ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.
 
10. ПОГРЕБ
 
Богослужење које се обавља за оне који одлазе из овог привременог живота од старине се назива „Исходним“, или једноставније речено „Опелом“. Постоји следећих пет чинова опела упокојених:
1. Опело над лаиком хришћанином,
2. Опело уснулих на Васкрс и током Светле недеље,
3. Опело над упокојеним свештеником,
4. Опело дечије,
а у Великом Требнику се налази још и
5. Опело над монахом.
Према првом чину опевају се мирјани узраста од седам година на више, чтечеви, ипођакони и ђакони; према другом чину обавља се опело мирјана у све дане Светле седмице; према трећем чину опевају се свештеници и архијереји, према четвртом чину деца, то јест они који још нису навршили седам година, и према петом чину – монаси, игумани и архимандрити.
 
Купање, одевање и полагање покојника у ковчег
 
По смрти лаика хришћанина његово тело (или, по речима Требника, „мошти“) се купа, из уважавања према покојнику и жеље да он у чистоти стане пред Бога по васкрсењу (Дап. 9, 37). Али монахе и свештенике не купају, да не би обнажили њихова тела. Монаху се тело отире топлом водом помоћу сунђера само на челу крстообразно, затим на прсима, на образима, на ногама и на коленима. Свештеника, обнаженог од стране (тројице) свештеника, отиру „чистим јелејем“. После умивања, купања или отирања покојника облаче га у нову одећу, чиме се указује на нову одећу наше непропадљивости (1. Кор. 15, 53), и то у складу са звањем или служењем умрлога, како би свако дао Богу одговор у оном звању у коме је био призван (1. Кор. 15, 23). Монаха облаче у монашку одећу и обавијају га мантијом, ради чега се она сече тако да би је било могуће обавити крстообразно. Његово лице се покрива, у знак тога да је био удаљен од света. Свештеника и архијереја облаче у свештене одежде које одговарају њиховом чину, а лице им покривају воздухом, у знак тога да је покојник био савршитељ Светих Тајни Божијих, а посебно најузвишеније Тајне Тела и Крви Господње. Архијереј се облачи уз певање песме „Тако да просвјетитсја свјет твој пред человјеки…“ На умрлог световњака [мирјанина, лаика] ставља се бели покров који подсећа на беле хаљине у које се облаче крштени.
У руке како архијереју, тако и свештенику ставља се Јеванђеље, као знак да су они објављивали људима јеванђелско учење. Осим Јеванђеља у руке се ставља још и крст, а ђакону – кадионица. У руке монаха и мирјана ставља се икона Христа Спаситеља, као знак да су Њему предали своју душу. Пре полагања тела у ковчег, како само тело, тако и ковчег, споља и изнутра, кропе се светом водом. На чело покојника полаже се венчић са представом Господа Исуса Христа, Богомајке и Претече, као и текстом „Трисвете песме“ [руски обичај]. Венчић означава да је умрли војник Христов, који је часно оставио поље подвига. Сандук архијереја осењује се дикиријом и трикиријом. Тело покојника се одозго покрива свештеним покровом, у знак тога да се умрли, као верујући и освећен Светим Тајнама, налази под покровительством Христовим. На ковчег архијереја полаже се мантија.
Над умрлим архијерејом и свештеником чита се Јеванђеље, а над мирјанином, монахом и ђаконом Псалтир. Читање Псалтира се после сваке „Славе“ прекида молитвом за покојника: „Помјани, Господе, Боже наш…“ која се налази на крају чина „По исходу душе“.
За умрлог се служе парастоси (панихиде), литије, као и опело са погребом – предавањем тела земљи.
 
Служба за покојне – Парастос или панихида
 
Панихида (или парастос) је грчка реч која потиче од „пас“ (πας) – читав и „никс“ (νυξ) – ноћ, и заправо означава „свеноћну службу“. У раној Цркви, за време гоњења, помињање упокојених заиста је обављано ноћу. Сам богослужбени чин панихиде подсећа на Јутрење, које се по Типику и служи ноћу, одмах после полуноћнице, а завршава се до свитања. Уместо Шестопсалмија на парастосу се чита 90. псалам „Живиј в помошчи Вишњаго“ („Који живи у помоћи Вишњег“), затим следи велика јектенија, „Алилуја“ тропар „Глубиноју мудрости“ („Дубоком мудрошћу“) и богородичан, певају се тропари „Свјатих лик обрете источник жизњи“ („Сабор светитеља пронађе извор живота“) са припевом „Благословен јеси, Господи, научи мја оправданијем Творим“, 50. псалам, Канон („за усопше“), после чије 3. и 6. песме су одређене мала јектенија, сједален „Воистину сујета всјаческаја…“ („Ваистину је све и сва таштина“) и кондак: „Со свјатими упокој…“ После канона: Трисвето, „Оче наш“ и тропари „Со духи праведних скончавшихсја“ („Са дусима преминулих праведника“), сугубајектениј а „Помилуј нас, Боже“ са молитвом јереја: „Боже духова и свакога тела…“; даље следи отпуст и пева се „Вјечнаја памјат“ („Вечан спомен“).
Поредак служења парастоса налази се у 14. глави Типика. За време служења парастоса обавља се кађење. Ако служи само јереј, онда он све време у рукама држи кадионицу. Ако у служењу учествује и ђакон, он пре почетна сваке јектеније тражи од јереја благослов да кади, а јереј кади само приликом певања тропара „Свјатих лик“, отпуст говори са кадионицом и кади на крају, док се пева „Вјечнаја памјат“.
Парастоси умрлима служе се у трећи девети и четрдесети дан после смрти, као и на дан смрти, имендан и рођендан покојника. Према 169. правилу Номоканона у Великом Требнику парастоси се не служе „у дванаестодневном периоду (тј. од Божића до Богојављења), у прву седмицу Четрдесетнице, у Велику (Страсну) седмицу, у Светлу седмицу, као ни недељом и о великим празницима“.
Литија (λιτανεία или λιτή, што на грчком значи кратко усрдно мољење за упокојене) обавља се приликом изношења тела из покојниковог дома и на гробљу, након његовог доношења на гроб. Може да се служи више пута у периоду од упокојења до предавања тела земљи. Литија за умрле обавља се и на заупокојеној Литургији, после заамвоне молитве и после вечерња и јутрења. Када се обавља на Литургији, нема отпуста и не возглашава се „Вјечнаја памјат“.
Како на литији, тако и на парастосу освећује се кољиво, то јест кувана пшеница са медом, која својим зрнима подсећа на васкрсење умрлога (види: Јн. 12, 24 и 1. Кор. 15, 36-38); мед означава сладост добара будућег живота.
Одмах после смрти служи се нарочити „Чин по исходу душе од тела“ који се налази у Псалтиру и у Јерејском молитвослову, а састоји се од певања Трисвете песме, молитве „Оче наш“, тропара „Со духи праведних скончавшихсја“, сугубе јектеније за упокојене: „Помилуј нас, Боже“ са молитвом „Боже духов“, читања 90. псалма „Живиј в помошчи Вишњаго“ и посебног канона, без малих јектенија, али са певањем „Со свјатими упокој“ после 6. песме. Иза канона следе: „Достојно јест“, Трисвето, „Оче наш“, тропар „Једин јестеством сиј Животворец, Христе“, са богородичним: „Источник живота рождшаја“, „Господи, помилуј“ 12 пута, молитва „Помјани, Господи Боже наш“, отпуст и „Вјечнаја памјат“.
 
Опело и погреб
 
Уобичајено је да се опело и погреб служе у трећи дан после смрти. У топлим крајевима, као и за оне који су умрли од заразних болести, допушта се да опело буде обављено и раније, након што се добије уверење о смрти и буде издата одговарајућа потврда од лекара, а у случају изненадне и насилне смрти и од грађанских власти. Црквени Типик забрањује да се опело обавља у први дан Васкрса и Божића. Црквеног погреба се лишавају самоубице, изузев оних који су били у стању умне поремећености, затим они који су умрли од пијанства, или су убијени док су чинили разбојништво. Наша Црква такође не врши опело онима који су завештали да их кремирају. Иновернима се никако не може служити опело по православном обреду, јер је читав чин опела састављен тако, да има у виду припадност покојника Православно; Цркви. Православном свештенику је допуштено само да, одевен у епитрахиљ и фелон, испрати тело умрлог иноверника до гроба, певајући „Свјатиј Боже“.
Тело покојника се ради опела уноси у храм. За време уношења тела у храм, као и ношења од храма до гроба, пева се „Свјатиј Боже“, а у периоду од Васкрса до оданија „Христос воскресе“. Приликом ношења тела упокојеног архијереја и свештеника певају се ирмоси великог канона: „Помошчник и покровитељ“, а монаха „Каја житејскаја сладост“. Свештенослужитељи који обављају погреб иду испред ковчега са покојником, а на самом челу колоне носи се крст. Приликом погреба архијереја и свештеника испред ковчега носе се барјаци, крст и Јеванђеље и звоне звона. Према Типику тело световњака и монаха се ради опела полаже у припрату храма, а архијереја у свештеника у сам храм. Али у Русији је постао обичај да се опело свим упокојенима служи унутар храма.
 
Опело над лаиком хришћанином
 
Чин опела световњака подсећа на јутрење (као и парастос) и састоји се од три саставна дела:
1. Псалам 90: „Који живи у помоћи Вишњега“ и 118: „Блажени су непорочни“;
2. канона, стихира, блажена, читања Апостола и Јеванђеља и јектенија, и
3. стихира приликом последњег целивања, отпуста и ношења тела до гроба, и литије на њему.
Псалам 90. изражава наду да ће покојник, који је за живота свагда прибегавао Богу, бити примљен под Његово небеско окриље. Псалам 118. показује блаженство оних који су ходили у закону Господњем. Он се дели на три статије. У првој и трећој сваком стиху псалма припева се „Алилуја“, а у другој „Помилуј слугу Твога“. После прве и друге статике произносе се мале јектеније за упокојене, а после треће статије певају се тропари који почињу речима: „Сабор светих пронађе извор живота…“ са припевом: „Благословен си, Господе, научи ме наредбама Твојим…“ Пошто се ови тропари певају после 118. псалма (17. катизме), који носи назив (тј. почиње речју) „Непорочни“, они су добили назив „тропари по непорочним“, или просто „непорочни тропари“. За време певања ових тропара јереј обавља кађење читавог храма, а затим следи мала заупокојена јектенија и сједален „Упокој, Спасе наш“.
Други део опела садржи 50. псалам и канон са припевом „Упокој, Господе, душу преминулог слуге Твог (или: слушкиње Твоје)“ При томе се после треће песме произноси мала заупокојена јектенија („Опет и опет…“) и пева се Сједален „Ваистину је све и сва таштина…“. После шесте песме такође иде мала заупокојена јектенија, кондак: „Са светима упокој…“ и икос: „Једини си Ти, Господе, бесмртан…“ После девете песме: мала заупокојена јектенија и на свих осам гласова осам самогласних стихира, дело преподобног Јована Дамаскина. Прва од ових стихира је: „Која то сладост живота остаје нетакнута тугом?..“ Оне изображавају брзину којом живот протиче, пропадљивост и ништавност свих земаљских добара. Као супротност пролазном и пропадљивом, у заповестима блаженства са тропарима набрајају се духовна блага и блаженство оних који су та блага стекли. Затим се, после прокимена: „Блажен је пут којим данас идеш, душо, јер ти је припремљено место покоја“, читају Апостол – Посланица Солуњанима, зачало 270 (1. Сол. 4, 13-17), и Јеванђеље по Јовану, зачало 16 (Јн. 5, 25-30), који објављују о васкрсењу мртвих. После Јеванђеља произноси се сугуба јектенија за упокојене, на крају које „најстарији свештеник или архијереј“ говори молитву: „Боже духова и свакога тела…“ Одмах затим настаје „целивање“, или праштање са умрлим, уз певање дирљивих стихира: „Приђите, браћо, последњи целив дајмо покојнику“. Певању ових стихира придодаје се литија за упокојене, а опело се завршава отпустом са помињањем имена упокојеног. После отпуста говори се и пева „Вјечнаја памјат“. Ово, по речима светог Симеона Солунског, означава да су се они који су отишли соединили са светима и да су удостојени њиховог наслеђа. После тога, сходно упутству Требника, архијереј или јереј (или духовник покојника) „чита гласно опроштајну молитву“. У Руској Цркви, од времена преподобног Теодосија Печерског (од XI века) постало је уобичајено да се уместо ове молитве одмах после читања Јеванђеље чита веома опширна разрешна молитва чији се текст даје у руке умрломе. Овом молитвом се разрешују забране које су умрли имали, или епитимије за грехе за које су се кајали, али свакако не за оне грехе за које се нису кајали. Уједно, то је молитва Богу за умрлога, да му Бог опрости вољна и невољна сагрешења, која је учинио у знању и незнању и које је „због слабости природе предао забораву“.
После опела „узевши тело одлазимо гробу“, певајући „Свјатиј Боже“. Покојник се у гроб спушта са лицем према истоку из истог разлога из кога се молимо окренути на исток – у очекивању наступања јутра вечности или другог доласка Христовог. Приликом спуштања тела у гроб опет се савршава заупокојена литија, након чијег отпуста и „вечног спомена“ „архијереј или свештеник узевши лопатом земљу крстолико је баца на тело говорећи: Господња је земља, и што је у њој; васељена, и сви што живе у њој'“. Ако је над упокојеним за његовог живота било обављено Јелеосвећење, на његово тело се излива освећени јелеј са вином који је преостао од Свете Тајне. Тело се такође (прелива уљем из кандила или) посипа пепелом из кадионице, што означава да је на земљи угашен живот који је Богу био угодан као миомирис тамјана.
 
Опело уснулих на Васкрс и током Светле седмице
 
У Требнику је речено да ако се неко упокоји на свету Пасху, или у било који дан Светле седмице, „мало шта се од уобичајених заупокојених песама пева, због узвишености и части радосног празника Васкрсења“. Опело тада почиње, као и свако богослужење Светле седмице, многократним певањем „Христос воскресе“, уз стихове: „Да воскреснет Бог“ („Нека васкрсне Бог“). Затим се произноси уобичајена заупокојена јектенија и пева се читав канон Пасхе: „Воскресенија ден“ („Васкрсења је дан“). Требник сугерише да опело и певање канона почиње још у дому покојника, који се уз певање канона преноси у цркву. После возгласа јектеније пре канона чита се: „Воскресеније Христово видјевше“ („Видевши васкрсење Христово“). После треће песме канона произноси се заупокојена јектенија и ипакој „Предварившијаутро“ („Пре сванућа“). После шесте песме канона – заупокојена јектенија, кондак „Со свјатими упокој“ („Са светима упокој“), а затим се пева: „Јелици во Христа крестистесја“, говори се прокимен и чита се Апостол одређен за Литургију тога дана, из Дела апостолских, и Јеванђеље васкрсно прво (Мт. зач. 116: 28, 16-20). После Јеванђеља пева се „Воскресение Христово видјевше“ и следе друге песме канона. После ексапостилара Пасхе: „Плотију уснув“ („Телом уснувши“) певају се васкрсни тропари: „Ангелскиј собор“ и обавља се кађење, а затим, док се певају стихире Пасхе: „Пасха свјашченаја“ бива уобичајено целивање. Целивајући покојника, говоре му: „Христос воскресе“. Затим се произносе сугуба заупокојена јектенија, уз читање наглас молитве „Боже духова“, отпуст и опроштајна молитва. По руском обичају се уместо ове молитве, одмах после Јеванђеља, чита као и обично посебна разрешна молитва. Приликом преношења тела до гроба пева се „Христос воскресе“.
 
Погреб свештеника
 
Свештеничко опело се обавља и над архијерејима. Оно је знатно дуже од чина погреба мирјана и разликује се од њега по следећим карактеристикама:
После 17. катизма и „непорочних тропара“ чита се пет Апостола и Јеванђеља. Читању сваког Апостола прстходи прокимен, а пре њега још и степена антифона и псалми са тропарима, који се називају још и сједалнима. После сваког стиха ових псалама понавља се као припев: „Алилуја“. Пре петог Апостола певају се „Блажена“ са нарочитим тропарима. После читања прва три Јеванђеља читају се нарочите молитве за упокојење умрлога. Обично свако Јеванђеље чита други свештеник.
После свих пет Јеванђеља чита се 50. псалам и пева се канон са ирмосима Велике суботе: „Волноју морскоју“ („Таласима морским“). Након шесте песме и заупокојене јектеније пева се кондак: „Со свјатими упокој“ и 24 икоса, који се завршавају певањем „Алилује“.
После канона певају се стихире које одговарају „стихирама на хвалите“ са јутрења, затим се чита Велико Славословље: „Слава в вишњих Богу“ („Слава на висини Богу“) и певају самогласне стихире на свих осам гласова: „Каја житејскаја сладост…“ („Која то сладост живота…“), али не на сваки глас по једна стихира, као приликом опела мирјана, него по три. После ових стихира уобичајено је да се чита разрешна молитва, чији се текст ставља покојнику у руке.
Опело се завршава певањем уобичајених опроштајних стихира: „Придите, последњеје цјелованије…“ али се приликом праћења тела покојника до гроба не пева „Свјатиј Боже“, него ирмоси Великог Канона: „Помоћник и покровитељ“. Испред сандука се носе барјаци, крст и Јеванђеље.
Приликом погреба архијереја његово тело се носи у круг око храма и са сваке од четири стране савршава се литија.
У требнику се ништа не говори о томе како обављати погреб архијереја и свештеника на Васкрс. Овај чин је код нас саставио преосвећени Филарет, митрополит Московски. Он представља мешавину васкршњег опела за мирјане и свештеничког опела. Почетак је пасхални са стиховима: „Да воскреснет Бог“, произноси се заупокојена јектенија која је одређена за почетак парастоса: „У миру Господу се помолимо“, након чега следи певање антифона и читање пет Апостола и Јеванђеља. Затим се пева Канон Пасхе са заупокојеним јектенијама, сједалним и кондаком после треће и шесте песме. Након певања: „Со свјатими упокој“ пева се: „Јелици во Христа крестистесја“, и чита Апостол (Дела апостолска) тога дана, прво васкрсно Јеванђеље и разрешна молитва. Потом се пева: „Воскресеније Христово видјевше“ и даље Пасхални Канон до краја. После девете песме и заупокојене јектеније – „Плотију уснув“, васкрсни тропари: „Ангелскиј собор удивисја“, стихире Пасхе: „Пасха свјашченаја“ и целивање покојника. На крају сугуба заупокојена јектенија са молитвом: „Боже духова“ и пасхални отпуст.
 
Опело дечје
 
Служећи опело за децу (која нису напунила седму годину), као за непорочне, света Црква се не моли за остављање њихових грехова, него само да, по истинитом обећању Христовом, буду удостојени небеског Царства. Њихово опело је краће и има следеће карактеристике:
Нема 17. катизме и не певају се „непорочни тропари“; пева се нарочита канон са ирмосима: „Воду прошед јако сушу“ („Прешавши воду као копно“) и са припевом: „Господи, упокој младенца“ („Господе, упокој дете“).
Сама јектенија разликује се од обичне заупокојене: дете се у њој назива „блаженим“; она садржи мољење: „Да га по Своме нелажном обећању удостоји Свог Небеског Царства“; уместо: „остављење грехова његових“, говори се: „упокојење са светима“. Исто тако, и молитва на крају јектеније има другачији садржај.
После канона читају се такође другачији Апостол и Јеванђеље: Апостол о стању после васкрсења (1. Кор. 15, 39-46) и Јеванђеље о васкрсењу мртвих силом Христовом и вољом Оца који Га је послао, без спомињања суда (Јн. 6, 35-39).
Уместо разрешне молитве, чита се молитва „Храњај младенци“ („Ти чуваш децу“) у којој се наводе речи Господа о деци: „таквих је Царство Небеско“ и упућује се молитва Господу да прими душу уснулог детета у „анђелска светозарна места“.
Приликом последњег целивања такође се певају сасвим посебне стихире у којима се изражава туга родитеља за упокојеним дететом и утеха за њих зато што је „смрт деци одмор, јер не починише житејска зла“, па се „небеском радошћу радују“ са светима. Над децом која су умрла пре крштења опело се не служи, јер нису очишћена од првородног греха. Свети Григорије Богослов каже да „њих праведни Судија нити прославља, нити кажњава“.

5 коментар(а)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  3. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *