ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
СВЕНОЋНО БДЕНИЈЕ.
 
4. ДРУГИ ДЕО СВЕНОЋНОГ БДЕНИЈА. ЈУТРЕЊЕ
 
Поредак јутрења на свеноћном бденију описан је у другој глави Типика. Јутрење је други и важнији део Свеноћног бденија. После читана из Дела или Посланица Апостолских и Тумачења Новог Завета, према Типику, звонима се означава почетак јутрења. Типик каже да “излази параеклисијарх и клепа (звони) у велико и друга звона”. Но, сада у пракси јутрење почиње без трезвона, одмах након што се произнесе “Благословеније Господње” и након што појци одговоре “Амин”, дакле непосредно од шестопсалмија.
Шестопсалмије. Шестопсалмије, које се у богослужбеним књигама понекад назива “егзапсалми” (εξάψαλμος), састоји се од шест псалама: 3, 37,62, 87,102. и 142. и започиње читањем трократног анђелског славословља: “Слава в вишњих Богу, и на земљи мир, в человјецјех благовољеније” – Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2,14) и двократног молитвеног позива чтеца: “Господи, устне моја отверзеши, и уста моја возвјестјат хвалу Твоју” – “Господе, усне моје отвори, и уста ће моја објављивати славу Твоју”. На почетку читања шестопсалмија гаси се већина светиљки у храму, без сумње зато да би се псалми слушали са пажњом, без расејавања било чим спољашњим. Осим тога, црква погружена у мрак треба да подсећа оне који се моле на Витлејемску ноћ у којој се роди Христос. Са рођењем и појавом Христа Спаситеља у свету започело је наше спасење. Шестопсалмије као да представља размишљање човека који је чуо за Спаситељево рођење. У псалмима се показује свеет о своме греховном стању, представља се мноштво непријатеља (демона) који желе да погубе душу и тело, изражава се нада на безгранично милосрђе Божије, на то да ће Господ услишити све који се уздају у Њега, и да ће бити дарежљив према свима који Га се боје. Из читавог низа примедби у вези са читањем и слушањем Шестопсалмија које налазимо у Типику и у богослужбеним књигама, види се да Црква Шестопсалмију придаје нарочит значај, те стога веома греше они савремени богомолитељи који себи дозвољавају да седе за време читања Шестопсалмија, или чак да сасвим изађу из цркве, сматрајући то читање за нешто другостепено, неважно. Тако, у деветој глави Типика стоји: “Шестопсалмије се говори тихим и лаким гласом, без журбе, да сви чују. Када се говори Шестопсалмије, са пажњом се треба посветити слушању: јер су псалми испуњени покајањем и умиљењем. Ове псалме говоримо са побожношћу и страхом Божијим, као да се Самом Богу невидљиво обраћамо; нико нема права да шапуће или да се накашљава, него да пази на оно што се чита, руку скрштених на прсима, главе погнуте и погледа усмереног на доле, а очима срца окренут Истоку, молећи се за наше грехе, сећајући се смрти, будућих мука и вечног живота”.
Шестопсалмије се дели на два дела славословљем у част Свете Тројице. После прва три псалма чита се: Слава, И сада: Алилуја, Алилуја, Алилуја, слава Теби Боже, три пуша, Господе помилуј, три пуша, и опет: Слава, И сада. Затим следе остали псалми. На крају Шестопсалмија чита се само Слава, И сада, и три пуша: Алилија, Алилуја, Алилуја, слава Теби Боже.
Након читања прва три псалма јереј само са епитрахиљем и непокривене главе излази из олтара пред Царске двери и тамо по служебнику тајно говори Молитве јутарње којих је дванаест на броју. Овим молитвама он приноси Господу благодарност зато што нам је даровао дневну светлост, молећи за себе и своју паству различита духовна добра, и да у нашим ерцима засија “истинско сунце правде Божије”, како бисмо “као по дану благообразно ходили путем заповести Божијих и достигли вечни живот” удостојивши се наслађивања неприступном светлошћу Божијом. Читајући ове молитве пред затвореним Царским дверима, јереј изображава Христа Заступника, обећаног Адаму и читавом људском роду.[1]
Професор М. Скабаланович указује на то да су Молитве јутарње, као и вечерње, некада биле распоређене по читавом Јутрењу. У вези са тим и њихов садржај прилагођен је различитим деловима јутрења, будући да су читане на разним местима.[2]
Велика јектенија. Након што су верујући чули анђеоско појање, које им је објавило о рођењу Христа Спаситеља, и при томе спознали сву дубину свог греховног пада, њихова срца прожета су надом на Рођенога, и самим тим њихове душе орасположене су за молитву. Они се поново обраћају Богу истим речима као и на почетку Вечерња – јереј или ђакон пред Царским дверима произносе Велику јектенију: “Миром Господу помолимсја” (“У миру Господу се помолимо”), молећи за сва она најразличитија телесна и духовна добра којих су људи лишени изгнањем Адама из раја, но која се сада, после доласка Божанског Искупитеља на земљу, поново могу добити.
“Бог Господ” и Тропари. Одмах после Велике јектеније ђакон во-зглашава, а појци громко и радосно певају, славословље у част Господа, Који је дошао на земљу ради спасења света: “Бог Господ и јависја нам, благословен грјадиј во имја Господње” (Пс. 117,26-27), то јест “Бог је Господ, и јави се нама; благословен Који долази у име Господње”. Овим последњим речима народ се обраћао Спаситељу приликом Његовог свечаног уласка у Јерусалим; такође, како је Он Сам рекао, њима ће Га дочекати и приликом Његовог друтог доласка (Мт. 23,39). Поменута песма пева се четири пута, при чему пре сваког певања произноси по један стих узет из истог псалма. Стихови говоре о доброти и милости Божијој, и откривају пророштво о Спаситељу света. Према Типику и “Бог Господ” и ове стихове објављује канонарх на средини храма (види: Типик, гл. 2). Судећи према упутствима Типика, може се претпоставити да да је канонарх испрва сам певао “Бог Господ”, а такође и стихове, након чега су појци одговарали певајући четири пута Бог Господ… Ипак, сада се усталио обичај да све ово возглашава ђакон, а ако нема ђакона, онда јереј.
“Бог Господ” се на недељном бденију увек пева на “владајући” глас, на бденијима уочи дванаест великих празника на глас празничног тропара, а на бденијима у част светима на глас тропара светог.
Непосредно након што се отпева “Бог Господ”, следи певање тропара који се називају отпусни, јер се певају и на крају Вечерња. Јутарње богослужење сада из тужно-покајног расположења прелази у празнично-радосно, будући да се осећа предукус спасења. Јутарње песме већ имају дубок новозаветни садржај и изводе се врло свечано.
Ти тропари се певају на следећи начин:
На недељном бденију пева се тропар васкрсни два пута, Слава, тропар светога чији је спомен тог дана из Минеја, И ниње, богородичан васкрсни по гласу тропара светога. Ако у Минеју за тај дан нема тропара светоме, онда се после васкрсног тропара, отпеваног два пута, пева Слава, И ниње, и богородичан владајућег гласа, то јест истог гласа као и васкрсни тропар.
На бденијима уочи дванаест празника Господњих и Богородичиних пева се тропар празника три пута, при чему се трећи пут пева на Слава, И ниње.
На бденијима светоме пева се тропар светоме два пута, Слава, И ниње, богородичан васкрсни по гласу тропара светога. Овде је неопходно да се истакне особеност суботње службе. Ако спомен светога, коме је одређено бденије, падне у суботу, онда се богородичан пева не по гласу тропара светога, као обично, него по редовном гласу Осмогласника за дату седмицу; он се назива “Богородичан први, владајућег гласа”.
Ако у недељу падне један од великих Богородичиних празника, онда се пева тропар васкрсни два пута, Слава, И ниње, тропар празника.
Ако у недељу падне спомен светога коме је одређено бденије, онда се пева тропар васкрсни два пута, Слава, И ниње, богородичан први по гласу тропара светога.
Ако у недељу падне претпразништво или попразништво или оданије празника, онда се пева тропар васкрсни два пута, Слава, И ниње, тропар претпразништва или празника.
Ако у недељу падне празновање спомена двоје светих, онда је пева тропар васкрсни једном, затим тропар првог светог, Слава, тропар другог светог, И ниње, богородичан по гласу тропара другог светог. Ако се осим тога са овим недељним дано поклопе још и претпразништво или попразништво, онда се на И ниње не пева богородичан, него тропар претпразништва или празника.
После тропара пева се: Господе помилуј, три пута, Слава Оцу, и Сину, и Светоме Духу, а чтец наставља даље: И сада, и увек, и у векове векова, амин. Тада почиње читање катизми.
Катизме, Мале јектеније, Сједални. Катизмама се назива читање одређених делова Псалтира, који се дели на двадесет таквих делова. Сваки од тих делова зове се “катизма”, од грчке речи καθίζω – “седим” зато што је по Типику после сваког таквог дела прописано читање током кога се седи. Сада је постало уобичајено да се седи и током читања самих катизми (види о томе детаљније објашњење Прве катизме на Вечерњу). На Јутрењу које улази у састав Свеноћног бденија стихослове се увек само две катизме, од којих је свака подељена на три славе. После сваке “славе” чтец произноси: Слава Оцу, и Сину, и Светоме Духу, а појци певају: И сада, и увек, и у векове векова, амин. Алилуја, алилуја, алилуја, слава Теби Боже, три пута, и Господе помилуј, три пута, Слава Оцу, и Сину, и Светоме Духу. Чтец наставља: И сада, и увек, и у векове векова, амин, и даље чита следећу “славу”.
После сваке катизме на Свеноћном бденију обавезно се произноси Мала јектенија коју сходно 2. глави Типика “свештеник говори отишавши пред свете двери”. Свака мала јектенија се завршава нарочитим возгласом свештеника. После прве катизме мала јектенија има возглас: “Јако Твоја держава, и Твоје јест царство и сила и слава…” (“Јер је Твоја моћ, и Твоје је царство и сила и слава…”), а после друге катизме – “Јако благ и человекољубец Бог јеси…” (“Јер си благ и човекољубив Бог…”).
Овде треба приметити да у оне недељне дане када Типиком није одређен полијелеј (о томе види ниже), уместо полијелеја стихослови се седамнаеста катизма: “Блажени непорочни”, после које нема мале јектеније, него се одмах певају тропари: “Благословен јеси, Господи, научи мја оправданијем твојим. Ангелски собор удивисја” (“Благословен јеси Господе, научи ме наредбама Твојим. Анђелски збор се задиви”). Ови тропари се зато и називају: “Тропари васкрсни, који се певају после Непорочних”. У том случају Мала јектенија се произноси одмах после ових тропара.
Уопште, треба знати да правила Типика о Малим јектенијама после катизми имају везе са тим да ли је богослужење више или мање свечано. После сваке катизме следи такозвани сједалан. Ако је тај сједалан празничног садржаја, онда се пре њега произноси Мала јектенија, а ако је покајно-умилног садржаја, као што бива радним данима и у дане свете Четрдесетнице, онда се пре њега не произноси Мала јектенија. Ето због чега се на бденију пред Благовести Мала јектенија не произноси после сваке катизме. То је празник који углавном пада у дане свете Четрдесетнице и зато бденије, ако се служи у седмичне дане, нема две катизме, као обично, него три. Према Типику, на бденију пред Благовести, ако се служи током свете Четрдесетнице пре Страсне седмице, после прве катизме нема јектеније, а после друге и трепе има. Али ако Благовести падну на Страсну седмицу, онда нема јектенија после прве две катизме, а после треће има.
Сједални на бденију уочи недеље (на тзв. васкрсном бденију) певају се или читају после сваке катизме и Мале јектеније која за њом следи из Октоиха, а за дванаест великих празника и празнике светих из Минеја или из Посног или Цветног Триода, када је реч о празницима из циклуса Триода. Посебно место има празник Благовести када падне у седмичне дане свете Четрдесетнице: први сједален тада није празнични, него из Триода.
Полијелеј, Васкрсни тропари, Величаније. На бденијима великих празника, на васкрсним бденијима у одређеним периодима године, као и увек на празничном јутрењу када се чита Јеванђеље после катизама и сједалних пева се полијелеј. Када почне певање полијелеја у храму се пале све светиљке и отварају се Царске двери, што је знак посебно свечаног богослужења.
Реч πολύς έλεος – “Полиелеос”, πολύς – многи и έλεος – милост, у преводу са грчког значи “многомилостиво”. Тако се назива свечано певање два псалма: 134. – “Хвалите имја Господње”, и 135. – “Исповједајтесја Господеви”, због тога што се у другом од њих често понављају речи “Јако в вјек милост Јего” (“Јер је довека милост Његова”), па је по тим речима и читава песма добила назив “полијелеј”. Друга претпоставка о пореклу поменутог назива везује се за то што Типик прописује да се у овом делу јутрења појачава осветљење храма паљењем свећа и кандила са уљем: πολύς ελαιον – много уља. Данас је уобичајено да се “Полијелеј” према почетном стиху “Хвалите имја Господнее” назива – “Хвалите”. У данашње време ови псалми се ретко певају у целини, него се углавном певају свега четири стиха на следећи начин:
“Хвалите имја Господње, хвалите раби Господа. Алилуја” (Хвалите Име Господње, хвалите слуге [Господње] Господа) – три пута.
Благословен Господ от Сиона, живиј во Ијерусалимје. Алилуја (Благословен је Господ са Сиона, Који живи у Јерусалиму) – три пута.
Исповједајтесја Господеви, јако благ, јако в вјек милост Јего. Алилуја (Исповедајте се Господу, јер је добар, јер је до века милост Његова) – три пута.
Исповједајтесја Богу небесному, јако в вјек милост Јего. Алилуја (Исповедајте се Богу небесном, јер је до века милост Његова) – три пута”.
Типиком је одређено да се полијелеј пева на васкрсним бденијима само од 22. септембра до 20. децембра, и од 14. јануара до сирне недеље, то јест да се пева у зимском периоду године, изузев у периоду божићних и богојављенских празника. А у летњем периоду године, од сирне недеље до оданија Воздвижења Часног Крста 21. септембра певање полијелеја је одређено само за оне недељне дане у које падне неки велики празник. Уопште, полијелеј је тако везан за велике празнике спомене светих за које је Типиком одређен, да се често назива “полијелеј празника” или “полијелеј светога”. У недељне дане за које полијелеј није одређен, прописано је да се уместо њега стихослови 17. катизма: “Блажени непорочни” (Типик, гл. 2. и 17). Међутим, сада је у парохијама готово свуда постао обичај да се полијелеј на васкрсним бденијима (тј. бденијима уочи недеље) пева током читаве године.
Током припремних недеља за Велики пост – блудног сина, месопусне и сиропусне, након полијелеја пева се 136. псалам: “На рјеках вавилонских” уз “алилују красну” то јест, са нарочито умилним напевом.
На васкрсном бденију, непосредно после полијелеја, или после 17. катизме ако се полијелеј не пева, певају се посебни васкрсни тропари који се обично називају, “Тропари васкрсни, који се певају после непорочних”. Пре сваког од тих тропара пева се припев узет из 118. псалма: “Благословен јеси Господи, научи мја оправданијем Твојим” (“Благословен јеси Господе, научи ме наредбама Твојим”). Први од тих тропара почиње речима “Ангелскиј собор удивисја” (“Анђелски сабор се задиви”). Тропара има укупно четири, затим се пева Слава, тропар у част Свете Тројице, И ниње, тропар у част Пресвете Богородице. Певање се завршава трократним Алилуја и Слава Теби Боже.
Тропари “Ангелскиј собор” су, како указује проф. М. Скабаланович, јерусалимског порекла. У познатом јерусалимском “Посљедованију” (Поретку) Страсне седмице и Пасхалне седмице из деветог века (према рукопису из 1122. године), у служби за Цвети има неких од ових тропара, као и других блиских данашњим тропарима “Ангелскиј собор”.[3]
На бденијима уочи великих празника и у част светих, на почетку певања полијелеја на средину храма износи се икона празника или светога и полаже се на аналој (данас се икона често већ налази на аналоју у средини храма), да би се по окончању полијелеја пред њом певало величаније празнику или светоме са изабраним псалмом. Ова величанија са изабраним псалмима такође се налазе на крају Псалтира, у Ирмологиону и у Служебнику. Величаније први пут обично певају свештенослужитељи, а затим свака певница по реду пева по један стих изабраног псалма и после сваког стиха понавља величаније. На крају се пева Слава и ниње, Алилуја три пута, Слава Теби Боже, и последњи пут величаније опет певају свештенослужитељи.
На почетку певања полијелеја настојатељ дели онима који саслужују, а према Типику и народу који стоји у храму, упаљене свеће, са којима сви стоје до краја читања Јеванђеља. Међутим, данас се у пракси од тога сачувало да народ на бденију свеће држи само два пута у години: на празник Уласка Господњег у Јерусалим и на Пасхалном (Васкршњем) јутрењу.
Певање полијелејних псалама и васкрсних тропара, како каже ?. Скабаланович, “представља најсвечаније и најсвештеније тренутке јутрења. Ти тренуци символизују силу и богонадахнутост молитве, која приликом певања ових псалама заиста достиже свој највиши интензитет, а уједно и благодат Духа Светога, коју таква молитва привлачи. Подизању расположена душе погодује такође мирис (тамјана); кађење се у датом случају тиче још и успомене која је повезана са тим делом јутрења: оно подсећа на ароматично миро, које су у том часу васкршње ноћи својим ‘самилосним сузама разблаживале’ жене мироносице”.[4]
Приликом певања васкрсних тропара после непорочних, као и приликом појања величанија, обавља се кађење читавог храма. Оно почиње од средине храма и иконе која тамо лежи на аналоју. Икона се кади са све четири стране, даље се кади олтар и онда по реду читав храм.
Изабрани стихови из псалама, који се певају приликом величанија, садрже или пророчке наговештаје догађаја који се празнују, или набрајање оних врлина светога због којих је прибројан одређеном збору. Сваки збор светих има своје величаније.
И васкрсни тропари и величаније припремају оне који се моле за предстојеће слушање Јеванђеља у коме се излаже повеет о празнику, или се прослављају врлине светога чији се помен слави.
Ако недељни дан падне на велики празник (осим Господњег, када недељна служба бива у потпуности замењена службом празника), или на спомен светога коме је одређено величаније, онда свештенослужитељи одмах после полијелеја певају величаније (хор не понавља), а затим се поју васкрсни тропари после непорочних.
Ипакој и Степени Антифони. После васкрсних тропара на недељном бденију, или после величанија на бденију у част празника или светога, произноси се Мала јектенија, која се завршава возгласом јереја: “Јако благословисја Имја Твоје, и прослависја Царство Твоје, Оца, и Сина, и Светога Духа” (“Јер се благослови Име Твоје, и прослави Царство Твоје, Оца и Сина и Светога Духа”).
Пошто затим, по Типику, следи читање за време кога сви седе, након Мале јектеније иде сједален који се у недељној служби назива “ипакој”. На васкрсном бденију пева се “ипакој гласа”. Већина васкрсних ипакоја прича о томе како су жене мироносице посетиле живоносни гроб, или говоре о плодовима Васкрсења Христовог. Ако се са недељним даном подудари Богородичин празник или спомен светога са полијелејем, онда се после “ипакоја” певају сједални празника или светога. Најпре се певају сједални који су одређени за после катизми, али нису били певани на свом месту, јер су певани сједални васкрсни, па се потом на “Слава” пева “сједален после полијелеја”, док се на “И ниње” се за празнике пева поново исти тај сједален, а у дане спомена светих пева се и богородичан, који тада следи одмах након полијелејног сједалног. На празнике Господње, када се васкрсна служба у целини замењује празничном, пева се сједален празника. Данас се сједални и ипакоји углавном не певају, него читају.
Након сједалних или ипакоја, следи певање јутарњих антифона, који носе назив “степена”. Реч “антифон” потиче од грчких речи αντί – “против” и φωνή – “глас”, и буквално значи “противгласје”, “наспрамно певање”. Под овим називом подразумевају се песме за које је одређено да их наизменично певају две певнице. “Сепенима” се називају зато што састављене према петнаест псалама (119-133), који се зову “Песме степена”, јер су их на степеницама јерусалимског храма певала два хора Јудејаца.
Степена својим садржајем очишћују и “уздишу” душу и тиме припремају оне који се моле за слушање Јеванђеља. Предстојеће читање Јеванђеља најављује се, за време певања степена, звоњавом “у кампане”, то јест трезвоном. Ово звоно указује на то да “во всју земљу изиде вјешчаније” Јеванђеља. Пре Јеванђеља се звони само на недељном и празничном јутрењу, а на Литургији не. Ипак, данашња пракса преноси звоњаву пре јутарњег Јеванђеља на почетак полијелеја.[5]
Степени антифони на свих осам гласова налазе се у Осмогласнику, тамо где им је место. На васкрсном бденију певају се степени антифони одговарајућег гласа, због чега се тада и називају “антифони гласа”. На велике празнике Господње и Богородичине и у дане спомена светих који имају полијелеј и величаније, пева се само Први антифон 4. гласа: “От јуности мојеја мнози борјут мја страсти” (“Од младости моје многе муче ме страсти”). Ако се са недељним даном поклапа било који велики Господњи празник, а такође и у Цветну недељу, Другу недељу Пасхе, светог Апостола Томе, и у Недељу Педесетнице пева се само Први антифон 4. гласа. Али ако се са недељом поклопи велики празник у част Пресвете Богородице или светога са полијелејем, онда се певају “степени гласа” то јест они онога гласа који по реду следи у дати недељни дан. У степеним антифонима, као одговор на позив стихова полијелеја да хвалимо Господа, ми исповедамо Господу своја сагрешења и немоћи, и славимо Оца и Сина и Светога Духа.
Прокимен, читање Јеванђеља. За степенима следе молитвословља и возгласи који обично увек претходе читању Јеванђеља. Ђакон објављује: “Вонмем, Премудрост” (“Пазимо. Премудрост”) и произноси се Прокимен, који по своме садржају увек има везе са Јеванђељем које ће се читати.
На недељном бденију, ако се са том недељом не подудари неки од дванаест великих Господњих или Богородичиних празника, произноси се и пева недељни прокимен владајућег гласа. Таквих прокимена, према броју гласова, укупно је осам, и смењују се сваке недеље. Ако се недељни дан поклопи великим Господњим или Богородичиним празником, онда се произноси и пева прокимен тог празника. На бденијима уочи великих празника и у част светих увек се пева посебан Прокимен празника на 4. глас, чији садржај одговара датом празнику или спомену светога који се празнује. Ови јутарњи прокимени увек имају само по један стих и појци их певају два и по пута.
По окончању прокимена ђакон возглашава: “Господу се помолимо”, а појци одговарају: “Господе, помилуј”. Јереј произноси возглас: “Јако свјат јеси, Боже наш, и во свјатих почивајеши, и Тебе славу возсилајем, Отцу, и Сину и Свјатому Духу, ниње и присно и во вјеки вјеков” (“Јер си свет, Боже наш, и у светима обитаваш, и Теби славу узносимо, Оцу, и Сину, и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова”). Затим ђакон возглашава: “Всјакоје диханије да хвалит Господа” (“Све што дише нека хвали Господа”). Појци понављају ове речи, “ђакон возглашава стих: “Хвалите Бога во свјатих Јего, хвалите Јего во утвержденији сили Јего” (“Хвалите Бога у светима Његовим, хвалите Га у тврђи силе Његове”). Појци поново певају: “Всјакоје диханије да хвалит Господа”. Ђакон произноси прву половину стиха: “Всјакоје диханије…” а појци довршавају другу: “…да хвалит Господа” (попут прокимена). После тога ђакон усмерава пажњу оних који се моле на предстојеће читање Јеванђеља речима: “И о сподобитисја нам слишанију свјатого Евангелија Господа Бога молим” (“И да се удостојимо слушања светог Јеванђеља, Господа Бога молимо”). Појци певају три пута: “Господе, помилуј”. Ђакон затим објављује да следи “премудрост…” па смо зато дужни да стојимо “…прости…” то јест право, пристојно, са дубоком побожношћу, јер ћемо чути свето Јеванђеље (“…услишим свјатаго Евангелика”). Продужавајући овај возглас ђакона, јереј предаје “мир свима” а појци у име свих који се моле желе исти такав мир јереју: “И духови твојему” (“И духу твоме”). Јереј онда возглашава: “От – име јеванђелисте – Свјатаго Евангелија чтеније”. Појци прослављају Господа: “Слава Тебје, Господи, слава Тебје”. Ђакон позива све присутне на пажњу возгласом: “Вонмем” и почиње читање Јеванђеља.
“Јеванђеље на јутрењу не чита ђакон, као на Литургији, него свештеник, како би ‘претходно нахранио Божанском речју оне које ће на Литургији хранити тајанственим хлебом’, као што је поступао и Христос и како је заповедно апостолима да чине (Идите и научите све народе, крстећи их – Мт. 28,19). Свештеник на Литургији има узвишеније функције него што је читање, па макар и Јеванђеља. Осим тога, Јеванђеље на недељном јутрењу важније је од литургијског, јер се директно односи на догађај васкрсења (у таквом односу стоје јутарња и литургијска Јеванђеља и неких других празника, на пример Божића; упореди: Васкрс). Услед тога јутарње Јеванђеље се чита на Престолу у олтару, док се литургијско чита на аналоју у средини храма (чита га ђакон). Ово се посебно односи на недељно јутрење, јер Престо символизује гроб Спаситељев”.[6]
У недељне дане одређено је да се Јеванђеље на јутрењу чита у светом олтару (Типик, гл. 2), из кога се, као из Гроба Господњег, разлеже радосна вест о Васкрсењу Христовом. Зато свештеник Јеванђеље чита на Престолу. У празничне дане Јеванђеље се чита у народу, на средини храма, испред иконе празника која лежи на аналоју. Ђакон износи Јеванђеље на амвон и тамо возглашава прокимен, а потом га приноси свештенику и он чита. Но, ако свештеник служи без ђакона, онда после величанија и јектеније возглашава прокимен и иде у олтар, а Јеванђеље чита на амвону, лицем окренут народу. На недељном бденију Јеванђеље се након читања износи из олтара кроз Царске двери ради целивања. За то време пева се “Воскресеније Христово видјевше” (“Васкрсење Христово видевши”) и чита се 50. псалам. Према Типику јереј стоји на средини храма “држећи свето Јеванђеље на прсима сводим”, а са обе стране му стоје свећеносци са свећама на свећњацима. Док се чита 50. псалам сви прилазе и целивају Јеванђеље. Када се ово заврши он односи свето Јеванђеље у олтар, осенивши њиме са Царских двери присутни народ. Но, у пракси је постао обичај да се свето Јеванђеље, након изношења из олтара, полаже на аналој на средини храма, где га сви целивају нешто касније, тачније након читања молитве “Спаси, Боже, људи Твоја” (“Спаси, Боже, народ Твој”) и возгласа, при чему лежи тамо док му се сви не поклоне, а неки га остављају чак до краја Великог Славословља. У првом случају јереј све време стоји поред Јеванђеља, лево од аналоја и, како је на многим местима прихваћено, руком благосиља оне који прилазе након што целивају Јеванђеље. У другом случају јереј одлази у олтар да би на крају Великог Славословила дошао да га узме.
На свеноћним бденијима уочи недеље увек се читају васкрсна Теванђеља, изузев у случајевима када у недељу падне неки од дванаест великих празника, Господњих или чак Богородичиних. У том случају чита се Јеванђеље празника. Исто тако и за храмовне празнике који падну у недељу чита се Јеванђеље храма (тј. храмовног празника).[7] Када бденије светоме падне у недељу чита се васкрсно Јеванђеље и обично бива целивање Јеванђеља. Васкрсних јутарњих Јеванђеља има укупно 11 и она чине такозвани “јеванђелски столп”. Низ тих јутарњих васкрсних Јеванђеља почиње у недељу после Педесетнице, то јест у недељу Свих светих. Након читања по реду свих једанаест Јеванђеља, следеће недеље опет се чита прво васкрсно Јеванђеље и тако се ови столпови понављају током читаве године. Као изузетак служе недељни дани у периоду Цветног триода: тамо је указано на иста ова васкрсна Јеванђеља, али не у уобичајеном поретку. На крају богослужбеног престоног Јеванђеља налази се “Упутство о томе како свакога дана треба читати Јеванђеље по седмицама током читаве године”, где је указано на то која се јутарња васкрсна Јеванђеља читају у недељама од свете Пасхе до недеље Свих Светих и затим током 32 недеље које следе. Након 32. недеље више нема упутстава која јутарња Јеванђеља треба читати, зато што у зависности од померања дана Васкрса он најраније може да буде 22. марта, а најкасније 25. априла; између 32. недеље од Педесетнице и недеље о Митару и фарисеју у различите године постоји различит број недеља, услед чега у те недеље из године у годину треба читати различита Јеванђеља. Зато, да би се установило која се тачно Јеванђеља читаку тих недеља одређене године, треба користити такозвану Пасхалну таблицу која се налази на крају Типика и Псалтира са последованијем. У Индиктиону треба пронаћи Кључно (или Пасхално) слово за дату годину, а према кључном слову, заједно са датумом Васкрса и других празника, указано је и на то ког датума почиње сваки столп гласова Осмогласника и која при томе васкрсна јутарња Јеванђеља треба читати. При томе треба имати на уму да рачунање како столпова гласова Октоиха, тако и јутарњих васкрсних Јеванђеља почиње од недеље Свих Светих, при чему је у недељу Свих Светих увек 8. глас и чита се прво јутарње Јеванђеље; у другу недељу после Педесетнице је 1. глас и чита се друго јутарње Јеванђеље, и тако даље редом. Зато столпове гласова и Јеванђеља пре недеље Свих Светих треба тражити под оним кључним словом које се односи на претходну годину.
Столпова има укупно шест: први почиње у прву недељу Петровданског поста, други после Светог Илије, трећи после Воздвижења Часног Крста, четврти у Божићни пост, пети после Крштења Господњег и шести у свети Велики пост. Ови столпови увек се штампају и на крају Осмогласника.[8]
Васкрсно Јеванђеље које се на свеноћном бденију не чита, услед поклапања недеље и једнога од дванаест великих празника, сасвим се пропушта и на следећем васкрсном бденију већ се чита следеће по реду васкрсно Јеванђеље.
После читања Јеванђеља, на васкрсном бденију се пева свечана песма у којој се прославља Васкрсли Христос: “Воскресеније Христово видјевше, поклонимсја свјатому Господу Иисусу, Јединому безгрјешному, кресту Твојему поклањајемса Христе, и свјатоје воскресеније Твоје појем и славим, Ти бо јеси Бог наш, развје Тебе иного не знајем, Имја Твоје имјенујем, приидите вси вјернии, поклонимсја свјатому Христову воскресенију: се бо приде крестом радост всему миру, всегда благословјашче Господа, појем воскресеније Јего; распјатије бо претерпев, смертију смерт разруши”. (“Васкрсење Христово видевши, поклонимо се светом Господу Исусу, Једином безгрешном; Крсту Твоме се клањамо Христе, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо, Ти си Бог наш, осим Тебе другог не знамо; Име Твоје призивамо, ходите сви верни, поклонимо се светом Васкрсењу Христовом: јер Крстом дође радост читавом свету; свагда благосиљајући Господа, певамо Васкрсење Његово; распеће претрпевши, смрћу смрти уништи”). Док се ово пева ђакон, или ако ђакона нема сам свештеник, стоји на амвону са Јеванђељем. Када се певање заврши, Јеванђеље се полаже на аналој на средини храма. Ова песма се осим на васкрсном бденију пева и на бденију Воздвижења Часног Крста Господњег и Вазнесења Господњег. На свим васкрсним бденијима од Васкрса до вазнесења она се пева по три пута. Али на празнике Господње: Цветну недељу, Педесетницу, Рождество Христово, Богојављење и Преображење, чак и ако падну у недељу, “Воскресеније Христово видјевше…” се не пева.
После ове песме чита се педесети псалам: “Помилуј мја, Боже, по велицјеј милости Твојеј” (Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој), јер смо, као што стоји у десетој јутарњој молитви, из прочитаног Јеванђеља видели да је Господ Бог наш људима даровао остављење (грехова) кроз покајање, а као пример свести о гресима и пример њиховог исповедања ради опроштења, показао нам је покајање пророка Давида.
После педесетог псалма у обичне недељне дане пева се “Слава Оцу, и Сину, и Свјатому Духу”, затим “Молитвами апостолов, Милостиве, очисти множества согрјешениј наших” (“Молитвама апостола, Милостиви, очисти мноштво сагрешења наших”); и даље: “И ниње, и присно, и во вјеки вјеков, амин. Молитвами Богородици, Милостиве, очисти множества согрјешениј наших” (“Молитвама Богородице, Милостиви, очисти мноштво сагрешења наших”). Затим се на шести глас певају почетне речи педесетог псалма: “Помилуј мја Боже, по велицеј милости Твојеј и по множеству шчедрот Твојих очисти безаконије моје” (Помилуј ме, Боже, по велико) милости Свор), и по обиљу милосрђа Свога очисти безакоње моје). Затим следи (васкрсна) стихира (6. гласа) која показује плодове Христовог васкрсења: “Воскресе Иисус от гроба, јакоже прорече, даде нам живот, вјечниј и велију милост” (“Васкрсе Исус од гроба, као што је прорекао, даде нам живот вечни, и велику милост”).
У припремним недељама за Велики пост: О митару и фарисеју, о блудном сину, у месопусној и сиропусној, као и у пет недељних дана Великог поста до Цветне недеље, после педесетог псалма, на Славу се у 8. гласу певају следеће дирљиве стихире: “Покајања отверзи ми двери, Жизнодавче, утрјењујет бо дух мој ко храму свјатому Твојему, храм носјај телесниј вес оскверњен, но јако шчедр очисти благоутробноју Твојеју милостију” (“Отвори ми двери покајања, Животодавче, јер јутрењује дух мој ка храму Твом светом, носећи телесни храм сав оскврњен, но као милосрдан очисти ме обилном милошћу Твојом”). А на “И ниње”: “На спасенија стезју настави мја, Богородице, студними бо окаљах душу грехми и в љености все житије моје иждих, но Твојими молитвами избави мја от всјакија нечистоти” (“На стазу спасења постави ме, Богородице, јер укаљах душу срамним гресима и у лењости проживех читав свој живот, но Твојим молитвама избави ме од сваке нечистоте”). Затим се певају на 6. глас прве речи педесетог псалма: “Помилуј ме, Боже”, и даље на исти глас: “Множества содјејаних мноју љутих помишљаја окајаниј, трпешчу страшнаго дње суднаго, но надјејасја на милост благоутробија Твојего, јако Давид вопију Ти: Помилуј мја, Боже, по велицјеј Твојеј милости” (“Сећајући се мноштва љутих грехова које сам учинио, дрхтим због страшног судњег дана, али надајући се на обиље милости Твоје, као Давид преклињем Те: Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој”).
У горе наведеним, дубоко по садржају дирљивим песмама истине се осећање искреног покајања, ка коме треба да стремимо, нарочито за време поста. Осим тога, ова молитвословља изражавају и синовски страх од губитка Очеве љубави, “због мноштва почињених грехова”, али истовремено у њима се осећа и непоколебљива нада да покајаног грешника увек очекује загрљај Оца Небеског”.
На свеноћним бденијима уочи дванаест великих празника, после читања педесетог псалма, на “Славу” и на “И ниње” певају се нарочити стихови, на које је указано у служби датог празника на одговарајућем месту; затим неизоставно следе прве речи педесетог псалма, и потом стихира празника. Када неки од дванаест великих празника, свеједно да ли Господњи или Богородичин, падне у недељу, ова стихира празника пева се уместо васкрсне стихире “Воскресе Иисус от гроба…” На бденијима светима пева се стихира светоме. Ако храмовни празник падне у недељу, увек се уместо васкрсне стихире пева стихира храма, изузев прве недеље Великог поста, када се пева васкрсна стихира.
После стихире ђакон чита прву молитву литијске јектеније: “Спаси, Боже, људи Твоја”, појци на то одговарају певајући 12 пута “Господи, помилуј”, а свештеник је закључује возгласом: “Милостију и шчедротами и человјекољубијем Јединороднаго Твојего Сина” (“Милошћу и милосрђем и човекољубљем Јединородног Твог Сина”).
После тога, обичајем је установљено да сви који се моле прилазе да се поклоне, и то у недељне дане Јеванђељу, а у дане великих празника празничној икони која лежи на аналоју на средини храма; при томе, ако је на бденију било освећења хлебова, пшенице, вина и уља, након што верујући целивају Јеванђеље или икону празника јереј их помазује освећеним уљем, за освећење душе и тела, у име Оца, и Сина, и Светога Духа. Такође, он верујућима дели по частицу хлеба освећеног на крају Вечерње. Ово помазивање обавља се уместо Типиком прописаног помазивања уљем из кандила које гори пред иконом празника или светога на крају јутрења.
Канон. После ових молитвословља почиње основни, најважнији и заиста празнични део јутрења који носи назив “канон”.
Професор М. Скабаланович показује да се за првобитни облик канона може сматрати “трипјеснец”. У раном богослужењу осим псалама употребљаване су и библијске песме, и управо за њих су као припеве почели да састављају тропаре са хришћанским садржајем. “Припеви на библијске песме састављени у облику тропара појављују се већ у познатом опису Синајског јутрења из VI-VII века;[9] занимљиво је да се у том опису припеви на осму песму издвајају од низа осталих, иако такође носе назив “тропари”; могуће је да су припеви на остале песме имали облик кратких стихова, једнообразних за сваку песму (за прву песму “Господеви поим, славно бо прослависја” (Господу певајмо, јер се славно прослави), за другу “Слава Тебје Боже”, за трећу “Свјат јеси Господи и Тја појет дух мој”, итд.), и само је осма песма имала “тропаре”, а ако је то тако, онда је првобитну форму канона представљао једнопјеснец. Једнопјеснец је постелено израстао до двопјеснеца, кроз додавање осмој песми и девете”.[10] Касније су се појавили трипјеснеци, а потом и потпуни канони.
Канон се састоји од девет песама, при чему се друга песма на свеноћним бденијима не пева (она се, као покајна, пева само на богослужењима у седмичне дане Великог поста), него одмах после прве следи трећа песма. Свака песма на свеноћном бденију почиње певањем такозваног “Ирмоса”, затим следи читање тропара са припевима за сваки од н>их, а песма се завршава певањем такозване “Катавасије”. Као основ канона служе такозване “Песме Светог Писма”. То су химне Господу Богу које се налазе углавном у Старом Завету (само девета песма, састављена из два дела, узета је из Новог Завета).
Прву песму отпевала је Марија, сестра Мојсијева, поводом чудесног преласка Јевреја преко Црвеног мора. Она почиње речима: “Појем Господеви, славно бо прослависја” (Певајмо Господу, јер се славно прослави – Изл. 15,1-19).
Друга је песма Мојсијева за време лутања Јевреја по пустињи: “Вонми небо и возглагољу” (Пази небо, и говорићу – Зак. пон. 32,1-44).
Трећа је песма Ане, мајке пророка Самуила, која благодари за рођење сина: “Утвердисја сердце моје в Господје” (Утврди се срце моје у Господу – 1.Цар. 2,1-10).
Четврта је песма пророка Авакума, који је видео Бога како долази са горе густо осењене: “Господи, услишах слух Твој и убојахсја” (Господе, чух глас о Теби и уплаших се – Авак. 3,2-20).
Пета је песма пророка Исаије, који је најавио да ће Дјева родити Емануила: “От ношчи утрењујет дух мој к Тебје, Боже” (Од ноћи јутрењује дух мој к Теби, Боже – Ис. 26,9-20).
Шеста је песма пророка Јоне који је провео три дана и три ноћи у утроби кита, да би га потом кит избацио на суво: “Возопих в скорби мојеј к Господу Богу” (Новиках у невотьи мојој ка Господу Богу моме -Јона2,1-7).
Седма је песма тројице младића у пећи огњеној: “Благословен јеси, Господи, Боже отец наших” (Благословен си, Господе, Боже отаца наших – Дан. 3,26-56).
Осма је песма исте тројице младића: “Благословите всја дјела господина Господа, појте и превозносите Јего во вјеки” (Благословите сва дела господња Господа, певајте и преузносите Га у векове – Дан. 3,57-72).
Девета песма састоји се из два дела – из песме Пресвете Богородице приликом Јелисаветине посете: “Величит душа моја Господа” (Величадуша моја Господа – Лк. 1,46-55); и песме светог пророка Захарије, оца светог Јована Крститеља: “Благословен Господ Бог Израиљев, јако посјети и сотвори избављеније људем својим” (Благословен Господ Бог Израиљев, што походи и избави народ Свој – Лк. 1,68-79).
За све ове песме Типик налаже да се у целини, онако како су изложене у Библији, певају или читају само у седмичне дане свете четрдесетнице. Најпре се стихослови сама песма, све до стиха испред кога стоји напомена “на 14”, или “на 8”, “на 6”, “на 4”. Узмимо као пример прву песму: “Господеви појем”: по стиховима певамо до “огустеша”, а на 14 (укључујући и 14), после стиха “огустеша”, одмах следи Ирмос канона, и онда редом сви тропари канона, тако да стихови песме служе као припеви за тропаре канона.
За празничне дане није прописано да се стихослове саме песме, него се чак и припеви песама за тропаре канона обично замењују другим припевима, који имају везе са садржајем канона. Тако је сада, на пример, код тропара Васкрсног канона припев: “Слава Господи свјатому воскресенију Твојему” (“Слава Господе Твоме светом васкрсењу”), код тропара канона на Господње празнике: “Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје” (“Слава Теби, Боже наш, слава Теби”), за крстоваскрсни канон: “Слава, Господи, кресту Твојему и воскресенију” (“Слава Господе крсту Твоме и васкрсењу”), код тропара канона на Богородичине празнике: “Пресвјатаја Богородице, спаси нас” (“Пресвета Богородице, спаси нас”). У периоду Посног триода на Великом канону припев је: “Помилуј мја, Боже, помилуј мја” (“Помилуј ме, Боже, помилуј ме”). На васкрсној полуноћници: “Пресвјатаја Тројице, Боже наш, слава Тебје” (“Пресвета Тројице, Боже наш, слава Теби”). Празници светих такође имају своје припеве, који представљају молитвено обраћање тим светима, на пример: “Свјати архангели и ангели, молите Бога о нас” (“Свети арханђели и анђели, молите Бога за нас”), “Свјатитељу отче Николаје, моли Бога о нас” (“Светитељу оче Николаје, моли Бога за нас”), или “Свјати великомучениче – или ‘свјати мучениче’, или ‘свјашченомучениче’, или ‘преподобномучениче’ – … (име), моли Бога о нас” (“Свети великомучениче …, моли Бога за нас”. Преподобнима: “Преподобње отче Андрјеје (или нпр. Серафиме), моли Бога о нас” (“Преподобии оче Андреје, моли Бога за нас”), “Преподобнаја мати Марине, моли Бога о нас” (“Преподобна мати Марија, моли Бога за нас”).
Сама реч “канон” (κανών) у преводу са грчког значи “правило” “пропис”, “мера” и у датом случају означава спајање низа песама по одређеном правилу. Типик разликује две врете таквог спајања, или два система канона: за обичне дане, који се условно означава речима “Господеви појем”, и празнични – речима “Појем Господеви”. Код празничног система не стихослове се горе набројане песме Светог Писма, него се канон састоји само од ирмоса, тропара са припевима за њих, и Катавасије.
Ирмосом се називају стихови којима започиње свака песма канона. Свој садржај, па чак и неке поједине речи и карактеристичне изразе ирмос позајмљује из одговарајуће песме Светог Писма. Сама реч “ирмос” (ειρμός) значи “веза” и показује да ирмос служи као веза између песама Светог Писма и тропара канона.
Одмах за ирмосом читају се тропари канона са припевима за њих и, на крају, у празничне дане, свака песма се опет завршава ирмосом, који носи назив катавасија, што значи “силазак”, јер је за певање ирмоса Типиком прописано да појци из обе певнице заједно силазе на средину храма.
Аутор васкрсних канона је несумњиво преподобии Јован Дамаскин (675-750).
На васкреном бденију канон обично представља обједињење четири канона у један, који се састоји од васкрсног и кретоваскреног канона, Богородичиног канона (сва три се штампају на одговарајућем месту у Осмогласнику), и канона светоме одређеног дана из Минеја. На бденијима за дванаест празника и велике свете обично иду по два канона, а понекад и само један, датом празнику или светоме. О празничним данима канон се лева обично, или, према техничном изразу, “на 16” (Васкрс, Рождество Христово), или “на 14”, како је указано у Типику. Ови изрази, “на 16” или “на 14” не значе то да се у канону налази обавезно тај број тропара са ирмосима, него да тропаре треба отпевати или прочитати толико пута, да их буде 16 или 14 у свакој песми. По Типику ирмосе и тропаре канона треба да певају две певнице наизменично, при чему се за ирмосе понекад указује да се певају два пута (на Васкрс четири пута). У Русији су средином седамнаестог века постелено прешли са певања на читање тропара, како богослужење не би предуго трајало. Данас је уобичајено да се певају тропари Пасхалног канона.
Свака песма канона на бденију, као и уопште на празничном јутрен>у, завршава се катавасијом. То су ирмоси који се употребљавају за Богородичине празнике, иако се неки од њих у дане великих Богородичиних празника прилагођавају празничном догађају и мењају. Постоје различите катавасије у разним периодима године. Чешће од других пева се катавасија “целе године”: “Отверзу уста моја”. Ова катавасија се пева у свим оним периодима године када нема ни претпразништва, ни попразништва неког од дванаест празника. Осим ње постоје још катавасије које се певајуу дужем временском периоду. Такве су: “Воскресенија ден” (“Васкрсења је дан”), која се пева од Васкрса до његовог оданија, осим преполовљења са његовим оданијем и шесте недеље после Пасхе; “Крест начертав Мојсеј” (“Крст нацртавши Мојсије”): од 1. августа до оданија Воздвижења 21. септембра, изузев неких дана који стоје у вези са празником Преображења и празником Успења; “Христос раждајетсја, славите” (“Христос се рађа славите”): од 21. новембра, празника Ваведења у храм Пресвете Богородице, до оданија Рождества Христовог 31. децембра. Постоје још и катавасије које се певају краће време, на шта је у богослужбеним књигама увек указано на одговарајућем месту. Тачни и потпуни подаци о томе када се пева која катавасија садржани су у 19. глави Типика.
Приликом певања канона, после трепе, шесте и девете песме произноси се Мала јектенија, која служи да подстакне пажњу оних који се моле, да се уз похвале Господу и Његовим угодницима моле и за себе. У овим јектенијама ми молимо Господа да нас Он заштити, спасе, помилује и сачува благодаћу Својом, те да помињући све свете и Мајку Божију сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо. А свештеник после сваке од ових јектенија објављује зашто ми себе предајемо Богу. После трепе песме: “Јако Ти јеси Бог наш” (“Јер си Ти Бог наш”); после шесте: “Ти бо јеси Цар мира и Спас душ наших” (“Јер си Ти Цар света и Спаситељ душа наших”); после девете: “Јако Тја хваљат всја сили небеснија” (“Јер Тебе хвале све небеске силе”). И приликом сваког од ових возгласа узноси славу Оцу, и Сину, и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.
Сваки од ова три дела канона, који тако садржи у себи малу јектенију, праћен је једном кратком песмом која се понекад састоји од неколико делова и следи непосредно иза мале јектеније.
После треће песме канона певају се или читају сједални или ипакоји. После шесте песме увек иду кондак и икос. После девете песме ексапостилар или светилан. Понекад кондак и икос следе и након трепе песме, нарочито када се у истом дану сједине два празника. Тада се кондак значајнијег празника пева после шесте песме, док се кондак мање значајног празника преноси на место после трепе песме, пре сједалног. После шесте песме уопште увек иде само један кондак и један икос, док се после трепе песме може сјединити неколико сједалних, исто као што после девете песме долази до сједињења неколико светилних.
После треће песме и сједална по Типику следи “читање” које се тиче датог празника. После шесте песме одређено је да се одмах иза кондака и икоса чита “Синаксар” (од грчке речи συνάγω – “сводим”, “сабирам”), који садржи збирку сведочанстава о датом празничном догађају или о личности светога који се празнује. Сведочанства о празницима, као и о животима светих, могу се пронаћи у “Синаксару” у “Житијима светих”, у “Прологу”, или у посебним зборницима. Такође, у делима самих светих Учитеља и проповедника постоје “Слова” посвећена сећању на свете или празничним догађајима.
О томе како се сједињује неколико канона на свеноћном бденију у случају када се поклопи више празника, увек треба погледати у такозваним “Марковим главама” које се штампајуу Минејима и Триодима, а наравно и у Типику. Важно је знати да је за недељне дане одређено да се канон увек пева “на 14”. Ирмоси васкрсног канона певају се по једном, тропари на 14, а затим иде катавасија.
На обичном недељном јутрењу васкрсни канон се пева на 4, укључујући ту и ирмос, који се пева једном; крстоваскрсни се пева на 3, богородичан на 3 и светоме из Минеја на 4; последња три канона без ирмоса.
Васкрсни канон се не пева само на дванаест Господњих празника, на Богородичине се пева, а такође не пева се ако 24. децембар падне у недељу, јер у Минеју постоји посебан канон за тај дан.
Крстоваскрсни канон се не пева у оне недеље у које падне празник светоме са бденијем, храмовни празник, претпразништво или попразништво. Уопште, он се пева само онда када се канони Минеја или Триода светога или празника певају на 6; а ако се певају на 8, крстоваскрсни канон се пропушта.
Канон Богородици (који се увек налази на трећем месту у васкрсној служби Осмогласника) не пева се у оне недеље у које падне претпразништво или попразништво и при томе још свети са бденијем или храмовна слава, или два света за које су одређена два канона, и уопште, када се осим васкрсног певају два канона од којих је један “на 4” а други “на 6” (то јест, свега на 10).
У недеље када се пева Цветни триод, од Васкрса до недеље Свих Светих, васкрсни, крстоваскрсни и Богородичини канони Осмогласника уопште се не певају, него се певају само канони Триода. Ако у те недеље падне храмовни празник или свети са полијелејем, онда се певају канони Триода и Минеја.
На крају осме песме канона, пре катавасије, пева се: “Хвалим, благословим, поклањајемсја Господеви, појушче и превозносјашче Его во всја вјеки” (“Хвалим, благословим Господа, клањам Му се, појући Га и преузносећи у све векове”). Затим се пева девета песма Светог Писма: “Величит душе моја Господа” (“Велича душа моја Господа”), са припевом: “Честњејшују херувим” (,Часнију од херувима”). Песма “Честњејшују” представља ирмос девете песме трипјеснеца Великог петка “К Тебје утрењују”, а састављач овог трипјеснеца је преподобии Косма Мајумски (700-760). Он је за ту песму искористио речи преподобног Јефрема Сиријског о Богомајци: Лестњејшаја херувим и без сравњенија свјех небесних војинств” (Ласнија од херувима и неупоредиво од свих небеских војски”).[11] Приликом певања ове песме треба да се кади. Т)акон, или јереј ако ђакона нема, већ за време осме песме канона обавља кађење читавог олтара, а затим, приликом певања катавасије осме песме излази на северне двери из олтара, кади иконостас и, зауставивши се пред иконом Богомајке, чим заврши са певањем катавасије, возглашава: “Богородицу и Матер свјета в пјесњех возвеличим” (“Богородицу и Матер Светлости у песмама величајмо”). После тога појци почињу да певају “Величит душа моја Господа…” припевајући “Честњејшују Херувим…” док ђакон за то време кади читав храм.
Читаво ово појање, које се у Типику условно назива “Честњејшаја”, не бива током читаве године. У Типику постоји посебна глава под насловом: “О томе када се пева ‘Честњејшаја’, а када се не пева”. Дакле, .Честњејшаја” се не пева: 1. Од Лазареве суботе до недеље Апостола Томе. 2. У све недељне дане Цветног триода до оданија Васкрса. 3. У све велике Господње празнике и њихова оданија, ако оданије не падне у недељу, и у све велике Богородичине празнике, ако не падну у недељу, као и у њихова оданија. 4. На Преполовљење Педесетнице и њено оданије, на Духовски понедељак, на други дан Рождества Христовог 26. децембра, и други дан Богојављења 7. јануара, као и 1. и 30. јануара.
Када се не пева “Честњејшаја”, онда се на њеном месту певају нарочити припеви за ирмос девете песме и на све тропаре те песме, или просто ирмос девете песме без икаквих припева. Упутства о томе обично се налазе на одговарајућем месту у богослужбеним књигама Минеју и Триоду.
На васкрсном бденију после мале јектеније и возгласа јереја ђакон у гласу Осмогласника возглашава: “Свјат Господ Бог наш” (“Свет је Господ Бог наш”); појци ово певају три пута док ђакон изговара стихове: “Јако свјат Господ Бог наш” (“Тер је свет Господ Бог наш”), и “Над всјеми људми Бог наш” (“Над свим људима Бог наш”).
Ексапостипар, или Светилан. На васкрсном Свеноћном бденију после канона и певања “Свјат Господ Бог наш” следу “Ексапостилар”, који се тако назива зато што су у старини ради његовог певања појца слали у средину храма. Овај назив потиче од грчког “εξαποστελλω” што значи “слати”. Можда се тако зову и због тога што се у васкрсним ексапостоларима говори о томе како је Господ после васкрсења послао Апостоле на проповед. Васкрсних ексапостолара или укупно 11, према броју јутарњих васкрсних Јеванђеља. Њихов садржај представља својеврсно кратко излагање сваког од тих васкрсних Јеванђеља. Зато се на васкрсном бденију увек пева или чита ексапостилар који одговара прочитаном Јеванђељу. Сви они се налазе на крају Осмогласника заједно са својим богородичнима, одмах иза таблице “Јеванђелских столпова”. Како показује натпис изнад њих у Осмогласнику, васкрсне ексапостиларе је (вероватно са њиховим богородичнима), саставио византијски цар Константин VII Порфирогенет (912-959), син цара Лава VI Мудрог, аутора јеванђелских стихира.
У грчким богослужбеним књигама налази се само назив “ексапостилар” а у словенским “ексапостилар” или “светилан”. Тај назив очигледно потиче одатле што се, како у Посном триоду, тако и у светилнима за обичне дане, о Богу говори и пева као о светлости, или даваоцу светлости. На пример, светилан посног јутрења 8. гласа: “Свјет сиј Христе, посвјети мја Тобоју” (“Светлост си Христе, просвети ме Собом”[12])·
Хвалитни (похвални) псалми и Стихире на Хвалите. После ексапостилара или светилна певају се такозвани хвалитни псалму, и то на васкрсном бденију у владајућем гласу, а на празничном бденију у гласу стихира које потом следе. Реч је о псалмима 148: “Хвалите Господа с небес” (“Хвалите Господа с небеса”); 149: “Воспојте Господеви” (“Певајте Господу”); и 150: “Хвалите Бога во свјатих Јего” (“Хвалите Бога у светим Његовим”). За ове псалме одређено је да их певају обе певнице по стиховима. У пракси се обично не певају псалми у целини, него само изабрани стихови са припевима, на следећи начин. Први хор: “Всјакоје диханије да хвалит Господа. Хвалите Господа с небес, хвалите Јего в вишњих. Тебе подобајет пјесњ Богу” (“Све што дише нека хвали Господа. Хвалите Господа с небеса, хвалите Га на висинама. Теби приличи песма, Богу”); други хор: “Хвалите Тего вси ангели јего, хвалите Тего всја сили Јего, Тебе подобајет пјесњ Богу” (“Хвалите Га сви анђели Његови, хвалите Га све силе Његове, Теби приличи песма, Богу”). За разлику од службе за обичне дане, када певање или читање ових псалама почиње од речи “Хвалите Господа с небес”, на бдењу почиње речима “Всјакоје диханије”. “Всјакоје диханије” се пева онда када има “Велико Славословље”.[13] Даље следе такозване “стихире на хвалите”, које се припевају уз последњих 6 или 4 стиха псалама.[14] На недељном бденију припевање ових стихира почиње иза последњег стиха 149. псалма: “Сотвори в њих суд написан” (“Да учини на њима суд написан”). Стихира има укупно осам, услед чега се за две последнее стихире узимају посебни припеви: “Воскресни, Господи Боже мој” (“Васкрсни, Господе Боже мој”) и “Исповјемсја Тебје Господи” (“Исповедаћу Ти се, Господе”). Затим следи стихира на Славу: пева се јеванђелска стихира, а на И ниње на васкрсном бденију пева се увек једна те иста стихира: “Преблагословена јеси Богородице Дјево”. Ако се са недељом подудари спомен светога са бденијем или полијелејем, онда се од осам стихира само четири васкрсне узимају из Осмогласника, а остале четири стихире светога, при чему последње две имају припеве светога, које се обично штампају у служби светоме у стихирама на стиховње. Исто бива ако у недељу падне претпразништво, или попразништво, или оданије празника: тада се узимају четири васкрсне стихире, а четири стихире претпразништва или празника, при чему две последње са празничним припевима. Исто бива и када неко од великих Богородичних празника падне у недељу: четири васкрсне стихире, а четири празника. Ако у недељу, осим претпразништва или попразништва падне још и свети за кога су одређене стихире на хвалите, онда се не певају стихире претпразништва или попразништва, него само четири васкрсне стихире и четири светога, са припевима. У периоду када се пева према Посном и Цветном триоду, за разне недеље постоје разне комбинације стихира на хвалите, што је увек означено на одговарајућем месту.
После стихира на хвалите на васкрсном бденију на славу се углавном пева такозвана “јеванђелска стихира”, која се назива још и “стихира јутрења”. Ових стихира, као и ексапостилара, има укупно једанаест, и увек одговарају јутарњим Јеванђељима, а налазе се у Осмогласнику, непосредно после ексапостилара. Изнад ових стиихира пише на који глас треба да се певају. За неке недељне дане одређено је да се јеванђелске стихире не певају после стихира на хвалите, него након читавог јутрења, уочи читања првог часа. У том случају на Славу, после стихира на хвалите, певају се стихире из Минеја или из Триода. Јеванђелске стихире се после отпуста јутрења певају у оне недељне дане са којима се подудара неки од великих Богородичиних празника, претпразништво или оданије Рождества Христовог или Богојављења, а такође у недељне дане између недеље о митару и фарисеју и недеље Свих светих, јер тамо постоји посебна стихира на Славу која се пева уместо јеванђелске стихире.
На бденијима дванаест великих Господњих и Богородичиних празника, као и великих светих, на хвалите обично има само четири стихире, које се и припевају уз стихове 150. псалма, почев од стиха “Хвалите Тего на силах Тего”; а на Славу и на И ниње такође се певају стихире датог празника, док се у дане спомена великих светих на И ниње пева богородичан.
Велико славословље. По завршетку певања хвалитних стихира и последње стихире на И ниње, настојатељ возглашава: “Слава Тебје, показавшему нам свјет” (“Слава Теби Који си нам показао светлост”), а појци певају такозвано “Велико славословље”, које почиње речима: “Слава в вишњих Богу, и на земљи мир, в человјецјех благовољеније” (“Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља”). Пре тога, обично приликом певања последње стихире на И ниње, отварају се Царске двери и остају отворене све до отпуста јутрења. У овој песми, која је погодна за јутро, за почетак дана, прославља се Бог, због Његових различитих доброчинстава. Свештеник у име свих који се моле узноси славу и благодаренье Богу, како за светлост која нам је засијала новим даном, тако и за светлост вере, која нас је просветила попут сунца и учинила синовима светлости и дана (1.Сол. 56,6). У тој песми ми благодаримо Светој Тројици, а нарочито Јагњету Божијем, које узима на Себе грехе света, и молимо да нас удостоји да све време дана проведемо без греха. Ово је веома стара песма, јер је спомињу већ Оци из четвртог века, на пример свети Атанасије Велики у књизи о девствености и друти.[15] Велико славословље које се пева на васкрсном и празничном бденију по поретку се донекле разликује од Славословља које се чита на обичном свакодневном јутрењу и завршава се певањем Анђелске песме: “Свјатиј Боже, Свјатиј Крјепкиј, Свјатиј Бесмертниј, помилуј нас” (“Свети Боже, Свети Крепки (Моћни), Свети Бесмртни, помилуј нас”), три пута, затим: Слава, И ниње, и “Свјатиј Бесмертниј, помилуј нас”, и последње, закључно “Свјатиј Боже” једном.
По окончању Великог славословља и Трисвете песме на недељном бденију се пева васкрсни тропар. Постоје два ова васкрсних тропара које је саставио преподобии Јован Дамаскин и који се певају после Великог славословља: један за непарне гласове Осмогласника, то јест 1, 3, 5. и 7: “Дњес спасеније миру бист” (“Данас дође спасење свету”), а други за парне гласове 2, 4, 6. и 8: “Воскресе из гроба” (“Васкрснувши из гроба”). На бденијима уочи дванаест великих празника пева се тропар празника једном; на бденијима великих светих – тропар светоме, Слава, И ниње, богородичан васкрсан по гласу тропара светога. У трећу недељу великог поста и на празник Воздвижења Часног Крста после Великог славословља и Трисвете песме пева се тропар Крста: “Спаси, Господи, људи Твоја” (“Спаси Господе, народ Свој”) и обавља поклоњење крсту.
У старини, а на Светог гори Атонској и данас, почетни возглас Великог славословља: “Слава Тебје, показавшему нам свјет!” настојатељ је произносио онда када би на свеноћном бденију видео да на Истоку већ руди зора. И хришћани су овом свечаном песмом још једном исповедали Божанску славу Искупитеља, започињући је хвалом Анђела, који су прослављали чудесно Рођење Витлејемског богомладенца. Ово славословље потиче из дубоке старине: спомиње се већ у Апостолским установама и писму Плинија Млађег императору Трајану. Да би певање Великог славословља било што свечаније, прописано је да се пева на средини храма.[16]
Јектеније и Отпуст Јутрења. После Великог славословља и тропара, произноси се Сугуба јектенија која започиње прозбом: “Помилуј нас, Боже, по велицјеј милости Твојеј, молимтисја, услиши и помилуј!” (“Помилуј нас Боже, по великој милости Твојој, молимо Ти се, услиши и помилуј”). Непосредно након ове јектеније следи Прозбенајектенија, која почиње речима: “Исполним утрењују молитву нашу Господеви!” (“Допунимо јутарњу молитву нашу Господу”). Она се не завршава истим возгласом као на Вечерњу, него другим: “Јако Бог милости и шчедрот и человјекољубија јеси, и Тебе славу восилајем” (“Тер си Бог милости и милосрђа и човекољубља, и Теби славу узносимо”). После тога јереј предаје “Мир свима”, а појци одговарају: “И духу твоме”. Ђакон позива на приклањање глава, затим јереј тајно чита молитву главопреклоњења, различиту од оне која се чита на вечерњу, у којој моли Бога да нам Он као благ и човекољубив опрости оно што смо сагрешили, вољно или невољно, и да нам дарује Своја природна и натприродна добра, завршавајући је возгласом који изговара наглас: “Твоја бо јест јеже миловати и спасати ни, Боже наш, и Тебје славу восилајем…” (“Тер је Твоје да нас милујеш и спашаваш, Боже наш, и Теби славу узносимо…”). Онда следе возгласи и молитвословља који увек претходе отпусту. Ђакон возглашава: “Премудрост”. Појци: “Благослови”. Јереј возглашава: “Сиј благословен Христос Бог наш, всегда, ниње и присно и во вјеки вјеков” (“Благословен је Христос Бог наш, сада и увек и у векове векова”). Појци певају: “Амин”, и: “Утверди Боже, свјатују православнују вјеру православних христијан, во вјек вјека” (“Утврди Боже свету православну веру православних хришћана у векове векова”). Јереј возглашава: “Пресвјатаја Богородице, спаси нас”, на шта појци одговарају славословљем Пресветој Богородици: “Честњејшују херувим”. Затим јереј слави Господа: “Слава Тебје Христе Боже, упованије наше, слава Тебје” (“Слава Теби Христе Боже наш, надо наша, слава Теби). Настављајући славословље појци певају: “Слава Оцу, и Сину, и Свјатому Духу, и ниње, и присно, и во вјеки вјеков, амин”, моле Господа да нас помилује, појући три пута: “Господи, помилуј”, и на крају траже благослов од јереја за излазак из цркве, појући: “Благослови”. На ово свештеник даје благослов изговарајући такозвани отпуст.
Отпусти могу бити велики и мали, обични и празнични. На крају празничног јутрења, као и приликом окончања вечерња и Литургије, увек се произноси велики отпуст. На крају часова, повечерја и полуноћнице произноси се мали отпуст. Дванаест великих празника и дани Страсне седмице имају своје посебне празничне отпусте. Сви ти отпусти налазе се у Служебнику.
Велики отпуст увек почиње речима: “Христос истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матере, свјатих славних и всехвалних апостол – даље се спомиње свети коме је посвећен храм, затим свети чији се спомен тога дана слави, и даље – свјатих праведних богоотец Иоакима и Ани, и всјех свјатих, помилујет и спасет нас, јако Благ и Человјекољубец”. Појци певају: “Амин” и: Многољетствије. У недељне дане отпуст почиње речима: “Воскресиј из мертвих Христос истиниј Бог наш…” (“Васкрсли из мртвих Христос истинити Бог наш…”). За Господње празнике отпуст такође има свој почетак, што је наведено у Служебнику. Мали отпуст се произноси овако: “Христос истиниј Бог наш, молитвама Пречистија Својеја Матере, преподобних и богоносних отец наших и всјех свјатих, помилујет и спасет нас, јако Благ и Человјекољубец” (“Христос истинити Бог наш, молитвама Своје Пречисте Мајке, преподобних и богоносних отаца наших и свих светих, да нас помилује и спасе као Благ и Човекољубац”). Само у недељне дане на почетку се додају речи: “Васкрсли из мртвих”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види: “Новая Скрижаль”, ч. 3, гл. 4, п. 6.
  2. Види: Скабал. “Толковый Типикон”. 2, стр. 205 и даље, М. 1913
  3. Види: Скабал. “Толковый Типикон”. 2, стр. 235, ?. 1913.
  4. Види: Скабал. “Толковый Типикон”. 2, стр. 233.
  5. Види: Скабал. “Толковый Типикон”, 2.
  6. Види: Скабал. “Толковый Типикон”. 2, стр. 246-247.
  7. Види главе Типика о храму.
  8. Такође, заједно са васкрсним Јеванђељима, и Апостолима и Јеванђељима на литургији, столпови Осмогласника означени су у црквеном календару.
  9. Увод, гл. 328.
  10. Види: Скабал. “Толковый Типикон”. 2, стр. 267.
  11. Види: Скабал. “Толковый Типикон”. 2, стр. 290.
  12. Или, на пример, светилан 2. гласа: “Свјет Твој присносуштни ниспошљи Христе Боже, и просвјети очи тајнија сердца мојего” (“Светлост Твоју свагдапостојећу пошаљи Христе Боже, и просвети тајне очи срца мога”).
  13. То јест, ако је недеља, или Господњи празник, или свети који има Велико Славословље.
  14. Стихире на хвалите (васкрсне) налазе се на одговарајућем месту у Осмогласнику.
  15. Смысл и знач. Прав.-Христ. богослужения, Е. 1. стр. 24
  16. Види: “Последование молебных пений”.

7 Comments

  1. Како се рачуна 40 ти дан, јел се рачуна дан од рођења или од следећег.
    Беба је рођена 2 марта, март има 31 дан.
    Који је датум кад треба да пођемо у Цркву?

  2. Branimir grahovac

    Što treba da ima završeno od škole Čtec

  3. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

  4. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  5. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  6. Veoma lepo objašnjenje. Hvala