NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Može li se sveštenik po drugi put ženiti?

 

PITANJE: Ako svešteniku umre žena, ili se s njome razvede, može li dovesti drugu ženu i venčati se s njome? U narodu vlada ubeđenje da se pop može samo jedanput ženiti.

 

ODGOVOR: Narodno ubeđenje je u suštini tačno, ali je izraženo neprecizno, netačno, i to zbog mešanja dvaju bitnih no različitih zahteva o braku sveštenika. Jedan je nemogućnost venčanja posle rukopoloženja, a drugi obavezna jednobračnost.

Sveštenik se ne može ženiti nijedanput. Može se ženiti samo dok je kandidat za sveštenika, a kad je postao sveštenik, i ako se dotle nije ženio uopšte, ženiti se ne može nikako. Pitanje da li će se ženiti ili ostati neženjen, jedan svršeni bogoslov, odnosno kandidat za sveštenstvo, mora rešiti pre rukopoloženja, upravo pre proizvodstva za ipođakona. Odluči li da se neće ženiti i bude proizveden za ipođakona, tu odluku već ne može menjati, a još manje ako bude rukopoložen za đakona i sveštenika. Ako bi se ipak oženio, mora biti lišen sveštenstva.

Taj princip jasno izlažu kanonski propisi: „Od onih koji su neženjeni stupili u klir, zapovijedamo da se mogu ženiti, ako xoće, samo čteci i pojači“, naređuje 26. Apostolski kanon.[1] Kanon 6. Trulskog sabora poziva se na ovo Apostolsko pravilo i naređuje da se imaju svrgnuti ipođakon, đakon i prezviter koji bi se po rukopoloženju oženili, dodajući: „Želi li koji između onih koji stupaju u klir, po zakonu braka sastaviti se sa ženom, neka to učini prije rukopoloženja za ipođakona, ili đakona ili prezvitera“.[2]

Naredbu o lišenju čina sveštenika koji bi se oženio iznosi još početkom IV v. Neokesarijski sabor u svom prvom pravilu. Tumačeći ovo pravilo, ep. Nikodim Milaš kaže: „Da se ne smije ženiti onaj koji je stupio u svešteni čin, to je kanonička praktika Crkve od samog početka, koja je kanonička praktika utvrđena na Trulskome saboru (pr. 6)“.[3]

Sagledavši tako kanonski stav Vaseljenske crkve o nemogućnosti ženidbe posle primanja sveštenog čina, ostaje nam sada da razmotrimo drugo bitno pitanje: Da li može primiti svešteni čin onaj koji se prethodno dvaput ženio? Reći ćemo odmah: Po evanđelskim i kanonskim propisima Pravoslavne crkve, onaj koji se dvaput ženio, bilo da mu je prva supruga umrla, bilo da se s njom razveo (svakako zbog njene krivice), sveštenik postati ne može. To može samo onaj koji se jedanput ženio, ili se nije ženio uopšte, a ima ostale kanonske uslove: telesne, intelektualne i moralne, propisane za svešteni čin. U kratkim crtama iznećemo razloge za ovakav stav Crkve.

Na osnovu Svetog Pisma i Starog i Novog Zaveta, izlazi jasno da brak u suštini može biti samo jedan. Stvorivši u početku čoveka, Adama, Bog stvara i ženu, Evu – jednom mužu jednu ženu i jednoj ženi jednog muža. Po nadahnuću od Boga, taj princip izražava Adam poznatim rečima: I biće dvoje jedno telo (1 Mojs. 2, 24), koje navodi i Gospod Isus Hristos (Mt. 19, 5). Potomci prvih ljudi takođe drže jednobračnost zadugo. U Bibliji nema pomena niti da je koji od njih uzeo drugu ženu po smrti prve, niti da je pored jedne uzeo i drugu i tako istovremeno živeo sa dve. Prvi koji je imao dve žene, a pomenut je u Bibliji, jeste Lameh, jedan od potomaka Kajinovih. I po novozavetnom učenju brak je jedan: Ko otpusti svoju ženu, osim za preljubu, i oženi se drugom, veli Gospod, čini preljubu (Mt. 10, 11, 12), i taj princip ostaje za sva vremena.

Ali svi ljudi ne dostižu tu duhovnu visinu, te se stoga već u Starom Zavetu javlja ne samo uzimanje druge žene po smrti, ili po otpuštanju prve, nego, kao što rekosmo, i držanje dveju ili više žena istovremeno, pogotovo ako je prva bezdetna, ili po leviratu. Tako su postupali i pojedini starozavetni pravednici.[4]

Ni u hrišćanstvu ne nađu snage svi verni, po smrti prve žene ili razvodu s njom, da žive bezbračno, niti uzrastu do idealnog stava o braku, kakav nam i rečima i delom pokazuju pojedine svete duše: „Brak je po prirodi jedan, kao što je jedno rođenje i jedna smrt“, govorila je Sveta Makrina, sestra Svetog Vasilija Velikog, kad su je nagovarali, po smrti verenika, da pođe za drugog; „Verenik moj“ – nastavljala je – „koga nazivaju umrlim, ja u nadi na vaskrsenje verujem da je živ Bogu i nije umro, nego je samo otputovao daleko, u drugu zemlju, do vremena opšteg vaskrsenja. Greh je i sramota da supruga kada joj suprug otputuje nekuda, ne sačuva supružansku vernost“.[5] Isto je tako postupila Olimpijada, docnija đakonisa u Carigradu, u doba Svetog Jovana Zlatousta, smatrajući svojom dužnošću da se po smrti verenika, ne udaje za drugog govoreći: „Da je moj Gospod hteo da živim u braku, ne bi mi uzeo prvog“.[6] Da ne bi kod vernika još nedostiglih do ove visine došlo do većeg zla, zbog ljudske slabosti, Crkva Hristova dopušta drugi, iznimno i treći brak: „Zbog bluda svaki da ima svoju ženu i svaka žena svoga muža… jer je bolje ženiti se i udavati se nego upaljivati se“ (1 Kor. 7, 2, 9).

Ali ono što se dopušta pojedinim vernim zbog slabosti ne može se dopustiti sveštenicima. Od njih se očekuje da duhovno budu snažniji, moralno na većoj visini i čvršće drže evanđelske propise, jer su pastiri, više im je dano, od njih se više i traži (L. 12, 48). Već u Starom Zavetu postavljani su posebni zahtevi u pogledu braka sveštenika (3 Mojs. 21, 7, 13-14), utoliko pre u Novom. U Novom Zavetu princip jednobračnosti sveštenika postavio je već Sveti apostol Pavle zapovedajući da se ni za đakona ne mogu postaviti oni koji su se dvaput ženili: Đakoni da budu muževi jedne žene (1 Tim. 3, 12), a isti zahtev traži i od sveštenika, odnosno episkopa (1 Tim. 3, 2; Titu 1, 6).

U Pravoslavlju se kroz vekove shvatalo da izraz „jedne žene muž“ znači čoveka koji se samo jednom ženio. Takav stav u staroj Crkvi vidi se iz pismenih vesti, od kojih jedni taj princip zastupaju posredno, ukazivanjem cenjenja devstvenosti iznad prvog braka, a udovištva iznad drugog. Drugi pak izvori direktno zabranjuju drugi brak za sve koji prilaze sveštenstvu. Tako već polovinom II v. Pastir odgovara na pitanje Jermino: „Ako li žena… ili muž neki upokoji se, i stupi u brak onaj ko ostane, da li taj greši? Ne greši, veli, ali ako ostane sam (ne oženi se), zaslužiće veliku slavu od Gospoda. No ako se oženi, ne greši“.[7] Slično se ukazuje i u odgovoru na pitanje kako da postupi muž ako žena čini preljubu i pored opomene muža: „Neka je, veli, otpusti i muž neka ostane sam. Ako li, otpustivši ženu, oženi se drugom, i on čini preljubu“.[8] U istom smislu govori u istom veku apologet Atinagora, s pohvalom ističući: „Naći ćeš kod nas mnoge, i muževe i žene, ostarele u devstvenosti sa namerom da se Bogu što više približe… ili u jednom braku, a drugi (brak) je pristojna preljuba“.[9]

U III veku Origen kazuje o Ani proročici: „Pokazuje se da je pravedno bila proročica, te je Duh Sveti mogao naći u njoj mesto zbog čistote i neporočnosti. Jer je sedam godina živela s mužem od devojaštva svoga. Stoga je postala proročica, te Duh Sveti nije slučajno stanovao u njoj. Jer je dobro ako neko može biti u devstvenosti. Ako li ne može, to neka udovstvuje, ako se desi nešto ljudsko (smrt muža)“.[10] Kliment Aleksandrijski, početkom Š v., piše: „Mi devstvenost (evnuhizmos) i one kojima je to od Boga darovano ublažavamo, monogamiji i uzvišenosti jednoga braka divimo se, a saosećamo kad je potrebno govoreći: Nosite bremena jedni drugih, da ne bi kogod, misleći da dobro stoji, pao; te o drugom braku, ako se neko upaljuje, apostol veli neka se ženi“.[11] Metodije Olimpijski primećuje da je apostol „dopustio po snishođenju ući u drugi brak“, ne zato što je „drugi brak nešto dobro, nego ceneći ga boljim od upaljivanja“.[12] Sveti Kirilo Jerusalimski hvali „red monaha i devojaka koji ravnoangelski život vode u svetu… Veliki će vam pripasti venac, braćo, i dobićete veliku vrednost ne male radosti… U anđelske knjige upisani ste zbog prihvatanja čednosti“. Ujedno on hvali brak, opominjući monahe da se pred oženjenim ne gorde: „Jer je častan brak i bračna postelja čista, kao što veli apostol (Jevr. 13, 4). I ti koji imaš čistotu, zar nisi rođen od onih koji su u braku? Zar zadobivši zlato, srebro ćeš odbaciti“?[13] „A jednobračni neka ne odbacuje one u drugom braku. Dobro je uzdržavanje i divno, a dozvoljeno prići i drugom braku da ne bi bludničili slabi. Jer im je dobro da ostanu kao ja“, veli apostol. „Ako li se ne uzdrže, neka se žene, jer je bolje ženiti se nego upaljivati se“.[14] U pismu jednoj mladoj udovici Sveti Jovan Zlatoust piše: „Kao što je devstvo bolje od braka, tako je prvi brak bolji od drugog“.[15] Na drugom mestu isti Sveti Otac kaže: „Isto onako kako je apostol postupio u pitanju o braku i devičanstvu, postupio je u odnosu na prvi i drugi brak. Kao što tamo on nije zabranio brak, da se ne opterete slabiji, niti ga je postavio kao bezuslovnu dužnost, da ne bi lišio naznačenih venaca one koji žele ostati u devičanstvu, nego je pokazao da je brak dobro delo, objasnivši ujedno da je devičanstvo bolje, tako nam upravo opet ovde iznosi druge stepene, razjašnjavajući da je udovištvo bolje i uzvišenije, a drugi brak slabije i niže, a na taj način, bodreći jače, koji neće da idu na niže, ujedno ne dopušta slabijim da padnu“.[16] Sveti Jovan takođe nam objašnjava da je ono što drugi brak čini nižim od prvog, i glavni uzrok da drugobračni ne može postati sveštenik – nedostatak ljubavi prema umrloj ženi. Tumačeći izraz „jedne žene muž“, on će reći da apostol ne dozvoljava „da se po (zaključenju) drugog braka prima ova vlast (episkopska). Jer ko nije sačuvao nikakve naklonosti prema upokojenoj, kako može takav da bude dobar starešina“?[17] Sličan su pogled na devičanstvo, prvi i drugi brak imala većina otaca i učitelja Crkve onoga doba, kao Atanasije Veliki, Grigorije Niski, Grigorije Nazijanzin i drugi na Istoku, ili na Zapadu Amvrosije Milanski, Jeronim Stridonski, Avgustin Iponski, Kiprijan Kartaginski i drugi.[18] U docnije vreme: Ikumenije, Zigaben, Teofilakt, Sveti Simeon Solunski.

U drugim pak izvorima, ova shvatanja se na osnovu principa izloženih u učenju apostola Pavla, javljaju u obliku naredaba i zabrana za primanje drugobračnih u sveštenstvo. Tako 17. kanon Svetih apostola naređuje ovako: „Koji se posle krštenja dva puta ženio, ili je suložnicu imao, ne može biti ni episkop, ni prezviter, ni đakon, niti uopšte u svešteničkom imeniku“.[19] Šesti Vaseljenski, Trulski sabor, poziva se na ovu naredbu navodeći je doslovno u svom 3. kanonu.[20] Svakako da se na ovu istu naredbu, pod nazivom „pravilo“, poziva i 12. kanon Svetog Vasilija Velikog: „Drugobračne pravilo sasvim isključuje iz (sveštene) službe“.[21] Sličnu naredbu daju i Apostolske Ustanove: „Takav treba da je episkop, muž jedne žene, jednobračan…, ako ženu časnu i vernu ima, ili je imao“. Na drugom mestu: „Episkopa i prezvitera i đakona, rekosmo, imajte jednobračnog, bile im žive supruge, ili upokojene… Služitelji i pojci i čteci i vratari naređujemo da oni budu jednobračni“.[22] Najzad, o izboru episkopa kaže: „Dobro je ako je neženjen, ako li ne, onda jedne žene muž…“.[23]

Kanonski propisi postavljaju novozavetni princip jednobračnosti, ne samo kandidatu za sveštenstvo, nego i njegovoj ženi. Kad je takav zahtev postavljen već za žene starozavetnih sveštenika, služitelja starozavetnog hrama, nije čudo što se traži i od novozavetnih, „jer je ovde veće od hrama“ (3 Mojs. 21, 7, 14; Mt. 12, 6): „Koji je uzeo udovicu, ili puštenicu, ili bludnicu, ili ropkinju, ili glumicu, ne može biti ni episkop, ni prezviter, ni đakon, niti uopće u svešteničkom imeniku“, veli 18. kanon Svetih apostola.[24]

Stoga hrišćanski brak, kako veli jedan poznati savremeni bogoslov, „može biti samo jedinstven (jedan), ne po sili apstraktnog zakona, ili moralnog zaključka, nego u samoj svojoj suštini kao Tajna Carstva Božjeg, koja vodi u večnu radost i večnu ljubav“. On takođe izlaže principijelni stav Crkve o drugom braku: „Tokom vekova, u celini kanonskog zakonodavstva, Crkva sleduje principu izraženom od strane Svetog apostola Pavla, da je drugobračnost odstupanje od hrišćanskih normi i dopušta se samo po ljudskoj slabosti (1 Kor. 7, 9)“.[25] Drugi savremeni bogoslovski pisci shvataju izraz „jedne žene muž“ za jednobračnost. Prof. dr Dimitrije Stefanović, navevši tri razna tumačenja ovih reči, drži za „sasvim verojatno tumačenje da apostol od episkopa traži da se samo jedanput ženio, da je samo jedanput i samo jedan brak sklapao. Za ovo jasno govori (1 Timot. 5, 9) udovica koja je bila jednome mužu žena tj. koja se samo jedanput udavala… Reči apostolove upravljene su protiv sukcesivne bigamije. Tako ih shvaća i tumači većina današnjih tumača“.[26] Prof. P. Trembelas za ovaj izraz veli da će najpre biti da znači: „muž samo jedne žene i da nije ušao u drugi brak“. Sa ovim se shvatanjem „saglašava i tadašnje savremeno poštovanje monogamije kod neznabožaca. U natpisima nadgrobnih spomenika, nisu retke reči virginius, virginia, koje označavaju muža koji je znao samo za jednu ženu“.[27] Pozivajući se na apostola Pavla, prof V. Stefanidis veli da je u starini „pre hirotonije dozvoljavan samo jedan brak, saglasno sa odnosnim naredbama pastirskih poslanica (1 Tim. 3, 2; Titu 1, 6).[28]

No tokom istorije bilo je slučajeva da su neki episkopi rukopoložili i nekog dvobračnog. Tako se zna da je rimski episkop Kalist (220. g.) primao dvobračne u klir i dozvoljavao brak posle hirotonije. Ali je to izazvalo snažnu reakciju i dalo povoda za Ipolitov raskol.[29] Blaženi Teodorit navodi i neke druge primere, a i sam je rukopoložio jednog drugobračnog, nekog Irineja, za episkopa, ali je zbog toga pozivan na odgovornost. Kao što se vidi iz njegovog tumačenja 1 Tim. 3, 2, on je, nasuprot navedenom mnoštvu starih crkvenih pisaca i Svetih Otaca, kao i kanonskih naredaba, usvojio gledište da reči apostola Pavla osuđuju samo istovremenu, simultanu bigamiju, a ne drugi brak, posle prvog, sukcesivnu: „Negda su i Grci i Judejci, sa dve i više žena, po bračnom zakonu živeli. Pa čak i sada još, mada carski zakoni zabranjuju istovremeno imati dve žene, neki to ostvaruju sa konkubinama i bludnicama. Zato rekoše (neki) da je božanstveni apostol kazao da je onaj koji samo sa jednom ženom smerno živi dostojan da bude rukopoložen za episkopa“,[30] pa dalje nastavlja: „Jer, kažu, nije odbacio drugi brak onaj koji je više puta zapovijedio da se sklopi, pošto veli: Žena je privezana zakonom za vrijeme dok joj živi muž, ako li joj muž umre, slobodna je za koga hoće da se uda, samo u Gospodu. I opet (veli): A neoženjenim i udovicama velim. Pa spojivši to jedno i drugo, jedan je zakon izdao. Jer kime je ovladala umjerenost, taj ne misli na drugi brak. A ako bi isti otjeravši prvu (ženu), svezao se sa drugom, dostojan je pokude i potpada pod osudu. Ali ako je sila smrti razriješila svezu sa prvom (ženom), a priroda sa svojim zahtjevom sili da se veže sa drugom ženom, tada je nastao drugi brak ne voljom, nego po sili okolnosti. Uzimajući u obzir to i ostalo, prihvaćam tumačenje onih koji su tako mislili“.[31] Napomenućemo da je u pogledu shvatanja o uzvišenosti devstvenosti, o značaju braka, o udovištvu i drugom braku, Teodorit zastupao isti stav kao i navedeni stari hrišćanski pisci i Sveti Oci.[32]

Razumljivo da se svagda, kad god se tokom vremena potezalo pitanje drugog braka sveštenika, posezalo za ovim mišljenjem Blaženog Teodorita. U vreme nastanka protestantizma, reči apostola Pavla „jedne žene muž“ shvatale su pojedine sekte ili u smislu da sveštena lica obavezno treba da budu u braku,[33] ili u smislu koji je izložio Teodorit. Slična shvatanja o mogućnosti drugog braka za sveštenike javljala su se, u novije vreme, i kod nekih pravoslavnih pisaca u Rusiji, Grčkoj, Rumuniji, kao i kod nas.[34] Najznačajniji od naših pisaca je poznati kanonista, episkop dalmatinski Nikodim Milaš, sa svojom raspravom „Rukopoloženje kao smetnja braku“, u kojoj zastupa mišljenje da svaka pomesna Crkva može odstupiti od propisa 6. kanona Trulskog sabora i primiti u sveštenstvo drugobračne, a takođe dozvoliti im sklapanje braka po rukopoloženju. Ta je rasprava izazvala nedoumicu, čuđenje i negodovanje kod jednih, a odobravanje kod drugih.[35] Ne samo zbog toga što je Milaš ranije, na osnovu evanđelskih, svetootačkih i kanonskih propisa, zastupao gledišta sasvim suprotna ovome, nego i zato što se drugi pisci posle njega kod nas, koji pišu o mogućnosti dozvole rukopoloženja drugobračnih, uglavnom pozivaju na autoritet i argumente koje je on izneo, razmotrićemo glavne od tih argumenata. Potreba je da sagledamo da li je dokazna moć tih argumenata zaista takva da je pod njenim pritiskom nastala kod njega tako radikalna promena, što bi i za nas bilo merodavno, ili im je on takvu moć pridao spolja, iz svojih nekih razloga.

Kao prvo ukazaćemo na to da Milaš u ovoj raspravi navodi reči Gospoda Isusa Hrista o braku kao neraskidivoj božanskoj ustanovi i uzvišenosti devstvenosti radi Carstva Nebeskoga (Mt. 19, 3-12), pri čemu sam zaključuje: „Ko može da bude bez braka i da živi u djevičanstvu taj čini dobro, jer živi na zemlji kao da je već na nebu… gdje nema ni ženidbe ni udaje“.[36] On iznosi i učenje apostola Pavla „da je dobra stvar za čoveka da se ne dohvata žene“, kao i njegov „savet neženjenima i udovicama da bi im bilo dobro kad bi ostali van braka, kao što je i on, ako mogu da se uzdrže; ne mogu li, neka stupe u brak, jer je bolje ženiti se nego upaljivati se“.[37] Ne ostavlja da ne izloži i gledišta mnogih Svetih Otaca, osobito Svetog Jovana Zlatousta, koji su takođe devičanstvo uzdizali iznad prvog braka, a udovištvo iznad drugog. Ali će on sada, u ovakvom njihovom stavu, videti ne posledicu usvajanja nauke Isusa Hrista i apostola Pavla, kao što je to video ranije, nego će reći da su ga primili od „društvenih i porodičnih prilika koje su tada vladale u svijetu“. To važi, veli, kako za hrišćanske apologete, tako i za pojedine uticajnije i viđenije crkvene pisce: „Ako je za njih djevičanstvo bilo mnogo uzvišenije od braka uopšte, to kud i kamo zaostajalo je kod njih u moralu ono lice kojemu nije dosta bilo što je jedanput u braku živjelo, nego koje je htjelo obudovivši da stupi u drugi brak“.[38] Na drugom mestu on će reći da je nepovoljno suđenje o drugom braku „zavladalo uslijed asketičkih tendencija glavnih lica u višoj crkvenoj jerarhiji, koja su vodila tada prvu riječ u pitanjima crkvenog života“.[39]

Kakva je bila potreba, pored nauke Hrista Gospoda i Svetog apostola Pavla, koju su Oci usvojili, tražiti uticaj društvenih prilika i enkratističkih ideja na njih? Bila je. Milaš je u to doba usvojio mišljenje da se može sklopiti brak i po rukopoloženju u sveštene činove, i primiti drugobračne u klir, te je ovaj apriori postavljeni stav trebalo opravdati oduzimanjem božanskog porekla suprotnih, otačkih stavova. Apriorizam njegovog stava još jasnije ćemo sagledati u postupku sa rečima Svetog Jovana Zlatousta u tumačenju izraza „jedne žene muž“, u poslanici Titu (1, 6), koje Milaš citira ovako: „Ućutkava (apostol) jeretike koji su odbacivali brak, pokazujući da to nije opako djelo, nego toliko časno da se pod njega može stati i na sveti prijesto (episkopski), obuzdavajući ujedno one koji su neuzdržljivi i ne dozvoljavajući da se poslije drugog braka prima ta vlast (episkopska). Jer ko nije sačuvao nikakve naklonosti spram upokojene (žene), kako može takav da bude dobar načelnik? Kakvom li se prigovoru ne bi on izložio?…“[40] Komentarišući ove reči Zlatoustove Milaš će reći: „Ovdje Zlatoust potvrđuje svoje prvo tumačenje… da ne treba dozvoliti da dobije episkopsku vlast onaj koji je stupio u drugi brak, jer bi mu se u takvom slučaju moglo prigovoriti da nema nikakve naklonosti spram upokojene svoje žene“.[41] U zaključku još će da kaže: „Ovim Zlatoustovim tumačenjem riječi apostola Pavla „jedne žene muž“, nama se čini da je u osnovi riješeno glavno pitanje ove naše radnje“. Posle svega toga, da li bi neko mogao očekivati ma kakvo drugo tumačenje reči „jedne žene muž“ nego da one znače čoveka koji se samo jedanput ženio, kako je sam Milaš ranije izlagao u svojim tumačenjima Pravila Pravoslavne crkve i u Crkvenom pravu. Ma koliko neverovatno, ali pisac ovde zaključuje, ni manje ni više, nego da po Zlatoustu drugobračni mogu postati sveštenici! Da ovakvu tvrdnju Milaš iznese u I izdanju ove svoje rasprave možemo razumeti, jer je onde navedene Zlatoustove reči preveo u tome smislu: „A ovim apostol kori i one nesmotrene ljude koji zabranjuju da se poslije drugoga braka može dobiti uprava i dostojanstvo pastira“.[42] No u II izdanju, gde je pod uticajem kritike,[43] preveo tačno reči Svetog Jovana, i pored njihovog jasnog smisla, da neuzdržljivi, zaključivši drugi brak, ne mogu postati sveštenici, on ipak ostaje pri zaključku da to mogu postati, što jasno govori da je ovaj zaključak doneo apriori i hoće da ga pošto-poto utvrdi i dokazom koji govori suprotno.

Drugo. U potvrdu svoga stava da drugi brak nije smetnja za sveštenstvo, Milaš se mogao pozvati, od tolikog mnoštva Svetih Otaca i starih pisaca, samo na Blaženog Teodorita i njegovo tumačenje reči „jedne žene muž“, koje smo ranije naveli, kao i na njegovo opravdanje da je rukopoložio drugobračnog Irineja po primeru nekih drugih istočnih episkopa. No, uočivši da je neubedljivo pozivanje samo na jednog od starih pisaca, on će pokušati na svaki način da prikaže Svetog Jovana Zlatousta pristalicom rukopolaganja drugobračnih. Za to će upotrebiti tvrdnju da je učenik Zlatoustov Proklo, docniji arhiepiskop carigradski, rukopolagao drugobračne, za šta veli Milaš: „Nije moguće drugo misliti nego da je on u tome slijedio nauci svoga velikog učitelja i prethodnika mu na patrijaršijskom prijestolu“ (tj. Zlatousta).[44] Isto tako će pokušati da navuče na taj smisao neka druga kazivanja ovog Svetog Oca. Tako će navesti tumačenje u 10. besedi na Prvu Timoteju: „Jedne žen muž. Kaže to (apostol) ne što tijem hoće da uzakoni, da nije slobodno bez toga postati (episkop), nego što hoće da suzbije neumjerenost, jer je kod Judeja bilo slobodno stupiti i u drugi brak i zajedno imati dvije žene“. U svom komentaru na ove reči Milaš će reći: „Episkop, dakle, po ovom Zlatoustovom tumačenju može da postane i onaj koji nije oženjen, a tako isto i onaj koji jest; samo što u ovom poslednjem slučaju mora da je daleko od judejske neumjerenosti. A u čemu se sastojala ta neumjerenost? U tome, kaže tumačenje, što je judejskim sveštenicima, kao i ostalim Judejcima, slobodno bilo, pored žive zakonite žene, sklopiti i drugi brak i zajedno imati dvije žene; a hrišćanski sveštenici ne smiju biti dvoježenci, niti stupiti u drugi brak pri živoj ženi, nego smiju imati samo jednu zakonitu ženu“.[45] Ne vidim zašto li bi Zlatoust, od dveju navedenih judejskih neumerenosti, drugobračnosti i dvobračnosti, smatrao da je dovoljno da se hrišćanski sveštenici čuvaju samo od jedne od njih, a ne i od druge. Pogotovo kad se on, kao što smo naveli, određeno izjasnio protiv primanja u sveštenstvo onih koji, oženivši se po drugi put, nisu sačuvali nikakve naklonosti prema upokojenoj ženi. Svakako da Zlatoust, nasuprot Milašu, pod izrazom „jedne žene muž“ podrazumeva čoveka koji niti živi u bigamiji, niti se ženio po drugi put.

Tpeće. Smatram da Sveto Pismo pruža nesumnjiv dokaz da izraz „jedne žene muž“ može da označava one koji su se samo jednom ženili, a da ne može biti ni reči da bi se tu moglo misliti na one koji žive istovremeno sa dve žene. U istoj, naime, Prvoj poslanici Timoteju (gl. 5, 9), apostol Pavle govori o crkvenim udovicama i kaže da u ovaj red, pored drugih uslova, može ući samo ona koja je bila „jednog muža žena“. Da nema ovoga navoda, pored svega zahteva da đakon bude muž jedne žene (1 Tim. 3, 12), a tako i sveštenik (Titu 1, 6) i episkop (1 Tim. 3, 2), zaista bi se teško moglo zaključiti da li je tu reč o simultanoj, ili o sukcesivnoj bigamiji. No, okolnost što apostol Pavle, u isto vreme kad traži da u svešteni čin može ući samo onaj koji je bio „jedne žene muž“, a u udovički spisak samo ona koja je bila „jednog muža žena“, nesumnjivo znači da se i jedan i drugi zahtev odnosi na istu stvar. Najbitnije je ovde to što u pogledu udovica ne može biti reči o poliandriji, jer za zakon po kome bi jedna žena mogla imati istovremeno dva muža nije znalo ni rimsko ni grčko, a još manje starozavetno, jevrejsko zakonodavstvo. Dok su muževi mogli imati zakonski dve i više žena, nije se moglo ni zamisliti da bi žena, po zakonu, mogla biti žena dvaju muževa istovremeno.[46] U hrišćanstvu pak nezamislivo je da bi se u moralnom pogledu moglo tražiti od žena nešto što se istovremeno ne bi tražilo i od muževa, kako se činilo u dohrišćansko vreme, kad su, kako veli Sveti Grigorije Bogoslov, muževi bili zakonodavci i ženama nisu davali prava koja su sebi osiguravali.[47] Zato se ni na kakav način ne može uzimati da bi u izrazu „jedne žene muž“ apostol tražio od muževa samo da ne budu u bigamiji, a da se mogu više puta ženiti, a u izrazu „jednog muža žena“ da ženama zabranjuje upravo ono što muževima dozvoljava, tj. da se više puta udaju. Svakako da u oba slučaja traži isto, tj. da su se samo jednom ženili, odnosno jednom udavale. Tako nam je sam apostol dao ključ za rešavanje ovog problema, te ga samo na taj način možemo rešiti.

U isto vreme, ako je to tako, otpada i Milaševa tvrdnja da „zabrana ženidbe udovom sveštenstvu ne potiče iz božanskoga prava, nego se ona osniva na pozitivnom pravu Crkve i dakle, to je crkveni zakon, koji je Crkva izdala po svojoj zakonodavnoj vlasti“,te da je stoga njenu izmenu, ili ukidanje „u pravu da izvede svaka autokefalna crkva za svoju oblast“.[48] Nasuprot tome, ostaju u punoj važnosti načela koja je Milaš ranije s pravom izneo: „Naredba ovog pravila (17. apostolskog) potiče iz božanskoga prava, po kome svešteničku službu može da vrši samo onaj koji se jedanput samo ženio…, ap. Pavao izrično kazuje u svojim poslanicama da sveštena lica smiju samo biti jednobračni (1 Tim. 3, 2-13; Tit. 1, 5-6)… Pobudom k ovakvoj naredbi bio je visoki pojam što je u Crkvi uvijek vladao o uzdržanosti, koja se smatrala uzvišenijom od braka; a na drugi brak se već smatralo kao na slabost koja se nije mogla trpjeti kod služitelja Božjeg oltara“. Zatim: „Ko je jednom bio rukopoložen, ne može više stupiti u zakonski brak … Odredba ova kanoničkoga prava Pravoslavne crkve važila je i mora bezuslovno važiti svagda“.[49]

Četvrto. U navedenoj raspravi ep. Milaš ponavlja da se tokom istorije pitanje o drugom braku sveštenika više puta pokretalo, sve do naših dana, „i da se uvijek dizao u sveštenstvu glas nezadovoljstva… protivu zabrane udovim sveštenicima da mogu pri potrebi stupiti u novi brak“, i to zbog toga što u toj „zabrani vide akt koji nije osnovan na učenju ni Sv. Pisma, ni prirodnoga prava“.[50]

Kad bi stajala Milaševa tvrdnja: „Nigde u Svetom Pismu nema spomena o kakvoj razlici između prvog i drugog braka“,[51] (no kao što iznesmo, apostolove reči „jedne žene muž“ i „jednog muža žena“, baš imaju u vidu tu razliku), mogli bismo poći dalje i sa većim pravom reći da još manje ima u Svetom Pismu pomena o razlici između drugog i trećeg, trećeg i četvrtog braka itd. Stoga, „ako je brak normalno stanje svih ljudi“, kako veli Milaš, „i od toga nisu isključeni sveštenici“, te ni crkvena vlast nema prava da ih lišava prirodne njihove slobode,[52] zar ne znači nasilje nad tom slobodom traženje za sveštenike samo prava za drugi, a ne i treći i dalje brakove? Dokle? Sve dok ne dođemo do stava jednog od osnivača protestantizma, koji je stupajući u starosti u šesti brak, rekao: „Dok se Gospod Bog ne umori da uzima od mene žene, neću ni ja da se umorim da se ponovo ženim“.[53] Ma koliko ove reči zvučale bogohulno, ali ako u Božjem Otkrivenju zaista ne bi bilo razlikovanja između prvog i ostalih brakova, morali bismo ih prihvatiti, a odbaciti one Svetih Otaca i kanonskih propisa o jednobračnosti sveštenika. Ali u stvari otački i kanonski propisi oslanjaju se na Sveto Pismo, a ne na ove tvrdnje ovog i drugih sličnih pisaca.

Jasno nam je takođe da će se naći i ubuduće ljudi koji će prema udovim sveštenicima biti „milosrdniji“ od Svetog apostola Pavla, Svetih Otaca, Vaseljenskih i Pomesnih sabora i tražiti za njih dozvolu „da mogu pri potrebi stupiti u novi brak“. Ali u Pravoslavnoj crkvi ostaće i nadalje pravilo da njeni sveštenici mogu biti ili bezbračni ili jednobračni, kao što veli prof. Sergije Trojicki (i kao što je pisao ranije ep. Milaš): „Pristajući jedva na ponovni brak svetovnjaka, Pravoslavna crkva apsolutno zabranjuje ponovni brak onima koji moraju da služe za primer ostalima u ostvarenju norme crkvenog učenja – svojim sveštenoslužiteljima, ne obazirući se na mnogogodišnju borbu protiv ove zabrane, ta zabrana i do sadašnjeg vremena ostaje obaveznom u većem delu hrišćanstva, gde postoji učenje o sveštenstvu kao Tajni“.[54]

Iz iznetog mogli smo videti: 1. Da u Pravoslavnoj crkvi od početka važi princip da brak u suštini može biti samo jedan; drugi i treći samo se dopušta slabijim i nedoraslim do ovog shvatanja, da ne bi došlo do goreg, do bluda. 2. Ono što se dopušta pojedinim vernim zbog njihove slabosti, ne može se dopustiti sveštenicima, jer oni moraju biti u tom pogledu „ugled stadu“ (1 Pet. 5, 3). Stoga oni mogu biti ili neženjeni, ili samo jedanput ženjeni. 3. Ova nauka potiče iz Svetog Pisma, jer reči Svetog apostola Pavla „jedne žene muž“ i „jednog muža žena“, označavaju one koji su samo jednom stupali u brak.

Dakle, po učenju Pravoslavne crkve, niti sveštenik može ući u drugi brak, niti drugobračni u sveštenstvo.

 

Glasnik, februar 1985.

 

NAPOMENE:


[1] Dr Nikodim Milaš, Pravila Pravoslavne crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, T. I, 82.

[2] Isto, 446. Taj princip, za episkopa, sveštenika i đakona, izlažu i Apostolske Ustanove veleći: „Ne treba da oni, ma bili još bezbračni, po hirotoniji, sklapaju brak, ili uzevši drugu da se ožene. Za služitelje i pojce i čtece i vratare naređujemo da budu jednobračni. Ako li pre braka uđu u klir, dozvoljavamo im da se žene, ako to hoće…“ (Knj. VI, izd. Vivliothiki Ellinon pateron ke ekklisiastikon singrafeon (VEPES), Atina 1955, T, II, 105).

[3] N. d. T. II, 26; Crkveno pravo, Beograd 1926, 300. Razlog zašto po rukopoloženju ne biva venčanje kazuje 3. novela cara Lava Mudrog određujući: „Nije dostojno ni prilično da oni (sveštenici) pošto se uzdignu na duhovnu visinu sveštenstva od nižeg i telesnog, braka da se vraćaju opet njemu, nego naprotiv treba da bude obratno, tj. od nižeg i telesnog, braka, da idu uzdizanju visokom, božanskom, sveštenstvu“ (Pidalion izd. Astir, Atina 1970, 224; Atinska Sintagma, Atina 1854, T. IV, 478).

[4] Patrijarh Avram uz pristanak Sarin rađa sina Ismaila, sa robinjom Agarom, a po smrti Sarinoj uzima drugu ženu Heturu (1 Mojs. 16, 2; 25 , 1); Jakov uzima Liju i Rahilju; car David ima više žena i inoča itd.

[5] Dr Justin Popović, Žitija Svetih Beograd 1975, pod 19. VII, str. 489.

[6] Paladije, po Evvang. Theodoru, Olimpias, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1966, T. IX, k. 898. Principijelnoj mogućnosti samo jednog braka, s obzirom na tajanstvenu vezu Hrista sa Crkvom (Ef. 5, 32), Sv. Grigorije Bogoslov daje ovakvo obrazloženje: „Meni se čini da ovde reč Božja nije za drugi brak, jer ako su dva Hrista, to (neka su) i dva muža, dve žene. A ako je jedan Hristos, jedna glava Crkve, to je i jedno telo, i svako drugo da se odbaci. A ako zabranjuje drugi brak, šta onda reći o trećem? Prvi (brak) je po zakonu, drugi po snishođenju, a treći po bezakonju“ (Tvorenija v russkom perev., 37. beseda na Mt. 19, 17, S. Peterburg 1912, T. I, 515).

[7] Naredba IV, 4, VEPES, Atina 1955, T. III, 55.

[8] Isto, Naredba IV, 1, n. d. 54.

[9] VEPES, Atina 1955, T. IV, 308.

[10] 17. omilija na Jevanđ. od Luke, VEPES, Atina 1958, T. XV, 40.

[11] Stromata III, gl. 1. VEPES, Atina 1956, T. VIII, 12. Iz ovih reči se lepo vidi kako je Crkva uvek znala (čuvajući se jeretičkih pogrešnosti: preziranja braka i predavanja neuzdržanosti) biti svima sve da kako god neke spase; da ceni trud i dostignuća snažnih: devstvenosti, jednog braka, časnog udovištva; a iz saosećanja i snishođenja prema slabim da dozvoli drugi brak.

[12] P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, T. III, 336. U ovom smislu, molitve Čina venčanja drugobračnih odišu pokajničkim duhom: „Vladiko Gospodi Bože naš… očisti grjehi našja i bezakonije prosti Tvojih rabov prizivajaj ja v pokajanije podaja im proščenije pregrješenij, grjehov očiščenije… Vjedij nemoščnoje čelovječeskago jestestva…; Gospodi Isuse, Slove Božij… očisti bezakonija rabov Tvojih, zanje znoja i tjagoti dnevnija i plotskago razženija ne mogušče ponesti, vo vtoroje braka obščenije shodjat…“ (Molitve po obručenju).

[13] 4. katiheza, gl. 24, 25, VEPES, Atina 1964, T. 39, 75. Pohvalu devstvenosti i vrednost braka gotovo istim rečima iznosi Sv. Grigorije Bogoslov: „No devstvenost ne bi se priznavala nečim visokim kad ne bi bila bolje od boljega (braka)… Ali ne bi bilo ni bezbračnih kad ne bi bilo braka. Poštuj i ti, devstveniče, mater svoju od koje proishodiš. Poštuj i ti (koji si u braku) i mater, onu koja je rođena od matere, mada ona i nije mati, nego nevesta Hristova“ (n. d. T. I, 515.).

[14] Isto, 4. katiheza, gl. 26, n. d. 75.

[15] Sočinjenija, v russkom perevodje, S. Peterburg 1895, T. I, 389.

[16] N. d., T. III, 220.

[17] Isto, T. XI, 847. I Blaž. Avgustin kaže da je pri drugom braku za osudu narušavanje vernosti prema prvoj ženi: „Apostol govori da su udove, koje žele da stupe u brak, za osudu, ne zbog drugog braka, nego zato što prvu veru odbaciše (1 Tim. 5, 12)“ (S. Trojicki, Hrišćanska filosofija braka, Beograd 1934, 73).

[18] Rukopoloženje kao smetnja braku, Mostar 1907, izdanje II, str. 45.

[19] Milaš, Pravila, I, 74.

[20] Isto, 443.

[21] Isto, T. II, 367.

[22] Knj. II, VEPES, Atina 1955, T. II, 14; knj. VI, 105.

[23] Isto, n. d. 199.

[24] Milaš, Pravila, I, 76.

[25] Prof. J. Mejendorf, Brak i Evharistija, Glasnik 1970, str. 135, 1971 g. str. 66.

[26] Život i rad ap. Pavla, Beograd 1926, 83.

[27] Ipomnima is tas epistolas tis Kenis Diathikis, Atina 1956, T. II, 358.

[28] Ekklisiastiki istoria, Atina 1979, 97.

[29] Isto, 84.

[30] Rukopoloženje kao smetnja braku, 66.

[31] Prot. Jovan Vučković, Misli povodom pokreta za drugi brak pravoslavnog sveštenstva, Sremski Karlovci 1907, 33, 34.

[32] U tumačenju reči o braku i bezbračnosti u 1 Kor., gl. 7, on smatra da je misao apostolova: „Savetujem izbegavati brak, ali ne kao bezakonje nego pobuđujem najsavršenijem životu (devstvenosti)… Misao oženjenih, deleći se na mnogo, dolazi u teškoću da uzrasta u životu strogom i savršenom. Oni koji su izabrali život usamljenika, svu misao okreću na brigu o božanskom“ (Tvorenija…, Moskva 1859, str. 76, 87). U istom duhu govori dalje: „Korinćanima, koji su hteli da znaju da li oni koji su poverovali u Gospoda treba da pretpostavljaju braku čuvanje čistote, izrazio je sledeću misao: A za ono što pitaste, dobro je čoveku da se ne dohvata žene, ali zbog bluda svaki da ima svoju ženu i svaka žena svoga muža (1 Kor. 7, 1, 2)“ (isto, str. 90). Isto tako on govori o uzvišenosti udovištva nad drugim brakom: „Treba primetiti da je onu koja se uzdrži (od drugog braka) nazvao (ap. Pavle) ne blaženom, nego blaženijom, poučavajući time da i ona koja se odluči na drugi brak nije sasvim lišena blaženstva, ako je na sebe primila jaram ustanovljen zakonom“ (isto, str. 93).

[33] Nemačka Evangelička crkva tumači 1 Tim. 3, 2 ovako: „Što apostol naređuje da episkop treba da bude oženjen, osnov je u tome da predstojnik zajednice prema svima članovima zajednice, pa i prema ženama i devojkama, može svoju službu vršiti, a takođe da u tome on bude zajednici obrazac neporočnog ponašanja u primernom braku“ (Jubilarno izdanje Luterovog prevoda Biblije, Štutgart 1937, 342.). Za nas je od važnosti mišljenje Sv. Jovana Zlatousta, koji veli da apostol „ne govori ovo kao da uzakonjuje da nije moguće episkop bez toga da bude, nego zabranjujući neumerenost, jer je kod Judeja bio dozvoljen i drugi brak i imati u isto vreme dve žene“ (Trembelas, Ipomnima…, 358).

[34] Gornjokarlovački ep. Teofan Živković je 1877. g. izdao raspravu „Mišljenje o ženidbi udovog sveštenstva“ u kojoj smatra da 6. kanon Trulskog sabora ne potiče iz Sv. Pisma i božanskog prava, te da se može ukinuti (dr Emilijan Vojucki, Ponavljanje braka kod sveštenika, Sr. Karlovci 1908, str. 36.) Ep. Nektarije Dimitrijević podnosi Sv. Sinodu u Karlovcima 1859. g. predstavku da episkopi imaju pravo dispenzacije od zabrane 6. kan. Trulskog sabora. Ovakvu predstavku podnosi 1906. g. sveštenstvo Narodno-crkvenom saboru u Karlovcima, ali ni jedna ni druga nisu bile usvojene (Isto).

[35] Tako npr. dr Vasilije Gajina, prof. Pravosl. bogosl. fakulteta u Černovicama, iste 1907. g., izdaje brošuru „Dozvoljivost drugog braka svešteničkog“, koja se odmah prevodi na srpski jezik i izdaje u N. Sadu 1907. g., a u kojoj stoji uglavnom na argumentaciji i zaključcima Milaševim. Iste 1907. g., izlazi u Karlovcima, rad rektora Karlovačke bogoslovije prot. Jovana Vučkovića „Misli povodom pokreta za drugi brak pravoslavnog sveštenstva“, kritikujući pojedine stavove Milaševe, a odobravajući mišljenje da Tajna Sveštenstva nije smetnja za zaključivanje braka (str. 28).

[36] Rukopoloženje kao smetnja braku… II izd., str. 31. I. N. Bugatsos kazuje da je ovim rečima sam Gospod izneo smisao bezbračnosti „kao stanja ljudi posle smrti, dok je zemaljski život bračni život“ (Agamia, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1962, T. I, k. 115.). No ovo ne treba shvatiti preusko u smislu da će brak kao Tajna, i ljubav koja bračnike vezuje, nestati u Carstvu Nebeskom, nego samo da onda neće biti zemaljske komponente, telesne veze i rađanja dece, jer Sv. Jovan Zlatoust veli da će bračnici koji se budu trudili da im život bude zaista u Gospodu „i tamo u budućem veku, potpuno bez bojazni sretati se jedno s drugim… i prebivati večno i sa Hristom i jedno sa drugim u velikoj radosti“ (Bes. na Poslanicu Efescima, Sočinjenija, n. d. 180).

[37] N. d. 27.

[38] N. d. 46.

[39] N. d. 50.

[40] N. d. 58.

[41] Isto. Na drugom mestu, Sv. Jovan smatra sklapanje drugog braka izdajstvom prvog: „Neka čuju i one žene… koje stupaju u drugi brak i skvrnave postelju umrlog, pre voljenog muža. Ja ne osuđujem drugi brak i ne smatram ga raspustvom kad tako govorim, to mi zabranjuje i stavlja uzdu na moja usta Pavle koji govori ženama: Ako se i uda ne greši (1 Kor. 2, 28). No pogledajmo šta govori on dalje: Blaženija je ako ostane tako (st. 40). Poslednje je nesravnjivo bolje od prvoga. Zašto? Iz mnogo razloga. Ako je sasvim ne stupati u brak bolje nego stupati, to je utoliko bolje udovištvo od drugog braka“ (Bes. 7 na 1 Tim. 3, 1-7, Tvorenija T. XI, 809).

[42] Rukopoloženje kao smetnja braku, II izdanje, Mostar 1907, str. 27.

[43] Up. J. Vučković, n. d. 31, 32.

[44] N. d. 63.

[45] N. d. 57. Prof. V. Gajina, odlučno tvrdi ovde „da apostol nije mogao misliti na istovremenu (simultanea) poligamiju“ (n. d. 12) Ali neće da prihvati ni zabranu sukcesivne, nego zabranu bluda, „svaki spolni odnošaj s drugom ženom“ (isto, 14). Iako je očigledno i njemu s kolikom je ap. Pavle emfazom naglasio etičko dostojanstvo duhovnih pastira (isto, 13), on će tu pribeći tumačenju uzdržanja od bluda (što treba da je daleko od svakog hrišćanina, te se ne može ni zamisliti kod sveštenika), samo da ne bi prihvatio zabranu sukcesivne bigamije.

[46] Nesumnjivo da je narodu u kome je želja i potreba za potomstvom, naslednicima (u kome je došlo i do ustanove levirata), kao i saznanje rodoslovne pripadnosti, bila toliko izražena kao kod Jevreja, apsolutno onemogućavala i pomisao na poliandriju, a dozvoljavala poligamiju. Jer je pri poliandriji nerešivo pitanje ko je otac deteta. A po očinstvu se određivalo i nasleđe i pripadnost plemenu i narodu, „semenu Avramovom“. Zato se u geneaološkim spiskovima u Bibliji redovno navodi samo ime oca deteta, iznimno i ime matere.

Da bi izraz „jednog muža žena“ mogao da odredi izraz „jedne žene muž“ u smislu „koji se jedanput ženio“ ukazuje i prof. dr Dimitrije Stefanović (n. d. 83), takođe dr V. Gajina (n. d. 12) i još određenije dr Emilijan Vojuci (n. d. 67) i dr.

[47] Up. Glasnik 1982, str. 301.

[48] Isto, str. 86, 104.

[49] Pravila Pravosl. crkve, T. I, 74, 75; Crkveno pravo, str. 300.

[50] Isto 85, 86.

[51] N. d. 45.

[52] Isto, 90.

[53] S. Trojicki, n. d. 74.

[54] N. d. 72.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *