ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
ПОЈМОВНИК ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛУЖЕЊА.
 
9. ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ И ИКОНОПИС
 
Ове две области, тесно повезане са нашим богослужењем, имају дубоку унутрашњу везу. Ако су појање и читање призвани да илуструју и силније у нашим срцима одразе литургијски материјал, посредством тако важног важног органа наших спољашњих чула као што је слух, онда иконопис чини то исто посредством другог важног органа – чула вида. Када су у питању карактер црквеног појања и читања и било какви слични укуси, недопустив је критеријум: “допада ми се, не допада ми се”. Сврха црквеног појања и читања, а такође и иконописа, јесте да одвуче мисао и осећање оних који се моле од свега страсног, земаљског и да га узведе до небеског, које је ослобођено од сваке страсти. Православног хришћанина све у храму треба да подсећа на то да је његово назначение да буде туђ “овом свету који у злу лежи” са свим својим греховним страстима и похотама, на то да је, док још живи у телу овде на земљи, он дужан да се умом и срцем преноси онамо где му предстоји да живи вечно – у нашу небеску отапбину. Другим речима: и црквено појање, и читање, и иконопис треба да одговарају духу православие аскетике, треба да буду бестрасни.
Општи карактер и начин древнохришћанског појања одликовао се потпуним једноставношћу и одсуством сложених хармонија. На богослужењу су сви присутни певали “једним срцем и једним устима”, и то свакако треба сматрати за идеал црквеног појања, јер оно је пре свега молитва, а тек потом уметност. Пошто су првобитно певали углавном само старозаветне псалме, треба претпоставити да су и напеви били јеврејски, старозаветни. Постепено, са развитком чисто хришћанског појања и ступањем у Цркву дотадашњих незнабожаца, појавили су се сиријски и грчки напеви, наравно они који су по својој строгости и узвишености одговарали хришћанском богослужењу. Ипак, за разлику од грчког појања које је носило метрички и речитативни карактер, хришћанско појање је задобило мелодичан характер, који је подразумевав строго потчињавање мелодија смислу текста и речима. За разлику од јеврејског и грчког појања, које је било праћено музичким инструментима, древно хришћанско појање увек је било само вокално. У Православној Цркви је тако и остало све до данас. За разлику од драматизованог јеврејског и грчког појања, прожетог изразом час туте и очаја због свести о греховности пред Богом (у јеврејском појању), час страхом и ужасом пред беспоштедном судбином (у грчком појању), древно хришћанско појање је добило карактер спокојног умиљења и синовљевске преданости Христу-Спаситељу, Победнику над смрћу и Искупитељу.
Начини извођења различитих песама били су различите час је певао један од свештенослужитеља, а сви остали су припевали, час су певали поједини чланови хришћанске заједнице, иступајући понекад са својим надахнутим импровизацијама, час се чуло заједничко хорско унисоно појање. Неопходно је да се примети да је црквено појање кроз све векове, до скора, док се код нас у Русији није појавио италијански утицај, увек било унисоно, јер такав начин појања највише погодује усредсређивању на молитви и омогућује да сви узму учешћа у поjању. Појање псалма или молитве од стране једног лица, уз припевање последњих речи од стране читавог сабрања, називано је ипофоним, појање праћено нарочитим припевом од стране читавог сабрања називано је епифоним; наизменично певање две стране оних који се моле, два хора, називано је антифоним. Сви ови начини извођења појања нису ишчезли у IV и V веку, него су наставили да се развијају и што је главно, почели су да се ширЕпо различитим областима Васељенске Цркве. Постоји предање да је антифоно појање у Антиохији први пут увео свети Игњатије Богоносац (+107), а у западној Цркви свети Амвросије Медиолански (+397).
Од четвртог века настаје други период грчког појања (IV-VIII век). Појављује се много нових песама: стихире, тропари, кондаци и друто, а заједно са тим појављују се посебне дужности чтечева и појаца, који се на своје служење постављају нарочитим посвећењем. У четвртом веку појављују се и нарочити хорови, који се називају зборовима. Међу онима који су организовали хорове нарочито су познати преподобни Јефрем Сиријски и свети Јован Златоуст. Најблиставији развитак хорско појање доживело је у храму Свете Софије у Константинопољу за време императора Јустинијана Великог. Грчке националне музичке лествице дорска, фригијска, лидијска и миксолидијска прилагођавају се потребама хришћанског појачког стваралаштва. Са преподобним Јованом Дамаскином започиње нови, трећи период у историји црквеног појања. Он је увео такозвано осмогласје – појање на осам гласова, или напева, и саставио богослужбено-појачку књигу под називом “Октоих”, што буквално значи “осмогласник”. Четврти период, који је отпочео падом Византије под турски јарам био је обележен опадањем грчког црквеног појања: у мелодије се уводе необични звуци, а у саме песме допунске речи, као на пример “те-ри-рем”, “а-на-не”, “не-не-ни” итд. Примећује се турски утицај, појање добија извесне источно-азијатске карактеристике. Као позитивна и оригинална црта грчког појања у том периоду јавља се “исон” – остатак и производ древног ипофоног појања: док један пева, други га прате равно и тихо звуком на истом тону са појцем.
Руско црквено појање развило се, природно, под утицајем грчког црквеног појања. Са примањем хришћанства из Византије је у Русију пренето и ондашње византијско појање. Постепено се то појање мењало у духу руских националних карактеристика, и као резултат тога појавило се руско црквено појање такозваног Знаменог напева. По мишљењу зналаца и љубитеља црквеног појања, то је један од најоригиналнијих уметничких доприноса руског народа светској култури. Он се одликује бестрасношћу и заиста небеском лепотом и умилношћу, чиме подстиче на молитву ослобођену од свега земаљског. Пошто су нотни знаци знаменог напева подсећали на “куке”, а кука се на руском каже “крјук”, и сама нотација називана је “крјуковом”. Међутим, као и код Грка, и у наше строго-црквено појање почели су да укључују допунске слогове, па и читаве речи, као на пример “хубово”, “ненена”, “хавуа”, тврди знак почели су да изговарају као отворено “о”, а меки као “е”. Тако је уместо “воньми” (“вонми”) добијено “вонеми”, а уместо “согрешихом” “согрешихомо”. Тај завршетак “хомо” је постао толико упечатљив, да је и само појање добило назив “хомово појање”, или “хомонија”. Да би одстранио хомонију, цар Алексеј Михаилович је сазвао у Москву четрнаесторицу “дидаскала”, то јест учитеља и познавалаца појања. Питањем побољшања црквеног појања бавио се и Руски Црквени Сабор из 1667. године, а такође и посебан сабор нотних дидаскала из 1668. године. Они су били дужни да обнове “истиноречије” и упросте нотне знаке. На жалост, ове реформе су омогућиле појаву иностраних утицаја у руском црквеном појању, а од времена наглог зближавања Русије са Западом у XVIII веку право истински-православно руско црквено појање постепено одлази у други план, пада у заборав и бива замењено италијанским вишегласним појањем, које је у суштини туђе православној аскетици. Италијани Галупи, Сарти, Ведељ и њихови руски ученици и следбеници Березовски, Дегтјарев и други пишу своје сопствене композиције у којима се произвольно искривљава православии молитвени осећај. Ово појање је китњасто, сентиментално, и нема апсолутно ништа заједничко са стилом истинског исконско-руског и древно-грчког православног црквеног појања. Оно се код нас широко распространило само захваљујући општем одступању виших слојева руског друштва од црквености уопште, њиховом повођењу за свим што је страно и презиром према свему домаћем. Италијани који су узели у своје руке руско црквено појање, почели су да у хорско црквено певање уводе не само италијански стил, него и оригиналне италијанске мелодије. Такво кварење нашег црквеног појања довело је до потпуног искривљавања истински-молитвеног осећаја и укуса код верујућих, што је са своје стране довело до још већег удаљавања од православие црквености.
Први покушај лечења нашег црквеног појања кроз његово очишћење од “италијанштине” припадао је Д. С. Бортњанском (+1825), који је заузимао дужност Директора дворске капеле (хора). Но, њему је било тешко да се сасвим одвоји од италијанштине зато што се и сам налазио под утицајем својих италијанских учитеља. Посебно су нецрквени “Концерти” Бортњанског. Такав потпуно нецрквени назив добиле су песме које су код нас почели да изводе за време причешћивања свештенослужитеља током Литургије, уместо “причасног” прописаног у Типику. Најизразитији представник правог повратка древним, истинским-црквеним напевима (знамени напев) постао је протојереј Турчанинов. Али истовремено појавио се и други правац – усвајање протестантског хорског стила. Није баш срећан био рад Директора дворске капеле А. Ф. Љвова, који се по заповести императора Николаја Другог прихватио рада на сабирању, хармонизацији за хор и увођењу у обавезну и јединствену праксу “правих мелодика простог руског црквеног појања”. Љвов ипак није познавао право древно појање па је произвольно озаконио ове или оне напеве по свом личном укусу, саставивши такозвани “обиход”. Тај “Обиход” потом је преиздао Бахметјев. Против искривљавања наших црквених напева тим “Обиходом” ватрено је устао знаменити Московски митрополит Филарет, захваљујући коме су Московска епархија и области повезане са њом одбраниле своју древну појачку традицију. “Обиход” је лишио руско црквено појање богатства које му је било својствено, и уз то је грубо искривио многе древне напеве. У последње време око обнове древних црквених напева код нас много се потрудио духовни композитор А. Д. Кастаљски, а од црквених јерараха у том погледу највише је учинио преосвећени Арсеније, архиепископ Новгородски, који је на Московском сабору 1917. био један од тројице кандидата за сверуски патријаршијски престо. У циљу повратка наше црквене певнице правом црквеном појању, какво је оно код нас било током 700 година од времена примања хришћанства, преосвећени Арсеније је у својој епархији два пута сазивао скупове учитеља црквеног појања, 1911. и 1913. године. На првом од тих скупова изговорио је важну беседу чије мисли треба да буду узете као основ преко потребног рада на повратку Руске Цркве истински црквеном појању. Преосвећени изражава своју тугу поводом тога што “црквено појање код нас у сталном опадању”, што “када смо од седамнаестог века окренули свој поглед ка Западу, у свему смо се променили”, “заборавили смо да је појање свето дело”, “заборавили смо дивне напеве – знамени, бугарски и грчки”, “црквени појци су уобразили да су уметници”, да савремени црквени диригенти под италијанским утицајем за црквено појање узимају “вулгарне мелодике”, да су “спремни да у богослужбено појање уведу музику неке романсе, која је прикладна за извођење на сцени, спремни су да од певнице направе позорницу” “Ми и не размишљамо о томе – тужно кличе Владика – какву одговорност носимо због ове профанације богослужења својим појањем”. “Брига о чувању и обнови древног црквеног појања – говори даље преосвећени Арсеније – представља једну од главних брига оних којима је стало до интереса Цркве и народа”, “црквено појање треба да буде строго молитвено” “певница није позорница за глумце”, “у цркви све треба да буде свето.
Основна карактеристика која треба да одликује истинско црквено појање је – потпуна бестрасност. Руководеће начело у питању црквеног појања треба да нам буде 75. правило Шестог Васељенског сабора које гласи:
“Који долазе у цркве ради певања, желимо да не употребљавају разуздану вику, да не принуђују природу на крике и да не изводе ништа што није сагласно и прилично цркви, него морају да приносе са највећом пажњом и скрушеношћу песме Богу, Који види скривено: јер је Свештена Реч учила и синове Израиљеве да буду побожни” (Лев. 15,31). Међутим, италијанско појање које се у последња два века раширило код нас у Руској Цркви, час је сладуњаво-сентиментално, час бравурозно, па је тако “несагласно” и “неприлично” нашој Православно; Цркви, будући да је дубоко противно духу Православља. Оно замењује здраво молитвено осећање естетском насладом која се погрешно прихвата као молитвени доживљај. На тај начин појављује се фалсификат погубан за душе: духовно бива замењено “душевним”, у чему се и састоји тај страшни отров “прелести”, на који нас тако упозоравају наши свети Оци, наставници духовног живота. Овај отров фине обмане толико је заводљив, да многи Руси данас више не могу ни да замисле наше богослужење без тог театралног појања, па им је досадно у цркви када се за певницом изводе праве и строге црквене мелодије. Стога пастирима Руске Цркве предстоји велик и одговоран задатак да отрезне духовно обогаљени део руског друштва од те погубне прелести која онемогућује пројаву истинског, здравог религиозног осећања, и да у црквену певницу врате аутентично православно црквено појање.
Ипак, треба приметити да је Свето-Тројицки манастир (у Џорданвилу, САД) године 1959. поново издао “Појчев пратилац” (“Спутник псаломщика”), и сада га многе наше парохије у иностранству користе у храмовима, за певницом, на богослужењима. Овим приручником се у основи руководе наши Црквено-певачки семинари, који се сада редовно одржавају сваке године. Зато данас такву, исправно усмерену црквено-појачку традицију срећемо углавном у свим оним нашим парохијама чији су свештенослужитељи школовани у нашој Свето-Тројицкој Духовној семинарији.[1]
 
Питање црквеног живописа, или иконописа
 
И иконопис, као и појање, треба да погодује васпитавању верујућих у строго православном духу; ни иконопис не треба да води ка прелести, него ка здравом религиозном осећању.
Православии иконопис, какав је био још од времена апостолске старине (у катакомбама), није реалистичан, него символичан. Он не може и не треба да представља ништа што данас чини “свет овај, који у злу лежи”, свет који је унакажен грехом, који на себи носи печат греха, који вуче ка греху. Иконопис не треба да подсећа онога ко се моли ни на шта земаљско, него напротив, треба да одваја његове мисли и осећања од свега земаљског и да их преноси у горњи, духовни свет. Сасвим другим путем пошао је црквени живопис западног света. Тамо се Христос Спаситељ често представља у виду крупног, мишићавог мушкарца, а Мајка Божија у виду жене лепе по чисто земаљским мерилима.
У православним храмовима не може бити места не само за Рафаелове Мадоне, него ни за остале слике које нису у стању да нас одвоје од свега земаљског, које, иако нам на површни поглед делују узвишене и прекрасне, ипак представљају само земаљске ликове, какви се сусрећу на земљи и повезани су са представама о земаљском. И иконопис, као и појање, треба у потпуности да нас одваја од земље. Без тога, он неће бити православан и неће моћи да нас васпитава у Православљу.
Такав, православан, био је древни византијски иконопис, који је касније, са примањем хришћанства, прешао и код нас у Русију. “Виши идеал уметности – говори о византијском иконопису проф. Покровски – није заснован на обмани и грациозности облика, него на достојанству унутрашњег израза”.[2] “Уметност треба да изражава хришћанске идеје – каже он даље – и сходно њиховом узвишеном значењу, треба да се одликује узвишеним карактером”. Руски иконописци су усвојили византијску традицију. Најстарији руски иконописац је према предању кијево-печерски монах Алипије, који је живео у једанаестом веку. Најкасније у ??-??? веку у Русији су се већ појавиле читаве иконописне школе, најпре у Кијево-Печерској лаври, а потом при архијерејском двору у Новгороду, и у новгородским манастирима. Бременом су се такве школе прошириле по читавој Русији, нарочито у Москви и Владимирско-Суздаљској области. Сматра се да су у историји Русије три главне иконописне школе биле: Новгородска, Московска и Строгановска. У овим школама се већ примећује руска оригиналност, нарочито приликом представљања руских светих, мада општи закони иконописа, наслеђени од Византије, остају непромењени. У другој половини дванаестог века наступа период потпуног процвата руског иконописа. Новгородска школа достиже свој врхунац. На чело тог иконописног правца стаје монах Тројице-Сергијеве лавре преподобии Андреј Рубљов, чији се радови у историји руског иконописа сматрају за класичне (упокојио се 1430. године). Најзначајније његово дело је Старозаветна Света Тројица. Школа преподобног Андреја Рубљова имала је огроман утицај на руски иконопис. Стоглави сабор истине његове иконе као савршене и препоручује их свима за углед.[3] У седамнаестом веку западни утицај постаје приметан и у нашем иконопису. Први новатор у том погледу био је привилеговани царски иконописац Симон Ушаков. Под утицајем упознавања са обрасцима западног црквеног сликарства световрог карактера, он је иступио као непријатељ конзервативизма у иконопису, захтевајући спољашњу грациозност и лепоту облика. Постепено је руски иконопис почео све више да се модернизује, док није сасвим изгубио карактер иконописа као нарочите црквене уметности и претворио се у религиозно сликарство – обично сликарство световног карактера, само на религиозне теме. Такви су код нас у скорије време били радови веома талентованих уметника, али свакако не иконописаца у строгом смислу те речи, Васњецова и Нестјорова.
На срећу, последњих година је приметно веће интересовање како за древно црквено појање, тако и за древни иконопис, па се чине покушали враћања њима. Ово интересовање расте и код странаца који се, благодарећи руском расејању, све више упознају са Православљем. Увек треба имати на уму да је критеријум православности бестрасност, јер Православље речима Самог Христа Спаситеља исповеда: Царство Моје није од овога света (Јн. 18,36).
Ми сада у одређеној мери такође можемо да приметимо да је и црквени иконопис у већини наших храмова у иностранству данас изведен у древно-руској традицији, благодарећи томе што при нашем Свето-Тројицком манастиру и Богословији имамо иконописца оца архимандрита Кипријана, око кога се образовала, може се рећи, сопствена иконописна школа и традиција. Отац архимандрит Кипријан и вьегови ученици осликали су многе наше храмове. Такође, они су насликали и иконе које ми штампамо и ширимо не само међу нашим верницима у иностранству, него и у Русији.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свето-Тројицки манастир у Џорданвилу је 1999. године поново издао “Спутник псаломщика”.
  2. “Црквена археологија”, стр. 48.
  3. Више о животу и делу преп. Андреја Рубљова, као о икони Свете Тројице види у књизи: “Преподобии Андреј Рубљов Иконописац” 2. издање, Неаника, Београд 2004 (Превео и приредио: М. Станковић).

7 Comments

  1. Како се рачуна 40 ти дан, јел се рачуна дан од рођења или од следећег.
    Беба је рођена 2 марта, март има 31 дан.
    Који је датум кад треба да пођемо у Цркву?

  2. Branimir grahovac

    Što treba da ima završeno od škole Čtec

  3. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

  4. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  5. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  6. Veoma lepo objašnjenje. Hvala