ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА.
 
4. ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА. ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ
 
Други део Литургије, који се већ савршава јавно пред народом присутним у храму, назива се „литургијом оглашених“, пошто је на њему било дозвољено присуство „оглашених“ то јест оних који су се тек припремали за примање Христове вере, али још увек нису били крштени. Завршивши кађење, ђакон заједно са свештеником стаје пред Престо. Обојица се клањају три пута и моле да им свише буде послата благодат Духа Светога за достојно обављање величанствене службе. Подигавши руке увис, свештеник чита „Царе Небесни“, док ђакон стоји десно од њега, са подигнутим ораром. Свештеник се затим осени креним знамењем и поклони се, па исто тако два пута чита песму коју су певали анђели приликом Рождества Христовог: „Слава на висинама Богу…“ и на крају, трећи пут „Господе, отвори усне моје…“ Након тога свештеник целива Јеванђеље, а ђакон свети Престо. Потом се ђакон три пута обраћа свештенику, подсећајући га да је наступио тренутак за започињање свештенодејства и тражећи благослов за себе. Када добије благослов, ђакон излази кроз северне двери олтара на амвон, стаје напрам Царских двери и три пута говори у себи клањајући се: „Господе, отвори усне моје…“ а затим возглашава: „Благослови, владико“.
Свештеник започиње Литургију свечаним прослављањем благодатног царства Свете Тројице, указујући тиме да Евхаристија отвара улаз у ово царство: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“. Појци певају: „Амин“. Истим свечаним возгласом започињу још само Свете Тајне Крштења и Венчања, што указује на њихову везу са Литургијом у старини. На Истоку је уобичајено да се при том возгласу скидају клобуци и камилавке. Произносећи овај возглас, свештеник подиже престоно Јеванђеље, чини њиме знак крета над антиминсом и након што га целива, полаже га на пређашње место. Даље се Литургија оглашених састоји од смењивања јектенија, певања углавном псалама, и читања Апостола и Јеванђеља. Њен општи карактер је дидактички, поучни, док Литургија верних има светотајински, мистични карактер. У старини, осим Апостола и Јеванђеља, на Литургији оглашених читане су још и старозаветне књиге, али ово је постепено изашло из употребе: паримеји са сада на Литургији читају само онда када се она, у одређене дане током године, спаја са вечерњем које јој претходи. Друга карактеристична црта Литургије оглашених, у поређењу са Литургијом верних, јесте та, да се она одликује већом променљивошћу свога садржаја: у њен састав улазе антифони, тропари, кондаци, читање Апостола и Јеванђеља, и још неке песме и молитвословља – дакле, саставни делови који нису увек исти, него се мењају у зависности од празника и дана у који се Литургија савршава.
После почетног возгласа следи велика (или „мирна“) јектенија, којој се понекад, у зависности од ове или оне потребе, додају посебне прозбе (и то обично после молитве „за оне који плове“). Ова јектенија завршава се тајном молитвом свештеника, која носи назив „Молитва Првог антифона“, и возгласом свештеника: „Јер Теби приличи свака слава…“ Затим следе три антифона, односно два изобразительна псалма и „блажена“, међусобно раздвојени двема малим јектенијама, на Чијем се крају читају тајне молитве, које носе назив „Молитва другог антифона“ и „Молитва трећег антифона“. Прва мала јектенија завршава се возгласом свештеника: „Јер је Твоја моћ, и Твоје је Царство, и сила, и слава…“ а друга: „Јер си благ и човекољубив Бог…“ Антифонима на Литургији и томе када се који антифон пева посвећена је посебна глава Типика (гл. 21).
У све обичне дане, када нема никаквог празника, певају се такозвани „свакодневни антифони“, који почињу речима: први – „Добро је исповедати се Господу…“ са припевима: „Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас“; други – „Господ се зацари, у лепоту се обуче…“ са припевима: „Молитвама светих Твојих, Спасе, спаси нас“; и трећи – „Ходите, обрадујмо се Господу…“ са припевом: „Спаси нас, Сине Божији, дивни у светима, нас који Ти певамо: Алилуја“.
У дане шестиричних празника, празника са славословљем, полијелејем и бденијем, укључујући и дванаест Богородичиних празника, певају се такозвана такозвана „Изобразитељна“ и „Блаженства“, то јест: 1. Псалам 102: „Благослови, душо моја, Господа“, 2. Псалам 145: „Хвали, душо моја, Господа“ и 3. Заповести Блаженства, које почињу молитвом благоразумног разбојника: „У Царству Твоме помени нас, Господе“, уз додатак тропара. Ови тропари штампају се у Осмогласнику и носе технички назив „Блажени“, при чему се указује после које заповести блаженства почиње њихово певање: „Блажени на 6, или на 8“. У Осмогласнику то су посебни тропари, но у Минеју посебних тропара нема, већ се позајмљују постојећи, при чему се на одговарајућем месту увек каже одакле тачно треба узети ове тропаре.
На дванаест Господњих празника: Рождество Христово, Богојављење, Преображење, Улазак Господњи у Јерусалим, Васкрс, Вазнесење, Педесетницу и Воздвижење Часног Крста певају се нарочити празнични антифони у виду стихова из псалама који садрже пророштва или наговештаје о датом празнику. При томе је првом антифону припев увек: „Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас“, другом: „Спаси нас, Сине Божији, рођени од Дјеве, или: преображени на гори, или: телом распети – нас који Ти певамо: Алилуја“. Трећи антифон представљају стихови из псалама који се смењују са певањем празничног тропара.
У свим горе наведеним случајевима после првог антифона, на „Слава, и ниње“ увек се пева свечана химна Ваплоћеном Сину Божијем, коју је по предању саставио цар Јустинијан: „Јединородни Сине и Речи Божија, бесмртан си, а изволео си да се ради нашег спасења ваплотиш од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, и непроменљиво постао си човек; био си распет, Христе Боже, смрћу си смрт сатро; Ти си један од Свете Тројице, прослављан са Оцем и Светим Духом, спаси нас“.
Антифоно певање у нашем богослужењу је веома старог порекла. Тош је свети Игњатије Богоносац, будући узнет на небо, видео анђелске хорове како се наизменично смењују у певању, па је, по угледу на анђеле, увео антифоно појање у своју Антиохијску Цркву.
Ђакон све јектеније говори пред Царским дверима, при чему по окончању велике и прве мале јектеније не улази у олтар, него се за време певања антифона помера мало у страну и стаје испред иконе Христа Спаситеља (постоји и таква пракса да после велике јектеније ђакон стаје код Спаситељеве иконе, а после прве мале јектеније код иконе Мајке Божије). После друге мале јектеније он улази у олтар, осени се креним знамењем и поклони према горњем месту, а затим се поклони свештенику.
Ради правилног разумевања израза „тајна молитва“ треба знати да се оне називају „тајним“ не зато што њихов садржај треба да буде скривен од мирјана – никако, јер у нашој Цркви, сходно самој идеји богослужења, народ који се моли узима најактивније учешће у богослужењу, и у старини су ове молитве често изговарали наглас – него зато што је сада постао обичај да се ове молитве не читају гласно, да народ чује, него тихо, за себе. У нашој Цркви постоје Свете Тајне, али нема тајни, које би требало да се од било кога скривају.[1]
Мали вход. По окончању другог антифона и друге мале јектеније за њим, отварају се Царске двери ради обављања входа са Јеванђељем, или такозваног „малог входа“. Сам мали вход одвија се за време певања трећег антифона, и треба да крене тако, да би се окончао до краја певања трећег антифона. Пре входа свештенослужитељи чине три поклона пред светим Престолом. При томе, постоји обичај да свештеник целива Јеванђеље, а ђакон свети Престо. Свештеник предаје Јеванђеље ђакону, који, узевши га обема рукама, целива свештеникову десну руку. Обојица обилазе свету Трпезу са десне стране, пролазе покрај горњег места, излазе на северне двери и заустављају се пред Царским дверима. Испред њих иде свећеносац. Ђакон носи Јеванђеље обема рукама „уз прса“ и иде напред, а свештеник га прати позади. Ђакон обично још код Престола, или док иду,[2] произноси: „Господу се помолимо“, на шта свештеник чита „Молитву входа“: „Владико Господе, Боже наш…“ Садржај ове молитве сведочи о томе да са свештеником приликом служења Божанствене литургије саслужују Анђели, и да је то „страшно и велико и самим небеским силама“. Прислонивши затим Јеванђеље на груди и показујући десном руком којом држи орар ка истоку, ђакон тихим гласом говори свештенику: „Благослови, владико, свети вход“ Свештеник као одговор благосиља руком на исток, говорећи: „Благословен Вход Светих твојих, свагда, сада и увек и у векове векова“. Ђакон Каже: „Амин“. Затим ђакон прилази свештенику, дајући му да целива Јеванђеље, а сам за то време целива десну руку свештеника. Окренувши се ка истоку и сачекавши крај певања, ђакон подиже Јеванђеље и, изображавајући њиме знак крста, возглашава: „Премудрост, смерно стојмо!“ након чега први улази у олтар и полаже Јеванђеље на Престо, док свештеник прво целива Спаситељеву икону, затим благосиља свећеносца, па целива икону Мајке Божије и тек тада улази за ђаконом. Ушавши у олтар обојица целивају Престо. О великим празницима, када се певају празнични антифони (и на Сретење, а такође и на духовски понедељак), после возгласа „Премудрост, смерно стојмо“ ђакон изговара још и „Входноје“ или „Входни стих“, који се узима из псалама и тиче се догађаја који се празнује.
Порекло малог входа је следеће. У далекој прошлости Јеванђеље није чувано на Престолу, него у нарочитој просторији за чување сасуда. Древни храм је имао посебна одељења која нису била повезана са олтаром: προθεσις „протхесис“ – предложение, где се налазио Жртвеник, и „ђаконик“ – или ризницу. Када би наступио тренутак читања Јеванђеља, свештенослужитељи су га свечано износили из просторије за чување сасуда, где се оно стално налазило, како би га пренели у олтар. У данашње време мали вход са Јеванђељем више нема свој пређашњи практични значај, али зато има велико символичко значење: он представља излазак Господа Исуса Христа у свет, на јеванђелску проповед и јавно служење људском роду. Свећа која се носи испред Јеванђеља символизује светог Јована Претечу. Возглас „премудрост, смерно стојмо“ значи следеће: „премудрост“ означава излазак Господа Исуса Христа на проповед, односно јављање Премудрости Божије свету, а услед посебне побожности пред тим догађајем ми треба да „стојимо смерно“, то јест да једноставно, побожно, сабрано, смирено и усрдно проничемо у ово велико дело Божанске премудрости.
У недељне и обичне дане, као и о Богородичиним празницима, када се не певају празнични антифони, као „входни стих“ служи песма која се онда и пева одмах после ђаконовог возгласа „Премудрост, прости“: „Приђите, поклонимо се и припаднимо Христу…“ чему се придодаје припев антифона који одговара дану – радним данима: „Спаси нас, Сине Божији, дивни у светима, нас који Ти певамо: Алилуја“, на Богородичине празнике: „Спаси нас, Сине Божији, молитвама Богородице, нас који Ти певамо: Алилуја“, а у недељне дане: „Спаси нас, Сине Божији, васкрсли из мртвих, нас који Ти певамо: Алилуја“. Ако постоји входни стих, онда у таквом случају појци одмах певају тропар празника (Уколико је реч о архијерејској служби, архијереј стоји на катедри, а почев од малог входа улази у олтар и даље учествује у служењу Литургије).
Певање тропара и кондака. Одмах након входа и входног стиха почиње певање тропара и кондака, према посебном поретку на који се указује у Типику, посебно у 52. глави. Ово место, готово јединствено на Литургији, посвећено је спомену дана. Трупа тропара и кондака треба да обухвати све спомене везане за дан савршавања Литургије, у знак тога што се Литургија савршава за све и сва. Стога се обичним данима на Литургији певају тропар и кондак дана у седмици, који се не певају ни на вечерњу, ни на јутрењу, ни на часовима. Осим тога, на овом месту певају се тропар и кондак храма, који се такође не певају на другим дневним службама.
Тропари и кондаци певају се овим редом: најпре се певају сви тропари, а потом за њима сви кондаци. Пре претпоследњег кондака увек се пева „Слава“, а пре последњег кондака пева се „И ниње“. На крају се увек пева кондак Богородичан, или пак кондак претпразништва или празника.
Поредак овог певања је следећи: на првом месту пева се тропар у част Господа; јер тамо где је храм посвећен Господу, говори пре свега тропар храма, који се у недељне дане замењује васкрсним тропаром, у среду и петак – тропаром крста: „Спаси Господи људи Твоја…“ а у дане претпразништва и попразништва Господњих празника – тропаром претпразништва или празника. Након тропара у част Господа следи тропар у част Пречисте Мајке Божије. Ако је храм посвећен Богородици, онда се пева тропар храма, ако је претпразништво или попразништво Богородичиног празника, онда се пева тропар претпразништва или празника. После тропара у част Мајке Божије пева се тропар седмичног дана – понедељка, уторка итд. Након дневног тропара пева се тропар светоме чији се спомен слави тога дана. У суботу се најпре пева дневни тропар – свим Светима, а потом светоме дана. Кондаци се певају по истом редоследу као и тропари, с том разликом што се они завршавају или, према изразу Типика, „покривају“ богородичним: „Предстатељство христијан непостидноје…“ У храму који је посвећен Господу уместо овог богородична пева се кондак храма, а исто тако у храму који је посвећен Пресветој Богородици пева се кондак храма, док се у дане претпразништва или попразништва увек пева кондак претпразништва или празника. Радним данима, када је обична служба, на Славу се увек пева кондак „Со свјатими упокој…“ У суботу се на крају обично пева кондак: „Јако начатки јестества…“.
Ипак, треба знати да се ни изблиза не певају увек, свакога дана у години, сви горе набројани тропари и кондаци.
Храмовни тропари и кондаци не певају се чим је у другим тропарима и кондацима, који падну у тај дан, садржано исто прослављање као и у храмовним. Тако, у уторак „не певамо кондак храма Претече, јер се пева кондак дана, такође Претечин“. Где је храм посвећен Апостолима, тамо им у четвртак не певамо (храмовни) тропар и кондак. У суботу не певамо храмовне тропаре и кондаке где је храм посвећен светоме, јер су сви свети споменути у тропару дана. У среду и петак се не пева тропар храму Господњем, јер се пева тропар Спаситељу: „Спаси, Господи, људи Твоја…“ Недељом се не певају тропари храму Христовом, „пошто претходи васкрсан“, то јест пева се васкрсни тропар, у коме се такође прослава Христос. Исто тако тропар храма Христовог не пева се у дане претпразништва и попразништва Господњих празника, баш као ни кондак. На претпразништво и попразништво Богородичиних празника не пева се тропар храма Богородици и кондак храма. Тропари и кондаци храмова посвећених светима не певају се када спомен светога који има бденије (али не полијелеј), падне у недељни дан и у седмичне дане.
Дневни тропари и кондаци певају се по један свакога дана изузев четвртка и суботе. У четвртак се певају два дневна тропара – Апостолима и светитељу Николају Чудотворцу, а суботом Свима Светима и за покој. Но, дневни тропари и кондаци се уопште не певају, ако се не пева Осмогласник. У дане претпразништва и попразништва уместо дневних тропара певају се тропари и кондаци претпразништва, празника или светога са бденијем или полијелејем.
Тропари и кондаци за покој не говоре се недељом и седмичним данима, осим суботом, ако се слави спомен светога који има славословља, полијелеј или бденије. Заупокојни тропар „Помјани, Господи…“ пева се у суботу само онда када нема тропара обичном светом.
Трисвета песма. За време певања тропара и кондака свештеник тихо говори „Молитву Трисвете песме“, завршавајући је, по окончању певања последњег кондака, возгласом: „Тер си свет, Боже наш, и у светима обитаваш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек“. Ова молитва се налази у непосредној логичкој вези са идејом входа и молитве входа, у којој се говори о саслуживању самих небеских сила са свештеником. Непосредно уочи овог завршног возгласа ђакон узима благослов од свештеника и излази кроз Царске двери на амвон, где чека крај возгласа: „сада и увек“, после чега возглашава, показујући ораром ка икони Христовој: „Господи, спаси благочестивија и услиши ни“ („Господе, спаси благочестиве и услиши нас“). Појци понављају ове речи. Затим се ђакон окреће са ораром, показујући ка народу, лицем окренут западу, и довршава возглас свештеника, громогласно објављујући: „И у векове векова“, након чега улази на Царске двери у олтар. Возглас: „Господи, спаси благочестивија“ сачувао се до нашег времена из церемонијала византијске царске службе, када су Литургији присуствовали византијски цареви, на које се овај возглас и односио. (Ако свештеник служи без ђакона, онда не возглашава „Господи, спаси благочестивија“, него одмах закључује возглас.) Као одговор на возглас: „и у векове векова“, пева се Трисвета песма, то јест: „Свјатиј Боже, Свјатиј Крјепкиј, Свјатиј Бесмертниј, помилуј нас“ („Свети Боже, Свети Силни, Свети Бесмртни, помилуј нас“). Трисвета песма се на обичној Литургији пева три пута, а затим се пева „Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње и присно и во вјеки вјеков, амин. Свјатиј бесмртниј, помилуј нас“. И у закључку се још једном пева у целини, повишеним гласом. На архијерејској Литургиji Трисвета песма се пева укупно седам и по пута, и то наизменично од стране појаца и свештенослужитеља у олтару, при чему после трећег пута архијереј излази на амвон са дикиријом и трикиријом у рукама, и произноси нарочиту молитву за присутне у храму: „Призри с небесе, Боже, и вижд, и посјети виноград сеј и утверди и, јего же насади десница Твоја“ („Погледај с небеса, Боже, и види, и посети виноград овај, и утврди га, њега кога засади десница Твоја“) и на три стране осењује дикиријом и трикиријом оне који се моле, након чега се враћа у олтар.
Певање Трисвете песме постало је уобичајено од петог века. У време цара Теодосија Другог, како саопштава преподобии Јован Дамаскин у својој књизи „О вери православној“, и архиепископа Прокла у Константинопољу је дошло до силног земљотреса. Хришћани су изашли из града заједно са својим архиепископом и тамо су служили молебан. За то време један дечак је био подигнут горе (у ваздух) а затим јепричао народу како је чуо дивно анђеоско појање: „Свјатиј Боже, Свјатиј Крјепкиј, Свјатиј Бесмертниј“. Када је народ сазнао за ово откривење дечаку, одмах је запевао поменуту песму са додатком речи „помилуј нас“ и земљотрес је престао. Од тог доба ова химна је ушла у чин Божанствене литургије. За време певања Трисвете песме и свештенослужитељи у олтару, три пута се клањајући пред Престолом, изговарају за себе исте ове молитвене речи.
Неким данима црквене године певање Трисвете песме замењено је певањем других песама. Тако се у дане изношења крста на празник Воздвижења 14. септембра и у трећу недељу Великог поста која се назива Крстопоклоном на Литургији уместо Трисвете песме пева: „Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим“ („Крсту се Твоме клањамо, Владико, и свето Васкрсење Твоје славимо“). На празник Рождества Христовог, Богојављења, у Лазареву суботу, у Велику суботу, током свих седам дана празновања Васкрса и у први дан празника Педесетнице, уместо Трисвете песме пева се стих: „Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја. Алилуја“ („Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Алилуја“), у спомен на то да је у ове дане у старини обављано крштење оглашених. Молитва Трисвете песме, међутим, остаје једна иста.
На архијерејској Литургији „Јако свјат јеси, Боже наш“ први је возглас архијереја, који дотле ћути.
Прочитавши Молитву Трисвете песме, свештенослужитељи приликом последњег певања „Свјатиј Боже“ од стране појаца одлазе на Горње место иза Престола. Ђакон се обраћа свештенику речима: „Заповеди, владико“. Свештеник целива Престо и одлази са десне стране Престола ка Горњем месту, изговарајући речи: „Благословен грјадиј во имја Господње“ („Благословен који долази у име Господње“). Ђакон такође целива Престо и иде нешто испред свештеника. Прилазећи Горњем месту ђакон се обраћа свештенику речима: „Благослови, владико, Горње место“, на шта свештеник благосиља Горње место речима: „Благословен си на престолу славе Царства Твога, Ти Који седиш на Херувимима, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин“. На само Горње
место свештеник нема права да седне, јер оно првенствено представља место где седи епископ, него седа на „сапрестоље“, „поред Горњег места, са јужне стране“, то јест са десне стране, ако се гледа спреда, док ђакон стаје са леве.
Читање Светог Писма. Одлазак на Горње место обавља се ради слушања Светог Писма, што представља најважнији тренутак Литургије оглашених. У нашој савременој Литургији се из Светог Писма чита се Апостол, коме претходи певање Прокимена, и Јеванђеље, коме претходи певање Алилује.
На крају певања Трисвете песме на средину цркве излази чтец, који стаје пред Царске двери и чини поклон, држећи Апостол „затворен“. Ђакон прилази Царским дверима, окреће се према чтецу и показујући ораром ка њему возглашава: „Пазимо!“ то јест: „пажљиво слушајмо читање прокимена које претходи Апостолу, а одмах потом и читање самог Апостола“. Свештеник са Горњег места предаје „Мир свима“ на шта му чтец у име свих присутних одговара: „И духу твоме“. Ђакон возглашава: „Премудрост“, чтец говори: „Прокимен, глас…“ и произноси стих, а појци поново певају речи прокимена. Затим чтец произноси прву половину прокимена, а појци довршавају другу половину. Када се поклопе два празника, произносе се два прокимена: најпре чтец произноси први прокимен, а појци га певају; затим се произноси стих, а појци опет понављају прокимен; потом чтец произноси други прокимен у целини, без стиха, а појци га читавог певају једном. Више од два прокимена се не пева, чак ни када се поклопе три или више празника у једном дану. У старини певан је читав псалам, али су, по мишљењу литургичара, касније, од петог века, почели да певају само два стиха из сваког псалма: један од њих постао је прокимен, то јест „претходни“, јер претходи читању „Светог Писма“, а други стих уз њега.
Прокимени се певају по следећем правилу:
У обичне дане, ако се чина један обичан Апостол, пева се један прокимен дана, то јест понедељка, или уторка, или среде итд.
Ако се обичним даном чита и други Апостол, свецу, онда се, осим суботом, пева најпре прокимен дана, а потом прокимен светоме. У суботу ту бива обрнутим редом: прво прокимен светом, а потом прокимен дана (види Типик, 12. и 15. глава).
У дане попразништва (али не и претрпазништва, када се прокимен дана не изоставља) уместо прокимена дана пева се прокимен празника три пута, док се прокимен дана сасвим изоставља, и тако се чини све до оданија празника.
Ако је у дане попразништва одређено посебно читање светоме, онда се пева најпре прокимен празника, а потом прокимен светоме.
На сам дан великог празника пева се само прокимен тог празника, као и у дан оданија.
Недељом се пева нарочити прокимен васкрсни гласа (укупно их је осам, према броју гласова), а на другом месту – ако има другог прокимена – прокимен празника Богородице или светог који падне у тај недељни дан. Ако у недељу падне оданије некога од дванаест великих ‘ празника, свеједно Господњег или Богородичиног, онда се пева најпре прокимен васкрсни, а затим празника.
После прокимена ђакон опет возглашава: „Премудрост“, то јест објављује да ћемо сада чути велику мудрост. Чтец саопштава из које ће Апостолске посланице или Дела апостолских читати: „Читање Саборне посланице Јаковљеве“, или „Читање Посланице Римљанима светог апостола Павла“, или .Читање Дела светих апостола“. Ђакон возглашава: „Пазимо!“ и чтец почиње да чита. Док се чита Апостол, свештеник седи са десне стране Горњег места, показујући тиме равноправност свог чина са светим Апостолима, који су проповедали Христово учење по читавом свету; ђакон пак кади читав олтар, иконостас и народ са амвона, при чему кађење тамјаном символизује ширење апостолске проповеди. Седење верног народа за време читања Апостола ничим се не може оправдати. У старини кађење је обављано непосредно након читања Апостола, за време певања „Алилује“. До промене је дошло зато што су „Алилују“ почели да певају скраћено и брзим темпом, па за кађење више није остајало довољно времена.
Уосталом, наш служебник прописује кађење само „свете Трпезе, читавог олтара и свештеника“ пре читања Јеванђеља, а сада је постало уобичајено да се то чини за време певања прокимена. Архијереј, у знак смирења пред јеванђелским речима Самог Христа, скида са себе омофор, који се носи пред Јеванђељем, док се оно износи на амвон уз певање „Алилује“. Читање Апостола символизује апостолску проповед. Који се апостол чита ког дана, указано је на крају богослужбене књиге Апостол. Тедно упутство дато је по недељама и данима седмице, почев од Недеље Свете Пасхе, док друго представља Месецослов, који указује на читање апостола у празничне дане и дане спомена светих, према датумима и месецима у години. Када се поклопи неколико празника, читају се један за другим неколико апостола, али не више од три, при чему се два читају „под зачало“.[3] Након читања Апостола свештеник говори чтецу: „Мир ти, читачу“, а овај одговара: „И духу твоме“. Онда ђакон возглашава: „Премудрост!“, на шта чтец говори: „Алилуја“ у одговарајућем гласу. Појци три пута певају: „Алилуја“. Чтец изговара стих који се назива „Алилујар“ појци поново певају „Алилуја“. Чтец произноси други стих, а појци трећи пут певају трократно „Алилуја“. „Алилујар“ се као и прокимен узима из псалама и по садржају односи се на догађај који се празнује, или на светога. Ово певање „алилујара“ представља припрему за Јеванђеље, стога се обично при једном Апостолу и једном Јеванђељу произноси један алилујар, а при два Апостола и два Јеванђеља – два алилујара. На Велику Суботу се уместо Алилује пева нарочита песма: „Воскресни Боже“, са стиховима 81. псалма.
За време певања Алилује свештеник чита тајну „Молитву пред Јеванђеље“ – да Господ отвори очи нашег ума како бисмо разумели Јеванђеље и да нам помогне да живимо испуњавајући јеванђелске заповести. Даље свештеник, клањајући се са ђаконом светом Престолу, целива Јеванђеље и предаје га ђакону, а ђакон са Јеванђељем обилази Престо поред Горњег места и излази кроз Царске двери на амвон, где полаже јеванђеље на аналој и громогласно произноси: „Благослови, владико, благовесника светог апостола и јеванђелиста (име јеванђелисте чије се Јеванђеље чита)“ Име јеванђелисте треба да се изговори у генитиву (нпр. Луке), а не у акузативу (нпр. Луку), како неки по неразумевању чине. Свештеник, или архијереј, благосиља (осењује креним знамењем) ђакона, уз речи: „Бог, молитвама светога славнога Апостола и Јеванђелиста (име), нека теби, благовеснику, да реч с великом силом, на испуњење јеванђеља љубљеног Сина Његова и Господа нашег Исуса Христа“. Ђакон одговара: „Амин“.[4]
Пред Јеванђељем стоје упаљене свеће, које горе све време његовог читања, символизујући божанску светлост која се њиме распростире. Обраћајући се народу свештеник возглашава: „Премудрост, прости, услишим свјатаго Евангелија; мир всјем“ („Премудрост, смерно стојмо, чујмо свето Јеванђеље; мир свима“). Појци одговарају: „И духу твоме“. Тада ђакон објављује које ће се Јеванђеље читати: „Читање светог Јеванђеља по Матеју (или име другог јеванђелисте)“. Појци свечано певају: „Слава Теби, Господе, слава Теби“. Свештеник говори: „Пазимо!“ Ђакон почиње са читањем светог Јеванђеља, на које сви пазе, сагнувши главе. Ако у служењу учествују два ђакона, онда возгласе „Премудрост, смерно стојмо…“ и „Пазимо“ произноси други, млађи ђакон, који обично чита и Апостол, док старији чита Јеванђеље.
Правила о читању Јеванђеља, као и Апостола, излажу се у самом богослужбеном Јеванђељу, у нарочитим таблицама, по недељама и данима седмице, почев од празника свете Пасхе, и у Месецослову по датумима и месецима у години. За богослужбену употребу и Апостол и Јеванђеље подељени су на нарочите одељке, који се називају „зачала“. Јеванђеље сваког јеванђелисте има своје сопствено рачунање зачала, док Апостол има заједничко рачунање, како за Дела апостолска, тако и за све Апостолске посланице. Читање ових зачала је тако распоређено, да током године буду прочитани цело Четворојеванђеље и читав Апостол.
Постоји двојак поредак читања ових зачала: 1. Читање током готово свих дана године оним редом којим зачала следе у свештеним књигама – то је такозвано „обично“ или „дневно“ читање: „Јеванђеље дана“, или „Апостол дана“; 2. Читање за одређене празничне дане или дане спомена светих – то је „Јеванђеље или Апостол празника или светог“. Читање Јеванђеља почиње у саму Недељу Пасхе (Васкрс), при чему се до Педесетнице прочита цело Јеванђеље по Јовану, затим се чита Јеванђеље по Матеју, до петка после Воздвижења Часног Крста (чиме је показана само граница пре које се читање Јеванђеља по Матеју не завршава). Али може се догодити да се зачала Јеванђеља по Матеју читаку и после Воздвижења, кад Васкрс падне касно. Детаљно се о свему томе говори у Упутству које се налази на почетку богослужбеног Јеванђеља. Јеванђеље по Марку чита се обичним данима од једанаесте до седамнаесте недеље (по Духовима); после Воздвижења следи читање Јеванђеља по Луки, а затим се суботом и недељом током свете Четрдесетнице дочитава преостали део Јеванђеља по Марку.
Црквена година, онако како је прихваћено у распореду обичних читања, почиње на дан Васкрса и траје све до следећег Васкрса. Али пошто Васкрс из године у годину пада у различито време, и најраније бива 22. марта, а најкасније 25. априла, црквена година не траје увек једнако: некад има више недеља и седмице, а некад мање. Грађанска година има увек 365 дана (преступна 366), а црквена година, кад један Васкрс падне рано, а следећи касно, може да има значајно више дана, или обрнуто, кад један Васкрс буде касно, а следећи рано, може да има знатно мање дана. Први случај у Типику носи назив „Вње Пасха“, а други „Внутр Пасха“. Када се догоди „Вње Пасха“, онда може недостајати обичних читања Апостола и Јеванђеља, и тада бива такозвани „Одступ“, то јест треба се вратити на већ прочитана зачала и понављати њихово читање. Овај недостатак се примећује само у погледу обичних дана. Што се пак тиче недеља, недостатак се надокнађује тако, што постоје недеље за које су одређена посебна читања. Јер у години постоје: 1. недеље у које се читају посебна зачала, док се обична уопште не читају, и 2. недеље за које су посебна зачала одређена упоредо са обичним. Када дође до одступа, читају се само посебна зачала, а обична се изостављају.
Обична зачала се никада не читају: 1. у Недељу Светих Праотаца, 2. у Недељу Светих Отаца пред Рождество Христово и 3. у Недељу у коју падне Рождество Христово или Богојављење. Посебна зачала имају: 1. Недеља по Рождеству Христовом, 2. Недеља пред Богојављење и 3. Недеља по Богојављењу. У ове недеље читају се два Јеванђеља – празника и обично, али само у случају када нема одступа. Када пак има одступа, онда се обична Јеванђеља тих недеља читају читају у дане у које пада одступ. А код највећег одступа, када се појави недостатак једног јеванђелског читања, увек се чита 62. зачало Јеванђеља по Матеју, о Хананејки, и то тако да се ово Јеванђеље чита обавезно у недељу која претходи оној за коју је одређено да се чита Јеванђеље о Закхеју (пре Недеље о Митару и Фарисеју). Треба имати на уму да се пре Недеље о Митару и Фарисеју увек чита Јеванђеље о Закхеју (Лк. зч. 94). У таблици читања Јеванђеља оно се везује за 32. недељу по Духовима, али може да падне и раније или касније, у зависности од тога да ли ће бити „Пасха вње“ или „Пасха внутр“. Читав круг читања обичних зачала из Апостола и Јеванђеља у Типику се назива „Столпом“.
Посебан положај има Недеља Светих Праотаца. За ту недељу прописано је да се увек чита само једно Јеванђеље, и то управо оно које је одређено за двадесет осму недељу по Духовима: Јеванђеље по Луки, 76. зачало, о позванима на вечеру. Уколико ова недеља заиста буде двадесет осма после Педесетнице, онда се поредак читања Јеванђеља ничим не нарушава, но ако Недеља Светих Праотаца не падне у двадесетосму недељу по Педесетници, него у двадесет седму, двадесет девету, тридесету или тридесет прву недељу, онда се ипак чита 76. зачало Јеванђеља по Луки, јер се оно тиче празновања спомена светих Праотаца, док се у двадесет осму недељу тада обично чита зачало које је на реду двадесет седме, или двадесет девете, или тридесете, или тридесет прве недеље. Иста таква замена догађа се и са читањем Апостола, јер је за Недељу Светих Праотаца прописано да се увек чита Апостол одређен за двадесет девету недељу.
У Типику постоје и упутства за читање посебних зачала у недељу после Рождества Христовог, у недељу пре Богојављења, а такође у суботу после Рождества Христовог и суботу пре Богојављења, услед тога што између Рождества Христовог и Богојављења има 11 дана, током којих могу да падну два недељна дана, и две суботе, а понекад и само један недељни дан и једна субота. У зависности од тога, Типик садржи нарочита упутства како да се уједном или другом случају читају Апостол и Јеванђеље. Неопходно је да се ово увек унапред установи, како не би долазило до грешака приликом читања.
О великим Господњим и Богородичиним празницима, као и о празницима светих за које одређено да се служи бденије, не читају се обични Апостол и Јеванђеље, него само Апостол и Јеванђеље датом празнику или светоме. Али ако велики Богородичин празник или празник светога са бденијем падне у недељу, онда се читају најпре обични васкрсни Апостол и Јеванђеље, па тек потом Апостол и Јеванђеље празника или светог. Обични Апостол и Јеванђеље се ипак сасвим не изостављају ни у дане великих празника и светих са бденијем: читају се у навечерје празника „под зачало“ Црква жели да током године буде прочитан читав Апостол и читаво Јеванђеље, без икаквог изостављања.
За дане оданија Господњих празника није предвиђено да се чита нешто посебно, него је одређено да се чита исти Апостол и исто Јеванђеље које се чита и на сам дан празника.
У седмичне дане, осим суботе, читају се увек најпре обични Апостол и Јеванђеље, а затим посебни, одређени за светога чији се спомен тог дана празнује. Тако бива и у дане оданија Богородичиних празника: тада се читају прво обични дневни Апостол и Јеванђеље, а потом Богородици. Истим редом се Апостол и Јеванђеље читају и суботом, од Недеље о Митару и Фарисеју до Недеље Свих Светих. А суботом од Недеље Свих Светих до Недеље о Митару и Фарисеју читају се најпре Апостол и Јеванђеље светом, а тек потом обични, дневни Апостол и Јеванђеље.
Недељом прво иде све васкрсно. Али оних недеља, као и субота, за које су одређена посебна читања, на пример у суботу и недељу пре Воздвижења, у суботу и недељу после Воздвижења, у суботу и недељу пре и после Рождества Христовог, најпре се чита то што је посебно одређено за дати дан, па тек онда оно што се обично чита, и што се чита за спомен светога или за Богородичин празник. А у Недеље Светих Отаца у јулу и октобру (спомен Васељенских сабора) бива прво обично читање, па тек потом оно које је одређено за Свете Оце.
За све дане седмице осим недеље одређено је и посебно заупокојено Јеванђеље, као и апостол. На заупокојеној служби не читају се Апостол и Јеванђеље светима који се празнују, него само обични и заупокојени Апостол и Јеванђеље (тако бива у суботу, када се пева алилуја).
Након читања Јеванђеља свештеник говори ђакону који је читао: „Мир теби, благовеснику“. Појци певају: „Слава Теби Господе, слава Теби“. Ђакон долази до Царских двери и предаје Јеванђеље свештенику. Свештеник осењује Јеванђељем народ и ставља га на горњи део Престола, јер му ускоро предстоји да развије Антиминс, на коме Јеванђеље обично лежи. Према упутству Служебника Царске двери се након тога затварају, али у пракси обично их затварају каније, после сугубе јектеније и молитве. Ђакон пак стане на амвон и започиње сугубу јектенију.
У старини, а на Истоку и данас одмах после читања Јеванђеља следи проповед свештеника. Код нас проповед сада говоре обично при крају Литургије, за време причешћа свештенослужитеља, након певања „причасног“, или пак после „Буди имја Господње“.
Јектенија после Јеванђеља. Након читања Јеванђеља следи Сугуба јектенија која почиње речима: „Рецимо сви из све душе, и од свега ума свог, рецимо“. Ова јектенија, у поређењу са сугубом јектенијом која се произноси на вечерњу или јутрењу, има своје специфичности. Као прво, она садржи сасвим карактеристичну прозбу: „Још се молимо за браћу нашу, свештенике, свештеномонахе, свештенођаконе, и за све у Христу братство наше“. Ово указује на то да је наш Типик јерусалимског порекла. Треба знати да се под овим „братством“ подразумева јерусалимско братство Светог Гроба, док ми ове речи везујемо за нашу браћу свештенике. Као друго, прозба „Још се молимо за блажене и незаборавне…“ на литургијској јектенији има додатак: „За свете патријархе православие, благочестиве Цареве и христољубиве царице“. Понекад сугуба јектенија има и нарочите прозбе: „за болесне“, „за путнике“, поводом суше и томе слично, које се узимају из књиге молебних пјенија, или из посебног одељка који се налази на крају „Јерејског молитвослова“. На литургијској сугубој јектенији обично се изоставља прозба „за милост, живот, мир…“ која је увек присутна на вечерњу и јутрењу.
За време сугубе јектеније свештеник тихо чита нарочиту „Молитву усрдног мољења“. Након читања ове молитве и произношења прозби за надлежног архијереја обично се рашири илитон, а затим и сам Антиминс. Остаје склопљен само горњи део антиминса, који се рашири касније, за време јектеније за оглашене. Треба знати како се правилно слаже Антиминс: најпре се поклапа његов горњи део, потом доњи, затим леви и на крају десни. Приликом саборног служења у откривању Антиминса учествује предстојатељ са двојицом старијих саслужитеља: најпре предстојатељ са старијим саслужитељем открива десни део Антиминса, потом предстојатељ са левим, другим саслужитељем открива леви део, а затим се открива доњи део. Горњи део остаје покривен све до јектеније за оглашене. Такво откривање Антиминса озакоњено је нашом руском праксом. А према упутству Служебника читав Антиминс се „распростире“ (односно „шири“) одједном, уз закључни возглас јектеније за оглашене, што је на Истоку и сачувано.
По окончању сугубе јектеније понекад се чита посебна молитва. Ми сада читамо Молитву за спасење наше отаџбине Русије.
Затим, ако се врши какав принос за упокојене, произноси се сугуба јектенија за упокојене, обично уз отворене Царске двери. Она почињеречима: „Помилуј нас, Боже, по великој милости Твојој…“ при чему се тајно чита молитва за упокојење починулих: „Боже духова и свакога тела…“ која се завршава возгласом: „Јер си Ти васкрсење и живот и покој…“ Неумесно је произносити заупокојену јектенију на Литургијама недељом и у дане великих празника.
Потом се Царске двери затварају и произноси се Јектенија за оглашене, која почиње речима: „Оглашени, помолите се Господу“. Ова јектенија представља мољење за „оглашене“, то јест за оне који се спремају да приме свету Христову веру, али још нису крштени. Према установљеној традицији, код речи „Да им открије Јеванђеље правде“ свештеник открива горњи део антиминса. Приликом саборног служења ово чине истовремено двојица свештеника који саслужују: један са десне, а други са леве стране. Уз закључне речи ове јектеније: „Да и они с нама славе…“ свештеник узима пљоснати сунђер који лежи унутар антиминса и њиме крстолико осењује Антиминс, а онда га побожно
полаже у горњи десни угао Антиминса. Овим потпуним отварањем Антиминса припрема се место за Свете Дарове и за погребење Тела Господњег, будући да постављање Светих Дарова на Престо символизује погребење Тела Господњег скинутог са крста. Док се произноси јектенија за оглашене, свештеник чита нарочиту тајну „Молитву за оглашене пре светог Узношења“. Овде ћемо да приметимо још и то да се почев од ове молитве текст тајних молитава на Литургији светог Јована Златоустог разликује од текста тајних молитава на Литургији светог Василија Великог.
После закључног возгласа ове јектеније ђакон позива оглашене да напусте молитвено сабрање три пута понављајући возглас: „Ви који сте оглашени, изиђите; оглашени, изиђите; ви који сте оглашени, изиђите…“ Када у служби учествује неколико ђакона, онда редом произносе тај возглас. У старини су сви оглашени пре изласка из цркве добијали нарочити благослов епископа. По изласку оглашених започиње трећи и најважнији део Литургије, коме могу да присуствују само верни, то јест већ крштени хришћани, који се не налазе под забраном или одлучењем. Зато се тај део Литургије назива Литургијом верних.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ево шта тим поводом каже патријарх Павле: „Ако пастирски разлози укажу да верне треба упознати са садржином молитава које свештеник чита тајно, сматрам да је боље да се они с њима упознају изван Литургије, него да се читају наглас“ (Нека питања наше вере III, Београд, стр. 134)
  2. Или пак: „ставши (на крају входа) на обично место (наспрам Царским дверима) обојица приклањају главе и кад ђакон тихо рекне: ‘Господу се помолимо’, свештеник тихо говори ‘Молитву входа'“ (Архим. Др Јустин Поповић, Божанствене Литургије, Београд 1978, стр. 32).
  3. Израз из Типика „под зачало“ означава да се два зачала (апостолска или јеванђелска) читају као једно, то јест без повишавања гласа или паузе између њих.
  4. Према упутству Служебника, ђакон сам приноси Јеванђеље свештенику на Горње место, где тражи благослов од свештеника, који га благосиља, изговарајући тихо горенаведену молитву. Потом ђакон излази кроз Царске двери са Јеванђељем, а испред њега иду свећеносци. Ако ђакон не служи, све ово се изоставља.

5 коментар(а)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  3. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *