ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
ПРАЗНИЦИ И СВЕТКОВИНЕ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ.
 
3. МЕСЕЦОСЛОВ
 
Септембар
 
8. септембар – Рођење Пресвете Владичице наше Богородице Марије. На овај дан празнује се рођење Пресвете Дјеве Марије од светих праведних Јоакима и Ане у галилејском граду Назарету. Свети Тоаким је потицао из царског рода Давидовог, а света Ана из архијерејског рода Ароновог. Дјева Марија им је била дарована у дубокој старости, после интензивних молитава за разрешение Анине неплодности. Име Марија у преводу са јеврејског значи „узвишена“, „изванредна“ или „госпођа“. Празник Рођења Пресвете Богородице има један дан претпразништва и четири дана попразништва. Његово оданије је 12. септембра.
14. септембар – Воздвижење Часног и Животворног крста Господњег. Овај празник савршава се у спомен на два догађаја: 1. Обретение животворног крста Господњег од стране свете праведне царице Јелене, мајке цара Константина Великог 326. године у Јерусалиму и 2. враћање крста од Персијанаца 628. године у време византијског цара Ираклија, након што је 614. године персијски цар Хозрој запосео Јерусалим, опљачкао храм Васкрсења и заједно са другим благом узео и крст Господњи.
На овај дан обављају се посебна свештенодејства. Према Типику, после отпуста малог вечерња из сасудохранилнице се износи крст Господњи и уз читање почетних молитава и певање тропара и кондака полаже се на Престо, на место Јеванђеља које се поставља на горње место. Сада се крст обично пре почетка Малог вечерња на Жртвенику полаже на дискос, а после Малог вечерња јереј га на глави преноси на Престо. Крст се при томе украшава босиљком или другим цвећем. На јутрењу: нема входа на полијелеј и величанија на средини храма. Величаније се пева у олтару пред крстом који лежи на Престолу, а у олтару се чита и Јеванђеље. Даље служба иде према Типику, а после Великог славословља, приликом последњег певања „Свјатиј Боже“ отегнутим напевом, свештеник или архијереј кроз северне двери износе на глави крст из олтара, и доносе га пред Царске двери са возгласом „Премудрост, прости“, а затим га полажу на налоњ који стоји на средини храма. Уз трикратно певање тропара „Спаси, Господи, људи Твоја“ крст се кади унакрст, након чега се у саборним храмовима и манастирима обавља „воздвижење“ (подизање) крста и осењивање њиме народа на све четири стране при чесму се много пута пева „Господи, помилуј“. Ђакон при томе произноси нарочиту јектенију, на чију се сваку прозбу пева 100 пута „Господи, помилуј“. Само воздвижење крста састоји се у томе да свештеник или архијереј крстом три пута осењује ону страну ради које се крст подиже (најпре исток, потом запад, југ, север и опет исток), а затим се полако клања до земље, држећи крст обема рукама, све док му глава не буде на одстојању један педаљ од земље, а онда опет почне полако да се подиже („воздвиже“) горе.
При томе свештеника са обе стране придржавају прислужитељи, а архијереја испод руке придржавају старији свештеници. Како клањање, тако и подизање, обавља се полако, док појци отпевају 100 пута „Господи, помилуј“. Клањање треба да се обави за време певања прве половине стотине, то јест првих 50 „Господи, помилуј“, а подизање за време певања друге половине стотине. При крају стотине свештеник поново поново три пута знаменује крстом, а појци посебно гласно певају последња три „Господи, помилуј“. Ово треба да подсећа како се приликом проналажења крста Јерусалимски патријарх Макарије подигао на узвишење и одатле подигао крст на све стране, како би сви могли да га виде, док је народ ничице падао пред крстом кличући „Господи, помилуј“. После петог подизања пева се „Слава, и ниње…“ и кондак крсту: „Вознесијсја на крест вољеју…“ Приликом певања кондака крст се опет полаже на налоњ. Потом се пева три пута „Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје воскресеније Твоје славим“ и то најпре свештенство, а онда појци, при чему се на свако певање чини земни поклон, ма који да је дан седмице у питању. Затим појци певају нарочите стихове крсту и за то време најпре свештенство, а потом и сви присутни целивају крст чинећи пред њим три земна поклона као и обично, то јест два поклона пре но што ће да га целивају и један после. Воздвижење крста се не обавља свуда, него само у саборним храмовима и манастирима (а у осталим само поклоњење крсту): ако воздвижења није било, онда се после тропара „Спаси, Господи, људи Твоја“ и кађења обавља поклоњење крсту уз певање „Кресту Твојему…“ Ако је воздвижења крста било, онда се после поклоњења крсту више не произноси сугуба јектенија: „Помилуј нас, Боже…“ као обично на бденију, него се одмах говори прозбена јектенија: „Исполним утрењују молитву нашу Господеви“. Док се износи крст, у олтару звони мало звонце, а „на кули сва звона“. Предстојатељ који износи крст, свеједно да ли свештеник или архијереј, у време изношења облачи потпуно одјејаније.
На Литургији се певају посебни празнични антифони, произноси се „входноје“ и уместо „Свјатиј Боже“ пева се „Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим“., У спомен на страдања Господа на крсту, Воздвижење је посни дан, у који се не једе ни риба. За први дан празника одређено је Велико вечерње са входом и великим прокименом. Воздвижење има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Оданије је 21. септембра.
Осим претпразништва и попразништва, празник Воздвижења има још и ту особеност што се субота и недеља које претходе дану Воздвижења називају суботом и недељом „пред Воздвижење“ а субота и недеља које следе након Воздвижења називају се суботом и недељом „по Воздвижењу“. За ове суботе и недеље одређени су посебни Апостоли и Јеванђеља на Литургијама, који се тичу поштовања крста Господњег и читају се на првом месту, испред обичних, а пре њих говоре се одговарајући прокимени и алилујари. Животворни Крст, изнесен на средину храма, лежи на налоњу до оданија 21. септембра. На дан оданија, после отпуста на Литургији, свештеник га уз певање тропара и кондака на Свете двери уноси у олтар, полаже на Престо и кади, а затим склања у сасудохранилницу.
 
Октобар
 
1. октобар – Покров Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије. Овај празник, иако грчког порекла, само код нас у Русији[1] добио је значај великог празника, мада не спада међу Дванаест празника. Установлен је у спомен на то како су свети Андреј, Христа ради јуродиви, и његов ученик Епифаније за време свеноћног бденија у Влахернском храму у Константинопољу видели Пречисту Мајку Божију, како се моли за присутни народ и простире над њим Свој омофор. Овај празник (936. година) нема ни претпразништво ни попразништво, него се следећег дана, 2. октобра, празнује спомен светог Андреја, који се удостојио овог виђења. Празник Покрова слави се или самостално, или заједно са службом светом апостолу Ананији и преподобном Роману Слаткопојцу. На деветој песми нису одређени припеви, него се као и обично пева „Честњејшују“.
 
Новембар
 
21. новембар – Улазак у храм Пресвете Владичице наше Богородице и Свагдадјеве Марије (Обично се овај празник назива Ваведење у храм, иако је то неправилно, јер се Пресвета Дјева Сама степеницама попела у храм). Тога дана спомиње се како су свети праведни Јоаким и Ана, родитељи Пресвете Дјеве Марије, испуњавајући свој завет да ће је посветити Богу, довели Дјеву, када је навршила три године, у Јерусалимски храм, где ју је дочекао сам првосвештеник Захарија и, по нарочитом откривењу Божијем, увео у Светињу над Светињама, где је и сам могао да улази само једном годишње. Овај празник значајан је по томе што представља као некакво предворје Рождества Христовог и почев од њега на свим празничним јутрењима пева се катавасија празника Рождества Христовог: „Христос раждајетсја, славите…“ Улазак у храм Пресвете Богородице има један дан претпразништва и четири дана попразништва. Особеност његовог оданија 25. новембра је то што се служба оданију сједињује са службом свештеномученика Климента Римског и светог Петра, архиепископа Александријског.
 
Децембар
 
25. децембар – Рождество Спаситеља нашег Господа Исуса Христа (Божић). Тога дана слави се рођење Господа нашег Исуса Христа од Пречисте и Неневесне Дјеве Марије, у Витлејему Јудејском, 5508. године од стварања света, за владавине римског императора Августа. Због пописа становника, Дјева Марија је са својим заручником старцем Јосифом дошла из Назарета, где су живели, у своју отаџбину – град Витлејем. Будући да је у граду све било пуно, морали су да се смеете у пепину у коју су пастири зими склањали стоку. Тамо се и родио Спаситељ света и био положен у јасле.
Празник Рождества Христовог је по своме значају најважнији од свих Дванаест празника и други после Светлог Васкрсења Христовог. Да би га достојно прославили верујући се, као и за Пасху, припремају четрдесетодневним постом, који почиње 15. новембра. Овај пост ипак није тако строг као Велики: риба је дозвољена на Ваведење, у све недељне дане до 20 децембра и уторком и четвртком када падне свети коме се служи полијелеј. У понедељак, среду и петак риба је дозволена ако падне свети коме се служи бденије. Ако пак нема никаквог празника, онда се у понедељак, среду и петак пости на води, а у уторак и четвртак се разрешује на вино и уље. Суботом је такође разрешение на рибу, као и недељом (види Типик, гл. 33). Током неких дана Божићног поста, који су обележени речју „Алилуја“, обавља се богослужење које донекле личи на богослужење Великог поста и чита се молитва преподобног Јефрема Сиријског „Господе и Владико живота мога“, праћена земним поклонима. Празник Рождества Христовог има 5 дана претпразништва, почев од 20. децембра, и 6 дана попразништв: оданије је 31. децембра. Осим тога, последња два недељна дана пред Рождество Христово слави се спомен оних старозаветних праведника који су се спасили вером у Онога Који је требало да се роди – Господа Исуса Христа. То је такозвана – Недеља светих праотаца. Следећа недеља, непосредно пред Рождество Христово, назива се Недељом светих Отаца, или недељом „пре Рождества Христовог“ и на њу се, као допуна недељној служби из Осмогласника, служи нарочита служба из Минеја, и такође читају се посебни Апостоли и Јеванђеља. Нарочити Апостол и Јеванђеље читају се такође у суботу пре Рождества Христовог. Различит Типик службе у Недељу светих Отаца бива у зависности од тога када она пада:
1. изван празника, то јест до 20, 18. или 19. децембра;
2. унутар попразништва, то јест од 20. до 23. децембра, и
3. у само навечерје Рождества Христовог: што је празник ближе, то служба садржи више предбожићних песама. У све дане претпразништва на малом повечерју пева се нарочит трипјесњец и канони, налик на трипјесњеце и каноне Страсне седмице.
 
Најстрожи пост и сасвим посебна служба одређена је за само навечерје Рождества Христовог, које се назива Бадњи дан. За Бадњи дан, уколико он не падне у суботу или недељу, у 2. час дана (по нашем рачунању 8 ујутро) служе се Царски часови 1,3,6. и 9. Сваки од њих има по 2 посебна пророчка псалма, нарочите тропаре, прокимен, паримеје, Апостол и Јеванђеље. Јеванђеље се на самом почетку доноси на средину храма и полаже на налоњ. Царске двери током читаве службе остају отворене, све док се Јеванђеље не унесе у олтар. На сваком часу савршава се кађење, и то на 1. и 9. потпуно, а на 3. и 6. мало. Са часовима се сједињују и изобразитељне. Затим се у 7. час дана (по нашем рачунању 1 поподне) служи Литургија светог Василија Великог, која почиње вечерњем. После входа са Јеванђељем и „Свјете Тихиј“ чита се 8 паримеја, при чему се после прва три возглашава нарочит тропар, чији завршетак: „С њими же помилуј нас“ певају чтец и појци; после 6. паримеја возглашава се други тропар, чији завршетак „Жизнодавче, слава Теби“ такође певају чтец и појци. Након 8. паримеја произноси се мала јектенија са литургијским возгласом: „Јако свјат јеси, Боже наш“, а одмах затим следи Трисвета песма и уобичајеним поретком Литургија светог Василија Великог. После Литургије на средини храма поставља се икона празника са упаљеном свећом, и свештенослужитељи са народом славе пред иконом празник који је наступио певајући тропар: „Рождество Твоје, Христе Боже наш…“ („Рођење Твоје, Христе Боже наш…“) и кондак „Дјева дњес пресушчественаго раждајет…“ („Дјева данас Надсуштаственога рађа…“).
Увече се служи Свеноћно бденије које се састоји из великог повечерја (јер је вечерње већ служено) и јутрења са првим часом. На великом повечерју свечано се пева песма светог пророка Исаије: „С нами Бог, разумјејте јазици и покарјајтесја, јако с нами Бог“ („С нама је Бог, знајте народи и покорите се, јер је с нама Бог“). Повечерје се завршава читањем Великог славословља, после чега се излази на литију: обавља се литија, литијна јектенија, стихире на стиховње, „Ниње отпушчајеши“, Трисвето, Оче наш, три пута се пева тропар празника са кађењем, следи благосиљање хлебова и „Буди имја Господње“ то јест све како обично бива на крају празничног вечерња на бденију. На тај начин, Божићно вечерње као да је подељено на две половине: прва половина се служи пре Литургије, заједно са њом, а друга се додаје на крају великог повечерја на Свеноћном бденију. Даље следе, по уобичајеном поретку бденија, јутрење и први час. На сам дан празника служи се Литургија светог Јована Златоуста, на којој се певају посебни празнични антифони и „входноје“, а уместо Трисвете песме пева се: „Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја, Алилуја“. Уместо „Достојно“ пева се Задостојник.
Ако се навечерје служи у суботу или недељу, овај поредак се донекле мења. Царски часови се служе дан раније, у петак, при чему се Литургија у тај петак после Царских часова не служи. У дан Навечерја служи се по уобичајеном поретку Литургија светог Јована Златоуста, и тек после Литургије у 1. час дана одвојено се служи Божићно вечерн>е, при чесму се на њему, после паримеја и мале јектеније са возгласом „Јако свјат јеси Боже наш…“ не пева Трисвета песма, јер после нема Литургије, него се читају Апостол и Јеванђеље празника, и сугубајектенија: „Рцем вси…“ („Рецимо сви…“). Потом следи молитва „Сподоби, Господи“, прозбена јектенија: „Исполним вечерњују молитву“, возглас: „Премудрост“ и обичан отпуст, после кога се слави празник певањем тропара и кондака. Бденије се такође састоји из великог повечерја и јутрења са први часом, а Литургија светог Василија Великог тада се служи на сам дан празника.
Следећег дана, 26. децембра, празнује се Сабор Пресвете Богородице. Служи се велико вечерње са входом и великим прокименом: „Кто бог велиј, јако Бог наш, Ти јеси Бог, творјај чудеса“ („Који бог је велик, као Бог наш, Ти си Бог, Који чиниш чудеса“), али јутрење само славословно. За следећу суботу, која се назива суботом по Рождеству Христовом, одређени су посебни Апостол и Јеванђеље. А следећа недеља назива се недељом по Рождеству Христовом, или недељом светих Богоотаца. Те недеље савршава се спомен светих и праведних Јосифа Заручника, Давида цара и Јакова, брата Господњег. Ако она пада после оданија Рождества Христовог 1. јануара, онда се служба овим светима обавља другога дана празника, 26. децембра.
Почев од првог дана Рождества Христовог, 25. децембра, па завршно са празником Богојављења, 6. јануара (изузев навечерја 5. јануара), свакога дана бива „разрешенье на све“, то јест укида се пост средом и петком, а укида се и преклањање колена у цркви и у келијама, како о томе говори Типик у поретку за 25. децембар.
У дане Рождества Христовог обичај је да свештенослужитељи „славе празник“ обилазећи са крстом и молитвом домове својих парохијана.[2]
 
Јануар
 
1. јануар – Обрезање Господње. Спомен светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. Почетак грађанске нове године. Ово је осми дан по Рождеству Христовом и спомен на то како је над младенцем Исусом испуњен закон обрезања, установлен као знак завета Божијег са Авраамом и његовим потомством. Овај празник има знак великог празника, мада се не убраја међу дванаест. Заједно са њим слави се спомен светог Василија Великог, па се зато служи двојака служба: празнику и светитељу. Када се поклопи са недељним даном, недељна служба претходи и, уместо припева на девету песму посвећених Обрезању и светом Василију, пева се „Честњејшују“. Катавасија на јутрењу празника Богојављења: „Глубини открил јест дно“, која се пева од 1. јануара до оданија Богојављења 14. јануара.
Тога дана нема посебне службе због Нове године. Нова година код нас се празнује тек од 1700. године. Дотле је празнован 1. септембар, када је и данас црквена Нова година. То је почетак индикта – временског периода од 15 година, који је, од тренутка престанка гоњења Цркве Христове у време императора Константина Великог 312. године, прихваћен за хришћанско рачунање времена. „Индикт“, од латинског indictio, означава порез. У римској империји су сваких 15 година одређивали висину пореза.[3]
6. јануар – Богојављење, или Крштење Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Спомен на то како је Господ у 30. години живота, пред излазак на Своје јавно служење људском роду, примио крштење од Јована у реци Јордану и како је Дух Свети сишао на Њега у виду голуба, а Бог Отац је гласом са неба посведочио о Њему као о Свом љубљеном Сину. У старини у навечерје Богојављења обављано је крштење оглашених, а пошто је крштење духовно просвећење, онда се и сам тај празник у Типику понекад назива „Просвећењем“. Празник Богојављења има четири дана претпразништва, од 2. до 5. јануара, и осам дана попразништва. Одаје се 14. јануара. Субота и недеља пред Богојављење се у Типику називају суботом и недељом „пред Богојављење“ и за њих су одређена посебна читања из Апостола и Јеванђеља.
Читав устав службе за Богојављење, као и за дане претпразништва, веома подсећа на устав службе за Рождество Христово: схема службе је готово иста. Такође, у дане претпразништва на повечерјима се певају трипјесњеци и канони који подсећају на трипјесњеце и каноне Страсне седмице. Навечерје Богојављења, или Просвећења, назива се још и Крстовдан. По Типику, за навечерје Богојављења одређена је иста онаква служба као и за навечерје Рождества Христовог, то јест: Царски часови и Литургија светог Василија Великог која почиње вечерњем. Свеноћно бденије такође се састоји из великог повечерја и јутрења. Ако навечерје падне у суботу и недељу, онда се, као и за Божић, Царски часови служе у петак, у навечерје обична Литургија светог Јована Златоуста и после ње вечерње празника одвојено, а Литургија светог Василија Великог онда се служи на сам дан празника.
Главну особеност празника Богојављења представља велико освећење воде које се обавља два пута: 1. У навечерје после заамвоне молитве, али обично негде на реци или на извору, у спомен на Крштење Господње од Јована у Јордану. 2. Када навечерје падне у суботу или у недељу, велико освећење воде обавља се на крају вечерња, после прозбене јектеније. Велико освећење воде састоји се од певања стихира „Глас Господењ на водах вопијет, глагоља…“ читања три паримеја, Апостола и Јеванђеља, Велике јектеније са посебним прозбама, молитве која почиње речима: „Велиј јеси, Господи, и чудна дела Твоја…“ и трократног погружења крста у воду, уз певање тропара: „Во Јордање крешчајушусја Тебје, Господи…“ Поредак је изложен како у Минеју под 5. јануаром, тако и у требнику. Освећеном водом, која се назива „Великом агијазмом“, то јест „светињом“ (грчки άγιασμα), кропе се храм и домови верујућих, које затим свештеник обилази. Прихваћено је да се до освећења воде у навечерје празника ништа не једе, али узимање хране само по себи не сматра се за препреку за то да се пије освећена вода. За навечерје Богојављења одређен је строг пост, и само ако оно падне у суботу или недељу „поста нема“, то јест после литургијског отпуста може се узимати храна до вечерња, наравно поена.
Следећег дана по Богојављењу, 7. јануара, празнује се Сабор светог Јована Крститеља. Субота и недеља које следе након Богојављења називају се суботом и недељом „по Богојављењу“ („по Просвећењу“) и за њих су одређени посебни Апостол и Јеванђеље.
 
Фебруар
 
2. фебруар – Сретење Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа у Јерусалимском храму од стране праведног Симеона и Ане пророчице. Ово се догодило четрдесетог дана по Рождеству Христовом, када је Пресвета Дјева Марија, према захтеву Мојсијевог закона, донела Младенца Исуса у Јерусалимски храм како би принела жртву за Своје очишћење (иако то њој заправо није било потребно, будући да је непорочно бесемено родила), како би представила Младенца Богу и дала откуп за Њега. Празник Сретења је истовремено и Господњи и Богородичин празник, али по уставним карактеристикама више спада у Богородичине, јер када падне у недељу, недељна служба се не изоставља, него претходи служби празника, као што је случај са великим Богородичиним празницима. Али Сретење, иако нема празничне антифоне (певају се изобразитељне и „блажена“), ипак има „входни стих“ као Господњи празници, и посебан празнични отпуст. Ако Сретење падне у припремне недеље за Велики пост, на јутрењу се не пева уобичајено „Покајанија отверзи ми двери…“ него се пева стихира празника; али „На рјеках вавилонских“ које је одређено за те недеље се не изоставља. Када Сретење падне у недељу, не певају се припеви празника и васкрене песме претходе песмама Сретења. Катавасија Сретења „Сушу глубородитељнују земљу“ пева се почев од 15. јануара, одмах после оданија Богојављења, па до оданија Сретења, које нормално (ако већ не наступа Велики пост, или дани Сирне седмице, када се дани попразништва Сретења скраћују, о чему детаљно говоре Маркове главе, које увек треба пажљиво консултовати) пада 9. фебруара. Ако празник Сретења падне у сирну среду или петак, онда се служи Литургија, а у навечерје обично Свеноћно бденије, које се састоји из великог вечерња, јутрења и првог часа, при чему се на крају вечерња, јутрења и сваког часа чине по три велика поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског. Ако празник Сретења падне у месопусну суботу (задушнице), онда се заупокојена служба преноси или на суботу уочи недеље блудног сина, или на месопусни четвртак. Ако Сретење падне у понедељак прве седмице Великог поста, што се догађа приликом најранијег празновања Васкрса, онда се служба празника преноси на претходни дан, 1. фебруар, и служи се на сиропусну недељу.
 
Март
 
25. март – Благовести Пресветој Владичици нашој Богородици и Приснодјеви Марији. Спомен на благовести Арханђела Гаврила Пресветој Дјеви Марији о томе да ће се од Ње родити Син Божији. Ово се догодило у Назарету, у купи заручника Пресвете Дјеве, светог праведног старца Тосифа. Празник Благовести у већини случајева пада у дане Великог поста, и то почев од четвртка треће седмице, тако да може да се поклопи са Васкрсом (ово поклапање назива се „Кириопасха“), а најкасније пада у среду Светле седмице. Зато је устав његове службе веома променљив и захтева да се сваки пут врло пажљиво консултују Маркове главе. Он има само један дан претпразништва и један дан попразништва, при чему, ако падне у Цветну недељу, или у Страсну или Светлу седмицу, онда уопште нема ни претпразништво ни попразништво него се празнује укупно један дан.
Свеноћно бденије уочи Благовести некад почиње великим повечерием, а некад великим вечерњем. Великим повечерјем почиње онда кадаје вечерње већ претходно служено, било засебно, било пре литургије Пређеосвећених Дарова, која се увек сједињује са вечерњем. Тако, ако Благовести падну у уторак, среду, четвртак, петак и суботу велике Четрдесетнице, или у уторак, среду и четвртак Страсне седмице, уочи којих дана се вечерње служи или посебно или са Литургијом, онда Свеноћно бденије почиње Великим повечерјем. Ако пак Благовести падну у недељни дан или понедељак, онда Свеноћно бденије почиње Великим вечерњем. А ако Благовести падну на Велики Петак или Велику Суботу, онда свеноћног бденија уопште нема, него само обично јутрење тих дана, заједно са службом Благовести. На Кириопасху, то јест када Благовести падну на сам дан Пасхе, на јутрењу се са пасхалним каноном пева и канон Благовести, а после шесте песме одређено је читање Јеванђеља празнику Благовести. У остале дане Светле седмице служи се обична пасхална служба тих дана, уз додатак службе Благовести: додаје се литија и благосиљање хлебова на вечерњу, полијелеј, величаније и читање Јеванђеља на јутрењу.
У вези са јутрењем Благовести неопходно је да се зна следеће:
1. На јутрењу Благовести увек се чита Јеванђеље, па се пева и полијелеј. Једино на први дан Пасхе полијелеја нема, него се чита само Јеванђеље после шесте песме канона. Када Благовести падну у недељу, на јутрењу се увек чита Јеванђеље Благовести, а не васкрсно, изузев на Цвети, када се чита Јеванђеље Цветне недеље. На Велики Петак чита се 13 Јеванђеља: 12 светих Страдања и 1 Благовести, а на Велику Суботу 2 Јеванђеља: једно празника после полијелеја, а друго као и обично после Великог славословља.
2. После осме песме канона пева се „Честњејшују“ само у 3, 4. и 5.недељу Великог поста; у све остале дане увек се певају припеви празника на девету песму (сами или са припевима из Триода).
3. Велико славословље се пева само у суботе и недеље Великог поста, а у остале, обичне дане оно се чита. Током Пасхалне седмице Великог славословља уопште нема.
4. У све оне дане Великог поста за које су одређени велики поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског, они се чине и на јутрењу Благовести, али само три поклона са читањем молитве, послесугубе јектеније „Помилуј нас Боже“.
Часови на дан Благовести бивају великопосни, ако Благовести падну у оне дане Великог поста када су према Типику одређени великопосни часови, то јест у понедељак, уторак, среду, четвртак и петак Велике Четрдесетнице, и у понедељак, уторак и среду Страсне седмице. Поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског одређени су само за Први час и крај Изобразитељне, па их нема на трећем, шестом и деветом часу. А за Страсну седмицу одређени су на сваком часу. Но, никада буде више од три поклона. На часовима се чита тропар и кондак Благовести. Суботом и недељом током Велике Четрдесетнице, као и у Четвртак и Суботу Страсне седмице, читају се обични, свакодневни часови.
Литургија на празник Благовести, ма у који дан он пао (не изузимајући ни Велики Петак, када иначе нема никакве Литургије), увек се служи потпуна – или светог Јована Златоустог, или светог Василија Великог (у 3,4. и 5. недељу свете Четрдесетнице, у Велики Четвртак и Велику Суботу, када је одређено да се служи та Литургија). У оне дане када Литургија почиње вечерњем, тако бива и на дан празника Благовести: у све седмичне дане свете Четрдесетнице, то јест осим суботе и недеље, Литургија на дан Благовести увек почиње вечерњем. Особеност овог вечерња је та, што се на њему додаје 11. стихира на „Господи возвах“, са стихом: „Творјај ангели своја духи“.
Дан после Благовести, 26. марта, празнује се Сабор Архистратига Гаврила. Ово је уједно и дан оданија Благовести. Ако оданије Благовести падне у Лазареву суботу, или у Цветну недељу, или у ма који дан Страсне или Светле седмице, онда оданија Благовести уопште нема, а канон и стихире овога дана певају се „на повечерју прошлих дана шесте седмице“.
Ако празник Благовести падне у среду или четвртак пете седмице Великог поста, онда се служба Великог канона преподобног Андреја Критског, такозвано „Андрејево стајање“ преноси на уторак, па се сходно томе не савршава у среду увече као обично, него у понедељак увече.
 
Јун
 
24. јун – Рождество часног славног Пророка, Претече и Крститеља Јована. Спомен на рођење највећег међу пророцима, светог Тована Крститеља, од стране неплодних и одвећ старих родитеља, свештеника Захарије и његове жене Телисавете. Свети Јован Крститељ је припремао јудејски народ за долазак Месије, Господа нашег Исуса Христа. Ово је велики празник, који има и један дан попразништва. Служи се бденије са литијом и благосиљањем хлебова, уз полијелеј и величаније, без било каквих особености.
29. јун – Свети славни, свехвални и првоврховни апостоли Петар и Павле. Ову двојицу апостола света Црква нарочито поштује и издваја међу осталима – Петра, као предначалника апостола, то јест онога који је први почео апостолско служење, а Павла као онога који се око проповеди Јеванђеља потрудио више од осталих. Оба ова велика апостола окончала су живот мученичком смрћу истога дана – 29. јуна 67. године, у Риму, за владавине императора Нерона: свети Петар је био распет на крст са главом на доле, док је свети Павле, као римски грађанин, посечен мачем. Према другим сведочанствима свети Павле је посечен равно годину дана након мученичке смрти апостола Петра – 29. јуна 69. године.
Петровдан је велики празник, који има један дан попразништва. Следећег дана, 30. јуна, слави се Сабор Дванаест апостола. За празник светих апостола Петра и Павла верујући се припремају нарочитим постом, који се назива Апостолским, или Петровским постом. Он почиње од понедељка после недеље Свих Светих. Од године до године, у зависности од дана празновања Васкрса (од кога зависи празновање недеље Свих Светих, која увек пада у први недељни дан после Педесетнице), овај пост може да буде дужи или краћи. Најкраћи Петровски пост траје осам дана, а најдужи шест седмица. Завршава се 28. јуна, али само у случају да празник светих апостола Петра и Павла не пада у среду или петак. Правила за Петровски пост су иста као и за Божићни (види горе). Риба се може јести суботом и недељом, као и на празнике. У понедељак, среду и петак, ако нема никаквог празника, пости се на води (без уља).
 
Август
 
6. август – Преображење Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. Спомен на то како се последње године Свога земаљског живота Господ Исус Христос, желећи да утврди веру Својих ученика како се она не би поколебала у време Његових крсних страдања, преобразио пред њима на гори Тавор, показавши им славу Свог Божанства. Ово је један од дванаест великих Господњих празника. Он има један дан претпразништва, 5. августа, и седам дана попразништва. Оданије се савршава 13. августа. Од првог августа до Преображења, на сам дан Преображења и дан оданија, пева се катавасија Воздвижења: „Крест начертав Мојсеј…“ али у дане попразништва и до оданија Преображена пева се катавасија Преображења „Лици израиљтести“.
За празник Преображења карактеристично је то што се на крају Литургије, после заамвоне молитве, освећује грожђе, које у Палестини сазрева у то време. Забрањено је јести грожђе пре Преображења. Освећење се састоји у томе што се пева тропар празника и за то време се грожђе кади, а затим се чита нарочита молитва која се налази на одговарајућем месту у Минеју и у Требнику, и грожђе се кропи светом водом. Освећено грожђе се затим дели свима присутнима. Пошто код нас у Русији, на северу, грожђа нема, уместо грожђа освећују се јабуке и други плодови. Зато се чита „Молитва за оне који приносе првине плодова“ из Требника.
15. август – Успенье Пресвете Славне Владичице наше Богородице и Свагдадјеве Марије. Спомен на престављење Мајке Божије, о коме ју је три дана раније обавестио Арханђел Таврило, на чудесно окупљање свих апостола осим Томе са разних крајева васељене, на Њено погребение у Гетсиманији и на то како је трећега дана Господ узео Њено пречисто тело на небеса. Будући да је Пречиста Мајка Божија само три дана била у гробу, а већ трећег дана свети апостоли нису тамо пронашли Њено Пречисто тело, Њена смрт се назива успеньем, односно уснућем.
Ово је Богородичин празник који се убраја међу Дванаест великих. Он има један дан претпразништва 14. августа и девет дана попразништва. Његово оданије пада 23. августа. Од 14. до 23. августа пева се катавасија Успења: „Преукрашенаја Божественоју славоју…“
Верујући се двонедељним постом припремају како би овај празник прославили како доликује. Тај пост се назива Успенским, или Госпојинским.[4] Он почиње 1. августа, а завршава се 14. августа. Током овог поста риба се може јести само на празник Преображења Господњег; у понедељак, среду и петак сухоједеније, у уторак и четвртак кувано без уља (на води), док су у суботу и недељу дозвољени уље и вино. Типик каже да се 3. и 4. августа певају „Алилуја или тропар“. То значи да се у ове дане може може обављати служба која је налик великопосној, са поклонима и молитвом преподобног Јефрема Сиријског, како то бива и током Божићног и Петровског поста, али не обавезно, него по жељи.
На јутрењу празника Успења Пресвете Богородице „у неким земљама обавља се надгробно појање, посебно где је храм посвећен празнику“, које подсећа на службу Велике Суботе испред плаштанице. Овако бива, на пример, у Кијево-Печерској лаври, непосредно пре певања „Хвалите имја Господње“ и величанија. На службу Велике Суботе још више подсећа чин надгробног појања који је (пре револуције) обављан 17. августа у Гетсиманском скиту у близини Тројице Сергијеве лавре. Овај чин почиње одмах након што се отпева „Бог Господ“: сви тропари састављени су по узору на тропаре Велике Суботе. Све ово се чини пред иконом Успења која се полаже на налоњ у средини храма, а понекад и пред плаштаницом Мајке Божије.
29. август – Усековање главе часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Јована. Спомен на то како је, по наредби цара Ирода Антипе, погубљен највећи међу рођенима од жене – свети Јован Претеча Господњи, зато што је разобличавао цара због незаконите везе са женом свог брата, и то на захтев њене кћери, која је угодила цару Ироду својим плесом на гозби. За дан овог празника одређен је строг пост, у знак туге и ради осуде Иродовог стомакоугађања на гозби. Такође, обавља се помињање православних војника погинулих у борби, будући да су, попут светог Јована, пострадали за истину.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. И у Србији, у којој је био чест и народни пост који се зове Покровица, с причешћем на овај празник (нап. В. Д.)
  2. Ово је руски обичај. У Србији свештенослужитељи обилазе домове парохијана освештавајући водицу о Васкрсу, као и уочи славе.
  3. Прва година у том кругу од 15 година називана је првим индиктом, друга – другиминдиктом, и тако редом до петнаестог, а онда изнова први индикт и тако даље. Назив indictio је, како се претпоставља, потекао одатле што је цар Константин скратио време војне службе са 16 на 15 година, па је сваке 15 године одређиван посебан порез за издржавање војника који одлазе у пензију, а наредба о узимању таквог пореза називана је indictio.
  4. Успеније Пресвете Богородице код Срба се назива још и Велика Господина.

5 коментар(а)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  3. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *