ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
ПОЈМОВНИК ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛУЖЕЊА.
 
4. ЛИЦА КОЈА ОБАВЉАЈУ БОГОСЛУЖЕЊЕ
 
Православно богослужење обављају одређена лица, која су за то постављена кроз законито рукоположење од Самог Господа и чине црквену јерархију или свештенство. Још у Старом Завету, по заповести Божијој, свети пророк Мојсије је за обављање богослужења изабрао и посветио нарочита лица – првосвештеника, свештенике и левите. Први првосвештеник био је Мојсијев брат Арон, а први свештеници Аронови синови. Лица која су се дрзнула да обављају богослужење без законитог постављења била су кажњена (они који су изазвали побуну са Корејем, Датаном и Авироном). Првосвештенику и свештеницима помагали су левити. Тако се старозаветна јерархија састојала од три степена.
У Новом Завету Господ Исус Христос је, савршивши Своје Божанско служење на земљи, научио људе да се клањају Богу у духу и истини, препустивши потом како даље уређење Цркве, тако и видљиво обављање богослужења Својим апостолима. Он им је дао благодатну силу и власт да свештенодејствују, да народ уче вери и побожности, и да управљају Црквом. Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20,21-23; 17,18; Мт. 16,19; 18,18).
Од мноштва Својих ученика и следбеника Господ Исус Христос је изабрао само дванаесторицу апостола, којима је дао власт да поучавају, савршавају богослужење и духовно руководе верујуће ка спасењу (Мт. 28,19). Власт добијену од Господа апостоли су постепено кроз полагање руку предали својим наследницима. Пре свега, као што се види из шесте главе књиге Дела апостолских, они су као испомоћ себи установили нижи степен црквене јерархије – ђаконски. Служење првих ђакона састојало се из старања ? сиромасима и помоћи апостолима приликом савршавања Светих Тајни. Када је број верујућих почео да расте, апостоли су изабрали нове помоћнике, којима су дали пуномоћ да проповедају, обављају богослужење и управљају црквеним општинама. Оне који су кроз полагање апостолских руку посвећени за то служење почели су да називају „презвитерима“ или „старешинама“. На крају, услед све већег пораста броја хришћана, апостоли, који више нису могли лично свуда да постављају ђаконе и презвитере, установили су нови, виши чин у Цркви – „епископе“ којима су предали пуноту своје власти – власт не само да поучавају, свештенодејствују и управљају, него да и сами посвећују презвитере и ђаконе и надзиру њихово држање. Реч „епископ“ на грчком значи „чувар“ или „надзорник“ (од глагола επισκοπεω – „надгледати“, „гледати на кога“, „пазити“).
У почетку и свети апостоли, а затим и њихови наследници, мужеви апостолски, „прејемствено су предавали своју власт и пуномоћи – како указује архимандрит Гаврило – другим мужевима познаваоцима Божанског Писма, захтевајући од верујућих да им се покоравају као надзорницима у својој области… Свети Игнатије Богоносац (+ 107), апостолски муж, строго је разобличавао оне који нису слушали епископе, презвитере и ђаконе… Свети Иринеј (+ 202), епископ Лионски, јасно разликује првенство права епископа и обиље благодати у њему, када каже да презвитери добијају дарове благодати од епископа. Прејемство епископа и њихово порекло он изводи непосредно од самих апостола. По речима светог Кипријана Картагинског, постављење епископа засновано је на Божанском закону и предато нам је преко светих апостола који су први примили епископство од Господа нашег Исуса Христа. Поставивши након духовног испитивања епископе, апостоли су им при томе дали и наследнике, како би, када они почину, други искусни мужеви прихватили служење на себе, да би кроз такав поредак и сукцесивност у црквеној јерархији било преношено и чувало се апостолско предање и проповед истине, те да би сви епископи кроз непрекинуто рукоположење постали прејемници апостола“.[1]
 
Свештенослужитељи
 
Тако су се и у новозаветној хришћанској Цркви појавила три степена свештенства: виши – епископ, средњи – презвитер (од грчке речи πρεσβυτης – старешина), и нижи – ђакон. Сва ова лица носе заједнички назив свештенослужитељи.
Сваки од ових степена свештенства има још и своје варијанте, у зависности од заслуга датог свештенослужитеља и службеног положаја који заузима. Тако се епископи значајнијих области и градова називају архиепископи (од грчке речи αρχαίος – старији, заслужни епископ); епископ метрополе или престонице носи назив митрополит (назив потиче од грчког μητηρ – мајка, и πολις – град), или егзарх (εξαρχω, што значи начелник). За епископе древних престоница Рима, Константинопоља, Александрије, Антиохије и Јерусалима, а касније и за поглаваре неких Помесних Цркава усвојена је титула патријараха (од πατήρ – отац, и άρχω – управљам, владам). Епископи који управљају многољудним епархијама имају помоћнике који се називају викарним епископима (од νΐοε – уместо), просто викарима, то јест „намесницима“. Свештеници, или јереји, који стоје на челу великих парохијских општина и саборних храмова носе назив протојереји (од грчког πρώτος – први, и ιερεύς – свештеник, дакле „први свештеник“) и првенствују у односу на остале свештенике приликом богослужења свештеници дворских, патријаршијских и синодских цркава носе почасно звање презвитер, а први међу њима протопрезвитер. Монаси који имајујерејски чин називају се јеромонасима; они који стоје на челу манастира називају се игуманима (од ηγούμενος – руководилац, началствујући), а они који руководе највећим и најславнијим манастирима називају се архимандритима. У данашње време ова звања се не дају само према положају који се заузима, него и за дугогодишњу службу, и за нарочите заслуге, као награда или одликовање за ревносне свештенослужитеље. Исто тако и старији ђакони при саборним храмовима називају се протођакони. Ђакони монаси називају се јерођаконима, а старији међу њима архиђаконима.
Увек треба имати на уму да по благодати нема никакве разлике између патријарха, митрополита, егзарха, архиепископа и епископа: по својим благодатним правима они су међусобно потпуно равноправни. Разлика међу њима постоји само у првенству части и административној власти. Сваког епископа, независно од титуле коју носи, називамо „архијерејем“, „јерархом“, „светитељем“, „архипастиром“, „владиком“. Управо тако и сви јереји, независно од почасне титуле или звања које носе, по благодати су међусобно потпуно равноправни. Тако је и са ђаконима. Постоје дакле само три степена свештенства.
 
Црквенослужитељи
 
Од свештенослужитеља треба разликовати црквенослужитеље, који су присутни на богослужењу и помажу епископима, презвитерима и ђаконима. То су ипођакони, чтечеви (који се још називају и читачима псалама) и црквењаци. Разлика између свештенослужитеља и црквенослужитеља је у томе што свештенослужитеље хиротонише или рукополаже епископ у олтару током Божанствене литургије, и они кроз то рукоположење добијају нарочиту благодат свештенства, док се црквенослужитељи на своје служење не постављају кроз хиротонију-рукоположење, него кроз хиротесију – полагање руке епископа, које има значај само простог благослова, изван олтара, на средини храма, пре Божанствене литургије, за време читања часова.
Ипођакон – то је помоћник ђакона на архијерејској служби. Он помаже архијереју да се обуче, доноси му посуду за прање руку, дикирије и трикирије, и уопште прислужује архијереју током богослужења.
Црквењак (рус. „пономар“ – искривљени облик грчког παραμονή, парамонар) – то је црквени служитељ постављен при олтару, који додаје кадионицу, пали кандила, пали и носи свеће, звони у звона. У црквеном Типику назива се такође „параеклисијарх“ и „палилац кандила“.
Чтец (или „псаломшик“ – читач псалама) чита и пева у певници. У чину хиротесије чтеца овај степен назива се „првим степеном клира“. Када у певници пева више појаца, старији, који руководи појањем, назива се протопсалт (рус. „головшик“). У старини када је број богослужбених књига, услед њиховог ручног преписивања, био веома ограничен, један појац је громко читао речи песме, а сви остали појци су понављали за њим. Такав појац или чтец називан је канонархом. У манастирским и појединим храмовима у свету дужност канонарха постоји до данас, чиме се богослужење веома улепшава, а текстови песама постају разумљивији за оне који се моле.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Руководство по Литургике“, архим. Гаврила. Тверь, 1886, стр. 259.

5 коментар(а)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  3. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *