NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Opelo protestanata

 

PITANJE: Jedan pravoslavni Srbin, na teritoriji moje parohije (u inostranstvu), imao je protestantkinju suprugu. Žena umre, i muž me pozva da izvršim opelo. Ja odbijem, rekavši da to ne mogu učiniti jer žena ne pripada pravoslavnoj veri. On ode drugom pravoslavnom svešteniku i ovaj opelo izvrši po Trebniku.

Koji je od nas dvojice postupio pravilno, a koji nepravilno?

 

ODGOVOR: Prema kanonskim i pozitivnim propisima Pravoslavne crkve, smatram da ste pogrešili obojica. Evo u čemu.

U 10. kanonu Svetih apostola naređuje se da onaj ko se bude sa odlučenim ma i u kući molio, i sam podleže kazni odlučenja, a prema kanonu 45. to biva i sa episkopom, sveštenikom i đakonom koji bi se molio sa jeretikom. Slično ovim, naređuju i kanoni 64. apostolski, 2. Antiohijskog i 33. Laodikijskog sabora. Prema 46. apostolskom kanonu, svrgava se svešteno lice, koga bilo čina, ako prizna tajne jeretika.[1] Iz ovog izlazi da se pravoslavni hrišćanin, a pogotovo sveštenik, ne može moliti zajedno sa nepravoslavnim, jereticima i šizmaticima, niti se njima može dati Sveto Pričešće, niti od njih primiti. Tako isto, ne može im se dati koja druga Tajna i molitvoslovlje dok ne postanu pravoslavni.

Svakako na osnovu ovih propisa, Vi ste odbili da izvršite pratnju umrle protestantkinje.

Međutim, treba uočiti da navedeni kanoni zabranjuju pravoslavnim molitvu sa nepravoslavnim koja bi označavala zajednicu u veri s njima, a ne molitvu za nepravoslavne, bilo privatnu, bilo – iznimno – javnu. A to je sasvim nešto drugo. Prof. Nil Malahov umesno primećuje: „Neosporno da postoji razlika između moliti se sa nekim, ili moliti se za nekoga; moliti se sa živima ili za umrle“.[2] To će nam biti jasnije kad se podsetimo da apostol Pavle naređuje hrišćanima da se mole za sve ljude, za careve i sva poglavarstva (1 Tim. 2, 1, 2), dakle, i za neznabošce koji ne samo da ne pripadaju Crkvi, nego se neprijateljski odnose prema njoj. U jednoj molitvi Liturgije VIII knjige Apostolskih Ustanova, pored drugog, obraća se Bogu: „Još Te molimo za one koji nas mrze, i gone nas imena Tvoga radi, za one koji su napolju (van hrišćanstva) i zabludele, da ih vratiš na dobro, i gnev njihov ublažiš“,[3] kao što i Gospod naređuje da ljubimo neprijatelje svoje i molimo se Bogu za one koji nas gone (Mt. 5, 44). O zabludelim i njihovom povratku Crkvi moli se i u Liturgiji Svetog apostola Jakova.[4] U Vasilijevoj Liturgiji, po osvećenju Darova, moli se takođe: „Rasejane saberi, prevarene obrati i sjedini sa Tvojom Svetom, Sabornom i Apostolskom Crkvom“.[5] Prema N. Malahovu, pod onim za koje se moli u prozbi Zlatoustove i Vasilijeve Liturgije: „I pomjani vsjeh usopših o nadeždi voskrsenija, žizni vječnija“, podrazumevaju se pre svega verni, a zatim svi uopšte hrišćani, koji mada ne pripadaju skupu vernih, ipak drže veru u Hrista i nadu na vaskrsenje u život večni…[6]

Nesumnjivo imajući u vidu ove razloge, Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve još 1730. g., doneo je odluku da pravoslavni sveštenik, u pojedinim slučajevima, na želju nepravoslavnih hrišćana izraženu za života, ili molbu njihovih srodnika, može sprovesti nepravoslavnog pokojnika do groba. Sličnu odluku Sinod je izdao i 1797, 1800, 1880, 1892. god.[7] Navešćemo odluku iz 1800. g.: „Bude li se ko od inoslavnih katoličke, reformatske i luteranske vere prestavio, želeći biti pogreben od sveštenika grčko-ruskog ispovedanja, a pastora nijedne od pomenutih vera nema, u takvom slučaju, pošto oni evanđelsko učenje drže i polažu nadu na Hrista Spasitelja sveta…, treba sveštenici da ih sprovode do groblja…“.[8] Isto je tako bilo dozvoljeno da sveštenik ako bude pozvan „na pogreb raskolnika koji je mirno skončao“, tj. nije bio agresivan prema Pravoslavlju, može izvršiti pogreb na isti način.[9]

Po ovom pitanju postojala je odluka i u Srpskoj crkvi Kraljevine Srbije. U Ručnoj svešteničkoj knjizi miropolit Mihailo naređuje da u nuždi pravoslavni sveštenik može sahraniti nepravoslavno hrišćansko lice.[10] Navodeći ovu odluku, isti stav zauzima Ž. S. Milojević u članku „Na jedno pitanje iz pastirske prakse“.[11] Takođe, prof. J. X. Vidojković, s pozivom na mitropolita Mihaila i Glasnik Pravoslavne crkve iz 1907. g.[12], na pitanje da li pravoslavni sveštenik sme izvršiti sprovod pripadnika druge hrišćanske veroispovesti, odgovara kratko: „U slučaju potrebe i nužde sme“.[13]

I u Grčkoj crkvi dozvoljava se da pravoslavni sveštenik sprovede umrlog nepravoslavnog hrišćanina, ako nema njegovog sveštenika. Pri tome je određeno da se vrši ovaj čin: Pri sprovodu pokojnika peva se Svjatij Bože, u hramu neporočni (118. psalam), Apostol i Evanđelje, jektenija i otpust mali. Na grobu se kaže: Gospodnja zemlja i ispolnjenije jeja. „No gde postoje sveštenici njihove veroispovesti, zabranjeno je našim (pravoslavnim) da izvrše čin, i sami, i zajedno sa njima“.[14]

Za postanak ovakve prakse u Pravoslavnoj crkvi, pored glavnog razloga, poštovanja reči Gospodnjih i apostola Pavla o molitvi za sve ljude, pomenuti pisci navode i druge: hrišćansku ljubav, tolerantnost Pravoslavlja itd. Mitropolit Filaret veli: „Razrešavajući na ovo (pratnju inoslavnih od strane pravoslavnih sveštenika), on (Sveti Sinod) je upotrebio snishođenje i ukazao uvaženje duši koja ima na sebi pečat krštenja u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“.[15]

Prema izloženom vidi se da je pogreška Vašeg stava u krutom, apriorističkom odbijanju svake mogućnosti da u nuždi izvršite pratnju inoslovnog pokojnika, što, dakle, niste učinili ono što ste, kao pravoslavni sveštenik, mogli učiniti.

Pogreška pak onog sveštenika koji je nad nepravoslavnom pokojnicom izvršio Čin pravoslavnog opela je u tome što taj postupak, s jedne strane, može da znači naturanje pravoslavnog obreda licu koje ga je, da ga je cenilo i želelo, moglo imati prelaskom u Pravoslavlje; a s druge, i da je baš izrazilo želju da se sahrani pravoslavnim opelom, ipak mu se to ne bi moglo učiniti, jer ovo opelo pripada samo pravoslavnim. To se jasno vidi kako iz sadržine samog čina, tako direktno iz reči stavljenih na njegovom početku: Skončavšu že komu ot pravoslavnih.

Na ovom stanovištu stoje sve odluke ruskog Svetog Sinoda počevši od prve iz 1730. g., kao i mitropolita Mihaila, u kojima se jasno kazuje da obavljajući pratnju inoslavnih, sveštenik pri tome ne može vršiti Čin pravoslavnog opela. U navedenoj odluci Svetog Sinoda iz 1800. g., posle onog što je izneto, nastavlja se ovako: „… treba sveštenici da ih sprovode do groblja u odeždi i epitrahilju i spuštaju u zemlju pri pevanju stiha Svjatij Bože…“.[16] Pored pevanja himne Svjatij Bože, mitropolit Filaret veli da, ako bi pred polazak tela iz doma „prisutni želeli da se otpeva psalam, nema razloga da se to ne dopusti, jer nije suprotno duhu Svetog Sinoda“.[17] Odluka mitropolita Mihaila još je određenija i sa više detalja: „U slučaju potrebe i nužde pravoslavni sveštenik može saraniti i inoverce, nepunim opelom, nego samo što će u odeždi i epitrahilju, očitavši Apostol i Evanđelje u domu, pri pojanju Svjatij Bože, odneti grobu umrlo inoverno hristijansko lice i spustiti ga u grob pri istoj pesmi. Ništa drugo od opela nad inovernim licem rimskog ili luteranskog veroispovedanija, ne treba čitati ni vršiti pri njegovom saranjivanju onda kada nema njihove vere sveštenika, nego kada to vrši naš sveštenik“.[18] Navodeći praksu Srpske crkve u Kraljevini Srbiji, V. Nikolajević veli da se pri opelu inoslavnih ovako postupa: „Sveštenik samo u epitrahilju i felonu govori: Blagosloven Bog naš…, pojci: Amin, i odmah: Svjatij Bože, kao ono što se poje pred čitanjem Apostola, zatim se očita Apostol i Evanđelje, i odmah pri pojanju Svjatij Bože isprati inoverca samo u epitrahilju do groblja, bez vozglašenija Vječnaja pamjat“.[19] Ž. S. Milojević veli da, više nego ruska, „praksa naše Pravoslavne crkve… najbolje odgovara svim izloženim obzirima“.[20]

Prema mitropolitu Filaretu, J. X. Vidojković postavlja ova pitanja i odgovara na njih: „Imaju li sveštenici prava da inoverne pokojnike opevaju po „Posljedovaniju mertvenom mirskih tjel“ Pravoslavne crkve? Na osnovu pomenutih pravila odgovara se: Ne. – Može li se telo umrlog inoverca hrišćanske veroispovesti da unosi u pravoslavnu crkvu? Na osnovu izloženih pravila odgovara se: Ne. – Mogu li pravoslavni sveštenici da vrše pomene i parastose u kućama inovernih hrišćana? Na osnovu navedenih pravila odgovara se: Ne“.[21] Pratnja nepravoslavnih ne može se, dakle, vršiti uz pravoslavni obred. Sveštenik koji bi tako učinio prestupio bi granicu svojih ovlašćenja i potpao pod odgovornost.

No, kao što u odluci Crkve o pratnji inoslavnih ne treba videti prestupanje kanonskih propisa, tako ni u zabrani pravoslavnog opela, unošenja u crkvu inoslavnog pokojnika itd., ne treba videti izraz isključivosti. „Ovom zabranom“ – kako veli Bulgakov – „Crkva ne pokazuje religioznu netrpeljivost, nego ima cilj da sačuva verne od skretanja u jeres i raskol i zaštiti ih od religioznog indiferentizma, u koji se može lako doći u bliskom opštenju s inovercima“.[22] I mitropolit Filaret upozorava da prekomerno snishođenje prema inovercima dovodi do nedoumice i sablazni „kod pravoslavnih vršilaca crkvenih propisa, a raskolnicima daje povod da zameraju Crkvi na labavosti“,[23] pogotovo što se pomeni i za upokojne molitve ne mogu vršiti ni vernim koji učine teške grehe, pa odbiju i pred smrt da se za njih pokaju i tako izmire sa Crkvom.[24] Treba, dakle, imati na umu da se prekomernim popuštanjem u veri, onde gde se popuštati ne sme, ne samo neće inoverni približiti Pravoslavlju, već naprotiv odbiti, gledajući u ovom popuštanju ili slabost ili neiskrenost.

Navedene odluke o dozvoli pravoslavnom svešteniku da u slučaju nužde izvrši sahranu nepravoslavnog hrišćanina, sem rimokatoličke, reformatske i luteranske vere, još se može odnositi na starokatolike i anglikane, ali ne na mnoštvo drugih protestantskih sekti koje ili nemaju krštenje, ili ga ne vrše pravilno, kao što su: adventisti, baptisti i dr.

Ali ni kod onih vera na koje se dozvola odnosi, ne znači da je pravoslavni sveštenik obavezan da bez pastirskog rasuđivanja izvrši pratnju svakog inoslavnog pokojnika ili raskolnika, na njegovu molbu, ili na molbu njegovog sveštenika i pastora, ili srodnika. Ako je pokojnik bio agresivan, neprijateljski raspoložen prema pravoslavnima, ako bi sveštenikovo učešće u pratnji delovalo sablažnjivo na pravoslavne verne, sveštenik, razumljivo, neće učestvovati u pratnji takvog pokojnika. I kad zaključi da treba da učestvuje u pratnji, obavezan je da prethodno potraži blagoslov od nadležnog arhijereja.

 

Glasnik, april 1981.

 

NAPOMENE:


[1] N. Milaš, Pravila Pravoslavne crkve, N. Sad 1895, I, str. 66, 119, 111; II, 54, 91.

[2] O molitvi za inoslavne pokojnice, Hrišćanski život, god V (1926), br. 7, str. 337.

[3] Izd. Apost. Diakonia, VEPS, Atina 1955, T. II, str. 156. Za one koji nas mrze, pravoslavni se mole svakodnevno i danas, na kraju polunoćnice i povečerja.

[4] Ke epistrofis ton peplanimenon, izd. Apost. Diakonia, Atina 1959, str. 34.

[5] Služebnik, S. Peterburg 1905, str. 244.

[6] N. d. 339.

[7] S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, str. 1245.

[8] K. Nikoljskij, Posobnije k izučeniju Ustava, S. Peterburg 1900, str. 777.

[9] Isto, 778.

[10] Beograd 1867, str. 127.

[11] Hrišćanski Vesnik 1888, str. 714.

[12] O opelu nepravoslavnih hrišćana u našoj Crkvi, Glasnik Pravoslavne crkve u Kraljevini Srbiji, 1907. g., str. 37.

[13] Pitanja i odgovori, Beograd 1927, str. 100.

[14] J. Fundulis, Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1967, I, 174. Mikron evhologion, Apost. Zakona, Atina 1968, str. 235.

[15] Bulgakov, n. d. 1246.

[16] Nikoljskij, n. d. 778; Bulgakov, n. d. 1245.

[17] Bulgakov, n. d. 1246. Smatram da bi se takođe mogla pročitati i Molitva Gospodnja, Oče naš, i da se tome pomenute naredbe ne protive.

[18] N. d. 127.

[19] N. d. 138.

[20] Hrišćanski vesnik 1888, str. 715.

[21] N. d. 37.

[22] N. d. 1246

[23] Up. J. X. Vidojković, n. d. 37.

[24] Up. Glasnik 1979, str. 164. Up. N. Milaš, Crkveno kazneno pravo, Mostar 1911, 207; up. N. Milaš, Crkveno pravo, Beograd 1926, 730.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *