ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА.
 
5. ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА. ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ
 
Литургија верних данас почиње одмах након Литургије оглашених, без икаквог прекида, возгласом ђакона: “А ви који сте верни, опет и опет у миру Господу се помолимо”. Затим се произносе једна за другом две мале јектеније, а уз сваку од њих чита се посебна молитва: “Молитва верних прва, коју свештеник говори тихо, пошто распростре антиминс” и “Молитва верних друга”. Свака од ових малих јектенија завршава се возгласом ђакона: “Премудрост”, што треба да нас подсети на нарочиту важност предстојеће службе, то јест на Премудрост Божију, која треба да се пројави кроз најузвишенију хришћанску Свету Тајну – Евхаристију. Возглас “Премудрост” произноси се уместо уобичајеног позива да себе и сав свој живот предамо Богу, којим се у другим приликама обично завршавају мале јектеније.
Непосредно након возгласа “Премудрост” следи возглас свештеника којим се јектенија завршава. После прве јектеније свештеник возглашава: “Јако подобајет Тебје всјакаја слава, чест и поклоњеније…” (“Јер Теби приличи свака слава част и поклоњење…”), а после друге следи нарочити возглас: “Јако да под державоју Твојеју всегда храними, Тебје славу восилајем, Отцу, и Сину, и Свјатому Духу, ниње, и присно, и во вјеки вјеков” (“Да свагда чувани влашћу Твојом, Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова”). Постоји разлика у произношењу друге од ових јектенија у случају када свештеник служи са ђаконом, и када служи сам. У првом случају ђакон осим уобичајених прозби мале јектеније произноси још и три прве прозбе велике јектеније и прозбу: “О избавитисја нам…” (“Да се избавимо…”). Кад свештеник служи сам, он ове прозбе не произноси. У првој молитви верних свештеник благодари Богу зато што га је Он удостојио да и сада стане пред Његов свети Жртвеник. Ова молитва подсећа нас на то да је у старини Литургија оглашених служена изван олтара и да је тек на пометку Литургије верних свештеник улазио у олтар и прилазио Престолу, благодарећи Богу за то што га удостојава да стане пред Његов свети Жртвеник, како је у оно време називан Престо, јер то што ми данас називамо Жртвеником у старини је носило назив “предложение”. У другој молитви верних свештеник моли Бога за очишћење свих присутних од сваке нечистоте телесне и духовне, за духовни напредак оних који се моле и да буду удостојени да се свагда неосуђено причешћују светим Христовим Тајнама.
Херувимска песма. После возгласа друге мале јектеније одмах се отварају Царске двери и појци почињу да спорим и отегнутим напевом певају такозвану Херувимску песму. Њене речи су следеће:
“Иже херувими тајно образујушче, и животворјашчеј Тројицје трисвјатују пјесњ припјевајушче, всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије – Јако да Царја всјех подимем, ангелскими невидимо дориносима чинми; алилуја, алилуја, алилуја”.
У преводу на српски језик:
“Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо – као они који ће примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога; алилуја, алилуја, алилуја”.
Ова песма је, према сведочанству Георгија Кедрина, састављена и уведена у употребу у шестом веку, за владавине благочестивог цара Јустина Другог, како би током преношења Дарова са Жртвеника на Престо испуњавала душе оних који се моле најпобожнијим осећањима. У овој песми Црква као да нас позива да се угледамо на херувиме, који, стојећи пред Престолом Господа славе, непрестано певају и прослављају Га трисветом песмом: “Свети је, Свети, Свети, Господ Саваот”, и да оставимо све мисли и бриге о било чему земаљском; јер у то време Син Божији уз свечану пратњу Анђела[1] невидљиво улази у олтар како би на часној Трпези принео Себе Богу Оцу на жртву за грехе људског рода и понудио Своје тело и крв за храну вернима. Ова херувимска песма у суштини представља скраћену верзију древне песме која је раније свагда певана на најстаријој Литургији светог апостола Јакова, Брата Господњег, а сада се код нас пева само на Велику Суботу, на Литургији светог Василија Великог која се служи тога дана: “Да молчит всјакаја плот человјеча и да стоит со страхом и трепетом, и ничтоже земноје в себе да помишљајет, Цар бо царствујушчих и Господ господствујушчих приходит заклатисја, и датисја в сњед верним. Предходјат же сему лици ангелсти со всјаким началом и властију: многоочити херувими и шестокрилати серафими, лица закривајушче и вопијушче пјесњ: алилуја, алилуја, алилуја” (“Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и нека ништа земаљско не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Анђела, са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: алилуја алилуја, алилуја”).
А у Велики Четвртак, на Литургији светог Василија Великог, уместо Херувимске, пева се песма која изражава идеју празника, замењујући многе песме за тај велики дан, када је Господ установио саму Свету Тајну Причешћа.
“Вечери Твојеја тајнија днес, Сине Божиј, причастника мја прими: не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам јако Јуда, но јако разбојник исповједају тја: помјани мја Господи, јегда придеши во цартвији Твојем; алилуја, алилуја, алилуја” (“Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Твоје Тајне вечере, јер нећу казати тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, када дођеш у Царству Твоме; алилуја, алилуја, алилуја”).
За време певања херувимске песме свештеник стоји пред Престолом и чита нарочиту тајну молитву која почиње речима: “Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Цару славе…” у којој моли да Господ, “ношен на престолу херувимском”, очисти његову душу и срце од зле савести, и удостоји га да свештенодејствује свето и пречисто Тело Његово и пречасну Крв, и да ови дарови буду принесени преко њега, грешног и недостојног слуге. За то време ђакон, који је на самом почетку Херувимске песме узео од свештеника благослов за кађење, кади читав олтар и свештеника, а затим са свете иконе, појце и народ, при чему је прихваћено да прво окади олтар, па изађе да би окадио иконостас, а онда се врати у олтар како би окадио свештеника, након чега поново излази на Царске двери и кади појце и народ. На крају, када окади Царске двери и иконе Спаситеља и Мајке Божије, ђакон улази у олтар, кади Престо само спреда и свештеника, а онда се заједно са њим клања пред Престолом. Свештеник са рукама подигнутим увис три пута говори прву половину Херувимске песме, а ђакон је сваки пут завршава, говорећи другу половину, након чега се клањају по једном. Када три пута изговоре Херувимску песму, поклоне се један другоме и целивају Престо, они одлазе, не обилазећи Престо у круг, лево ка Жртвенику, како би започели Велики вход. Када ђакона нема, свештеник кади сам, након што прочита тајну молитву. За време кађења и он и ђакон говоре у себи педесети псалам.
Велики вход. Након што буде отпевана прва половина Херувимске песме, закључно са речима: “Сваку сада животну бригу оставимо”, обавља се такозвани Велики вход, то јест свечано преношење припремљених Светих Дарова са Жртвеника на Престо, где се они постављају на раширени антиминс. Историјски, Велики вход се објашњава тиме што се у старини “предложение” где су на проскомидији припремани Свети Дарови, налазило изван олтара, па су зато, када би се приближило време претварања Светих Дарова, они свечано преношени у олтар, на Престо. Символички, Велики вход представља одлазак Господа Исуса Христа на добровольна страдања и крену смрт.
Велики вход започиње тако што свештеник и ђакон прилазе Жртвенику. Свештеник кади Свете Дарове три пута се молећи у себи: “Боже, милостив буди мени грешном”. Ђакон Му говори: “Узми, владико”. Свештеник узима воздух са Светих Дарова и полаже га на плећа ђакону, говорећи: “Подигните руке своје ка Светињи и благословите Господа”. Затим, узевши свети дискос ставља га ђакону на главу, са сваком пажњом и побожношћу. При томе свештеник говори ђакону: “Свештено ђаконство твоје да помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада, и увек, и у векове векова”, а ђакон, прихватајући дискос и целивајући свештеникову руку говори: “Свештенство твоје да помене Господ Бог…” Узимајући дискос ђакон клечи десно од Жртвеника на једном колену, држећи о једном прсту десне руке кадионицу коју је претходно примио од јереја, тако да би му се она спуштала иза леђа након што му јереј преда дискос. Подигавши се са колена, ђакон креће први, излазећи кроз северне двери на солеју, а свештеник узима у руке свети путир и иде за њим. Ако служе два ђакона, на плећа једнога од њих полаже се воздух, и он иде напред са кадионицом, а старији по чину ђакон на глави носи дискос.[2] Ако служи неколико свештеника саборно, онда други по чину свештеник носи крет, трећи копље, четврти кашичицу и тако редом. Испред њих иду свећеносци. По завршетку певања Херувимске песме, када вход већ крене, ђакон гласно изговара “помињање Великог входа”, које за њим наставља и свештеник, а ако је служење саборно, онда и други свештеници, сви по реду, при чему је уобичајено да помињање заврши старији свештеник. Када заврши своје помињање ђакон улази на Царске двери у олтар и зауставља се код предњег десног угла свете Трпезе, где клекне на колено, држећи и даље дискос на глави и чекајући да у олтар уђе свештеник, који узима дискос и поставља га на Престо. Свештеник (ако је саборно служење онда и други свештеници) произноси помињање стојећи на солеји лицем окренут ка народу, а на крају помињања кретолико осењује народ предметом који држи у рукама. Пракса помињања у различитим периодима није увек била сасвим једнообразна. Помињане су и данас се помињу грађанске и духовне власти, а у закључку најстарији свештеник помиње: “Вас и све православне хришћане да помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова”. Неправилно чине неки савремени свештеници који произвольно проширују ово помињање на Великом входу, убацујући читав низ разних помињања која нису наведена у Служебнику, нити прописана од стране црквених власти. Сваки самовољни додатак, а тим пре неуки, како сад често бива, у богослужењу је неуместан и недоличан. Ушавши у олтар свештеник ставља свети путир на раширени антиминс са десне стране, а онда узима дискос са ђаконове главе и ставља га са леве стране. Потом скида покриваче са путира и дискоса, узима воздух са ђаконових леђа, окади га и њиме покрике дискос и путир заједно. Постављање Светих Дарова на Престо и њихово покривање воздухом символизује скидање Господа са крста и Његово полагање у гроб. Док ово чини свештеник у себи (полугласно) говори тропар Велике Суботе: “Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело Твоје, плаштаницеју чистоју обвив и благоуханијими во гробје новје закрив положи” (“Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто тело Твоје, обави га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши, у нови гроб сахрани Га”). А затим и друге тропаре који се певају на пасхалним часовима, који такође говоре о погребењу Господа: “Во гробје плотски, во адје же с душеју, јако Бог…” (“У гробу телесно, у аду с душом, као Бог” и: “јако живоносец, јако раја красњејши…” (“као живоносан, као лепши од раја…”) Када окади воздух, покривајући њиме Свете Дарове свештеник опет чита “Благообразни Јосиф…” а затим три пута кади тако припремљене Свете Дарове, произносећи завршне речи 50. псалма: “Ублажи, Господи, благовољенијем Твојим Сиона…” (“По доброти Својој, Господе, чини добро Сиону…”) Под “Сионом” се овде подразумева Црква Христова, а под “зидовима јерусалимским” учитељи вере – епископи и презвитери, који чувају “град”, то јест Цркву, од напада непријатеља; под “жртвом правде, приносима и жртвама паљеницама” подразумева се Бескрвна Жртва, која треба да се саврши током предстојећег тајнодејства, а чију су праслику представљале старозаветне жртве. После свега тога затварају се Царске двери и навлачи завеса, што символизује затварање Гроба Господњег великим каменом, стављање печата и постављање страже на Гроб. Уједно, ово показује да људи нису видели прослављено стање Богочовека у време Његовог страдања и смрти. После кађења Светих Дарова свештенослужитељи траже један од другога молитве за себе, како би били достојни да саврше тако велику Свету Тајну. Свештеник, пошто је дао кадионицу и спустио фелон (у старини, фелон је напред био дугачак, па је уочи Великог входа подизан и причвршћиван помоћу дугмади, а сада се спуштао), приклонивши главу, говори ђакону: “Помоли се за мене, брате и саслужитељу”. На ову смирену молбу ђакон одговара јереју: “Да помене Господ Бог свештенство твоје у Царству Твоме” (односно “Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те”[3]). Потом ђакон, приклонивши и сам главу и држећи орар са три прста десне руке, говори свештенику: “Помени ме, владико свети”. Свештеник говори: “Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те”[4] (односно: “Да те помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова”[5]).
Ђакон одговара: “Исти Дух помаже нам у све дане живота нашег.[6] Помени ме владико свети”. Свештеник благосиља ђакона руком говорећи: “Да те помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова”. Ђакон одговара “Амин” и, целивавши руку свештенику, излази из олтара на северне двери како би произнео прозбену јектенију која следи по окончању Херувимске песме (У Архијерејском Служебнику изложен је другачији поредак обраћања архијереја саслужитељима и ђакону, и одговори ђакона).
Ако свештеник служи сам, без ђакона, онда носи путир у десној руци, а дискос у левој, и сам произноси сва уобичајена помињања у целини.
На архијерејског служби архијереј пре почетка Херувимске песме, након читања тајне молитве, умива руке на Царским дверима, а након читања Херувимске песме одлази до Жртвеника, и сам савршава проскомидију за себе, помињући све архијереје и све саслужитеље, који један за другим прилазе и целивају га у десно раме, говорећи: “Помени ме, преосвећени владико, тога и тога”. Архијереј не излази сам на Велики вход, него прима код царских двери прво дискос од ђакона, а потом путир од најстаријег свештеника, при чему сам произноси читаво помињање, делећи га на две половине: једну говори са дискосом у рукама, а другу са путиром. Свештенство тада обично никога не помиње, само понекад ђакон на почетку помиње архијереја који служи. На архијерејској служби Царске двери и завеса се (од почетка Литургије) не затварају, него остају отворени све до тренутка причешћа свештенослужитеља.
Треба имати на уму да после Херувимске песме никакво вађење частица из просфора више није допустиво.
На покривач који је скинут са дискоса и положен на леву страну Престола полаже се обично престони крст, а покрај њега копље и кашичица који ће свештенику потом бити потребни ради ломљења Светих Дарова и причешћивања верних.
Прозбена јектенија. По завршетку читаве Херувимске песме ђакон излази кроз северна врата на амвон и произноси Прозбену јектенију која почиње речима: “Допунимо молитву своју Господу”. За ову прозбену јектенију карактеристично је то, што се на самом почетку допуњава са три прозбе: “За предложене часне дарове…” “За овај свети храм…” “Да нас избави…” Ако се Литургија служи после вечерње, као на пример у навечерје Рождества Христовог и Богојављења, на празник Благовести кад падне у обичне дане Великог поста, на Велики Четвртак и Велику Суботу, онда ову јектенију треба започети речима: “Допунимо вечерњу молитву своју Господу”… За време прозбене јектеније свештеник у олтару тихо чита “Молитву Приношења, која се говори после стављања Божанских Дарова на свети Престо”. Ова молитва као да представља продужетак оне коју је свештеник читао на крају проскомидије пред Жртвеником. У њој свештеник моли Господа да га “оспособи” за приношење Дарова и духовних жртава за грехе свих људи и поново после проскомидије призива благодат Духа Светога “на ове предложене дарове”. Крај ове молитве: “Милосрђем Тединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова” свештеник гласно произноси по окончању јектеније, а затим се окреће лицем народу и предаје “Мир свима”, на шта му појци, у име свих присутних, као и обично одговарају: “И духу твоме”. Овим се објављује опште помирење пре но што наступи тренутак савршавања велике Свете Тајне, и у знак тога потом бива целивање.
Целив мира. Стојећи на свом уобичајеном месту на амвону ђакон возглашава: “Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали…” Продужавајући ђаконове речи, као да одговарају кога исповедамо, појци певају: “…Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и нераздељиву”. Свештеник се за то време три пута клања пред светим Престолом и уз сваки поклон говори о својој љубави према Господу речима 17. псалма, стих 2: “Љубићу Те, Господе, крепости моја. Господ је тврђава моја, и прибежиште, и избавитељ мој”, након чега целива покривене Свете Дарове, и то најпре врх светог дискоса, затим врх светог путира, и коначно крај свете Трпезе испред себе. Ако Литургију служе два или три свештеника, сви они чине исто, прилазећи Престолу спреда, а затим одлазе на десну страну и, стајући тамо у реду, узајамно се целивају, изражавајући тиме своју братску љубав један према другоме. Најстарији при томе говори: “Христос међу нама”, а млађи одговара:
“И јесте и биће”, па целивају један другога у оба рамена и у руку. Исто треба да чине и ђакони, ако их је више: они целивају крст на својим орарима, а потом и један другога у раме и изговарају исте речи.
Овај обичај међусобног целивања веома је древног порекла. Њега спомињу најранији хришћански писци, као на пример свети мученик Јустин Философ, свети Климент Александрии ски и други. У старини у овом тренутку и мирјани су целивали један другог: мушкарци мушкарце, а жене жене. Ово целивање требало је да означи потпуно унутрашње помирење свих присутних у храму уочи наступајућег страшног тренутка приношења велике Бескрвне Жртве, по заповеди Христовој: Ако, дакле, принесет дар свој Жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред Жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5,2324). Ово целивање означава не само помирење, него и потпуно унутрашње јединство и јединомислије, услед чега се непосредно потом објављује Символ вере. Ту је и разлог због чега је немогуће заједничко савршавање Евхаристије са јеретицима, са којима нема таквог јединства и јединомислија. Међусобно целивање рамена означава да сви једнако подлажу јарму Христовом и једнако носе његов јарам на својим плећима. Није познато када је тачно изашао из употребе тај дирљиви обред узајамног целивања свих верних, али и сада кад чују возглас “Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали”, сви присутни у храму треба у мислима да се измире са свима и да опросте један другом све увреде. После овог целива мира и исповедана свога потпуног јединомислија и једнодушности логички следи исповедање своје вере.
Символ вере. Ђакон се благо поклони на месту на коме стоји, целива свој орар онде где је слика крста, и подигавши мало десну руку, којом са три прста држи орар, произноси: “Двери, двери, с премудрошћу пазимо!” При томе се повлачи завеса на Царским дверима и народ изван олтара одмереним гласом говори исповедање вере: “Верујем у Једнога Бога Оца…” Возгласом: “Двери, двери…” ђакон је у старини давао знак ипођаконима и вратарима (привратницима) да пазе на двери храма, како не би ушао неко ко је недостојан да присуствује савршавању највеће хришћанске Свете Тајне које управо започиње. У данашње време овај возглас има само символичко, али ипак веома важно значење. Свети патријарх Герман Цариградски ово објашњава тако, да ми у том тренутку треба да затворимо двери свога ума, како у њих не би ушло ништа лоше и греховно, и да пазимо само на ону премудрост која ће се чути у речима Символа вере који се чита одмах потом. Завеса која се у том тренутку отвара символизује одваљивање камена са гроба и бекство страже која је била постављен код гроба, а такође и то да је тајинство нашег спасења, од века скривено, по васкрсењу Христовом открива се и постаје познато читавом свету. Речима: “…с премудрошћу пазимо!” ђакон позива оне који се моле да буду посебно пажљиви према целокупном свештенодејству које даље следи и у коме се исказала Божанска премудрост. Читање Символа вере није било уведено одмах. У старини на Литургији с га читали само једном годишње, на Велики Петак, а такође и приликом крштења оглашених. Од краја петог века у Антиохијској Цркви Символ вере почињу да читаку на свакој Литургији, а од 511. године патријарх Тимотеј је његово читање увео и у Константинопољској области. Код нас у руским црквама Символ вере се обично пева, понегде и од стране свог присутног народа, али на Истоку се чита, и то чини обично неко од старијих клирика или посебно заслужних мирјана.
На почетку певања или читања Символа вере свештеник скида воздух са Светих Дарова, како они приликом савршавања Евхаристије не би остали покривени, и при томе подиже воздух изнад Светих Дарова, где њиме лагано лелуја и говори исто што и народ. Ако служи неколико свештеника, сви они држе воздух за крајеве и лелујају њиме заједно са предстојатељем. Ако служи архијереј, онда он скине митру и сагне главу према Светим Даровима, а свештеници лелујају воздухом истовремено изнад Светих Дарова и његове сагнуте главе. Ово лелујање воздухом символизује осењивање Духом Божијим, а уједно подсећа на земљотрес до кога је дошло приликом Христовог васкрсења. Ова радња на Истоку је имала и практичан значај, да Свети Дарови буду заштићени од инсеката, којих је тамо нарочито много, услед чега је све време док су Свети Дарови остајали откривени, ђакон махао изнад њих покривачем или рипидом. Стога, према упутству служебника, свештеник престаје да лелуја воздухом онда када ђакон, после Символа вере и возгласа “Стојмо смерно…” уђе у олтар и замени свештеника, тако што “узевши рипиду, побожно лелуја над светињом”.[7] А свештеник, пошто је у себи изговорио Символ вере, побожно целива воздух, слаже га и полаже лево на светој Трпези говорећи: “Благодат Господа…”
Канон Евхаристије или Анафора (Узношење). После Символа вере и неколико припремних возгласа започиње најважнији део Божанствене литургије који се назива “Канон Евхаристије”, или “Анафора” (од грчког αναφέρω, што значи “узносим”), јер се у том делу Литургије и савршава сама Света Тајна Евхаристије, или претварања Светих Дарова у Тело и Крв Христову, кроз њихово узношење и освећење приликом читања нарочите евхаристијске молитве. Ова евхаристијска молитва је заправо једна, али се чита тајно и неколико пута прекида возгласима који се произносе наглас. У централном делу ове молитве савршава се “Узношење Светих Дарова”, услед чега се тај најважнији део Литургије назива још и “Анафора”.
После Символа вере ђакон, док још стоји на амвону, возглашава “Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свето Узношење у миру принесемо” (односно: “да свети Принос у миру узнесемо”[8]), те одмах улази у олтар, и то не на јужне двери, као обично, него на северне – оне на које обично излази. Ове речи, по објашњењу светог Јакова, брата Господњег, и светог Јована Златоуста, означавају да треба да стојимо онако како се стоји пред Богом, са страхом, смирењем и љубављу, како бисмо у мирном расположен^ духа принели Богу “свето Узношење”, то јест Свете Дарове. На ове ђаконове речи појци у име свих верујућих одговарају: “Милост мира, жртву хвале”, то јест изјављујемо спремност да обавимо жртвоприношење Господу не само у миру и једнодушности са ближњима, него и са осећањем милосрђа према њима: по објашњењу Николе Кавасиле ми приносимо “милосрђе Ономе Који је рекао: Милости хоћу, а не жртве. А милост је плод најчистијег и најнепоколебљивијег мира, кад душу не узбуђују никакве страсти и када јој ништа не смета да се испуни милошћу и жртвом хвале”. Другим речима, позив: “Стојмо смерно…” показује нам да треба да будемо у миру са свима – са Богом, са ближњима, и да у миру приносимо свету Жртву, јер “Милост мира, жртва хвале” – то је иста она жртва која нам је милошћу Божијом даровала вечни мир са Богом, са самим собом и са свима ближњима. Ми Богу у Евхаристији уједно приносимо и “жртву хвале” – израз благодарности и свештеног одушевљења због Његовог великог подвига искупљења људског рода.
Затим се свештеник окреће народу како би га припремио за предстојећу велику и страшну Свету Тајну, уз речи апостолског поздрава: “Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама (2. Кор. 13,13)”. Архијереј код ових речи излази из олтара на амвон и осењује присутне дикиријом и трикиријом, док свештеник благосиља руком окренувши се на запад. Овим речима они који се моле траже од сваког лица Пресвете Тројице нарочити дар: од Сина – благодат, од Оца – љубав, од Духа Светога – општење или заједницу са Њим. На ову добронамерну жељу свештеника или архијереја, појци у име читавог народа одговарају: “И са духом твојим”, што изражава братско јединство клира и народа. Свештеник потом возглашава: “Горе имајмо срца!” позивајући тиме оне који се моле да оставе све земаљско, да се мислима и срцем узнесу “горе”, то јест ка Богу, и да се у потпуности посвете само размишљању о предстојећој великој Светој Тајни. Појци у име свих верујућих одговарају сагласношћу на овај позив: “Имамо их ка Господу”, то јест ми смо се срцем већ обратили Богу, наравно не у духу гордости, него у смислу жеље да се ово оствари и да се заиста одвојимо од свега земаљског (Неки свештеници приликом произношења овог возгласа подижу руке. Архимандрит Кипријан Керн пише: “Поменуте речи по пропису јерусалимског Служебника треба да се произносе са подигнутим рукама. Наш служебник не прописује тако нешто, али ово је озакоњено готово општеприхваћеном праксом”[9]). “Горе имајмо срца!” – то је један од најстаријих литургијских возгласа, који спомиње још свети Кипријан Картагински, који овако објашњава његов смисао: “(они који се моле) не треба тада да мисле ни о чему другом, него само о Господу. Нека се њихова прса затворе за противно, и нека буду отворена само за Господа. Да не допустимо непријатељу да уђе у нас за време молитве”.
Одмах затим свештеник возглашава “Заблагодаримо Господу”. Овим речима започиње сама Евхаристијска молитва, или Канон Евхаристије – та срж Божанствене литургије која води порекло из апостолских времена. Реч “Евхаристија” (ευχαριστία) у преводу са грчког значи “Благодарење”. Сам Господ Исус Христос је, установљавајући на Тајној Вечери ову велику Свету Тајну, како о томе причају тројица првих јеванђелиста, почео од благодарења Богу и Оцу (Лк. 22,17-19; Мт. 26,27 и Мк. 14,23).
Све древне Литургије без изузетка, почев од “Учења Дванаесторице Апостола” и Литургије описане код светог мученика Јустина Философа, анафору почињу управо овим речима: “Заблагодаримо Господу”. И све евхаристијске молитве које су до нас дошле, као садржај имају благодарење Господу за сва Његова доброчинства људском роду. Одговарајући на овај возглас свештеника појци певају: “Достојно је и праведно благодарити Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој”. Свештеник у том тренутку почиње да чита Евхаристијску молитву, изговарајући њене речи тајно, за себе. Ова молитва се потом прекида возгласима који се произносе наглас, а завршава се призивом Духа Светога, претварањем хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и молитвом за живе и упокојене – “за све и сва” за које се приноси ова Велика Бескрвна Жртва.
У Литургији светог Јована Златоустог ова тајна молитва започиње речима: “Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити…” У њој свештеник благодари Богу за сва Његова доброчинства, како за она која су нам знана, тако и за незнана, а нарочито за стварање света, промишљање о њему, милосрђе према људском роду и, као круну свих доброчинстава Божијих – за искупљујући подвиг Јединородног Сина Божијег. На крају првог дела ове молитве свештеник благодари Господу зато што је изволео да прими ову службу из наших руку, иако пред Њим непрестано стоје анђелске силе које Му узносе хвалу и прослављају Га. Даље свештеник већ наглас возглашава: “Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи”, а појци продужавају овај возглас свештеника свечано певајући: “Свети је, Свети, Свети, Господ Саваот; пуно је небо и земља славе Твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама”. На тај начин, овај свештеников возглас, који изван контекста делује неразумљив онима што не познају текст Евхаристијске молитве, представља зависну реченицу којом се завршава први део молитве и започиње нарочита песма: “Свети је, Свети, Свети…” На овај возглас, ђакон, који је претходно ушао са амвона у олтар кроз северне двери (једини случај када ђакон улази кроз северне двери), и стоји са леве стране Престола, узима свету звездицу са дискоса, чини над њиме знак крста, целива је и оставља по страни, тамо где су и покривачи. Возглас нас подсећа на шестокриле серафиме који су се, узносећи непрестану хвалу Господу, како то описује тајновидац свети апостол Јован у Откривењу, а свети пророк Исаија у Старом Завету, јављали у виду тајанствених бића, од којих је једно било налик лаву, друго телету, треће човеку и четврто орлу. Сходно различитим начинима славословља које су користила ова тајанствена бића, употребљавају се изрази: “певајући” (“појушче”), који се односи на орла, “кличући” (“вопијушче”), који се односи на теле, “узвикујући” (“взивајушче”), који се односи на лава и “говорећи” (“глагољушче”), који се односи на човека (види: Отк. 4,6-8; Јез. 1,5; Ис. 6,2-3).
Овај први део евхаристијске молитве, који се завршава анђеоским славословљем, говори првенствено о творачкој делатности Бога Оца и носи назив “Префацио (лат. Praefatio – уводне речи)”, други део евхаристијске молитве, који се назива “Санктус (лат. Sanctus – Свет)”, прославља искупљујући подвиг ваплоћеног Сина Божијег, а трећи део, који садржи призив Духа Светога носи назив “Епиклезис”, или Епиклеза.
Анђеоском славословљу Господа: “Свети је, Свети, Свети…” придодаје се свечани поздрав оних који су дочекали Господа са палмовим гранама, када је ишао у Јерусалим на добровольно страдање: “Осана на висинама…” (узето из 117. псалма). Ово је прави моменат да се поменуте речи присаједине анђеоском славословљу, јер Господ као да као да на свакој Литургији поново долази да би принео Себе на жртву и дао се као храна вернима. Он са небеса долази у храм као у тајанствени Јерусалим како би принео Себе на жртву на светој Трпези, као на новој Голготи, и ми истим овим речима прослављамо Његов долазак к нама. Ова песма се у том тренутку Свете Евхаристије употребљава још од апостолских времена.
Свештеник у том тренутку чита други део тајне евхаристијске молитве, Sanctus, који започиње речима: “Са овим блаженим силама…” Овај део молитве представља подсећање на искупљујући подвиг Христов, а завршава се возглашавањем самих установљујућих речи Свете Тајна из Јеванђеља: “Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова” и: “Пијте из ње сви: ово је Крв Моја Новог Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова” (Мт.26,26-28; Мк. 14,22-24 и Лк. 22,19-20). На сваки од ових возгласа појци одговарају: “Амин”. Приликом произношења ових речи ђакон десном руком, држећи орар са три прста, показује свештенику најпре дискос, а затим путир. Истовремено и свештеник “сапоказује” руком. Ако саборно служи неколико јереја, они ове речи тихо изговарају заједно са предстојатељем. Појци певају “Амин”, изражавајући тиме општу дубоку веру свих који се моле у Божанственост Свете Тајне Евхаристије и духовно јединство свих у овој непоколебљивој вери.
Након произношења Христових речи, свештеник спомиње све оно што је Господ Исус Христос учинио за спасење људи, и на основу чега свештенослужитељи приносе Бескрвну, прозбену и благодарну Жртву. Ово чини у краткој, тајној молитви “Сећајући се дакле…” која се завршава возгласом: “Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све”. Твоји дарови, Твоја Бескрвна Жртва, од Твојих, то јест од Твојих твари, од онога што си Ти створио, “Теби приносећи ради свих и за све”, то јест “због свега” и “у погледу свега”, у вези са свим делима нашег греховног живота, како би нам Ти узвратио не по нашим гресима, него по Твоме човекољубљу, “и за све” то јест за све што си учинио људима. Кратко речено: “приносимо умилостивљујућу жртву због грехова и благодарну жртву због спасења које нам је омогућено”. У многим грчким служебницима, како древним рукописним, тако и савременим штампаним, уместо нашег “приносећи” стоји “приносимо” па тако наша зависна реченица код њих представља главну.
Приликом овог возгласа савршава се такозвано узношење (подизање) Светих Дарова. Ако са свештеником служи и ђакон, онда узношење врши он, а не сам свештеник, који само произноси возглас. Ђакон укрштеним рукама узима дискос и путир, при чему десну руку ставља изнад леве и њоме узима дискос који стоји лево, док левом узима Чашу која стоји десно, и подиже их изнад Престола. У служебнику се не каже да путиром и дискосом треба начинити знак крста у ваздуху, али то многи по обичају чине. Ако нема ђакона, онда сам свештеник подиже свети дискос и Чашу.
Епиклезис (Епиклеза, молитва призивања Духа Светога). Чин узношења Светих Дарова везује се за најстарија времена и заснива се на томе што је Господ, како вели Јеванђеље, на Тајној вечери “узео хлеб на Своје свете и пречисте руке, показавши га Теби, Богу и Оцу…” итд.
Ове речи свети Василије је за своју Литургију узео из Литургије светог апостола Јакова, а њихово порекло је старозаветно. У књизи Изласка (29,23-24) Господ је заповедио Мојсију: један хлеб, један копач и једну погачу… све метни на руке Арону и синовима његовим, и принеси машући пред лицем Господњим. Продужавајући возглас свештеника појци певају: “Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш”. Док се ово пева, наставља се читање оног дела тајне евхаристијске молитве, на коме се савршава призив Духа Светога и освећење Светих Дарова – њихово претварање у истинско Тело и истинску Крв Христову. Ево речи те освештавајуће молитве – Επικλησις на Литургији светог Јована Златоуста:
“Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на и на ове предложене Дарове”. Ова “разумна” (“словесна”), то јест духовна и уједно “бескрвна” служба, као да се супротставља материјалним и крвним жртвама пре доласка Христовог, које нису биле у стању да очисте људски род од греха, него су служиле само као подсећање на предстојећу велику жртву, коју ће за људски род принети Спаситељ света и Божански Искупитељ Господ Исус Христос (види: Јев. 10,4-5 и 11-14). Одмах затим свештеник и ђакон се три пута клањају пред светом Трпезом “молећи се у себи”. Са рукама подигнутим ка небу свештеник три пута чита тропар трећег часа: “Господе, који си у трећи час Апостолима Својим ниспослао Пресветог Духа Свог, Њега, благи, не одузми од нас, но обнови нас, који Ти се молимо”. Након првог пута ђакон произноси 12. стих 50. псалма: “Срце ми чисто саздај Боже и дух прав обнови у мени”, а након другог 13. стих: “Не одбаци мене од лица Твога и Духа Твога Светог не одузми од мене”. Изговарајући тропар трећи пут свештеник руком благосиља најпре свети хлеб, потом свету Чашу и на крају хлеб и Чашу заједно. После ђаконових речи: “Благослови, владико, свети хлеб”, свештеник над светим хлебом произноси следеће речи, које се сматрају тајносавршавајућим: “И учини овај хлеб пречасним Телом Христа Твога”, а ђакон говори “Амин”, и даље: “Благослови, владико, свету Чашу”. Свештеник говори над Чашом: “А оно што је у чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога”. Ђакон: “Амин”, а затим: “Благослови, владико, обоје”. А свештеник благосиљајући обоје говори: “Претворивши их Духом Твојим Светим”. У закључку ђакон, а ако њега нема онда сам свештеник, произноси: “Амин. Амин. Амин”. Света Тајна је савршена: после ових речи на Престолу више нису хлеб и вино, него истинско Тело и истинска Крв Господа Исуса Христа, којима се указује част земним поклоном, изузев наравно у недељне дане и на дванаест Господњих празника, када се сви земни поклони замењују појасним, сходно 20. правилу Другог Васељенског сабора, 90. правилу Шестог Васељенског сабора, 91. правилу светог Василија Великог и 15. правилу светог Петра Александриског.
После тога ђакон тражи за себе благослов од свештеника, а свештеник над претвореним Светим Даровима чита молитву: “Да ове Свете Тајне…”, у којој се моли да Тело и Крв Христова, који се сада налазе на Престолу, буду онима који се причешћују на отрезвљење душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа Светога, на испуњење Царства Небескога, на смелост према Богу, а не на суд или осуду.
Молитва епиклезе која садржи призивање Духа Светога ради освештавања Светих Дарова, постојала је од дубоке старине, како је то несумњиво јасно из многих светоотачких сведочанстава, али на Западу, у чину латинске мисе коју употребљавају римокатолици, она се изгубила. Римокатолици су после измислили ученье да се претварање Светих Дарова врши без тог призивања Духа Светога, обичним изговарањем Христових речи: “Узмите, једите…” и “Пијте из ње сви…” На Истоку је молитва епиклезе увек постојала, али ту има разлике између Словена са једне стране, а Грка и Арапа са друге. Код Грка и Арапа молитва епиклезе се чита цела одједном, без прекида, док је код Словена, како се претпоставља од XI или XII века, уметнут додатак у виду трикратног читања тропара трећег часа “Господе, Који си у трећи час…”. Међутим, постоје чињенице које указују на то да је и у Александријској Цркви постојао обичај да се у епиклезу убацује читање овог тропара.
Питање о молитви епиклезе и о призивању Духа Светога детаљно је разрадио архимандрит Кипријан (Керн) у својој студији “Евхаристија”, где пише: “Молитва епиклезе Духа Светога на Литургији, која се понавља у свим Светим Тајнама, показује да Црква литургијски исповеда своју веру у Духа Светог, као у освештавајућу и савршујућу силу, и да се у свакој Светој Тајни понавља Педесетница. Молитва епиклезе је, као и целокупно наше литургијско богословље, молитвено исповедање познатог догмата о Духу Светом…” И даље, у одељку “Учење Цркве о освештању Светих Дарова”, он каже: “Католичка Црква, као што је познато, учи да молитва призивања Духа Светога није неопходна за освећење евхаристијских елемената. По њиховом учењу, свештеник представља савршитеља тајне (minister sacramenti): он, као ‘vice-Christus’, као ‘Stellvertreter Christi’, поседује пуноту благодати као и Сам Христос; и као што Христу Спаситељу није неопходно да призива Духа Светога који је нераздељив од Њега, тако ово призивање није неопходно ни Његовом заменику, опуномоћеном савршитељу Свете Тајне. Од одређеног времена римска пракса избацује из мисе ту молитву… Освећење Дарова се по учењу католика савршава искључиво речима Господа: ‘Accipite, manducate, Hoc est enim corpus Meum’ (‘Узмите, једите…’)”.[10]
Настављајући молитву пред управо претвореним Светим Даровима свештеник помиње све оне за које је Господ принео умилостивљујућу Жртву на Голготи: прво свете, а после све умрле и живе. Он набраја разне зборове светих и то набрајање закључује возгласом:
“Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију”. “Особито” значи да првенствено и нарочито помињемо Пресвету Дјеву Марију. На овај возглас појци певају песму у част Мајке Божије: “Достојно је ваистину да блаженом зовемо Тебе, Богородицу…” У дане дванаест великих Господњих и Богородичиних празника до њиховог оданија уместо “Достојно јест” пева се “задостојник”, то јест ирмос девете песме празничног канона, обично са припевом, а у недељне дане Великог поста на Литургијама светог Василија Великог, а такође и 1. јануара и обично у навечерје Рождества Христовог (тј. на Бадњи дан) и Богојављења пева се: “О Тебје радујетсја, Благодатнаја, всјакаја твар…” (“Теби се, Благодатна, радује сва твар…”). Док се ово пева, свештеник наставља са читањем тајне, такозване “заступничке” молитве, јасно показујући да је Божанствена литургија жртва, као утемељена Голготском Жртвом и сећање на њу, да је то Жртва “за све и сва”. После гласног молитвеног помињања Мајке Божије, свештеник сада тихо помиње светог Јована Претечу, свете апостоле, светога чији се спомен слави и све свете; затим се помињу сви упокојени, и на крају живи, почев од духовних и грађанских власти. Возглас “Особито за Пресвету…” свештеник произноси са кадионицом у рукама, након чега је предаје ђакону, који за време певања “Достојно јест…” или задостојника кади Трпезу са свих страна и свештеника. За то време, према упутству служебника ђакон треба да помиње у себи упокојене и живе које хоће (односно: “помиње из диптиха преминуле и друге упокојене које хоће”[11]).
Када се певање заврши, свештеник наставља заступничку молитву гласно: “Најпре помени, Господе…” и помиње највише црквене власти, епархијског архијереја, за кога моли: “Даруј га светим Твојим Црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговечна и да правилно управља речју Истине Твоје”, на шта појци певају: “И све и сва”, то јест “Помени Господе и све људе, како мушкарце, тако и жене”. За то време свештеник даље (тихо) чита заступничку молитву: “Помени, Господе, град овај у коме живимо…”
Заступничка молитва сведочи о томе да света Црква својим молитвама освештава све стране људског живота, и као истинска мајка пред милосрђем Божијим брижно заступа људе у сваком њиховом делу и потреби. Ово се нарочито јасно види у заступничкој молитви Литургије светог Василија Великог, која се одликује нарочитом пунотом и дирљивошћу садржаја. Ова молитва се завршава возгласом свештеника. “И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова”. На крају свештеник, окренувши се лицем на Запад и благосиљајући руком оне који се моле, возглашава: “И да буду милости великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа са свима вама”, на шта појци одговарају: “И са духом Твојим”.
На архијерејској служби после возгласа архијереја “Најпре помени, Господе…” архимандрит или најстарији јереј полугласно помиње архијереја који служи, затим узима благослов од њега, целивајући му руку, митру и опет руку, а протођакон, окрећући се код Царских двери лицем према народу, произноси такозвану “Велику похвалу” у којој спомиње архијереја који служи и “приноси ове Свете Дарове Господу Богу нашем”, нашу Отаџбину, грађанске власти и у закључку: “Всјех људеј, предстојашчих и помишљајушчих кијждо их о својих си прегрешениях, и о вјсех и за всја”, на шта појци певају: “И о всјех и за всја”.
Прозбена јектенија и “Оче наш”. По завршетку канона Евхаристије поново се произноси прозбена јектенија која има ту карактеристику да почиње речима: “Поменувши све свете, опет и опет у миру Господу се помолимо”, а затим има још две, за прозбену јектенију необичне прозбе: “За принесене и освећене пречасне Дарове, Господу се помолимо” и “Да човекољубиви Бог наш, примивши их у свој свети и наднебесни и умни Жртвеник, као мирис миомира духовнога, ниспошље нам за то Божанску благодат, и дар Светога Духа, помолимо се”. У овим прозбама ми се молимо очигледно не за саме Свете Дарове, који су већ освештани, него за нас саме и за достојно причешћивање њима. Код следеће прозбе, која је узета из велике јектеније: “Да нас избави од сваке невоље…” свештеник чита тајну молитву у којој моли Бога да нас учини достојним причасницима Светих Тајни, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, а не на суд или на осуду. Последња прозба ове јектеније такође је карактеристична и донекле измењена у поређењу са уобичајеном: “Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. Овде се сећамо оног јединства вере које смо исповедили изговарањем Символа вере пре канона Евхаристије. Јектенија се завршава такође необичним свештеничким возгласом, у коме свештеник, у име свих верујућих који су кроз крену Жртву Сина Божијег удостојени усиновљења Богу, моли да будемо удостојени да Бога призивамо као Оца: “И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Бога и Оца и говорите”. Појци као да продужавају овај возглас и “говоре”, односно певају Молитву Господњу: “Оче наш”. На Истоку Молитва Господња се, као и Символ вере, чита, а не пева. Певање Молитве Господње завршава се уобичајеним свештеничким возгласом после ње: “Јер је Твоје Царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова”. “ђакон позива да се приклоне главе и, док појци отегнуто певају “Теби, Господе”, свештеник чита тајну молитву у којој тражи да Господ Бог и Владика “светиње које су пред нама, раздели свима нама на добро” (упор. Рим. 8,28), према свачијој потреби. Тајна молитва се завршава возгласом: “Благодаћу и милосрђем и човекољубљем Јединородног Сина Твог, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова”. Док појци отегнуто певају: “Амин”, свештеник чита тајну молитву уочи узношења и ломљења светог Агнеца: ,Чуј Господе Исусе Христе, Боже наш…” у којој моли Бога да Он удостоји своје свештенослужитеље и преда Своје Пречисто Тело и Своју Часну Крв најпре самим свештенослужитељима, а преко њих и свим људима. За време читања ове молитве ђакон се, стојећи на амвону, кретолико опасује орарем и три пута се клања са речима: “Боже, милостив буди мени грешном”, а онда возглашава: “Пазимо!” док свештеник, узносећи свети Агнец, произноси гласно: “Светиње светима”.
Овим возгласом изражава се мисао да светиња Тела и Крви Христове може да се преда само светима. Ту треба приметити да су у старини сви верујући хришћани називани “светима” то јест освећенима благодаћу Божијом. Данас овај возглас треба да нас подсећа на то да Светом Причешћу треба приступати са осећањем дубоке свести о својој недостојности, што нас једино и чини достојнима да примимо велику светињу Тела и Крви Христове. На архијерејској Литургији уочи тога возгласа затварају се и Царске двери, које, кад служи архијереј, током читаве Литургије остају отворене, све дотле. Олтар у том тренутку постаје као она горња одаја у којој је Господ савршио Тајну Вечеру. Архијереј при томе представља Господа Исуса Христа, а свештеници апостоле. На возглас “Светиње светима” појци одговарају: “Један је свети, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин”, изражавајући тиме да нико од присутних не може да достигне такву светост, која би му дозволила да смело, без страха приступи причешћивању Светим Тајнама Христовим. Ђакон затим улази у олтар на јужне двери.
Ломљење светог Агнеца и причешћивање свештенослужитеља. Пошто уђе у олтар и стане десно од свештеника, ђакон му говори: “Разломи, владико, свети Хлеб”. Свештеник са великом побожношћу ломи свети Агнец, раздељујући га обема рукама на четири дела и полажући их на дискос у виду крета, тако да частица ИС буде горе, частица ХС доле, частица НИ лево и частица КА десно. У Служебнику се налази јасан цртеж који показује тај распоред. При томе свештеник говори: “Ломи се и раздробљује се Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, Које се увек једе и никад не нестаје, но Које освећује оне који се причешћују”. У овим речима исповеда се та велика истина да Христос, Кога примамо у Светој Тајни Причешћа, остаје недељив и не нестаје, иако се Литургија вековима свакодневно служи на многим Престолима по целој васељени. Христос нам се предаје у Евхаристији, као источник вечнога живота који никада не слаби и не пресушује.
Ђакон се изнова обраћа свештенику речима: “Напуни, владико, свету Чашу”. Свештеник узима частицу ИС, чини њоме знак крета над Путиром и спушта је у њега са речима: “Пунота Духа Светога”. На тај начин он сједињује Тајне Тела и Крви Христове, што означава Васкрсење Христово, јер тело сједињено са крвљу означава живот. Ђакон каже “Амин” и приноси посуду са врућом водом (“теплота”), при чему говори свештенику: “Благослови, владико, теплоту”. Свештеник благосиљајући говори: “Благословена теплота светих Твојих, свагда, сада и увек и у векове векова”, то јест: благословена она теплота [топлота] коју свети имају у своме срцу – њихова жива вера, тврда нада и огњена љубав према Богу – топлота са којом они приступају причешћу. Ђакон крстолико налива теплоту у путир и при томе говори: “Топлота вере, пуна Духа Светога. Амин”, то јест: топлота вере се у људима побуђује дејством Духа Светога. Ако нема ђакона, онда свештеник сам налива теплоту и произноси поменуте речи. Приликом наливања теплоте треба водити рачуна да њена количина не буде већа од количине вина претвореног у Крв Христову и да вино услед количине наливене воде не изгуби укус који му је својствен. Тумач богослужења из XV века, свети Симеон Солунски овако објашњава смисао наливања теплоте: “Теплота сведочи да је Тело Господње, мада умрло после одвајања од душе, ипак остало животворно и неодвојено ни од Божанства, ни од сваког дејства Духа Светога”. Овде је садржано учење о непропадљивости Тела Господњег.
После наливања теплоте причешћују се свештенослужитељи. За свештеника и ђакона који служе Литургију причешће је безусловно обавезно (понекад се допушта изузетак, када ђакон служи “без припреме”, али та појава никако није за похвалу и треба је на сваки начин избегавати). Причешћивање свештенослужитеља обавља се на следећи начин. Не само царске, него и бочне двери треба да буду затворене. Пред затвореним Царским дверима на амвону поставља се упаљена свећа. Појци за то време певају “Киноник” или “Причасни стих” [причастан] који одговара дану или празнику. Пошто се киноник сада обично брзо отпева (у старини је певан отегнутим напевом), да би свештенослужитељи имали времена да се причесте после киноника појци певају још неке одговарајуће песме, или се читају молитве пре причешћа, нарочито када има оних који су се припремали. Говоре се поуке. Појање такозваних “концерата” овде је неприлично, јер духовно расејава оне који треба да се причесте. Приликом саборног служења чува се поредак по коме се најпре причешћују старији, а потом млађи. Приликом служења ђакона са свештеником, најпре свештеник предаје Свето Тело ђакону, потом се сам причешћује Светим Телом, затим се он причешћује Светом Крвљу и потом предаје Свету Крв ђакону. Свештенослужитељи се причешћују од разломљене частице ХС, али ако ње нема довољно, наравно могу да разломе и частицу НИ или КА. Када улије теплоту и разломи частицу ХС, свештеник пажљиво отире сунђером своје прете и по обичају заједно са ђаконом чита молитву “Ослаби, остави…” после чега чини земни поклон. Затим се клањају један другоме и у правцу народа који стоји у храму, говорећи:
“Опростите ми, оци свети и браћо, све што сагреших делом, речју, мишљу и свим мојим чулима”. Јереј позива ђакона: .Законе, приступи”. Ђакон прилазећи Престолу са леве стране, чини земни поклон и изговара за себе тихим гласом по обичају речи: “Ево, приступам Христу, бесмртноме Цару и Богу нашему” [овога нема у Служебнику]. А затим каже: “Дај ми, владико, пречасно и пресвето Тело Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, за остављење грехова и живот вечни”. Тело Христово треба узети на длан десне руке, испод кога се у виду крета полаже длан леве руке. Затим свештеник узима частицу светог Тела за себе са речима: “Пречасно и пресвето Тело Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа даје се мени недостојном јереју (име) на отпуштење грехова мојих и на живот вечни”. Приклонивши свак своју главу над Телом Христовим које држе у руци, свештенослужитељи се моле изговарајући за себе уобичајено молитву пре причешћа: “Верујем, Господе, и исповедам…” Приликом саборног служења треба водити рачуна о томе да се свештенослужитељи, прилазећи са леве стране и узимајући Тело Христово, враћају натраг и иду око Престола на његову десну страну тако, да нико са Телом Христовим у рукама не пролази иза леђа других свештенослужитеља. Након причешћа Телом Христовим свештенослужитељи прегледају дланове својих руку да не би негде остала макар и најмања неупотребљена частица, а потом се причешћују из Чаше светом Крвљу, говорећи: “Ево приступам Бесмртном Цару и Богу моме” и даље свештеник узима обема рукама Чашу заједно са покривачем – свиленим убрусом за брисање уста и три пута се причешћује из ње рекавши: “Пречасном и пресветом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа причешћујем се ја недостојни јереј (име) на отпуштење грехова мојих и на живот вечни. Амин”. Приликом самог причешћивања обично се три пута произноси: “У име Оца и Сина и Светога Духа, амин”. Након причешћивања свештеник брише уста и крај путира убрусом и говори: “Ова се дотаче усана мојих, и узеће безакоња моја, и грехе моје очистиће”. Целивајући путир затим три пута каже: “Слава Теби, Боже”.
Упутство из Служебника скреће пажњу свештенослужитеља на “предуге бркове” и захтева да се они не умачу у Крв Христову, те због тога предуге бркове треба скраћивати и уопште пажљиво брисати бркове убрусом након причешћа, како на њима не би остала кап Крви Христове. Пошто се сам причестио Крвљу Христовом свештеник истим речима позива и ђакона: “Ђаконе, приступи”. Поклонивши се (али сада више не до земље), ђакон прилази Престолу са десне стране говорећи: “Ево приступам Христу, бесмртноме Цару и Богу нашем. Дај ми, владико, пречасну и пресвету Крв Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа”. Свештеник га сам причешћује из Чаше и каже: “Причешћује се слуга Божији ђакон (име)…” Т)акон брише уста и целива Чашу, а свештеник говори: “Ова се дотаче усана твојих, и узеће безакоња твоја, и грехе твоје очистиће”. Причестивши се свештенослужитељи читају благодарну молитву која у Литургији светог Златоуста започиње речима: “Благодаримо Ти, човекољубиви Владико, Добротворе душа наших…” Затим свештеник ломи частице НИ и КА ради причешћивања верног народа, наравно, ако тога дана има причасника (а древни хришћани причешћивали су се на свакој Литургији), и у складу са бројем причасника ставља их у свету Чашу. Ако пак причасника нема, онда се читав садржај дискоса, то јест све частице у част светих, живих и умрлих сипају у свету Чашу приликом читања молитава на које се указује у служебнику: “Васкрсење Христово видевши…” итд. Приликом саборног служења, након причешћа свештенослужитеља, док један од њих ломи частице Агнеца намењене за причешће мирјана, други одлазе у страну, једу антидор, заливају га теплотом и перу уста и руке. Они који ће употребљавати Свете Дарове (обично ђакон, а ако ђакона нема онда свештеник), ово не чине после причешћа, него тек након што употребе Свете Дарове. После тога свештенослужитељи обично читају и друге благодарне молитве, којих је пет и у Служебнику се налазе после чина Литургије. Свештеник или ђакон који употребљава Свете Дарове ове молитве обично чита тек по окончању читаве Литургије, након што употреби Дарове, или их пак читају у певници наглас свима онима који су се тога дана причестили.
Причешће верног народа. После причешћа свештенослужитеља, по окончању певања киноника, причешћују се мирјани. Повлачи се завеса, отварају се Царске двери, ђакон узима из руке свештеника свети Путир, износи га на Царске двери и возглашава: “Са страхом Божијим и вером приступите”. У најстаријим рукописима, као и у данашњим грчким служебницима, ми налазимо у суштини исправнију редакцију овог возгласа, коју је словенска редакција касније из неког разлога изгубила: “Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите”. На ово појци певају: “Благословен који долази у име Господње; Бог је Господ и јави се нама”. Повлачење завесе, отварање Царских двери и појава Светих Дарова символизују јављање Господа Исуса Христа Његовим ученицима након васкрсења. Затим следи причешће мирјана.
У данашње време причешће мирјана обавља се помоћу нарочите кашичице, којом се право у уста дају и Тело и Крв Христова заједно. У старини мирјани су се причешћивали посебно Телом и посебно Крвљу, онако како се данас причешћују свештенослужитељи. Ово спомиње Тертулијан. Мушкарци су Тело Христово узимали право са длана, док су жене при томе покривале руку нарочитим платненим покривачем. Шести Васељенски сабор (Трулски), одржан у VII веку, спомиње још такво одвојено причешћивање, забрањујући у своме 101. правилу да се Свети Дарови примају у посебне посуде од племенитих метала, јер су “руке човека, који је образ и подобије Божије, часније од сваког метала”. Верујући су Свете Дарове често носили код себе купи и постојао је обичај да се (у случају потребе) код куће причешћују таквим Светим Даровима. Убрзо после Трулског сабора уведена је кашичица за причешће, која символизује тајанствена кљешта за угљевље из виђења пророка Исаије (6,6). Причешће кашичицом уведено је услед примећених злоупотреба Светих Дарова.
Верни треба да приступају причешћу са рукама прекрштеним на прсима, и при томе никако да се не крсте, да не би случајно гурнули руком Свету Чашу. Свештеник им наглас чита молитву “Верујем, Господе и исповедам…”, коју они тихо понављају за њим. Причешћујући их, свештеник за сваког понаособ говори: “Причешћује се слуга Божији (име), пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, на отпуштење грехова и на живот вечни”. Ђакон причаснику отире уста убрусом, а причасник је дужан да одмах прогута частицу и да затим целива подножје или крај Чаше, при чему устима влажним од причешћа никако не треба да целива руку свештеника. Затим одлази лево у страну и узима антидор (нафору).
Сада је, на жалост, причешћивање мирјана постало веома ретко. Многи се причешћују само једном годишње, у току Великог поста. Овим се и објашњава жалосна расцрквењеност нашег живота. Причешће представља најузвишенији моменат Свете Тајне Евхаристије. Претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову савршава се не ради самог тог прелагања, него управо ради причешћивања верујућих, како би им била дата могућност да стално пребивају у најтешњем општењу са нашим Божанским Искупитељем Господом Исусом Христом, и да у Њему пронађу извор вечног живота. Стога је неопходно да се пастири залажу за чешће причешћивање, али свакако уз одговарајућу припрему, како немарно г непобожно причешћивање не би било “на суд и осуду”. На Истоку и код нас сачувао се древни и веома похвални обичај честог причешћивања деце. Деца која сисају и још не могу да једу тврду храну, причешћују се само Крвљу Христовом.
Преношење Светих Дарова на Жртвеник. Причестивши верни народ свештеник уноси свету Чашу у олтар и опет је полаже на Престо. Ђакон (а ако њега нема, онда сам јереј) ставља у Чашу све преостале частице са дискоса (частице светог Агнеца се обично спуштају пре причешћа мирјана), трудећи се да ништа не проспе мимо Чаше, ради чега дискос са обе стране ограђује длановима руку. Потом, држећи дискос у руси, свештенослужитељ сунђером отире дискос. При томе се читају следеће молитвене песме: “Воскресеније Христово видјевше” (“Видевши васкрсење Христово”), “Свјетисја, свјетисја Новиј Ијерусалиме” (“Блистај се, блистај, Нови Јерусалиме…”) и: “О, Пасха велија и свјашчењејшаја, Христе…” (“О, велика и најсветија Пасхо, Христе”). Затим се, у вези са спуштањем частица за живе и умрле у Чашу, произносе важне молитвене речи за све који су помињани на проскомидији: “Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих”. Преко Чаше се ставља покривач, а на дискос се ставља воздух, сложена звездица, копље, кашичица и преко свега тога се такође полаже покривач. Када ово заврши (или док све то ради ђакон), свештеник излази кроз Царске двери на амвон и, благосиљајући народ руком, гласно говори: “Спаси, Боже, народ Твој и благослови наслеђе Твоје”. Кад служи архијереј, он при томе осењује верне дикиријом и трикиријом, а појци певају: “Ис пола ети деспота” (грч. “На многаја љета, владико”). После овог возгласа појци, као да у име верних објашњавају зашто се називају “наслеђем Божијим”, певају стихиру: “Видјехом свјет истиниј, пријахом Духа Небеснаго, обрјетохом вјеру истинују, Нераздјељњеј Тројицје поклањајемсја, Та бо нас спасла јест” (“Видесмо светлост истинску, примисмо Духа Небескога, нађосмо веру истиниту, клањајући се нераздељивој Тројици, јер нас је Она спасла”). Будући да се у овој стихири говори о примању Духа Светога, она се не пева у периоду од Васкрса до Педесетнице, него је од Васкрса до оданија замењује тропар “Христос воскресе”, од Вазнесења до његовог оданија тропар “Вознеслсја јеси во славје…”, а у Духовску заупокојену суботу тропар “Глубиноју мудрости”. Свештеник три пута кади Свете Дарове, тихо (једном) произносећи: “Узнеси се на небеса, Боже, и по свој земљи слава Твоја”. Потом даје ђакону дискос, који овај ставља на главу и “гледајући ка дверима и ништа не говорећи, одлази Предложењу, где оставља дискос на Жртвеник” (ђакон при томе носи и кадионицу). Свештеник одмах затим поклонивши се и узевши свети путир чини њиме над антиминсом знак крста и тихо говори: “Благословен Бог наш”, а онда се окреће ка народу, високо подиже Свету Чашу (неки при томе чине Чашом знак крста) и возглашава: “Свагда, сада и увек и у векове векова”. Након тога окреће се и полако носи Свету Чашу на Жртвеник, где га дочекује ђакон кадећи Чашу коју он носи. (Ако нема ђакона, свештеник узима и дискос и путир заједно). Затим свештеник узима кадионицу од ђакона и три пута кади Свету Чашу коју је поставио на Жртвеник, после чега кади ђакона и предаје му кадионицу, а ђакон са своје стране кади свештеника, одлаже кадионицу и излази на амвон где говори последњу благодарствену јектенију. Појци на возглас свештеника певају: “Амин. Да исполњатсја уста наша хваљенија Твојего, Господи, јако да појем славу Твоју, јако сподобил једи нас причаститисја свјатим Творим Божественим, Бесмертним и Животворјашчим Тајнам: собљуди нас во Твојеј свјатињи вес ден поучатисја правдје Твојеј. Алилуја, Алилуја, Алилуја” (“Амин. Нека се испуне уста наша хвале Твоје, Господе, да певамо славу Твоју, јер си нас удостојио да се причестимо светим Твојим, Божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у Твојој светињи, да се сав дан поучавамо правди Твојој. Алилуја, алилуја, алилуја”). Показивање Светих Дарова народу, а затим њихово преношење на Жртвеник символизује Вазнесење Господње, а сам возглас, који свештеник при томе произноси подсећа нас на обећање Господа, дато Његовим ученицима приликом Вазнесења: Ево, Ја Сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28,20).
Благодарење за причешће. После песме “Да исполњатсја уста наша…” ђакон излази на амвон и громко говори благодарствену јектенију која почиње речима: “Ми који смо примили Божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске и животворне, страшне Христове Тајне, стојећи смерно, достојно заблагодаримо Господу”. “Смерно” значи “усправно”, “правог погледа”, “чисте душе”. Следи само једна прозба: “Заштити, спаси, помилуј…” а затим предавање себе Богу: “Измоливши сав дан савршен, свет, миран и безгрешан, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. На Литургијама које почињу после вечерње уместо “сав дан” треба говорити “вечер целу савршену…” У то време свештеник, који је сунђером начинио знак крста изнад антиминса и положио сунђер на средину антиминса, слаже антиминс одређеним редом: најпре поклапа горњи део антиминса, потом доньи, леви и десни. Затим узима престоно Јеванђеље и чинећи њиме знак крста над сложении антиминсом, произноси закључни возглас јектеније: “Тер си ти освећење наше, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова”. Треба знати да приликом архијерејске службе архијереј даје путир најстаријем архимандриту или јереју да га односе на Жртвеник, а овај произноси возглас: “Свагда, сада и увек…”, а антиминс заједно са саслужитељима савија сам архијереј, који произноси и завршни возглас благодарствене јектеније.
Заамвона молитва. После возгласа благодарствене јектеније свештеник или архијереј говори: “У миру изиђимо”. Појци одговарају: “У име Господње”, молећи тиме благослов именом Господњим за излазак из храма. Ђакон позива. “Господу се помолимо”, а свештеник излази из олтара и стаје иза амвона окружен народом, где гласно чита такозвану “Заамвону молитву”, која почиње речима: “Господе, Ти благосиљаш оне који Тебе благосиљају…” која као да представља кратко понављање свих најважнијих прозби Божанствене литургије, нарочито тајних, које народ није могао да чује. Приликом саборног богослужења ову молитву излази да чита најмлађи по чину свештеник. Ђакон за време њеног читања стоји на десној страни пред иконом Спаситеља, држећи својој орар и сагнувши главу до окончања молитве, а затим улази на северне двери у олтар и погнуте главе прилази левој страни Престола, где свештеник за њега чита “Молитву пре употребе Светих Дарова” која почиње речима “Христе Боже наш, Ти си пунота Закона и Пророка…” тако да је чује само ђакон. На крају молитве ђакон целива свети Престо и одлази до Жртвеника, где употребљава преостале Свете Дарове. Ако ђакона нема, свештеник ову молитву чита за себе, непосредно пре употребе Светих Дарова, тек након отпуста Литургије. Ради лакше употребе Светих Дарова ђакон завлачи угао убруса себи за врат и, држећи левом дуком његов други крај, узима истом руком Свету Чашу. Десном руком помоћу кашичице употребљава частице Тела Христовог и остале частице, а затим испија читав садржај Чаше. Потом испира Чашу и дискос топлом водом и испија ту воду пазећи да на зидовима Чаше и на дискосу не остане ни најмања частица. Затим сунђером или покривачем брише унутрашњост Чаше док се не осуши, брише дискос и кашичицу, и ставља посуде тамо где обично стоје. При томе је неопходна пажња, како се ништа од садржаја Чаше не би просуло или испало.
Крај Литургије. По окончању Заамвоне молитве појци три пута певају: “Буди имја Господње благословено отниње и до вјека” (“Нека је благословено име Господње од сада и довека”). За време читања или певања овог псалма свештеник излази из олтара и верујућима дели антидор (нафору), то јест остатке оне просфоре из које је на проскомидији био извађен Агнец. Реч антидор је грчког порекла (αντιδωορον) и значи “уместо дара”. Према објашњењу Симеона Солунског антидор се и даје уместо причешћа онима који се на тој Божанственој литургији нису удостојили светог Причешћа Телом и Крвљу Христовом. Антидор се даје за освећење душа и тела верујућих, па се стога назива још и “агиасма” (“светиња”). Обичај дељења антидора појавио се од оног времена када је ревност верујућих ослабила и када су они престали да се причешћују на свакој Литургији, као што је то било у првим вековима хришћанства. Уместо причешћа почели су да им дају антидор. Антидор узимају они који ништа нису јели, то јест на празан стомак.
После дељења антидора и по окончању читања 33. псалма јереј благосиља руком народ произносећи: “Нека благослов Господњи дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем, свагда, сада и увек и у векове векова”. Појци одговарају: “Амин”. Окрећући се лицем Престолу, јереј возглашава: “Слава Теби, Хрисе Боже, надо наша, слава Теби”. Појци продужавају ово славословља: “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. Господе, помилуј. Господе, помилуј. Господе, помилуј. Оче свети, благослови”. Као одговор на ово тражење благослова, архијереј или свештеник се код Царских двери окреће лицем према народу и произноси отпуст (отпусти се штампају на одговарајућем месту у Служебнику), где после светих апостола на првом месту спомиње светог Јована Златоустог или светог Василија Великог, у зависности од тога чија је Литургија служена, а такође и светога коме је посвећен храм и светога који се тога дана слави. На Литургији увек буде велики отпуст, при чему су за дане дванаест Господњих празника одређени нарочити отпусти, дати на крају Служебника. Приликом произношења возгласа архијереј осењује народ дикиријом и трикиријом. Код нас је релативно однедавно постало уобичајено да се отпуст произноси са крстом у рукама, да се народ осењује тим крстом и да се он затим даје народу на целивање. Типиком је одређено да се ово чини само током Светле седмице и на Литургији оданија Васкрса, када је прописано да се отпуст произноси са крстом. На крају Литургије, према Типику, обично се само дели нафора, уз певање или читање 33. псалма, како је горе указано. Данас се у парохијским храмовима ретко где чита 33. псалам, но зато свештеник након отпуста сам дели комадиће освећених просфора и даје крст на целивање.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. “Дориносци” (од грчког δόρ&#965 – копље) – “копљеносци”, царска гарда наоружана кошьима. “Дориносима чинми” – слика преузета од римског обичаја да се цар проглашава тако што буде свечано подигнут на штиту који одоздо придржавају копља војника.
  2. У пракси често се носи у висини главе.
  3. Архим. Др Јустин Поповић, Божанствене Литургије, Београд 1978, стр. 50.
  4. Лк. 1, 35.
  5. Архим. Др Јустин Поповић, Божанствене Литургије, Београд 1978, стр. 50.
  6. Рим. 8, 26.
  7. Руска пракса.
  8. Архим. Др Јустин Поповић, Божанствене Литургије, Београд 1978, стр. 55.
  9. “Евхаристија”. Париз, 1947, стр. 212.
  10. “Евхаристија”. Париз, 1947, стр. 238-239.
  11. Архим. Др Јустин Поповић, Божанствене Литургије, Београд 1978, стр. 61.

7 Comments

  1. Како се рачуна 40 ти дан, јел се рачуна дан од рођења или од следећег.
    Беба је рођена 2 марта, март има 31 дан.
    Који је датум кад треба да пођемо у Цркву?

  2. Branimir grahovac

    Što treba da ima završeno od škole Čtec

  3. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

  4. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  5. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  6. Veoma lepo objašnjenje. Hvala