LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POSEBNA BOGOSLUŽENJA.
 
4. ISPOVEST
(Sveta Tajna Pokajanja)
 
Hrišćaninu koji je posle krštenja pao u grehe, sveta Crkva daje oproštaj i duhovni lek kroz Svetu Tajnu Pokajanja. Zato se ova Sveta Tajna naziva drugim krštenjem. Pokajanje je Sveta Tajna u kojoj onoga ko ispoveda svoje grehe, uz vidljivo dobijanje oproštaja od sveštenika, od grehova razrešava Sam Gospod Isus Hristos. Budući da je vlast „svezivanja i razrešavanja“ (Mt. 18, 18 i Jn. 20, 23) Gospod dao apostolima i njihovim naslednicima, Svetu Tajnu Pokajanja mogu da obavljaju samo episkopi i prezviteri koje su oni zakonito rukopoložili.
Ustanovljenje ove Svete Tajne vodi poreklo od Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je Svojim učenicima rekao: Kao što je Otac poslao Mene, i Ja šaljem vas… Kojima oprostite grehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su (Jn. 20, 2123).
U prva tri veka Hrišćanstva, ako bi neko pao u naročito težak greh, za kakve su smatrani: otpadanje od vere, ubistvo i blud, takav bi bio u potpunosti odlučen [udaljen, izopšten] od Crkve. Ukoliko bi izjavio najiskrenije kajanje i želju da ponovo bude primljen u Crkvu, morao je javno da ispovedi svoj greh, pred čitavom Crkvom, i da prođe razne stepene ispitivanja, kako bi dokazao iskrenost svog kajanja. Svaki takav stepen trajao bi po nekoliko godina, mada je u nekim slučajevima pokazivano i snishođenje prema iskrenim pokajnicima, pa su rokovi takvog pokajanja skraćivani. Samo stupanje u takvo pokajanje, kao i prelazak iz jednog pokajnog razreda u drugi, nije dopuštan drugačije, nego uz molitvu i polaganje ruku, baš kao što je i konačno razrešenie od grehova davano pred čitavom Crkvom. Od kraja trećeg veka pojavljuje se pojedinačna ispovest, koja se obavlja nasamo pred duhovnikom. Glavni povod za uvođenje takve, pojedinačne ispovesti bio je raskol Novacijana. Dva prezvitera – rimski Novacije i kartaginski Novat počeli su da uče kako oni koji su posle krštenja pali u teške grehe, uopšte ne mogu da budu razrešeni. Crkva je osudila njihovo učenje, a da bi sprečila prigovore jeretika i sablazni za slabe, episkope je ovlastila da pojedine prezvitere, poznate po svome vrlinskom životu i duhovnom iskustvu, postavljaju za duhovnike i poveravaju im da nasamo primaju ispovedanje grehova. Ponestajanje revnosti kod pokajnika, a takođe i to što su mnogi počeli da javnu ispovest uzimaju ne kao pouku za sebe, nego kao povod za ogovaranje i nepoštovanje bližnjeg, doveli su do toga da je javna ispovest vremenom sasvim zamenjena pojedinačnom ispovešću, nasamo pred duhovnikom.
Kao vreme posebno namenjeno i pogodno za ispovest, smatraju se postovi, ali Sveta Tajna Pokajanja može biti obavljena i u bilo koje drugo vreme. Crkvena pravila zabranjuju da se bez naročitih razloga prelazi od jednog duhovnika drugom (Ap. prav. 12; Mosk. sab. 1677. gl. 6), što se naročito odnosi na one koji su pod epitimijom.
U današnje vreme onaj ko želi da pristupi Svetoj Tajni Pokajanja, za nju treba posebno da se pripremi[1]: on je dužan da tokom nekoliko dana posećuje sve crkvene službe, da vreme provodi u postu, čitanju Reči Božije, istraživanju svog prošlog života i u skrušenosti zbog svojih grehova. Kada se pripremi kako treba, dolazi kod sveštenika da bi prineo ispovest. Sveštenik ga prima ispred nalonja na kome stoje simvoli našeg iskupljenja – sveto Jevanđelje i Krst. Pokajnik sa smirenjem tri puta pada ničice pred njima, kao pred samim Gospodom, svojim Iskupiteljem i Sudijom. Tada sveštenik počinke da mu čita „Čin Svete Tajne Ispovesti“. Ako se ne ispoveda samo jedan pokajnik, nego mnogi, onda se ovaj čin obično čita odjednom za sve koji se ispovedaju zajedno. Ali sama ispovest, prema uputstvu Trebnika, mora da bude obavljena nasamo sa svakim čovekom, čak i ako je maloletan (na ispovest treba da dolaze oni koji su navršili sedam godina).
Čin Svete Tajne Ispovesti“ sastoji se od početnog vozglasa „Blagosloven Bog naš…“, uvodnih molitava od Trisvete pesme do „Oče naš“, pokajnog 50. psalma Davidovog, pokajnih tropara „Pomiluj nas, Gospode, pomiluj nas…“ i dve svešteničke molitve za oproštaj grehova onima koji se kaju. Na početku ispovesti, sveštenik pre svega pita pokajnika o veri, bez koje je otpuštenje grehova nemoguće. Zatim pristupa pitanjima o gresima. Pokajnik je pri tome obavezan da saopšti sve što pritiska njegovu savest, ništa ne tajeći i ne skrivajući. Još je bolje ako pokajnik sam govori svoje grehe, ne čekajući da mu sveštenik postavlja pitanja. Kada ispovedi sve za šta sebe smatra krivim pred Bogom, pokajnik klekne i sagne glavu, u iščekivanju pravednog suda Božijeg. Sveštenik nad njim čita molitvu: „Gospode Bože spasenja slugu Tvojih…“ u kojoj moli Boga da se smiluje na Svog slugu, da mu oprosti sve grehe voljne i nevoljne, da ga pomiri i ponovo sjedini sa Svojom svetom Crkvom, od koje je otpao kroz grehe. Zatim na pokajnikovu glavu stavlja kraj epitrahilja, u znak izlivanja milujuće blagodati Božije na njega, i proiznosi razrešnu molitvu ispovesti: „Gospod i Bog naš Isus Hristos, blagodaću i milosrđem Svoga čovekoljublja, neka ti oprosti čedo (ime) sva sagrešenja tvoja; ja, nedostojni jerej, vlašću Njegovom koja mi je data, opraštam ti i razrešujem te od svih tvojih grehova, u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha, amin“. Proiznoseći poslednje reči ove razrešne molitve, sveštenik osenjuje pokajnika krsnim znakom po glavi koja je pokrivena epitrahiljem. Zatim se čita „Dostojno jest“, Slava, I ninje, i otpust. Nakon otpusta pokajnik celiva Jevanđelje i Krst, i uzima blagoslov. Posle toga sveštenik može pokajniku dati „pravilo protiv njegovog sagrešenja“ to jest nalaže mu epitimiju za grehe. Epitimija (od grčkog „epitimao“, επιτιμάω – zabranjujem, a επιτιμιον – kazna, odmazda) nalaže se na grešnika ili u vidu duhovne kazne – odlučenja od svetog Pričešća na određeni rok, ili u vidu duhovnog leka – posta, poklona, milostinje i molitve. Ipak, treba znati da po pravoslavnom shvatanju epitimija nema ni snagu, ni značenje zadovoljenja pravde Božije, jer je zadovoljenje za grehe prineo jednom za svagda Sam Gospod na krstu. Stoga epitimija nije bezuslovno obavezna prilikom ispovesti: ona se daje radi duhovne koristi pokajnika, kao blagočestiva vežba koja mu pomaže da se izbavi od loše navike na greh. U vezi sa tim, duhovnici treba da budu snishodljivi i oprezni kod određivanja epitimija, kako ne bi odbili pokajnika.
Prema kanonima, za mnoge teške grehe određuje se odlučenje od svetog Pričešća na nekoliko godina, pri čemu je dozvoljeno piti samo „agijazmu“, to jest Bogojavljensku svetu Vodu. Sam duhovnik, bez arhijereja, ne može da podvrgne odlučenju od Svetih Tajni. U današnje vreme, usled opšteg opadanja religiozno-moralnog života, odlučenje od Svetog Pričešća na duže rokove se ne praktikuje.
Za onoga ko je ispunio epitimiju određena je naročita molitva u Trebniku. To je „Molitva kojom se razrešava od epitimije“. Duhovnik nema prava da primi kod sebe na ispovest onoga ko se nalazi pod epitimijom drugog duhovnika, niti da takvoga razreši od epitimije, izuzev ako je reč o bolesniku i samrtniku, koga svaki sveštenik može i treba da ispovedi i razreši. Pošto bi neko mogao i da umre bez razrešenja, prihvaćeno je da se nad svakim umrlim čita posebna razrešna molitva.
 


 
NAPOMENE:

  1. Rusi imaju specijalan termin kojim označavaju pripremu za Sv. Tajnu Pokajanja. To je „govenie“ – pojam nešto širi od „posta“, koji podrazumeva: a) molitveni podvig, b) post u užem smislu reči, i v) udubljivanje u samoga sebe sa ciljem da se razotkrije i shvati svoja grehovnost (vidi: Pomazanski, „Dogmatika“, Sveta Tajna Pokajanja).

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *