebe arhijerejskog dostojanstva. Jer savjeti kaluđerstva sadrže dužnost poslušnosti i učeništva, a ne učiteljstva ili starješinstva i dotični obećavaju ne da će oni biti pastiri drugih, nego da će sami slušati pastire. Radi toga, kao što je već rečeno, ustanovljujemo da nikakav koji je uvršten u arhijerejski i pastirski imenik, ne smije spuštati se na mjesto onih koji bivaju vođeni od pastira i koji se kaju“.[25]

Na prvi pogled, kako primećuje Milaš, mogao bi se zaista steći zaključak: „Prema ovome, kaluđerstvo i episkopstvo kao da ne bi mogli biti u jednom licu“.[26] No ako stvar bolje razmotrimo, videćemo da težište nemogućnosti da episkop ostane na dužnosti episkopa ako se zamonaši, nije u tome „što bi mu se zabranjivalo kajanje kao nešto nepristojno i nedostojno, jer ono uvek zaslužuje pohvalu“,[27] kako veli i Valsamon, niti zbog života u siromaštvu i devstvenosti, nego zbog predavanja poslušnosti i rukovodstvu drugih, pošto episkop treba sam da rukovodi i poučava i upravlja. Nesumnjivo, dakle, da sabor smatra nesaglasnim episkopski čin koji neko već ima i zavet poslušnosti koji bi on posle toga položio.

No ako saborska odluka vidi u monaškom zavetu poslušnosti, položenom posle rukopoloženja za episkopa, smetnju za vršenje episkopskih dužnosti, nije li ovaj zavet, pita se prof. Mitrović, položen i pre episkopskog čina isto takva smetnja episkopstvu? I zaključuje da on to jeste.[28] Ali s obzirom na činjenicu, koju i sam iznosi, da je u Crkvi i pre ovog Sabora i posle postavljeno mnoštvo monaha za episkope, prof. Mitrović nas stavlja u kontradiktornu poziciju, s jedne strane, što tvrdi da „i pored svoje volje, baš i kad bi hteo, ni najiskusniji monah ne bi mogao strogo ispunjavati zavet bezuslovne poslušnosti, a da time ne povredi dužnost svoga arhijerejskog zvanja“.[29] A sa druge, zbog činjenice da samo monasi mogu biti rukopoloženi za episkope (bilo da su to već pre izbora, bilo da pre hirotonije, ako nisu monasi, moraju biti zamonašeni).[30] Kao jedinu mogućnost za izlaz iz ove protivrečnosti prof. Mitrović vidi u zaključku da 2. kanon X pomesnog sabora, pored zabrane episkopu koji položi monaški zavet da ostane episkop, „time u isto vreme izražava misao da ni monah posle posvećenja za episkopa ne može više ispunjavati zavet poslušnosti“.[31] Kao na potvrdu da 2. kanon ovog sabora ima taj smisao, on se poziva na jednu odluku Carigradskog sinoda iz 1389. g. koja glasi: „Treba kazati da se onaj koji iz monaškog reda bude izabran, oslobađa svojih zaveta ne samim izborom, već izvršenim nad njim aktom hirotonije za episkopa“.[32]

Međutim, iz činjenice koju sam prof. Mitrović uočava, da u 2. kanonu X Carigradskog sabora „nema ni reči o episkopima koji su izabrani iz monaškog reda“,[33] treba da nam je jasno da se 2. kanon ovog Sabora uopšte ne dotiče pitanja odnosa zaveta poslušnosti koji je monah položio pre izbora za episkopa, nego samo onoga koji bi on dao kao episkop. Za ovaj zavet Sabor veli da je nesaglasan sa episkopstvom, bilo da je pod tim podrazumevao postriženje u veliku shimu episkopa koji je to postao od monaha maloshimnika, kako smatraju Valsamon i ruski kanonista Jovan Smolenski,[34] bilo postriženje u malu shimu episkopa koji je na taj položaj došao iz mirskog sveštenstva.[35] Drugim rečima, Sabor smatra normalnim redosled: monaštvo pa episkopstvo, nikako episkopstvo pa monaštvo.

Izvlačiti iz odluke 2. kanona ovog Sabora zaključak da se „time u isto vreme izražava misao da ni monah posle posvećenja za episkopa ne može više ispunjavati zavet poslušnosti“, te da se od njega mora hirotonijom oslobađati, možda bi se i moglo da isti sabor nije doneo već pomenutu odluku: „Ako neko ne bude prethodno monah, ne može biti episkop“ (I tis mi monahos egeneto u ginete episkopos). Nemoguće je da bi Sabor, smatrajući da su monaški zaveti (ili makar jedan od njih, zavet poslušnsti) nesaglasni sa episkopstvom, mogao naređivati da neko ko nije monah, po izboru za episkopa, mora položiti monaške zavete samo zato da bi onda hirotonijom morao biti od njih razrešen. Nego je kao i cela Crkva dotle, i ovaj Sabor imao gledište da svi zaveti monaha koji postane episkop ostaju i dalje, ne smatrajući da mu u čemu smetaju u vršenju njegovih episkopskih dužnosti.

Druga je, razume se, stvar ako bi episkop maloshimnik uzeo na se veliku shimu, jer bi se on time ponovo zaricao na poslušnost nastojatelju i svemu u Hristu bratstvu. A ispunjavanje njihovih naredbi moglo bi dovesti do kolizije sa njegovim episkopskim dužnostima. Pored toga, kao velikoshimnik on bi se obavezao na strožu usamljenost, uzdržavanje od opštenja i razgovaranja sa svetom, stalno molitveno pravilo itd., što bi umnogome smetalo episkopskim dužnostima. Isto bi bilo ako bi neko bez monaškog čina postao episkop, pa onda položio maloshimničke zavete. On bi morao biti predan na rukovodstvo u monaškom životu starcu-duhovniku, što bi takođe sputavalo dužnost upravljanja i rukovođenja eparhijom. Pošto ni u jednom ni u drugom slučaju episkop ne bi mogao vršiti svoje dužnosti kako treba, kanon i propisuje da takav ne može ostati episkop.

To je, dakle, smisao ove saborske odluke. A naređenje istog Sabora da episkop može postati samo onaj koji je prethodno bio monah, svakako ne znači da se na ovaj stepen uzvodi koji bilo monah, samo zato što je monah i položio monaške zavete, nego onaj koji je u monaštvu toliko duhovno uzrastao da više ne potrebuje rukovođenje od drugih, već nasuprot tome može rukovoditi drugima na spasenje.

Zbog toga je gledište prof. Mitrovića da se rukopoloženjem episkopi oslobađaju zaveta poslušnosti proizvoljno i ne može se izvesti iz kanonskog učenja Pravoslavne crkve. Do ovog pogrešnog zaključka smatram da je on došao na osnovu svog uskog sholastičko-juridičkog stava u kome nema mesta da se u istoj ličnosti nađe i zavet poslušnosti i pravo zapovedanja. Na takvom istom stanovištu stoji i odluka Sinoda iz 1389. god. Ovakav stav ne može da sagleda da Crkva nije pravna ustanova, nego blagodatni duhovni organizam, suštinski nesravnjivo dublji i širi od sviju pravnih propisa, te stoga i postavlja stvar tako da onaj ko je jednom položio zavet poslušnosti, da bi mogao upravljati i izdavati naredbe, mora biti pravno oslobođen od zaveta poslušnosti. No kad bi to bilo tako, sa istim bi se pravom moglo postaviti pitanje: Da li zavet poslušnosti koji je monah položio, kad on postane iguman, čini smetnju njegovoj dužnosti upravljanja drugima, izdavanja naređenja i zapovedanja? Da li se iguman zato razrešava zaveta poslušnosti? Kada to biva, pri izboru, ili proizvodstvu za igumana itd.? Takva pitanja nije rešavao ni Sinod od 1389. g., ni koji bilo drugi, jer je Crkva uvek gledala na duhovničku, igumansku i druge dužnosti upravljanja kao na viši stepen poslušanija i na njih postavljala one koji su ih, osnaživši se prethodno u nižem poslušaniju, uspešno mogli vršiti. Iz pojedinih rukopisa vidimo da su postavljenja na ove dužnosti vršena u crkvi sa molitvom Bogu da braći na ovim poslušanijima daruje blagodatnu pomoć, ne smatrajući da bi ih zato trebalo osloboditi od zaveta poslušnosti. Starcu-duhovniku, kao i ostaloj starijoj bratiji u manastiru, koji su dotle naređivali i rukovodili sa novim igumanom, bivalo je jasno da to više ne mogu činiti, nego da od sada on njima treba da naređuje. Tu su činjenicu oni primili s ubeđenjem da je on duhovno dorastao da može to da vrši sa korišću za njih i za manastir. A on da, postavši iguman, ne može sprovoditi svoju volju, niti da je oslobođen od zaveta poslušnosti episkopu kao vrhovnom nastojatelju manastira i ostalim višim crkvenim vlastima.

Isto tako stoji stvar i sa episkopom. Ni on od igumana, ili jeromonaha, postavši episkop ne ostaje bez vlasti Arhijerejskog Sabora i konačno Hrista nad sobom. Kao što smo videli, dužnost upravljanja i zapovedanja znači traženje ispunjavanja evanđelskih i kanonskih propisa i od sebe i od drugih, a ne potčinjavanje drugih sebi i svojoj volji. Tako se isto dužnost pokoravanja i slušanja odnosi ne na nešto drugo, nego na evanđelske i kanonske propise. Ako se stvar ovako postavi, onda niti ima potrebe da se episkop oslobađa od zaveta poslušnosti, niti ima mogućnosti da ga od tog zaveta, koji u suštini znači poslušnost Bogu, ikad iko oslobodi.

Što se tiče praktičnih posledica navedenog sholastičko-juridičkog stanovišta kod episkopa koji se danas na njega pozivaju, one se svode uglavnom na to da sebe razrešavaju na mesnu hranu, iako su se po monašenju od nje uzdržavali. Na taj način praktično se stavljaju na stranu episkopa Drakontija i prof. Kaptereva, da makar u pogledu hrane episkop ne može živeti kao monah, previđajući kako savete Svetog Atanasija: „Možeš da ne piješ vina kao Timotej i sam da postiš kao što je činio Pavle“, tako i reči Svetog apostola Pavla: „Dobro je ne jesti mesa, ne piti vina i ne činiti ono na šta se brat tvoj spotiče“ (Rim. 14, 21).

Završićemo rečima episkopa Jovana Smolenskog, oca crkveno-pravne nauke u Rusiji (1818-1869. g.): „Episkopstvo samo po sebi ne poništava zavete kaluđerstva, i monaško lice, primajući episkopski čin, ne napušta te zavete, ne odriče ih se“,[36] uz dodatak: niti ima razloga ni mogućnosti da ih se rukopoloženjem za episkopa, ili na koji drugi način, razrešava i oslobađa.

 

Glasnik, novembar 1980.

 

NAPOMENE:


[1] Kao i Sv. Atanasije Veliki da častan brak, po priči Hristovoj o sejaču i semenu, donosi po trideset, devstvenost po sto (Milaš, Pravila s tumačenjima, N. Sad 1896, II, 330).

[2] Na drugom mestu isti Sv. Otac veli da apostol „ovo kaže ne postavljajući zakon, kao da ne može bez toga da bude, nego zabranjujući neumerenost, pošto se kod Judejaca moglo govoriti i o drugom braku i istovremeno imati dve žene“ (P. N. Trembelas, Ipomnima is tas epistolas tis kenis diathikis, Atina 1956, T. II, 358).

[3] Teodorit, u N. Milaš, n. d. I, 458.

[4] Isto.

[5]Isto, 459.

[6] H pomesni sabor, Milaš, Crkveno pravo, Beograd 1926, 374.

[7] Milaš, Pravila, I, 470.

[8] Beograd 1890, str. 12.

[9] Pismo Drakontiju u VEPS, izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1963, T. 33, 174, 175.

[10] Dr Čedomilj Mitrović, Iz crkvenog i bračnog prava, Beograd 1909, u članku: Vladičanstvo i monaški čin, str. 64.

[11] Isto, 63, 64.

[12] Birani između monaha, episkopi su i kod nas živeli monaški i u pogledu bezmesne hrane, ne samo u nemanjićko doba kad su sedišta episkopija bila po manastirima, nego i docnije kad su preneta u gradove, sve do novijeg vremena. Kad se mitropolit Mojsije Petrović (1726-1730 g.) razboleo i lekari tražili da pređe pa mesnu hranu, inače ga neće lečiti, on se obrati pismom carigradskom patrijarhu da mu to dozvoli: „Kako dvadeset i sedam godina nisam okusio meso“ – piše on u tome pismu – „tako ga nisam tražio ni u starosti da okusim da to nije bila nevolja“. No bojeći se da ovaj njegov postupak iz nužde ne povuče druge malodušne da pređu na mesnu hranu i tako on „postane uzrok sablazni“, on u pismu moli patrijarha da „saborno“ piše „ovdašnjim episkopima i ostalom kaluđerskom redu da ni jedan, zbog moje upotrebe od nevolje, ne bi gazio ovaj sveti talant posta, nego po uredbi nekadašnjih Sv. Otaca održe post…“. I episkopi su se obraćali vaseljenskom patrijarhu da mitropolitu odobri upotrebu mesa, opravdavajući to njegovom bolešću, a zatim što je „on prvo lice i često sedi za trpezom vladajućih krugova, gde je ponekad nužno da se udostoje počasti oni koji su dobro primljeni…“ (dr Dušan Popović, Srbi u Vojvodini, N. Sad 1959, 344).

Posle 20 godina, mitropolit Isaija Antonović je prvi mitropolit koji je jeo meso. On je prethodno bio mirski sveštenik, pa se zamonašio kad mu je umrla popadija. Naviknuvši valjda na mesnu hranu, nije je napustio ni kad je izabran za episkopa aradskog, ni docnije kad je postao mitropolit. U narodu je to izazvalo negodovanje i nepoverenje prema njemu, te se, po kazivanju arhimandrita Jovana Rajića, s gunđanjem govorilo: „Od sad, brate, premrsi sredu a zaposti subotu, jer je mitropolit Šokac i unijat“ (dr Đoko Slijepčević, Istorija Srpske crkve, Minhen 1966, II, 45; dr Dušan Popović, n. d. 345). Mitropolit Pavle Nenadović, naslednik Isaije Antonovića, takođe do smrti se uzdržao od mesa. Za mitropolite posle njega to se već ne može reći.

Kako pravila Sv. Pahomija, Sv. Vasilija Velikog i Sv. Teodora Studita nalažu da je monaška hrana bez mesa, a u ozbiljnoj bolesti dozvoljavaju mesnu (Ep. Feofan, Drevnije inočeskije ustavi, Moskva 1892, 141; Sv. Teodor Studit, Tvorenija S. Peterburg 1907, T. II, 848), smatram da nije bilo potrebe da mitropolitu daje razrešenje patrijarh, nego mu je to mogao dati i Sinod naše pomesne Crkve. Možda je u to vreme vladalo mišljenje da bolesnim igumanima i drugim monasima takvu dozvolu daje episkop, episkopu mitropolit, a mitropolitu patrijarh. Ili se mitropolit Mojsije obratio patrijarhu iz pastirskih razloga, koje sam navodi – da zdravi episkopi i monasi ne bi tu stvar olako shvatali.

Napomenuću i to da dr Dušan Popović život na besmesnoj hrani naziva „postom“. Doduše i mitropolpt Mojsije Petrović govori o „talantu posta“ – o tome: da po uredbi Otaca treba da „održe post“, ali se to dvoje ne može izjednačiti. Svakako je mitropolit, kao i monasi, van posta upotrebljavao mleko, sir i jaja, a to sigurno ne znači da je stalno postio, nego samo za vreme mrsa nije jeo meso.

[13] Milaš, Pravila I, 587.

[14] Isto, 622.

[15] Da je ovakvih zloupotreba i zastranjivanja među članovima Crkve bivalo tokom istorije svedoči i potreba da se Vaseljenski sabori tim problemom pozabave i donesu odgovarajuće odluke.

No treba razlikovati zloupotrebu od prilika u kojima su se nalazili pojedini klirici i monasi kad su se npr. kao poslanici na stranim dvorovima naizgled javljali „kaogod i svetski vlasnici okruženi spoljašnjim bleskom i raskošnošću i znacima poštovanja“. Zbog ovakvih spoljašnjih okolnosti, prekoravao je arhiepiskop Dimitrije Homatijan Svetog Savu veleći: „Isposnik se pretvori u upravitelja i savetnika tamošnjih poslova, u poslanika okolnim vlasnicima, te uzdržavanje od sveta, na koje se beše zavetovao kao monah, pretvori u svetsku vrevu i huku. I sasvim se pusti u svetske brige i u svetsko slavoljublje, poče ići na gozbe, poče voditi mnogu svitu, poče putovati sa paradom uz pratnju veliku i različitu“ (St, Stanojević, Sv. Sava, Beograd 1935, 54). Ali ovaj samo spoljašnji blesak, ustupak vremenu i okolnostima, nije smetao Svetom Savi da bude i ostane svet i ne potpavši pod vlast bogatstva i luksuza.

[16] H. d. 78.

[17] Posl. Smirnjanima, IX, VEPS, izd. Apost. Diakonia, Atina 1955, T. II, 315.

[18] I monahiki ipokoen en ti arhea ekklisia, Atina 1956, 93, 94.

[19] 114. kratko pravilo, Tvorenija u rus. perevodje, S. Peterburg 1911, T. II, 423.

[20] N. d. 78; up. Muratidis n. d. 58. Ovo uzrastanje, razume se, nije kod svih jednako, nego je u zavisnosti od sposobnosti svakog pojedinog, osobito od njegove revnosti i truda, kod nekog ono napreduje brže, kod nekog sporije. Kad se desi da monah u duhovnom pogledu nadraste svog rukovodioca, Ava videvši to potčinjava se svom dosadašnjem poslušniku. Tad se uloge obrnu, poslušnik postaje Ava, a Ava poslušnik.

Reče jednom Ava Mojsije bratu Zahariji: „Kaži mi šta da činim“? Čuvši to, Zaharije pade pred noge njegove i reče: „Zar ti mene pitaš, oče“! Reče mu starac: „Veruj mi, sine moj Zaharije, videh Duha Svetog gde siđe nada te, pa sam prinuđen da te pitam“. Onda Zaharija skide sa glave svoj kukulj, baci pod noge i zgazivši ga reče: „Ako se čovek ovako ne skruši, ne može da bude monah“. Uverivši se iz ovog odgovora svog učenika da je on zaista pun Duha, nazove ga svojim Avom (Muratidis, n. d. 58).

[21] Na pitanje: „Kakvu misao treba da ima nastojatelj kad šta bilo naređuje ili čini“? Sv. Vasilije Veliki odgovara: „U odnosu prema Bogu, kao sluga Hristov i upravitelj Tajni Božjih (1 Kor. 4, 1), treba da se boji da ne kaže ili ne naredi šta bilo nasuprot volji Božjoj posvedočenoj u Pismima, i da se ne pokaže lažnim svedokom Božjim, ili svetotatcem, ili da uvodi šta novo učenju Gospodnjem, ili da izostavlja što je ugodno Bogu. A u odnosu prema bratiji: „Kao što dojilica greje svoju decu“ (1 Sol. 2, 7), tako je i on dužan biti gotov za ugađanje Bogu i za opštu korist svima, da svakome izlaže ne samo volju Božju, nego i dušu svoju…“ (Tvorenija v ruskom perevodje, S. Peterburg 1911, T. II, 419, 420).

[22] Mitrović, n. d. 57.

[23] Prof. Mitrović se ovde izražava kao svetovnjak. Ne može se episkopski čin shvatiti kao plata i nagrada za neke usluge Crkvi, nego kao služba, dužnost i poslušanije; ne da se nekom ko je važio kao dobar monah pruži prilika i čast „da umre kao episkop“, nego da služi i dela kao episkop. Prema savetu Blaž. Jeronima: „Ko episkopstva – želi, dobru službu želi. Vidite šta kaže: Dobru službu želi! Službu, ne počast“! (Minj, P. L. T. 25, k. 1377).

[24] N. d. 75.

[25] Mitrović, n. d. 67, 68; up. Milaš, Pravila, II. 295, 296.

[26] Crkveno pravo, n. d., str. 373.

[27] Valsamon, Atinska sintagma, Atina 1852, T. II, 709. Jovan Zonara veli: „Arhijereji treba tako da žive da gotovo nemaju potrebe za pokajanjem, nego da svojim molitvama umilostivljavaju Boga i za druge“ (Atin. Sintagma, isto).

[28] N. d. 70.

[29] Isto.

[30] Isto, str. 72, 66.

[31] Isto, str. 79.

[32] Isto, str. 76.

[33] Isto, str. 70.

[34] „Ako, dakle, mala shima razrešava od arhijerejstva, mnogo više razrešava ovo savršeni postrig“ (Atinska Sintagma, 709). „U današnje vreme saborsko pravilo može imati primene u tom slučaju ako bi kogod od episkopa zaželeo da primi najstrožije zavete višeg reda kaluđerstva ili takozvane velike shime (to mega shima)“ (Mitrović, n. d. 70).

[35] Prof. Mitrović nema pravo kad smatra da je u doba X pomesnog sabora (879. g.) postojala samo jedna shima (velika), kad znamo da već Sv. Teodor Studit († 826 g.), pored velike pominje i malu shimu, za koju smatra da se ne treba primati (v. Pidalion, Atina 1886, 213, 214; Glasnik 1980, br. 8, str. 187).

[36] Mitrović, n. d. 69. Čine to, kako se veli u jednom našem rukopisnom Tipiku iz druge polovine XIV v., kao Latini. Kod Latina naime: „Ašte kto ot mnišaskago žitija episkop budet, mesa jasti bez bojazni poveljevajut jemu“ (Manastir Sv. Trojice, u članku br. 12 „O Franzjeh i pročih Latinjeh“ 1.273). Ista se primedba nalazi i u crkvenoslovenski štampanoj Krmčiji iz 1653. god. u 48. glavi, pod br. 22. Istina, jedna razlika ipak postoji. Kod Latina, naime, novom episkopu iz monaha naređuju (poveljevajut) da jede meso, a kod nas takvog poveljenija nema, nego i bez poveljenija odmah sami shvate da treba da jedu meso i sami sebe razrešavaju.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *