ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА.
 
3. ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА. ПРОСКОМИДИЈА
 
Приликом саборног служења целу проскомидију од почетка до краја савршава само један свештеник и при томе, како је прихваћено, најмлађи од оних који служе. Проскомидија се обавља тајно у олтару, уз затворене Царске двери и навучену завесу. За певницом се у то време читају Трећи и Шести час. Прилазећи Жртвенику на коме се савршава проскомидија, свештеник и ђакон пре свега прегледају матерку за Свету Тајну: просфоре и вино. Просфора треба да буде пет. Оне треба да буду добро испечене, од чистог пшеничног брашна, умешеног са чистом, природном водом, а не са млеком, не треба да буду премазане маслом или јајима, не треба да буду од плеснивог или ужеглог брашна, и не треба да буде „много тврда и стара“. Тесто треба да буде заквашено квасцем, јер хлеб за Свету Тајну треба да буде квасан,какав је благословио Сам Господ на Тајној Вечери, и какав су употребљавали свети Апостоли (грчки: άρτος, „артос“ – подигнути хлеб, од αιρειν или αρειν – подизати горе, то јест квасни, – ускисли хлеб). На просфоре се ставља печат у виду крста са словима ИС ХС НИ КА. Вино треба да буде чисто, од грожђа, црвене боје попут крви и не сме се мешати да било каквим другим пићем. За проскомидију се не сме употребљавати сок од јагода или поврћа. Вино не треба да буде кисело, претворено у сирће, или плесниво.
Пошто су припремили и прегледали све што је неопходно, свештеник и ђакон чине пред Жртвеником три поклона, говорећи: „Боже, милостив буди мени грешном и помилуј ме“, а затим читају тропар Великог петка: „Искупил ни јеси од кљатви законија…“ („Искупио си нас од клетве законске…“). Ђакон тражи благослов речима: „Благослови, владико“, а свештеник започиње проскомидију возгласом: „Благословен Бог наш…“ Држећи затим левом руком просфору (која треба да буде дводелна, као слика две природе у лицу Исуса Христа), а десном свето копље, он њиме три пута чини крени знак над печатом просфоре и при томе говори: „У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа…“ Потом забадајући копље вертикално реже просфору са све четири стране, произносећи при томе пророчке речи светог пророка Исаије о страдању и смрти Господа (Ис. 53,78). Овде треба имати у виду да се десна и лева страна на које се у служебнику указује одређују у односу на просфору, а не у односу на свештеника. Ђакон, гледајући побожно на овај чин и држећи орар у руци при сваком резању говори: „Господу се помолимо“. Затим каже: „узми, владико“, а свештеник, забадајући свето копље косо, с десне стране просфоре, вади свети Хлеб (део просфоре изрезан у облику коцке), изговарајући речи: „Јер се узима од земље живот Његов“, чиме се указује на насилну смрт Господа. Овај део просфоре правилног коцкастог облика носи назив „Агнец“ („Јагње“), јер представља слику страдајућег Исуса Христа, као што Га је у Старом Завету представљало пасхално јагње. Остатак те прве просфоре назива се „Антидор“, од грчког αντί (анти), што значи „уместо“ и δωρον (дорон), што значи „дар“. Антидор се ломи на на делове и свештеник га на крају Литургије дели верујућима који нису приступили Светој Тајни Причешћа, као какву замену за причешће, услед чега антидор (нафору) могу да узму само они који ништа нису јели.
Агнец (или „свети Хлеб“) извађен из просфоре, свештеник полаже на дискос са печатом на доле, док ђакон говори: „Жртвуј, владико“. Свештеник га копљем крстолико расеца, представљајући тиме заклание – смрт Спаситељеву на крсту. Агнец се расеца са меке стране све до корице, тако да се не распадне на четири дела, а да на крају Литургије буде лако да се преломи на четворо. При томе свештеник произноси: „Жртвује се Јагње Божије, које узима грех света, за живот и спасење света“. Затим свештеник полаже Агнец на дискос тако да стоји печатом на горе и кад ђакон каже: „Прободи владико“, пробада копљем горњи десни део светог Хлеба (Агнеца), испод самог натписа ИС, изговарајући јеванђелске речи: „Један од војника прободе Му ребра копљем, и одмах изиђе крв и вода, и онај што виде посведочи, и сведочанство је његово истинито“. ? ђакон на делу показује догађај кога се сећамо: узевши благослов свештеника, он улива у свети путир вино помешано са веома малом количином воде. У том тренутку, и касније по освештању дарова, уочи причешћа, воде треба уливати толико „да се вину својствени укус не измени у водени“ (види Упутство из Служебника). Даље свештеник наставља проскомидију без без учешћа ђакона, који за то време може да припрема читање јеванђеља и спискове за помињање, а поново прикључује тек при крају проскомидије. Припремивши тако Агнец, свештеник вади частице из преостале четири просфоре. Једне частице се узимају „у част и спомен“ оних људи који су се креним заслугама Господа удостојили да стану поред Јагњетовог престола. Друге частице се ваде зато да би се Господ сетио живих и упокојених.
Пре свега из друге просфоре вади се троугаона частица „У част и спомен преблагословене славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марине…“ Ова частица се ставља „одеснују Агнца“ („са десне стране светог Хлеба“). Затим свештеник узима трепу просфору и вади из ње девет троугаоних частица у част девет зборова светих који су се удостојили небеских обитавалишта, попут девет анђеоских чинова. У част Анђела частица се не вади, јер они, будући да нису сагрешили, нису имали ни потребе за искупљењем Крвљу Христовом.[1] Ових девет частица полажу се са леве стране Агнеца у три реда: у првом реду прва частица је у име Јована Претече, друга испод ње у име Пророка, трећа још ниже, испод друге, у име Апостола; у другом реду прва у име Светитеља, друга испод ње у име Мученика, а трепа у име Преподобних; у трећем реду прва у име Бесребреника, друга испод ње у име Богоотаца Јоакима и Ане, светога коме је посвећен храм, светога који се слави тог дана и свих светих, и на крају трећа и последња у име састављача Литургије, у зависности од тога чија се Литургија служи, светог Јована Златоустог или светог Василија Великог. Дакле, друга и трепа просфора посвећене су светима. А четврта и пета просфора посвећене су свим осталим грешним људима којима је потребно омивање њихових грехова пречистом Крвљу Христовом, при чему се из четврте просфоре узимају частице за живе, а из пете – за упокојене. Најпре се ваде частице за духовне и светске власти, а затим за остале верујуће. Све ове частице полажу се испод Агнеца, најпре за живе, а потом за упокојене. Код сваког имена, вадећи частицу, свештеник каже: „Помени Господе слугу Божијег (име)“. При томе, прихваћено је да свештеник прво треба да помене архијереја који га је рукоположио. Свештеник овде такође помиње (то јест вади частице из просфора) за здравље и за покој душе. На крају проскомидије, из просфоре која је намењена за помињање живих свештеник вади частицу за самога себе, уз речи: „Помени, Господе, и моју недостојност, и опрости ми свако сагрешење хотимично и нехотимично“. Са окончањем проскомидије требало би да се заврши вађење частица, и на Истоку се тога строго придржавају. Али код нас (у Русији) је, на жалост, постао обичај да мирјани који закасне на почетак Божанствене литургије дају спискове за помињање са просфорама и онда када се проскомидија већ заврши, често и до саме Херувимске песме, па свештеник наставља са помињањем и вађењем частица, одлазећи за време саме Литургије од Престола ка Жртвенику, иако то, строго говорећи, више не би требало да се чини, јер проскомидија је окончана и неправилно је поново се враћати на њу након што је произнесен отпуст; осим тога, одласци свештеника који служи од Престола ка Жртвенику и натраг за време трајања Литургије уносе непожељни неред и пометњу, нарочито ако се доноси много просфора, што свештеника узнемирава и одвлачи његову пажњу. Учешће у вађењу частица свештеника који не служи, него је само присутан у олтару, потпуно је неправилно и никако се не би смело допустити. У сваком случају, било какво вађење частица мора безусловно да се прекине после херувимске песме и преношења Светих Дарова на Престо.
На архијерејској Литургији архијереј који служи савршава још проскомидију за себе, помињући кога хоће у време Херувимске песме, уочи самог Великог входа.
Извадивши из просфора све предвиђене частице свештеник покрива дискос и путир покривачима, окадивши их претходно тамјаном над кадионицом коју му приноси ђакон, а ако нема ђакона онда прислужник. Пре свега тога благословивши кадионицу која му је принесена свештеник говори молитву: „Кад тамјана Ти приносимо…“ а затим над кадионицом кади звездицу и поставља је на дискос, изнад дарова, како да би придржавала покривач над њима, тако и ради представљања оне звезде која се јавила приликом Спаситељевог Рођења. У знак тога свештеник говори: „И звезда дошавши стаде над местом где беше Дете“. Затим свештеник кади тамјаном покривач и њиме покрива дискос, изговарајући речи псалма: „Господ се зацари, у красоту се одену…“ Потом кади други покривач и њиме покрива путир, произносећи речи: „Врлина Твоја, Христе, покри небеса…“ И на крају, окадивши велики покривач који се назива „воздух“ полаже га одозго на дискос и путир заједно, уз речи: „Закрили нас, Господе, окриљем крила Твојих…“ Приликом ових радњи ђакон који држи кадионицу говори: „Господу се помолимо“ и „Покриј, владико“. Покривши свети дискос и путир свештеник узима из ђаконових руку кадионицу и три пута их кади, произносећи при томе три пута хвалу Господу због установљења ове велике Тајне: „Благословен Бог наш, који је тако благоволео; слава Ти“. Тђакон пак сва три пута додаје: „Свагда, сада и увек и у векове векова. Амин“. При томе се обојица три пута клањају пред светим Жртвеником.[2] Затим ђакон, узевши од свештеника кадионицу, позива га да се помоле над предложением часних Дарова, на шта свештеник чита такозвану „Молитву предложена“ која почиње речима: „Боже, Боже наш, Који си послао Небесни Хлеб…“ Проскомидија се завршава обичним отпустом на коме се спомиње свети чија се Литургија служи. После отпуста ђакон кади свето предложение, повлачи завесу са Царских двери, кади око светог Престола, затим кади олтар и читав храм, говорећи (у себи) васкрсне тропаре: „У гробу телесно…“ и 50. псалам.
Вративши се у олтар поново кади Престо и свештеника, након чега одлаже кадионицу.
Као што видимо, проскомидија символизује Рождество Христово. Просфора из које се узима свети Агнец означава Пресвету Дјеву „из Које се роди Христос“, Жртвеник представља пећину, дискос јасле у које је био положен младенац Исус, звездица представља звезду која је мудраце довела у Витлејем, а покривачи – пелене у које је повијен Новорођени Младенац. Чаша, кадионица и тамјан подсећају на дарове које су донели мудраци: злато, тамјан и смирну. Молитве и славословља представљају поклоњење и славословље пастира и мудраца. Поред пророчких речи о Христовом рођењу, присећамо се и Његових крсних страдања и смрти.
У данашње време код нас се готово сасвим изгубило оно због чега се први део Литургије назива „проскомидијом“, то јест доношење од стране верујућих свега што је неопходно за савршавање Божанствене литургије. Све се то сада купује за црквени новац. А просфоре за помињање живих и умрлих парохијани купују у киоску за свеће. Но, на Истоку се све до данас донекле сачувао древни обичај да верујући сами пеку просфоре и доносе их на Литургију, баш као што доносе и вино, уље за кандила, и тамјан, предајући све то уочи Литургије свештенику, за здравље и покој душа својих сродника и ближњих. У старини ово није доношено у олтар, него у посебну просторију у храму која се звала „протхесис“ (προθεσις), што значи „предложение“, где су то распоређивали ђакони, који су најбоље од донетог одвајали за савршавање Божанствене литургије, док је остало употребљавано на такозваним „агапама“ или „вечерама љубави“ – братским трпезама древних хришћана. Древни хришћани су агапе (од грчког αγάπη – љубав), односно „вечере љубави“, приређивали у спомен на Тајну вечеру, и на њима су савршавали Свету Тајну Евхаристије. Касније су се агапе претвориле у гозбе на којима је понекад долазило до нереда, па је Картагински сабор из 391. године донео одлуку о издвајању Евхаристије из агапа, а низ других сабора забранио је одржавање агапа у храмовима (види на пример 74. правило Трулског сабора). Тако су агапе постепено ишчезле.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Реч је о словенској пракси. Код Грка се прва честица вади за анђеле, а за светог Јована Претечу вади се друга, као и за остале пророке. Грчка пракса присутна је, на пример, и у преводу литургије преподобног оца Јустина Поповића (Архим. Др Јустин Поповић, Божанствене Литургије, Београд 1978, стр. 14).
  2. На крају проскомидије стоји упутство: „Треба знати: ако свештеник служи без ђакона, нека не говори ђаконове речи на проскомидији и на литургији пред Јеванђеље, нити његове речи: ‘Благослови, владико’, ‘Прободи, владико’ и ‘Време је да се служи Господу’. Нека говори само јектеније и оно што је у чину изложено (то јест, само оно што је предвиђено за јереја)“.

5 коментар(а)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  3. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *