ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
ПОЈМОВНИК ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛУЖЕЊА.
 
3. ПОРЕКЛО ХРИШЋАНСКИХ ХРАМОВА
 
Савремени богослужбени Типик прописује да се богослужење обавља углавном у храму. Што се пак тиче самог назива „храм“ (грч. ναός, лат. templum), он је ушао у употребу око четвртог века. Незнабошци су раније тако називали места где су се састајали ради молитве. Код нас, хришћана, храмом се назива посебно здање, посвећено Богу, у коме се верујући сабирају ради добијања благодати Божије, кроз Свету Тајну Причешћа и друге Свете Тајне, и ради узношења заједничких молитава Богу. Пошто се у храму сабирају верујући који чине Цркву Христову, храм се још назива и „црквом“. Ова реч потиче од грчког κυριακον (кириакон), што значи „дом Господњи“, domus Dei. Тај назив позајмљен је из Светог Писма Старог Завета (Пост. 28,17,19,22). А од грчке речи κυριακον, променом слова „κ“ у „ц“ и ,, υ у „е“, настала је (словенска) реч „церков“ (црква), која означава дом или храм Господњи.[1]
Хришћански храмови, као нарочита богослужбена здања, у значајнијем броју почели да се појављују тек након престанка гоњења од стране незнабожаца, то јест од четвртог века. Но, и пре тога хришћани су већ почели да подижу храмове, најкасније у трећем веку. Чланови прве јерусалимске хришћанске заједнице посећивали су старозаветни храм, али су се за савршавање Евхаристије већ састајали по домовима (Дап. 2,46), одвојено од јудејаца. У епохи гоњења хришћанства од стране незнабожаца главно место богослужбених сабрањахришћана представљале су катакомбе. Тако су називани нарочити подземни ходници, ископани ради погребења умрлих. Обичај сахрањивања мртвих у катакомбама био је прилично раширен у прехришћанској старини, како на Истоку, тако и на Западу. Места за сахрањивање, према римским законима, сматрана су за неприкосновена. Римско законодавство је такође допуштало слободно постојање погребних друштава, ма којој вероисповести да су припадала: чланови тих друштава имали су право да се састају на местима погребења својих чланова, па су тамо чак могли да имају и олтаре ради обављања својих обреда. Јасно је да су први хришћани широко користили ово право, услед чега су главна места за њихове богослужбене скупове, или први храмови у старини, биле управо катакомбе. Оне су се, на разним местима, сачувале све до наших дана. Најинтересантније су катакомбе у околини Рима, које су уједно и најбоље очуване, такозване „Калистове катакомбе“. То је читава мрежа међусобно испреплетаних подземних ходника, између којих се налазе веће или мање просторије, попут соба, које носе назив „кубикуле“. Без помоћи искусног водича, човек лако може да се изгуби у том лавиринту, тим пре што су ови ходници понекад распоређени у неколико спратова, па се са једнога спрата неприметно може прећи у други. У зидовима ходника биле су издубљене нише, у које су полагана тела умрлих, да би потом била зазидана. Кубикуле су заправо биле породичне гробнице, док су још веће просторије, „крипте“, представљале управо те храмове у којима су хришћани за време гоњења обављали своја богослужења. У њима је обично подизан гроб мученика: он је служио као Престо на коме је савршавана Евхаристија. Одатле потиче и обичај да се свете мошти полажу у Престо новоосвећеног храма, као и у антиминс, без кога не може да се служи Божанствена литургија.
Поред овог Престола, или гроба, налазила су се места за епископа и презвитере. Највеће просторије у катакомбама називане су „капелама“ или „црквама“. У њима већ није тешко разликовати многе саставне делове нашег данашњег храма.
Катакомбе су украшаване живописом. Те фреске имале су углавном символички карактер, као на пример „котва“ – символ хришћанске наде, „голуб“ – символ Духа Светога, „феникс“ – символ васкрсења“ „паун“ – символ бесмртности, „петао“ – символ духовне бодрости и подсећање на Петрово одрицање, „јагње“ – символ Самог Господа Исуса Христа, те „крст“ који је представљан у виду монограма различитог облика. Крст је у очима незнабожаца био оруђе понижавајуће казне, зато су хришћани, да би избегли подсмехе незнабожаца, скривали тај символ хришћанства, сједињујући слику крста са иницијалима Христовог имена. Друге фреске имају алегоријски карактер – сликама представљају приче Христа Спаситеља. Трећу категорију чине изображења библијских догађаја, као на пример: Ноје у ковчегу, Јона и кит који га је прогутао, Данило у чељустима лава, Мојсије код несагориве купине или како изводи воду из камена, поклоњење мудраца, Благовести, васкрсење Лазарево. Четврта категорија фресака, то су представе литургијског карактера. Главна међу њима је риба, која означава Самог Господа Исуса Христа. Апостоли су били рибари: символ рибе често срећемо у Јеванђељу. Осим тога, грчка реч за рибу, ιχθύς („ихтис“), садржи прва слова грчке фразе: Ιησούς Χρίστος Θεού ΥιόςΣοτιρος („Исус Христос Теу Иос Сотирос), што значи „Исус Христос Божији Син Спаситељ“.
Већ у катакомбама првог и другог века проналазимо иконографске представе Христа Спаситеља и Мајке Божије, истина у невеликом броју. Чешће су биле символичке представе, из страха од подсмеха и вређања од стране незнабожаца.
Још и пре но што је хришћанство, у време цара Константина, добило права законите религије, хришћани су почели да граде храмове изнад земље. Ти храмови су често били рушени, али у мирним периодима између два гоњења хришћани су их поново подизали.
Најстарији тип хришћанског храма је „базилика“. По своме плану (тлоцрту) хришћанска базилика представља правоугаоник, чија дужина износи две ширине. Њен унутрашњи простор је редовима стубова по дужини био подељен на три или пет издужених делова, који се називају „бродовима“ (тако разликујемо тробродне или петобродне базилике). Сходно броју „бродова“, на источној страни подизано је неколико „апсида“, полукружних олтарских простора. У црквама мањих димензија није било поделе на „бродове“ и постојао је само један олтарски полукружни простор. Храмови су подизани са олтаром ка истоку, док је са западне стране, то јест са стране улаза у храм, подизан „нартекс“, или припрата, а испред њега још и тзв. „портик“ (спољни нартекс, трем). Средњи „брод“ обично је био виши и шири од бочних; између стубова средњег брода, на зидовима изнад крова бочних бродова налазили су се прозори који су осветљавали читаву унутрашњост базилике.
Какво је порекло хришћанске базилике?
Сам назив показује да је у питању „царско здање“, од грчке речи “ βασιλεύς“ што значи „цар“ или „судија“. Базилика је у то време сматрана за најсавршенији архитектонски облик, па су у виду базилике подизане све државне установе, као и куће богатих људи. Природно је да су и хришћани за своје храмове изабрали управо онај стил архитектуре, који је у то доба сматран за најлепши и најсавршенији. Осим тога, познато је да су први хришћани, будући да још нису имали храмове, своја евхаристијска сабрања одржавали у кућама имућнијих људи обраћених у хришћанство, који су за те скупове одвајали најлепше просторије у својим кућама. Те просторије су имале форму правоугаоника, са стубовима који су их делили на три дела. Базилика је по своме облику подсећала на брод, чиме је вернима саопштавана поучна идеја, да Црква Христова представља брод којим безбедно може да се пређе море живота и стигне у тиху луку.
Од времена преношења престонице Римског царства из Рима у Константинопољ и престанка гоњења хришћана, појављује се нови стил у хришћанској црквеној архитектури – византијски. Храмови тог стила грађени су у облику крста (σταυρωειδος) или правоугаоника блиског квадрату. За византијски стил карактеристични су „свод“ и „купола“. Почетком четвртог века купола је још била ниска и покривала је читаву површину здања, ослањајући се директно на зидове; али после она постаје виша, за ослонац добија нарочите стубове и унутар ње појављују се прозори. Читава купола требало је да подсећа на пространи небески свод, као место невидљивог пребивања Господа.
Облик храма у виду круга, такође карактеристичан за византијски стил, настао је вероватно од „баптистеријума“ (крстионица), посебних храмова намењених искључиво за крштење, у чијој се средини, по узору на римска јавна купатила, налазио округли базен са водом. Према другом мишљењу, округли храмови потичу од грчких споменика, или „ротонди“, који су подизани на месту погребења нарочито уважених и истакнутих државних и јавних личности.
Крстообразна форма храма требало је да подсећа на то, да у основи Цркве лежи Крст Христов. Округли облик указује на вечност Цркве, јер се код круга не види ни почетак ни крај.
Током једног од гоњења хришћана, само у Риму било је срушено и до 40 хришћанских базилика. Карактеристичан храм у облику базилике представља црква Светог Петра у Риму, касније преуређена у стилу ренесансе. У Риму су биле подигнуте још две чувене базилике, црква Свете Марије Велике (Santa Maria Maggiore) у четвртом веку,[2] и базилика светог Павла, уништена у пожару 1823. године и обновљена у неаутентичном облику. Многе базилике подигнуте су у четвртом и петом веку изван Рима, посебно у Витлејему над пећином Христовог Рођења, у Јерусалиму на Гробу Господњем, у Солуну, Сирији и код нас у Херсону.
Најсјајнији процват византијског стила показује нам константинопољски храм Свете Софије. Много храмова овог стила има у Атини, Солуну, на Атосу, у Јерменији, у Србији, па чак и на Западу, нарочито у Равени и Венецији.
Запад је, међутим, добио свој сопствени романски стил. Храм подигнут у романском стилу састојао се из широког и дугачког брода, који се налазио између два друга, дупло мања по висини и ширини. Са источне, предње стране ова три брода пресецао је попречни брод, који се звао „трансепт“, и који је читавом здању давао облик крста, али не равностраног, као у византијским храмовима. За романски стил било је карактеристично то што је 1. под у апсиди и трансепту био виши него у средишњем делу храма, и што су 2. стубове различитих делова храма почели да повезују полукружним сводовима и украшавају на горњем и доњем крају исклесаним, или извајаним па уметнутим представама и фигурама. Романски стил био је раширен на Западу од десетог до тринаестог века, када га је заменио готички.
Готички, „шиљати“ стил, према плану сличан романском, одликује се оштрим, пирамидалним завршецима, који стреме ка небу и могу се видети свуда. За овај стил карактеристично је обиље високих, збијених и осликаних прозора.
Од петнаестог века на Западу се раширио још и стил „ренесансе“. Овај стил налазио се под утицајем античке незнабожачке архитектуре.
Западни храмови су својим изгледом почели да подсећају на древне паганске храмове. Од романског стила овај стил је сачувао трансепт, а од византијског куполасте лукове. Карактеристичне црте ренесансног стила су старогрчки унутрашњи и спољашњи стубови, украшени орнаментима у виду лишћа, цвећа, фигура људи и животиња (за разлику од византијског орнамента са хришћанским мотивима), као и скулптуре које представљају светитеље.
Стари руски храмови били су подигнути у византијском стилу. Такви су у Кијеву Десјатинаја црква, Софијска црква, Кијево-Печерска лавра, Михајловски манастир; у Новгороду Софијска црква, у Пскову црква Свете Тројице, у Владимиру Успенска црква, у Ростову Успенска црква и друге. Али код руских храмова било је и много тога што се разликовало од византијских. Тако, услед недостатка мермера и камена није било стубова. Уопште, било је мало храмова од камена. Подижући дрвене цркве, којих је услед обиља дрвеног материјала нарочито много било на северу, руски мајстори су показали много свога укуса и самосталности. Карактеристичну црту по којој се руске куполе разликују од грчких представља то што се над куполом испод крста подиже нарочит завршетак који подсећа на луковицу. Први облик чисто руског стила носи назив „шаторски“ или „стубасти“. Храм подигнут у овом стилу изгледа као да је неколико одвојених цркава спојено у једну, при чему свака од њих изгледа као стуб или (пирамидални) шатор, овенчан куполом са „луковицом“. Осим великог броја луковица, особеност овог стила представља шаренило боја. Примери таквих храмова су црква у селу Ђакову и црква Василија Блаженог у Москви. Осим „шаторског“, постојали су и други облици руског националног стила: 1. коцка издужена у висину, услед чега су се често добијале горња и доња црква; 2. дводелни облик: доле четвороугаоник, а горе осмоугаоник; и 3. облик који настаје слагањем неколико брвнара квадратне основе, при чему је свака мало виша од претходне. У доба владавине цара Николаја Првог, архитекта Т. Тон је за подизање војних цркава израдио једнообразни стил који је добио назив „тоновски“. Као пример овог стила може да послужи Благовештенска црква у Коњичком гардијском пуку у Петербургу.
Од западноевропских стилова црквене архитектуре, у Русији је донекле коришћен само ренесансни. Карактеристике овог стила поседују две главне петербуршке цркве: Казанска и Исакијевска.
Сва здања храма обично се завршавају куполом, која верујуће тре-ба да посећа на небо, куда морају бити усмерене све њихове жеље и мисли. Над куполама стоје „главе“ или „луковице“. Једна глава символише главу Цркве, Господа Исуса Христа, три главе нас подсећају на три ипостаси Пресвете Тројице, пет глава на Господа Исуса Христа и четворицу јеванђелиста, седам глава на седам Васељедских сабора, седам Светих Тајни, седам дарова Духа Светога, девет глава на девет анђелских чинова, тринаест глава на Господа Исуса Христа и дванаест апостола. Свака купола овенчана је крстом као победоносним знамењем Цркве.
 
Унутрашњи распоред и уређење храма
 
Унутрашњи распоред храмова је још од давнина одређен циљевима хришћанског богослужења и символичким погледом на њихово значење. Као и свако наменски подигнуто здање, хришћански храм је морао да удовољи оним циљевима ради којих је настао: као прво, у њему је морао да се налази удобан простор за свештенослужитеље који обављају богослужење, затим просторија где би стајали на молитви стајали верни, то јест већ крштени хришћани; и као треће, требало је да постоји посебна просторија за оглашене, то јест за оне који још нису крштени, него се само припремају да приме крштење, и за покајнике. Баш као што су у старозаветном храму постојала три одељења: „светиња над светињама“, „светилиште“ и „двориште“ тако се и хришћански храм од старине дели на три дела: олтар, средишњи део храма или „црква“ у ужем смислу речи, и припрата.
 
Олтар
 
Најважнији део хришћанског храма је олтар. Назив олтар потиче од латинског alta ara – уздигнути жртвеник. Према обичају древне Цркве олтар је увек био смештен у полукругу на источној страни храма. Хришћани су Истоку приписивали узвишено символичко значење. На Истоку је био рај, на Истоку је изведено наше спасење. На Истоку излази материјално сунце које даје живот свему што живи на земљи, на Истоку је изашло и Сунце Правде, које даје вечни живот људском роду. Исток је одувек сматран за символ добра, насупрот Западу, који је сматран за символ зла и област нечистих духова. И Сам Господ Исус Христос сликовито се приказује као Исток: Исток Му је име (Зах. 6,12; Пс. 67,34), Исток са висине (Лк. 1,78), док Га свети пророк Малахија назива: Сунце правде (4,2). Ето због чега су се хришћани ради молитве увек окретали и окрећу на Исток (види 90. правило светог Василија Великог). Обичај римокатолика и протестаната да олтаре окрећу ка Западу није се појавио пре тринаестог века. Олтар (грчки βήμ&#945, „вима“, или #953;εαρατιον, јератион) означава узвишено место, а осим тога још и земаљски рај у коме су живели прародитељи, затим она места одакле је Господ кретао на проповед, као и Сионску горњу одају у којој је установљена Света Тајна Причешћа. Олтар је место само за свештенослужитеље, који попут небеских бестелесних сила служе пред Престолом Цара Славе. Лаицима [мирјанима] је улазак у олтар забрањен (69. правило Шестог Васељенског сабора, 44. правило Лаодикијског сабора). Тамо могу да уђу само лица која помажу приликом обављања богослужења. Женама је улазак у олтар безусловно забрањен. Једино у женским манастирима улазак у олтар допушта се постриженој монахињи ради спремања и прислуживања. Као што показује и сам његов назив (alta ara – високи жртвеник), олтар је издигнут у односу на друге делове храма за степеницу или две, а понекад и више. Тако он постаје видљивији за оне који се моле и очигледно оправдава своје символичко значење „горњег света“. Онај ко улази у олтар обавезан је да учини три земна поклона у обичне дане и Богородичине празнике, а у недељне дане и Господње празнике три појасна поклона.
Главни саставни део олтара чини свети Престо, грчки τράπεζα, или „трпеза“, како се она понекад назива и на црквенословенском у нашим богослужбеним књигама. У првим вековима хришћанства у подземним, катакомбним цркава као Престо служио је гроб мученика, који је нужно имао облик правоутаони облик и налазио се близу олтарског зида. У најстаријим црквама које су грађене изнад земље почели су да подижу Престоле готово у облику коцке, на једном или четири постоља: правили су их од дрвета, у виду обичног стола, а касније и од драгоцених метала, камена и мермера. Престо означава небески Престо Божији, на коме је тајанствено присутан Сам Господ Сведржитељ. Он се такође назива „жртвеником“ (грчки θυσιαστήριον, „тисиастирион“), јер се на њему приноси Бескрвна Жртва за свет. Престо представља и гроб Христов, јер се на њега полаже Тело Христово. Четвороугаони облик Престола символично показује да се на њему приноси жртва за све четири стране светa и да су сви крајеви земље призвани да окусе Тело и Крв Христову.
У складу са двојаким значењем Престола, он се покрива са два покривала, доњим, белим, које се назива „приплотије“ или „срачица“ (грчки κατασαρκιον, „катасаркион“) и представља плаштаницу којом је било обавијено Тело Спаситеља, и горњим, које се зове „индитија“ (од грчког ενδύω, „ендио“, што значи „одевам“), и начињено је од драгоценог, сјајног материјала, а представља славу Престола Господњег. Приликом освећења храма доње покривало, „приплотије“, обавија се врпцом; она символизује узе којима је био свезан Господ када су Га водили на суд код првосвештеника Ане и Кајафе (Јн. 18,24). Врпца се везује око Престола преко све четири стране тако да се добије знак крста; он символизује онај крст којим је злоба Јудејаца одвела Господа у гроб и који је донео победу над адом и грехом.
Најбитнији део Престола чини антиминс (од грчког αντί „анти“ што значи „уместо“ и латинског mensa, што значи „сто, престо“) или „местопрестоље“. У данашње време антиминс је свилено платно са представом полагања Господа Исуса Христа у гроб, четворице јеванђелиста и оруђа страдања Христа Спаситеља; у антиминс се, у посебној кесици са доње стране, ушива честица светих моштију. Историја антиминса сеже у прва времена хришћанства. Први хришћани имали су обичај да Евхаристију савршавају на гробовима мученика. Када су у четвртом веку хришћани добили могућност да слободно подижу храмове изнад земље, они су, услед већ укорењеног обичаја, у те храмове почели да са разних места преносе мошти светих мученика. Но, пошто је број храмова стално растао, тешко је било добити читаве мошти за сваки храм. Тада су почели да испод Престола полажу макар честицу светих моштију. Одатле води порекло и наш антиминс. Он у суштини представља преносиви Престо. Проповедници који су полазили у далеке земље како би објављивали Јеванђеље, или цареви који су кретали у походе, уз преносиве цркве морали су са собом да носе и преносиве Престоле, какви су били антиминси. Низ сведочанстава о антиминсима, управо са таквим називом, имамо већ од осмог века, док сами антиминси који су нам сачувани као материјални споменици потичу из дванаестог века. Древни руски антиминси сачувани до наших дана, били су направљени од ланеног платна, а на себи су имали натпис и слику крста. Натписи указују на то да антиминс замењује освећени Престо; такође, ту је наведено име архијереја који је осветио „овај Престо“ затим се каже за које је место намењен (тј. за коју цркву), а постоји и запис о моштима („овде су мошти“). Од седамнаестог века на антиминсима се већ појављују сложеније слике, попут полагања Спаситеља у гроб, док ланено платно бива замењено свилом. Првобитно су у сваки Престо освећиван од стране архијереја полагане свете мошти (у металном ковчежићу који је стављан испод Престола или у удубљење на горњој плочи Престола). За такве Престоле нису били потребни антиминси. Храмови пак које нису освећивали епископи, освећивани су кроз слање антиминса са светим моштима. Услед тога, једни храмови су имали Престоле са светим моштима, али нису имали антиминсе; други су имали Престоле без светих моштију, али су имали антиминсе. Тако је било и у Руској Цркви у прво време после примања хришћанства. Временом, најпре у Грчкој, а потом и у Руској Цркви, антиминсе су почели да стављају и на Престоле освећене од стране архијереја, али у почетку без светихмоштију. Од 1675. године у Руској Цркви уведен је обичај да се антиминси са светим моштима стављају у све цркве, чак и у оне које су осветили архијереји. Антиминс који свештенику даје архијереј, постао је видљиви знак пуномоћи свештенику да савршава Божанствену литургију, уз потчињеност архијереју који му је тај антиминс издао.
Антиминс лежи на Престолу сложен начетворо. Унутар њега полаже се сунђер, или грчки μυσα („муса“), а црквенословенски „губа“. Он символизује онај сунђер који су приносили устима Господа док је висио на крсту, како би га напојили оцтом и жучи. Овај сунђер служи за отирање са дискоса у свету Чашу (путир) частица Тела Христовог, као и частица које су извађене у част светих, живих и умрлих, које се обавља на крају Литургије.
Антиминс, сложен начетворо, завија се у посебно у свилену тканину која је по размерама нешто већа од њега и назива се ειλετον („илитон“) од грчког ειλεω, што значи „умотавам“. Илитон представља пелене у које је Господ био повијен приликом Рођења, а истовремено и плаштаницу у коју је Његово тело било увијено приликом погреба.
У данашње време преко антиминса на Престо се полаже Јеванђеље, обично у скупоценом, украшеном повезу, са представом Васкрсења Христовог на средини, а четворице Јеванђелиста у угловима. У старини Јеванђеље није стајало на Престолу, него у посебном одељењу за чување сасуда уз олтар, и пре но што је требало да се чита свечано је доношено у олтар („мали вход“).
Поред Јеванђеља на Престо се полаже крст (грчки σταυρός, „ставрос“), јер се на Престолу приноси Бескрвна Жртва у спомен на ону жртву коју је Господ принео на крсту. Овај крст, као и Јеванђеље, назива се „престолним“. Понекад се крст ставља још и иза Престола.
Над Престолом у древним храмовима прављен је, како га називају латински писци, ciborium, или грчки κυβοριον (киворион), или словенски „сен“ – нека врста балдахина који се ослањао на четири стуба. Сен је постојала и у старим руским црквама. Она символизује небо, раширено над земљом, на којој се приноси жртва за грехе света. Уједно, сен означава „нематеријалну скинију Божију“, то јест славу Божију и благодат, којом се покрива Он Сам, одевајући се светлошћу као ризом и седећи на преузвишеном престолу славе Своје.
Под киворионом је, изнад средине Престола, висио περιστεριον (перистерион), посуда у виду голуба у којој су чувани Свети Дарови за случај причешћа болесних и за Пређеосвећене Литургије. У данашње време ова представа голуба је понегде и сачувана, али је изгубила свој првобитни практични значај: тај голуб сада више не служи као посуда за чување Светих Тајни, него само као символ Духа Светога.
За чување Светих Тајни данас на самом Престолу стоји ковчег, или кивот, који се назива још и дарохранилница. Он се прави у виду гроба Господњег или у виду цркве. Тамо се обично чува и свето миро.
На Престо се постављају још и свеће, ради представљања Светлости Христове која просвећује свет. Новорукоположеном јереју се прописује следеће: „на Трпезу не полажи ништа осим Јеванђеља и Светих Тајни и других свештених (предмета)“
На Престолу је понекад стајао свећњак са седам свећа, који је подсећао на такав старозаветни свећњак који се налазио у светињи.
Иза Престола, до самог зида у олтарској апсиди, поставља се „горње место“, седиште за епископа, а са обе његове стране седишта за свештенике. Епископско седиште поставља се на узвишење, због чега се између осталог и назива горњим местом. Ту за време читања Апостола долази епископ који служи и представља Господа Славе. До њега седе презвитери који представљају апостоле. Њихова седишта на грчком се зову συνθρονος, „сапрестоље“.
У северном делу олтара, а у старини у посебном одељењу поред олтара, налази се „предложење“ (грчки προθεσις „протесис“). То је сто, прекривен као и Престо драгоценом тканином, где се на почетку Литургије припремају Свети Дарови. „Предложењем“ се назива зато што су у старини верни ту доносили и „предлагали“ хлеб и вино и све што је неопходно за савршавање Божанствене литургије. Свештеник је за савршавање Свете Тајне бирао најбоље од донетог, док је остало употребљавано на такозваним „агапама“ (αγάπη) или „вечерама љубави“, које су у старини биле повезане са савршавањем Евхаристије. Предложење се такође назива „жртвеником“, јер се на њему припремају хлеб и вино за савршавање Бескрвне Жртве. Током припремања Светих Дарова спомињу се и рођење и страдање Спаситеља: јер Жртвеник символизује и Витлејем, или јасле у које је Господ био положен по рођењу, и Голготу, на којој је испио чашу страдања.
На Жртвенику се налазе посуде које су неопходне за савршавање Евхаристије и други неопходни свештени предмети као што су: дискос, путир (или Чаша), звездица, копље, кашичица, сунђер, покривачи, два тањирића и посудица за „топлоту“ [„теплоту“].[3]
Дискос (грчки δίσκος), то је округли метални тањир, обично од злата или сребра, на постољу у виду ножице, на који се полаже „Агнец“, то јест онај део просфоре који се на Литургији претвара у Тело Христово, а такође и друге частице које се ваде из просфора на почетку Литургије. Дискос символизује јасле на које је био положен новорођени Богомладенац, а уједно и гроб Христов.
Путир или чаша, од грчког ποτηριον (потирион), то је она посуда из које се верни причешћују Телом и Крвљу Христовом, и која подсећа на ону чашу из које је Господ први пут причестио Своје ученике на Тајној Вечери. На почетку Литургије у ову чашу улива се вино уз додатак мале количине воде (тако да вино не изгуби укус који му је својствен), које се на Литургији претвара у истинску Крв Христову. Ова чаша такође подсећа на „чашу страдања“ Спаситељевих. Звездица (грчки αστήρ „астир, астерискос“) састоји се од два крстообразно повезана лука. Подсећа на звезду која је мудраце довела у Витлејем. Звездица се на дискос ставља зато да покривач не би дотицао частице које су на њему распоређене и помешао их.
Копље (грчки λόγχη „лонхи“). То је нож у облику копља који служи за вађење Агнеца и других частица из просфора. Оно подсећа на копље којим су била прободена пречиста ребра Спаситељева на крсту (Јн. 19,34).
Кашичица (руски „ложица“, грчки λαβηδα „лавида“) од времена светог Јована Златоуста употребљава се за причешће мирјана [лаика] Телом и Крвљу Христовом. Она означава кљешта којима је Серафим узео угаљ са небеског олтара и њиме дотакао уста пророка Исаије очистивши их. Исто тако угаљ Тела и Крви Христове очишћује тело и душу верујућих.
Сунђер (црквенословенски „губа“, грчки μυσα „муса“), различит од онога који се ставља у антиминс, употребљава се за отирање свете Чаше („сакупљање све влаге“) након што јереј употреби Свете Дарове. Зато се и назива сунђером за отирање и увек се држи у светој Чаши.
Покривачи (руски „покровци“) употребљавају се за покривање Светих Дарова. Постоје три: једним се покрива дискос, другим путир, а трећим, који се зове „воздух“ (грчки αηρ „аир“), покривају се и дискос и путир заједно. „Воздухом“, који је по димензијама највећи, јереј лелуја над Светим Даровима у време певања Символа вере. Ваздух који се услед тога помера и усковитлава представља земљотрес који се догодио приликом васкрсења Христовог. Покривачи на почетку Литургије символизују пелене у које је Господ Исус био повијен као дете, а након Великог входа, који означава излазак Господа на Голготу, и постављања Дарова на свети Престо, чиме се означава скидање Господа са крста и погребење, покривач над дискосом символизује убрус који је покривао главу Спаситеља у гробу, покривач над путиром плаштаницу, или синдон, којом је било обавијено Тело Господа, а воздух камен наваљен на улаз у гроб.
Осим дискоса, приликом обављања проскомидије употребљавају се још два тањирића и посудица за „топлоту“ [„теплоту“]. На једном тањирићу изображен је крст: он се употребљава за вађење Агнеца из прве просфоре. На други тањирић, на коме је представљена Мајка Божија, вади се частица из друге просфоре у част Мајке Божије. Помоћу посудице за „топлоту“ [„теплоту“] вино помешано са водом улива се у свету Чашу, а уочи причешћа свештенослужитеља у олтару из те посудице се налива „теплота“ (врућа вода) у свету Чашу.
Слично предложењу са северне, односно леве стране олтара, у старини је постојало посебно одељење и са јужне, или десне стране олтара. У том одељењу чуване су посуде, разне црквене ствари, књиге и одежде. Тим одељењем руководио је ђакон, због чега је и називано „ђаконик“, или грчки понекад још и σκευοφηλακιον „скевофилакион“.
Горе поменуте свештене сасуде, изузев „теплоте“, нико нема право да дотакне осим свештенослужитеља. Поред тих сасуда на богослужењу се употребљавају још и следећи црквени предмети:
Кадионица – посуда која се састоји од две полукружне чашице које које су отворима окренуте једна према другој, окачене на три ланца, а употребљава се за кађење тамјаном или измирном (смирном) у одређеним тренуцима богослужења.
Кропило (или „босиљкача“) – прави се од танких гранчица биљке исоп (у Србији од босиљка, одакле и назив), а употребљава за кропљење светом водом.
Крстионица (руски „купељ“) – велика посуда која обично има облик путира, а употребљава се за погружење мале деце приликом обављања Свете Тајне крштења. У старини, када су веома често крштавани одрасли људи, ради њиховог погружења у припрати је прављен нарочит базен са степеницама, који је имао облик крста и називао се „баптистеријум“ (односно крстионица).
Прибор за крштење (руски „мирница“) – четвороугаони сандучић у који се смештају посудица са светим миром и све што је неопходно за Свету Тајну крштења: посуда са освећеним уљем, сунђер за брисање помазаних делова тела и маказице за пострижење косе.
Рипиде (од грчког ριπιδιον „рипис идос“, „махалица“) су у старини коришћене за одагнавање инсеката од Светих Дарова, а прављене су од танке коже, пауновог перја или платна. Данас рипида представља метални круг са представом шестокрилог серафима, причвршћен на дугачку дршку. Понекад међутим имају облик квадрата или звезде. У данашње време имају само символички значај: рипиде символички представљају учешће небеских сила у тајни спасења људи које је извршио Господ Искупитељ. Оне се носе обично из-над Светих Дарова и Јеванђеља на архијерејском богослужењу, а такође и изнад крста приликом његовог изношења на свеноћном бдењу на Воздвижење Часног Крста, у недељу Крстопоклону и 1. августа (на Изношење Часног Крста), као и над Светом Плаштаницом. У неким манастирима дозвољена је њихова употреба и приликом архимандритске службе, док се на истоку употребљавају и на обичном свештеничком богослужењу, на малом и великом входу. Приликом рукополагања ђакона њему се, према древном обичају, даје у руке рипида, како би штитио Свете Дарове од инсеката, што је спадало у крут његових обавеза приликом савршавања Божанствене литургије.
Дикирије и трикирије – то су двосвећњак и тросвећњак које архијереј на Божанственој литургији и неким другим службама употребљава за осењивање оних који се моле. Дикирија означава две природе Господа Исуса Христа, Божанску и људску, а трикирија три Лица Пресвете Тројице. Право да осењују дикиријом и трикиријом даје се и неким архимандритима.
Венци (односно круне), полажу се на главу женику и невести приликом савршавања Свете Тајне брака. Праве се од метала, са крстићима на врху, и са представом Спаситеља на једном, а Мајке Божије на другом. У старини, а понегде и данас, прављени су од свежег биља и цвећа.
Светиљке – разни свећњаци, који стоје на поду за једну свећу (такозвани „свећњак за изношење“), или за више свећа, који стоје пред иконама, светим моштима и другим светињама, кандила, лустери који се називају полијелејима, фењери који се употребљавају на литијама – све ово спада међу неопходне црквене предмете за осветљење храма, које има не само чисто практични значај, него и символички: означава духовну светлост која разгони духовну таму, светлост Христову која просвећује све. Типиком је прописано да се у одређеним најсвечанијим тренуцима богослужења пали нарочито много светиљки, у знак духове радости и ликовања. Електрика која се данас уводи по црквама, као мртва, нежива светлост, ни у ком случају не може и не треба у потпуности да замени светлост ових „живих“ светиљки. Код нас су свеће по правилу увек прављене од чистог воска, док је за кандила коришћено маслиново уље, распрострањено на Истоку.
Прибор за благосиљање хлебова, пшенице, вина и уља на свеноћном бдењу поставља се на посебан сточић.
 
Иконостас
 
Како у древним хришћанским храмовима, тако и у данашњим, олтар је од остатка храма увек био одвојен нарочитом преградом. У старини то је била само ограда, или низ стубића са пречагом која их повезује, и са једним редом икона изнад. Временом се од ове ниске преграде развио висок зид, у потпуности прекривен иконама, распоређеним у неколико спратова. Добио је назив – иконостас. Свети Симеон Солунски, који је у четрнаестом веку написао посебно дело ? храму, још ништа не спомиње ? савременом високом иконостасу. Из тога изводе закључак да се данашњи високи иконостас није појавио пре петнаестог или шеснаестог века. Ипак, постоји предање да је већ прилично високе иконостасе увео свети Василије Велики зато да не би одвлачио молитвену пажњу свештенослужитеља. На иконостасу, као и на самој олтарској огради, праве се троја врата, од којих се средња, шира, називају „светим“ или „царским“ (зато што кроз њих, у Светим Даровима, улази Цар Славе Христос) и нешто ужа северна и јужна, која се називају ђаконским, зато што кроз њих за време богослужења стално улазе и излазе ђакони. Кроз царске двери, или „врата“, обављају се само најсвечанији изласци. Сам иконостас у данашње време састоји се обично од 5 низова икона.
У првом, нижем реду, десно од царских двери, стоји икона Христа Спаситеља, а са леве стране, икона Мајке Божије. Десно од Спаситеља поставља се икона празника или светога коме је дати храм посвећен (храмовна икона). На царске двери поставља се икона Благовести Пресветој Богородици и представе четворице јеванђелиста – Матеја, Марка, Луке и Јована, по двојица на свако крило двери. На северне и јужне двери постављају се представе арханђела Михаила и Гаврила, или архиђакона Стефана и Филипа.
У другом реду, одмах изнад царских двери, поставља се икона Тајне вечере. Та икона као да учи да они што желе да уђу у Царство Небеско, које символизује олтар, треба да се удостоје да једу од трпезе Господње која се припрема на Престолу у олтару и даје вернима пред царским дверима. Поред Тајне вечере у другом реду са обе стране налазе се иконе свих дванаест Господњих и Богородичиних празника.
У трећем реду изнад Тајне вечере стоји икона која се назива „Деизис“, што значи мољење. Деизис представља Господа Исуса Христа, поред Кога стоје Мајка Божија у свети Јован Претеча, окренути према Њему у молитвеном положају тела. Са обе стране „деизиса“ постаљене су иконе дванаесторице апостола.
У четвртом реду икона, у средини је представљена Богомајка са Предвечним Младенцем, а са обе стране старозаветни пророци који су предсказали ваплоћење Сина Божијег. Они се сликају са знацима којима су најављивали тајну ваплоћења: Арон са олисталом палицом, Давид са златним ковчегом, Језекиљ са затвореним дверима итд.
И на крају, у највишем петом реду у средини се слика Бог Саваот са Божанским Сином у крилу, а са стране старозаветни Праоци. Врх иконостаса увек се украшава светим Крстом – знамењем којим је људима даровано вечно спасење и отворена врата Царства Небеског.
Преко царских двери, унутар олтара, качи се завеса, грчки καταπετασμα [катапетазма], која се у богослужбеним књигама, у односу на царске двери као спољашње, понекад назива „унутрашњом завесом“, односно „горњим дверима“, или „унутрашњим дверима“. Склањање завесе означава откривање свету тајне спасења, као што отварање самих царских двери означава отварање људима улаза у Царство Небеско.
Иконостас, који одваја олтар од средишњег дела храма, подиже се на уздигнутом месту на коме стоји олтар. То уздигнуто место не завршава се иконостасом, него је истурено напред у средишњи део храма и назива се „солеја“ (грчки σωλεα „узвишење“). На тај начин солеја као да представља спољашњи продужетак олтара. Наспрам царских двери солеја се обично прави у виду полукружног испуста и назива се αμβων „амвон“, што на грчком значи усхођење. Са амвона се чита Јеванђеље, произносе се ђаконска мољења и говоре се проповеди. Стога амвон символизује гору, брод и уопште она узвишена меса на која се пењао Господ ради проповеди, како би Га народ лакше чуо. Амвон такође означава онај камен са кога је анђео благовестио мироносицама ? васкрсењу Христовом. У старини амвон је подизан на средини храма и подсећао је на наше савремене аналоје; био је начињен од камена или метала. Покрај солеје уређују се места за чтечеве и појце, која се називају „певнице“ („клироси“). Чтечеви и појци, који су некада бирани жребом и чинили „удео Божији“, издвојени међу осталим вернима за посебно служење Богу, називају се „клирицима“ (од κλήρος – „клирос“, што значи „удео“, „жребом додељени део“). Десна и лева певница у богослужбеним књигама називају се још и „зборовима“ (хоровима), јер појци у њима представљају Анђеле, који поју хвалу Богу.
Поред сваке певнице обично стоји барјак („хорутва“). То је икона која виси на дугачком копљу у виду војничког стега, и као да представља знамење под којим се сабирају војници Христови, који војују против непријатеља нашег спасења. Они се обично носе на челу литија за време црквених празника. Испред певнице поставља се преграда[4] ради одвајања оних који обављају богослужење од оних који стоје у храму. Ту се обично ставља и свећњак који се са упаљеном свећом носи испред литија.
 
Средишњи део храма
 
Средишњи део храма, који се обично назива бродом цркве, служио је као место за верни народ. У старини ту је посебан део био одвојен за мушкарце, а посебан за жене. Ова подела полова имала је свој историјски основ: на Истоку су жене, како у друштвеном животу уопште, тако и посебно на богослужбеним сабрањима биле одвојене од мушкараца. У јеврејским синагогама жене су били смештене горе на балконима, а мушкарци доле. Овај обичај био је пренет и у хришћанство. Већ у Златоустово време жене су у базиликама одвајане од мушкараца посебном оградом. У храмовима византијског типа сав доњи простор храма био је намењен мушкарцима, а жене су смештане на хоровима или у посебним високим галеријама које су називане „гиниконите“. У руским (и српским) црквама мушкарци су стајали у јужној, десној половини храма, а жене у северној, левој.
За време архијерејске службе на средини храма поставља се посебно уздигнуто место за архијереја, или амвон, који се за разлику од амвона на солеји назива „архијерејски амвон“, или „место за облачење“ или „рундук“ зато што се ту архијереј облачи пре но што почне да служи Литургију. Он се углавном састоји од два нивоа. За посвећење новог епископа тај амвон се прави шири и виши. На архијерејски амвон поставља се седиште за архијереја које се назива „катедра“. У старини називано је „столом“ или „престолом“. У одређеним периодима богослужења, као на пример приликом читања часова, архијереј седи на катедри.
 
Припрата
 
На западној страни храма налазе се двери, или врата која воде у припрату. Ова врата се у Типику називају „красним“, јер се понекад посебно раскошно украшавају. Она служе за свечане изласке из храма и уласке у њега, као на пример за време литија. Грци су их називали „царским“. Називају се још и „црквеним“, јер воде у саму цркву, као и „великим црквеним вратима“, јер осим њих постоје и друга улазна врата у цркву, „северна“ и „јужна“. Типик прописује да на дан Васкрса литија излази из цркве на северне двери, а да се зауставља и да пасхално јутрење почиње пред „великим вратима цркве“.
Ако је у старини сматрано за неопходно да се жене одвоје од мушкараца, онда је тим пре било неопходно да се оглашени и покајници одвоје од верних. И заиста, сходно своме духовном стању ова лица су смештана у посебан, трећи део храма, који је добио назив ναρθηξ „нартекс“, или припрата. У старини нартекс је имао неколико одељења: унутрашњи нартекс, који је улазио у састав самог храмовног корпуса, спољни нартекс, који се састојао од трема пред улазом у унутрашњи нартекс, и још нарочитог атријума, или дворишта. Ту су били распоређени оглашени и покајници према степенима. Када је институција оглашених и покајника престала да постоји, припрата није престала да постоји, само је добила нешто другачији облик и нарочиту намену. Из унутрашњег нартекса у византијском периоду почеле су да крећу литије, ту су полагали покојнике пре сахране. Са таквом наменом нартекс је прешао и код нас у Русију. Унутрашњи нартекс почели су да називају припратом, док се спољашњи претворио у трем или широко степениште којим се улази у цркву.
Према Типику у припрати се обављају нека богослужења, као на пример оглашавање оних који се припремају за крштење, чин одрицања од заблуда оних који се присаједињују светом Православљу, литија на великом вечерњу, часови, повечерје, полуноћница; такође, прописано је да се у припрати обавља и чин опела.
 
O црквеним звонима
 
Важно обележје православних храмова данас представљају звона, која се постављају или на кров храма, у торњевима купола, или код улаза у цркву, у посебним звоницима, или у близини храма, у нарочитом здању подигнутом за њих који се назива звонара.
У периоду гоњења древни хришћани се, наравно, нису сабирали звоњавом звона као данас, него или по претходном договору, или помоћу личног обавештавања, за шта су служили посебни гласници. Од четвртог века, када су хришћани добили право да јавно обављају богослужење, код њих су почели да се појављују и јавни начини за сазивање верних на молитву. У египатским и неким палестинским манастирима за то су употребљавали трубе, у другим палестинским манастирима чекић којим су ударали у врата келије сваког монаха.
Звона су се прво појавила на Западу. Тако су између седмог и осмог века била већ широко распрострањена у Француској, Италији, Немачкој и Шпанији. То се не може рећи за Исток. Тамо видимо само појединачне случајеве употребе звона: тако, на пример, у споразуму Омара са Јерусалимским патријархом Софронијем, после опсаде Јерусалима 628. године, постављен је услов да се не употребљавају звона. У деветом веку венецијански војвода Урсус Патрикије, на молбу византијског цара Василија Македонца, послао је у Константинопољ дванаест великих бронзаних звона за једну поново подигнуту цркву. Грчки пак писци, када говоре ? начинима за сазивање верних на молитву, указују само на „клепала“. Постојале су три врсте клепала: велико и мало дрвено клепало, и „агиосидирон“ (σιδηρον), гвоздено клепало које је прављено у виду савијене, попут дуге, гвоздене или бронзане шипке. Звона су се на Истоку раширила вероватно тек са доласком крсташа, и добила су назив „кампане“ (сатрапа), вероватно зато што су прво почели да их производе у италијанској области Кампанији у седмом веку. Након што су Константинопољ заузели Турци, који су мрзели звук звона, она поново излазе из употребе на Истоку, али се зато широко распрострањују код нас у Русији. Може се рећи да употреба звона нигде није доживели тако широк развитак и примену у богослужбеној пракси као у Русији. Руски народ, који се по природи одликује великом музикалношћу, уложио је у звоњаву звона сву силу свог религиозног осећања, створивши необично богатство разних врста и нијанси звоњаве, која дубоко дира душу изазивајући у њој различита молитвена осећања и доживљаје.
Данас звона у нашој Цркви не служе само да би „најавила“ то јест дала знак да у храму предстоји богослужење, него и зато да објаве победу Цркве, да оне који нису у храму обавесте ? томе да је наступио одређени тренутак богослужења подстичући их на тај начин да своје молитве сједине са онима који се моле у храму.
У црквеном Типику и богослужбеним књигама, звона се означавају следећим речима и изразима: „било“ „клепало“, „кампан“ „тешка“ и „звона“. Није тешко видети да су први међу тим називима сачувани још из времена када звона није било, него су верни на богослужење сазивани помоћу даске или шипке у коју се ударало чекићем или палицом. Постојало је и камено клепало. Међутим, и након увођења звона понегде су сачувана и клепала, која се користе у одређеним случајевима, посебно у посту и на Страсну седмицу. Цркве обично имају неколико звона, различите величине и јачине звука. У великим храмовима разликују се следећа звона: 1) празнично, 2) недељно, 3) полијелејно, 4) свакодневно, 5) мало звоно. При томе постоји још неколико мањих звона различите величине.
Сам звук звона у различитим периодима богослужбене године није једнак. Звона звоне на један начин за празничну службу, на други за свакодневну, на трећи за великопосну, а на четврти за заупокојену службу.
Пре свега разликују се два начина звоњаве: први се назива „благовест“, а други звоњава у ужем смислу речи. „Благовешћу“ се назива звоњава када се удара у једно звоно, или у неколико звона, али не заједно, него редом у свако од њих. У овом последњем случају „благовест“ се назива још и „пребирањем“. Звоњавом у ужем смислу речи назива се она звоњава при којој се удара у два или више звона истовремено. Када се звони у неколико звона на три замаха, онда се то назива „тризвоном“. Уочи мање свечаних служби звони се само благовест, а уочи свечанијих служби након благовести следи и тризвон. За обележавање нарочитог славља у Цркви тризвон се звони и после богослужења: тако бива у све дане Васкрса (Пасхе) и у све недељне дане после Божанствене литургије. Звони се и на литијама. За време Литургије звони се у једно звоно приликом њеног најважнијег дела, такозваног канона Евхаристије, то јест од певања „Достојно и праведно јест, поклањатисја Оцу и Сину и Свјатом Духу“ до певања „Достојно јест јако воистину“, због чега се ово звоно обично назива звоном на „Достојно“.
„Пребирање“ бива 1) приликом читања васкршњег Јеванђеља на Литургији у први дан Васкрса, а по окончању читања завршава се „тризвоном“; 2) на јутрењу Воздвижења, Крстопоклоне недеље и 1. августа, на крају Великог славословља, када се износи крст; 3) на Велики Петак приликом изношења Плаштанице и Велику Суботу приликом ношења Плаштанице око храма; 4) приликом изношења упокојених, опела и сахране. Нешто другачији карактер има „пребирање“ уочи освећења воде у дане храмовних празника, а такође и приликом посвећења за епископа.
Звоњава за службе разликује се и по своме тону: понекад она звучи веселије, понекад тужније. Звоњава током Великог поста бива „лагана“, то јест спора и отегнута. Насупрот томе радосна звоњава се у Типику назива „звоњавом у светле (дане)“.
Дужина звоњаве се за звонара одређује тиме што према пропису Типика треба у себи да прочита или „непорочне“ (17. катизму), или 50. псалам. Прописано је да се током Великог поста уочи часова удара у звоно: пре трећег часа три пута, пре шестог часа шест пута, пре деветог часа девет пута, пре повечерја дванаест пута.
Осим наведе намене црквена звона су код нас употребљавана и за упозорење ? пожару, што је називано „звоњавом на узбуну“, као и за време снежних мећава како би се помогло путницима да се оријентишу на путу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тако сматра архиепископ Венијамин, аутор „Нове Таблице“ (види стр. 10).
  2. Градња цркве довршена је 431. године према плану из половине четвртог века.
  3. Посудица за „топлоту“ [„теплоту“]: на руском „ковшик“ – кутлачица, ведарце, кофица; на српском је уобичајено да се и за саму посуду и за њен садржај употребљава назив „топлота“ [„теплота“].
  4. Руска пракса

5 коментар(а)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  3. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *