ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА.
 
1. УВОД
 
Претходне напомене
 
Божанствена литургија је најважније хришћанско богослужење, средиште свих других црквених служби дневног круга, у односу на које све оне служе као припрема. Но, Литургија није обично богослужење, као све друге службе дневног круга, него Света Тајна, то јест таква свештена радња у којој се верујућима даје освештавајућа благодат Духа Светога. У њој се не само узносе молитве и песме Богу, него се приноси и тајанствена, бескрвна Жртва за спасење људи, и под видом хлеба и вина верујућима се предаје истинско Тело и истинска Крв Господа нашег Исуса Христа. Стога се она назива “Божанском службом”, или “Божанственом литургијом” (грчки Λειτουργία, од λειτος – друштвени и έργον – дело), као служба која има важан друштвени значај.
Као благодарно сећање на Божанску љубав Господа према палом људском роду, израженој нарочито у приношењу Себе на жртву за грехе људи, Литургија се назива још и “Евхаристијом” (ευχαριστία), што у преводу са грчког значи “благодарење”. Главни део Литургије, такозвани “канон Евхаристије”, управо и почиње од позива свештенослужитеља: “Заблагодаримо Господу”.
У обичном, разговорном језику Литургију често називају “Обедња”1, јер се обично савршава у време пре обеда. У старини после Литургије приређиване су “вечере љубави”, такозване “агапе” на којима су верујући јели остатке хлеба и вина које су по древном обичају сами хришћани доносили за савршавање Литургије.
 
Порекло Литургије
 
Божанствена литургија, на којој се савршава Света Тајна Причешћа Телом и Крвљу Христовом, води порекло од последње Тајне Вечере Господа Исуса Христа са ученицима, уочи Његових крсних страдања за спасење света. Свету Тајну Причешћа установио је Сам Господ Исус Христос, како о томе сагласно приповедају сва четворица јеванђелиста Матеј, Марко, Лука и Јован, а такође и свети апостол Павле у својој посланици Коринћанима (1.Кор. 11,23-32). Узевши хлеб, благословивши и преломивши, Господ је, дајући га ученицима, рекао: Узмите, једите; ово је Тело Моје, а потом, дајући им чашу са вином, заблагодарио је Богу и рекао: Пијте из ње сви ;јер ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26,26-28; Мк. 14,22-24; Лк. 22,19-20). Свети јеванђелист Јован, изостављајући по обичају оно што је описано код прве тројице јеванђелиста, детаљно нам показује учење Самог Господа Исуса Христа о неопходности причешћивања Његовим Телом и Крвљу за вечни живот (Јн. 6,39-48). А свети апостол Павле у Првој посланици Коринћанима (11,23-32) наведеном додаје још и заповест Господа: Ово чините у Мој спомен, и објашњава значење Свете Тајне, као сталног подсећања на спасоносну смрт Господњу, указујући уједно и на неопходност побожне припреме за достојно примање ове велике Свете Тајне.
Професор В. Н. Покровски истиче да “Литургија представља средиште целокупног хришћанског богослужења: са њом су повезане не само редовне, него и посебне црквене службе; прве, као што су вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење и часови, као да представљају припрему за њу, док се друге, као Свете Тајне и остале службе, обављају, или су макар у старини обављане, у вези са Литургијом. Тако је крштење у старини било праћено причешћем новокрштенога на Литургији, која је следила одмах након што се обави крштење. Миропомазание је било сједињено са крштењем, па сходно томе и са Литургијом. Света Тајна Покајања вршена је на Литургији, када су над покајником читане нарочите молитве. Света Тајна свештенства се и до данас обавља на Литургији. Света Тајна брака је у старини била праћена причешћем и чак је неко време обављана за време Литургије, па је зато задржала у своме саставу неке елементе Литургије (од “Оче наш” до краја). Јелеосвећење је такође било праћено причешћем. Овако велик значај Литургије у општој целини хришћанског богослужења објашњава се њеном суштинском важношћу и тиме што ју је установио непосредно Сам Спаситељ, као што је познато из Јеванђеља и Апостолских посланица”.[1]
Већ су први хришћани понављање опроштајне вечере Господа доживљавали као највећу светињу. Тако древни споменик са краја првог века “Учење Дванаесторице Апостола” заповеда: “Нико да не једе и не пије од ваше Евхаристије, осим крштених у име Господње. Јер у вези са тим Господ је рекао: не дајте светиње псима”. Свештеномученик Игњатије Богоносац у својим посланицама пише: “Трудите се да се чешће сабирате ради Евхаристије и славословља Бога” (Еф. гл. 13). А у посланици Филаделфијцима, гл. 4, речено је: “Старајте се да учествујете у једној Евхаристију (Литургији), јер је једно тело Господа нашег Исуса Христа и једна чаша за сједињење Крви Његове, један (је) Жртвеник, као што је и један епископ, заједно са свештенством и ђаконима, саслужитељима мојим – да би сте све што чините, чинили по Богу”. Свети мученик Јустин Философ средином другог века пише: “Ова храна се код нас назива Евхаристијом, и нико не треба да једе од ње осим ко верује у истинитост онога што учимо, и ко се окупао у води ради остављења грехова и препорода, и ко живи онако како је Христос заповедао. Јер ми ово не примамо као обичан хлеб или обично вино. Него слично као што је, по речи Божијој, Исус Христос постао наше тело, и примио тело и крв ради нашег спасења, тако управо и храна која поставе Евхаристија кроз речи молитве, и која узлази ка Њему, јесте тело и крв ваплоћеног Исуса – томе су нас учили”.
Из књиге Дела апостолских видљиво је да су се апостоли, по силаску Духа Светога на њих, свакодневно састајали са верујућима у Терусалиму ради савршавања Свете Тајне Причешћа, које она назива “ломљењем хлеба” (Дап. 2,42). Наравно, на самом почетку није било тако строго установљеног чина какав је наша савремена Литургија, али несумњиво је да су већ у апостолско време били установљени одређени поредак и форма овог свештенодејства. Најстарији чин Литургије који је до нас дошао води порекло од првог епископа јерусалимског светог апостола Јакова, брата Господњег. Апостоли и први пастири Цркве су поредак Литургије својим наследницима преносили усмено, пазећи да тајне свога богослужења не би открили пред незнабошцима који су гонили хришћане, и да Свету Тајну не изложе њиховим подсмесима.
У старини су различите помесне Цркве имале своје чинове Литургике. Да бисмо стекли представу о древним Литургијама, навешћемо, примера ради, кратак опис Литургије Апостолских Установа, који даје професор ?. В. Покровски у својим “Предавањима из Литургике”.
“У Апостолским Установама чин древне Литургије изложена је два пута – у другој и у седмој књизи. У првој од њих излаже се само поредак или схема, док друга садржи поредак Литургије са детаљним текстом молитава. Будући да Апостолске Установе представљају зборник, који, иако има врло стару основу, ипак, у свом коначном облику није састављен одједном, сасвим је могуће да су две целине о чину Литургике у њихов састав ушле из два различита извора: у једном спису који је дошао до руку састављача, налазило се кратак опис Литургије у вези са излагањем права и обавеза епископа, презвитера и ђакона, док је други садржао опширан опис, али већ у другом контексту. Општи поредак Литургије и тамо и овде једнак је и подсећа нас на Литургије најстаријег типа, али не западне, него источне… он има карактеристике антиохијских Литургија… У 67. глави друге књиге, после општег описа… непознати аутор говори о читању Светог Писма Старог и Новог Завета. Читање из Старог Завета било је праћено певањем псалама Давидових уз припевање народа. После читања Новог Завета почињу проповеди презвитера и епископа; за то време ђакони, привратници и ђаконисе строго пазе на ред у Цркви. После проповеди, које су слушане седећи, сви устају и, окрећући се ка истоку, по изласку оглашених и покајника, моле се Богу. Потом неки од ђакона припремају евхаристијске дарове; аједан ђакон, стојећи поред архијереја, говори народу: нека нико нема ништа против било кога, нека нико не буде лицемеран; затим следи братско целивање мушкараца са мушкарцима, а жена са женама, молитва ђакона за цркву, читав свет и власти, благослов епископа, узношење Евхаристије и коначно – причешће. Општи саставни елементи Литургије овде су исти као и код других Литургија, и у многоме подсећају на древни поредак Литургије, изложен у првој апологији Јустина Мученика. Ти елементи су: Читање Светог Писма Старог и Новог Завета, антифоно певање псалама, проповед, братско целивање, молитве, узношење Дарова и причешће…”.[2]
Дакле, тек у четвртом веку, када је хришћанство у Римском царству већ однело победу над незнабоштвом, чин апостолске Литургије, дотле чуван у усменом предању, био је записан. Како примећује архимандрит Гаврило, “Свети Прокло у своме трактату о Литургији пише да су апостоли и њихови прејемници Божанску службу обављали веома подробно, са жељом да у Евхаристији изразе целокупно дело нашег искупљења и спасења. Они су хтели да се на Евхаристији сете свега и да не пропусте ништа од доброчинстава Божијих, или од потреба хришћана. Одатле се у Литургији појавило мноштво молитава, од којих су неке прилично дугачке. Међутим, касније се побожност хришћана охладила, па су престајали да долазе на Литургије због њиховог дугог трајања. Свети Василије Велики је, снисходећи људској слабости, скратио Литургију, а свети Јован Златоуст ју је у своје време даље скратио, из истог разлога. Осим ове побуде, која је натерала светог Василија Великог и светог Јована Златоустог да скрате литургијске форме богослужења и да начин њиховог савршавања изложе писмено, постојала је још и та, што су недобронамерност и лажна начела лажних учитеља могли да искриве сам садржај молитава и да замрсе њихов садржај и поредак обављања Литургије, услед слободе која је постојала по питању обликовања богослужења. Даље, приликом усмене предаје начина служења Литургије, током векова и нехотице су могле да се појаве многе разлике у форми молитава и обреда, које нису биле суштинске, али су у свакој цркви могле да доведу до појаве додатака или изостављања у поретку савршавања Литургије, према нахођењу предстојатеља дотичне цркве”.[3]
Ово је дакле било учињено ради уређивања и увођења једнообразности у савршавање Литургије. Прво је то урадио свети Василије Велики, архиепископ Кесарије Кападокијске, упростивши и скративши палестинско-сиријску Литургију, која је носила име светог апостола Јакова, а затим је, нешто касније, чин Литургије поново прерадио свети Јован Златоуст, у време док је био архиепископ Константинопољски. Ауторитет великих васељенских учитеља и светитеља Василија Великог и Јована Златоустог помагао је у ширењу ових двеју Литургија по читавом свету, међу хришћанима који су веру Христову примили од Грка. У називу поменутих Литургија, које су, да се изразимо савременим речником, биле редиговане од стране ових светитеља, сачувала су се њихова имена. Сама јерусалимска Црква ове Литургије увела је у сталну употребу још у седмом веку. Оне су сачуване до нашег времена и све до данас се служе на читавом православном Истоку, уз сасвим малобројне измене и додатке.
 
Време служења Литургије
 
Литургија може да се служи свим данима у години, осим у среду и петак Сирне седмице, у обичне дане Свете Четрдесетнице и на Велики петак. Током једног дана на једном Престолу и од стране једног свештенослужитеља Литургија може да се служи само једном. По узору на Тајну Вечеру, у апостолско доба Литургија је почињала обично увече и понекад је трајала до поноћи (Дап. 20,7), али од времена цара Трајана, који је забранио било какве ноћне скупове, хришћани су ради Литургије почели да се састају у освит дана. Од четвртог века установлено је да се Литургија служи дању, у време пре ручка, и, изузев неких дана у години, не после поднева.
 
Место служења Литургије
 
Литургија не може да се служи у капелама, келијама или кућама, него обавезно у освештаном храму (Прав. 58. Лаодик. сабора), где је подигнут трајни Престо и где се налази антиминс освећен од стране архијереја. Само у изузетним ситуацијама, када нема освештаног храма, па и то само уз посебну дозволу архијереја, Литургија може да се служи на неком другом месту, али обавезно на антиминсу који је освештао архијереј. Без антиминса савршавање Литургије је недопустиво.
 
Лица која служе Литургију
 
Литургију може да служи само правилно рукоположени свештенослужитељ (то јест онај ко има канонско рукоположење, односно исправно апостолско прејемство) – епископ или презвитер. Ђакон или други клирик, а тим пре лаик, нема права да служи Литургију. За служение Литургије како епископ, тако и презвитер, треба да буде обучен у комплетну богослужбену одежду која одговара његовом чину.
 
Време Литургије
 
У данашње време у Православно) Цркви служе се четири врсте Литургије:
1. Литургија светог апостола Јакова, брата Господњег служи се на Истоку, као и у неким нашим парохијама на дан његовог спомена, 23. октобра;
2. Литургија светог Василија Великог служи се десет пута годишње: на дан његовог спомена 1. јануара, уочи или на сам дан празника Рождества Христовог и Богојављења, у пет недељних дана Великог поста, у велики Четвртак и Велику Суботу;
3. Литургија светог Јована Златоустог служи се током читаве године, осим у дане за које је одређена Литургија светог Василија Великог, затим у среду и петак Сирне седмице, у обичне дане Великог поста и на Велики петак;
4. Литургија Пређеосвећених Дарова служи се средом и петком током Великог поста, у четвртак Великог канона у петој седмици Великог поста, у дане празника Обретења главе светог Јована Претече 24. фебруара и Четрдесет мученика 9. марта, када падну у радне дане Великог поста, као и у прва три дана Страсне седмице – Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду.
Сталне, непромењиве литургијске молитве и песме за свештенослужитеље налазе се у Служебнику, а за појце у Ирмологиону; сада се текст Литургије понекад налази и у Часослову, док се променљиви делови налазе у Осмогласнику, Минеју и Триодима. На Литургији се такође чита из Апостола и Јеванђеља.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. “Лекции по Литургике” СП6ДА, читанные в 1895-1896. учебном году, стр. 134.
  2. “Лекции по Литургике”, читанные в 1895-96 уч. г. (“Предавања из Литургике” држана школске 1895-1896 године) СПбДА, стр. 212-214
  3. Ову мисао изнео је свети Кипријан Картагински на Сабору 258. године. Види: “Руковод. по Литургике” стр. 498. Тверь, 1886.

7 Comments

  1. Како се рачуна 40 ти дан, јел се рачуна дан од рођења или од следећег.
    Беба је рођена 2 марта, март има 31 дан.
    Који је датум кад треба да пођемо у Цркву?

  2. Branimir grahovac

    Što treba da ima završeno od škole Čtec

  3. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

  4. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  5. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  6. Veoma lepo objašnjenje. Hvala