ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
ПОЈМОВНИК ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛУЖЕЊА.
 
5. СВЕШТЕНЕ ОДЕЖДЕ
 
Ако за светске послове у важним и свечаним приликама људи не облаче обична свакодневна одела, него у другачија, боља (Мт. 22,11-12), онда је тим пре природно да се приликом служења Господу Богу свештенослужитељи и црквенослужитељи облаче у нарочите одежде, које треба да одвоје њихов ум и срце од свега земаљског, и да их узнесу горе, ка Богу. Посебне богослужбене одежде за свештенослужитеље уведене су још у Старом Завету. Било је строго забрањено улазити ради служења у скинију и у Јерусалимски храм без нарочитих хаљина, које су служитељи приликом изласка из храма морали да свуку и оставе, облачећи своју уобичајену одећу (Језек. 44,19). И у данашње време свештенослужитељи и црквенослужитељи за време обављања црквених служби облаче посебне свештене одежде, које се, према три степена црквене јерархије, деле на ђаконске, свештеничке и епископске. Црквенослужитељи носе неке од ђаконских одежди.
Према учењу Цркве, сваки виши степен црквене јерархије садржи у себи благодат, а уједно и права и почасти нижих степени. Ова мисао се очигледно изражава тиме што свештене одежде које су својствене нижим степенима, припадају и вишим. Стога је и редослед облачења такав: најпре облаче одежде које припадају нижем чину, а потом оне које припадају вишем. Тако епископ облачи најпре одежде ђакона, потом одежде јереја и тек потом одежду која му припада као епископу; јереј такође прво облачи ђаконску одежду, и тек потом јерејску.
Разматрање o свештеним одеждама започећемо од одежде чтеца или појца. То је кратак фелон, који се у данашње време на чтеца облачи само приликом његовог посвећења. Он изгледа као свештенички фелон, али се разликује по томе што је веома кратак, тако да једва покрива плећа. Ставља се на врат онога ко се посвећује, као знак да он долази под јарам свештенства и да се посвећује служењу Богу. Своје служење чтец данас обавља у другој одећи, која се назива „стихар“.
Стихар – то је дугачка и равна хаљина широких рукава. Пошто јереј и архијереј носе стихар испод других риза, њихов стихар има мало другачији облик и назива се „подризник“. Стихар се прави углавном од белог или светлог материјала, како би подсећао свештенослужитеља који га носи на чистоту живота коју од њега захтева његово служење. Стихар такође означава „ризу спасења и одећу весеља“, то јест спокојну савест и духовну радост у Господу која из ње проистиче. Ето због чега се приликом облачења стихара на Литургији произносе речи: „Зарадоваће се душа моја Господу, јер ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме, као женику метну ми венац, и као невесту украси ме красотом“.
Одећу ипођакона, осим поменуте, чине још орар и наруквице. Орар то је нека врста дугачке и широке траке, којом се ипођакон опасава у виду крста, док је ђакон углавном носи преко левог рамена. Опасивање ораром означава да ипођакон смирењем, целомудреношћу својих бедара и чистотом срца треба да задобије одежду чистоте. Стога ипођакони након посвећења у орар више не могу да ступе у брак.[1]
Приликом посвећења ипођакона за ђакона, орар се одвезује и архијереј га полаже на лево раме новопосвећеног ђакона. Само на Литургији, после молитве „Оче наш“, и ђакон опасује орар крстолико, припремајући се тако за причешћивање Светим Тајнама Тела и Крви Господње. Он орар обично носи на левом рамену, а приликом изговарања јектенија и других возгласа подиже његов крај, држећи га са три прста десне руке, чиме појцима и самом јереју даје знак да је време за ову или ону свештену радњу. У старини ђакон је ораром отирао уста причесника. Реч „орар“ потиче или од латинског „оrо“ „молим“, „молим се“, или од грчког „ωρα“ „време“, или пак од латинског „об“ „уста“. Орар представља анђелска крила, јер ђаконско служење символизује служење анђела код Престола Божијег. Стога су на орару понекад извезене речи анђелске песме: „Свети је, Свети, Свети“. Приликом полагања орара на себе, ђакон ипак не чита никакву молитву.
У ђаконску одежду спадају још и наруквице. Оне се употребљавају зато да би стегнуле крајеве рукава доње одежде, чиме као да ојачавају руке, чинећи их спремнијим за свештенослужење. Наруквице подсећају свештенослужитеља како не треба да се узда у своје силе, него у десницу Господњу, у Његову силу и помоћ. Зато се приликом стављања наруквица на десну руку говори молитва: „Десница Твоја, Господе, прослави се у сили; десна рука Твоја, Господе, сруши непријатеље, и обиљем славе своје сатро си противнике“. Навлачећи је пак на леву руку говори: „Руке Твоје створише ме и саздаше ме; уразуми ме, и научићу се заповестима Твојим“. Наруквице подсећају на оне узе којима су биле везане пречисте руке Господа.
У одежду јереја спада:
Епитрахиљ (од επι – на, τράχηλος – врат), „навратник – део одежде који се ставља око врата и преко груди се спушта на доле. Епитрахиљ није ништа друго до ђаконски орар, стављен око врата, тако да се оба његова краја спуштају напред. У старини приликом посвећења ђакона за јереја епископ је, уместо да на њега положи епитрахиљ, само пребацивао задњи крај орара на десно раме, тако да оба краја висе са предње стране. На то указује и сам облик епитрахиља, који као да представља надвоје пресавијен орар. Епитрахиљ означава двоструку благодат свештенства која је дарована јереју. Приликом стављања епитрахиља произноси се молитва „Благословен Бог Који излива благодат Своју на свештенике Своје као миро на главу, које се слива на браду, браду Аронову, које се слива на скут од хаљине његове“ (Пс. 132,2). Јереј без епитрахиља, као и ђакон без орара, не обавља ни једну службу. Мање свечане службе он служи само са епитрахиљем.
Појас је врста траке којом се јереј опасује преко стихара и епитрахиља, како би био комотнији за свештенослужење. Овај појас подсећа на то како се Господ Исус опасао уочи Тајне Вечере; он знаменује силу Божију, која даје снагу јереју и архијереју за њихово узвишено служење Богу, и истовремено њихову спремност за то служење. Приликом опасивања појаса говоре се речи: „Благословен Бог Који ме опасује силом и учини беспрекорним пут мој, Који ми укрепљује ноге као јелену и на висину ме поставља“.
Набедреник и палица то су делови одежде које јереј добија као награду, при чему је набедреник прва јерејска награда, док палица већ спада у архијерејску одежду, али се даје такође архимандритима и игуманима, и у виду награде неким протојерејима. Набедреник представља четвороугаоно издужено платно које се качи на бедро свештенослужитеља, чија су два краја повезана дугачком траком која се пребацује преко рамена, док је палица четвороугаоно равнострано платно које се прави у виду квадрата или ромба и које се једним крајем веша на десно бедро. Палица се у богослужбеним књигама назива „епигонат“ (επιγονατιον), што буквално значи „наколеник“. И набедреник и палица символизују духовни мач, духовно оружије – реч Божију којом се пастир наоружава против непријатеља људског спасења. Набедреник је награда која је уведена у Руској Цркви. На Истоку је позната само палица. Приликом стављања палице произноси се молитва: „Опаши мач твој око бедара својих, силни, красотом својом и добротом својом; и шири се и успевај и царуј ради истине, кротости и правде, и водиће те дивно десница твоја, свагда, сада и увек и у векове векова“ (Пс. 44,4-5). Палица је искривљени назив „полица“, мала „пола“ (рус. пола хаљине, скут), део одежде. Набедреник се ставља на десно бедро, а када се даје палица, онда се набедреник премешта на лево бедро, док се палица ставља на десно. У данашње време палица представља обавезан део одежде не само архијереја, него и архимандрита, а понекад и игумана. Протојерејима се даје као висока награда.
Фелон – критска реч која означава одећу која покрива читаво тело. То је дугачка и широка одежда без рукава, која има отвор за главу. Фелон се облачи преко других делова одежде и покрива их. Будући (да може да буде) украшен многим крстовима, фелон се назива још и „полиставрион“ (од грчког πολύς – многи, σταυρός – крст), или „крстаста риза“. Древни облик фелона, који је до данас сачуван у Грчкој, код нас (тј. у Русији) је мало измењен: на предњој страни део материјала је одсечен, тако да се не може испунити пропис Типика ? томе да јереј у одређено време фелон треба да држи спуштен. Свето Јеванђеље јереј такође не треба да држи просто рукама, него у фелону. Фелон символизује онај плашт у који су Господа обукли војници који су Му се ругали, и подсећа јереја да служећи представља Господа Који је Себе принео за жртву за оправдање људи, те стога у сваком свом делу треба да се облачи у правду и да се радује у Господу. ? томе говоре и речи псалма које јереј изговара приликом облачења фелона: „Свештеници Твоји, Господе, обући ће се у правду, и преподобни Твоји обрадоваће се радошћу“ (Пс. 131,9). Јереј облачи фелон приликом свечанијих богослужења. При томе, према Типику, јереј се за време богослужења неколико пута облачи и поново свлачи, но тај се пропис данас у парохијским храмовима често не примењује, услед различитих скраћења која су уведена у богослужење. Према Типику фелон се облачи само у најсвечанијим тренуцима богослужења, као што је на пример мали вход на вечерњу, полијелеј, читање Јеванђеља, Велико Славословље. За поједина богослужења јереј треба да обуче не само фелон, него читаву одежду. Сви јереји, ма колико да их служи, увек морају да носе комплетну одежду приликом савршавања Божанствене литургије и приликом служења јутрења на дан Свете Пасхе. Само настојатељ се у комплетну одежду облачи: 1) приликом служења вечерња на први дан Васкрса, 2) приликом изношења крста на празник Воздвижења, у крстопоклону недељу и 1. августа, 3) на Велики Петак приликом изношења Плаштанице и на Велику Суботу приликом литије са Плаштаницом и 4) приликом великог освећења воде на Богојављење.
Код архијереја, осим свештеничке одежде – епитрахиља, стихара (или подризника), појаса и наруквица, данас уместо фелона постоји сакос, карактеристична одежда и символ архијерејског достојанства, затим омофор, митра, крст и панагија.
Сакос – јеврејска реч која означава кострет, као одећу туге, смирења и покајања (Јер. 48,37). То је горња архијерејска одежда која по облику личи на стихар, али је краћа од њега, нешто шира и украшена звонцима. Сакос има исто значење као и фелон, стога се приликом његовог облачења произносе исте молитвене речи псалма 131, 9. У старини само су неки архијереји облачили сакос, док су остали носили фелон. Звонца на сакосу символизују благовест речи Божије, која излази из уста епископа.
Омофор (од ωμός – раме и φέρω – носим), то је део одежде који архијереј носи на плећима, на раменима, „нараменик“. Реч је ? дугачком и широком платну које подсећа на ђаконски орар и свештенички епитрахиљ, само што је шире и дуже, и ставља се преко сакоса, тако да се једним крајем спушта напред на груди, а другим натраг на леђа епископа. Без омофора архијереј не обавља ни једну службу. Раније је омофор прављен од вуне, јер означава заблуделу овцу, то јест грешни људски род. Архијереј са омофором символизује Доброг Пастира Христа Спаситеља који на Својим плећима носи заблуделу овцу. Стога се приликом облачења у омофор изговарају речи: „На рамена, Христе, узевши заблуделу природу, вазнео си се и привео је Богу и Оцу“. Услед таквог значења омофора, он се за време служења Литургије неколико пута скида и поново ставља. У оним тренуцима када сам архијереј символизује Христа, он је у омофору, а када се чита Јеванђеље, обавља Велики вход или савршава претварање Светих Дарова, омофор са архијереја се скида, јер се у Јеванђељу и Светим Даровима онима који се моле јавља сам Христос. Обично после првог скидања омофора са архијереја, њему се ставља други, мањи, који се за разлику од првог, „великог“, назива „малим“ омофором. Мали омофор се са оба краја спушта напред на груди архијереја и по дужини је знатно краћи. Према истраживањима проф. Дмитријевског, за најстарији облик епископског омофора треба сматрати управо тај мали омофор.
Митра, од грчке речи μιτροω („митроо“), свезујем, буквално значи „повез“, „дијадема“, „венац“. У богослужбеним књигама митра се назива и „капом“. То је царски украс који се архијереју дарује зато што он на служби представља Цара-Христа. Митра уједно служи и као знак архијерејске власти. Самог архијереја она треба да подсећа на венац од трња који су војници положили на Христову главу, а такође и на убрус којим је била обавијена глава погребеног Спаситеља. Приликом стављања митре произносе се речи: „Господ је на твоју главу ставио венац од драгог камења, живота си тражио од Њега, и дао ти је дужину дана у век века“.
У Руској Цркви митра се даје такође архимандритима и неким протојерејима. У одређеним тренуцима богослужења митра се скида. Архијереј скида митру за време великог входа, уочи Символа вере за све време када воздухом веју над Светим Даровима, од речи „узмите, једите“ до претварања Светих Дарова, за време причешћивања Светим Тајнама, а такође и када сам чита Јеванђеље (али не и када слуша читање). Архимандрити и протојереји је скидају увек када Типик уопште прописује да треба стајати откривене главе, то јест онда када је скида и архијереј, а уз то још и „приликом слушања светог Јеванђеља“, када се пева „Достојно јест“, „Оче наш“ и приликом појављивања Светих Дарова на крају Литургије.
Крст – на крштењу сваки хришћанин добија крст. Но, тај крст се носи испод одеће. Архијереј пак носи крст преко одеће. Архијерејски крст је обично од злата, украшен драгим камењем. Приликом стављања крста изговарају се речи Јеванђеља: „Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе, вели Господ, и узме крст свој и за Мном иде“.
Исти такав крст даје се и архимандритима. Он на врху обично има малу круну, а испод висећи украс. Сличан крст, али без круне и привеска, даје се, као веома висока награда, неким игуманима и протојерејима. У Руској Цркви постоји још и златни крст без украса, који се од времена цара Павла даје свим протојерејима и неким јерејима у виду награде. Од времена цара Николаја Другог у Руској Цркви свим новорукоположеним јерејима даје се сребрни осмокраки крст. На истоку не знају за ове крстове. Тамо постоји само крст са украсима као одличје архијереја, архимандрита и неких протојереја, који се због тога и зову „ставрофори“, то јест „крстоносни протојереји“.
Панагија (од грчког παν – све, и αγία – света), то јест „Свесвета“. Панагија се другачије назива εγκολπιον – „енколпион“. То је невелика округла икона са ликом Спаситеља или Мајке Божије, која се носи на недрима,[2] то јест на грудима архијереја и неких архимандрита. Панагија је раније прављена у виду медаљона који се отвара, који је са једне стране имао икону Мајке Божије, а са друге икону Спаситеља или Свете Тројице, онако како се прави трпезна панагија, која се другачије назива „панагијар“ и у коју се ставља частица из просфоре у част Мајке Божије (и сама частица назива се „панагија“). У манастирима се до данас обавља чин „узношења панагије“ у спомен на јављање Мајке Божије Апостолима након Њеног Вазнесења на небо. Понекад су у панагију полагали и мошти светих. Неки епископи, на пример патријарси и уопште они који стоје на челу аутокефалних, то јест самосталних помесних Цркава, носе две панагије. Код нас су две панагије, осим патријарха, носили кијевски митрополити, у спомен на то да су у прошлости они стајали на челу Руске Цркве.
Осим горе поменутих делова одежде за време архијерејског богослужења употребљавају се још: мантија, жезло и орлец.
Мантија (μανδυον – „мандион“), или другачије „палиум“ (лат. pallium) – горња одежда, монашка, која покрива читаво тело осим главе. Својим слободним ширењем она као да изображава крила анђела, због чега се и зове „анђелска одежда“. Обухватајући читаво тело мантија символизује свепокривајућу силу Божију, а такође и строгост, побожност и смирење монашког живота, и то да код монаха ни руке, ни други удови не живе за светска и греховна дела, нити су способни за таква дела, него су потпуно мртви за њих. Приликом обављања богослужења монаси су дужни да носе мантију (Законоправило, 18. правило светог Никифора). Обична монашка мантија је црне боје и на себи нема никакве украсе. Архијерејска мантија се разликује по томе што је светлољубичасте боје и што су на њу нашивене такозване таблице, и што се спреда доле закопчава са два дугмета. Таблице и копче постоје и на црној мантији архимандрита. Ове таблице су четвороугаона платна, обично тамноцрвене боје (код архимандрита још и зелене), која се нашивају на горње и доње крајеве мантије по два. Таблице представљају Стари и Нови Завет, одакле свештенослужитељи треба да црпе своје учење. На таблице се понекад још нашивају крстови или иконе, извезени златом или другим концем у боји. Осим таблица на архијерејској мантији постоје још и „источници“. То су траке разних боја, углавном беле и црвене, које се нашивају дуж мантије, представљајући струје учења која теку из уста архијереја. На архијерејској мантији постоје још и звонца, попут оних на горњој одежди јудејског првосвештеника. Према обичају у неким помесним Црквама поједини архијереји, као на пример патријарси и митрополити, носе мантије зелене и плаве боје. Сви монаси, па и архијереји, служе у мантији у свим оним случајевима када Типиком није прописано да облаче потпуну одежду.
Жезал или палица, то је знак пастирске власти над паством и очинске бриге ? њој. Зато се назива још и πατερησσα („патерица“) од πατήρ („патир“) – отац. Жезал се архијереју уручује као знак тога, да треба да напаса Цркву Христову. У манастирима жезал се такође даје архимандриту и игуману, у знак њихове духовне власти над монашком обитељи којој су постављени за старешине. Жезал се прави са попречном, нешто извијеном пречком на врху. Понекад се уместо ове пречке представљају змијске главе, које означавају мудрост пастирске власти (Будите мудри као змије, Мт. 10,16). Врх жезла се овенчава крстом. На архијерејској палици, а понекад и на архимандритској, код рукохвата се веша невелико златоткано платно, којим се обавија врх жезла ради украшавања. Архијереј улази и излази са жезлом у рукама, док остало време жезло држи чтец који се зове „жезлоносац“. Док држи жезло он нема права да се ослања на њега, него је дужан да га држи „обема рукама, мало подигнуто“. За време малог и великог входа на Литургији жезло се носи напред. Остало време држи га чтец, стојећи обично покрај Спаситељеве иконе на солеји.
Орлец – тако се називају мали округли ћилими на којима је представљен орао како лети над градом. Приликом посвећења, онај ко је изабран за епископа доводи се на орлец, да би га затим користио за време сваког богослужења. Град представљен на орлецу означава епископство у одређеном граду, а орао означава чистоту правог учења, по угледу на орла који се изображава са апостолом и јеванђелистом Јованом Богословом. Ради изражавања ове мисли орао има зраке који као да показују светлост богословских знања и благодатних дарова. Орлец се током богослужења ставља под ноге епископа и подсећа га на то да је дужан да својим мислима и делима буде изнад свега земаљског, и да попут орла стреми ка небу.
 
Значење свештених одежди, њихово украшавање и боја
 
Свештене одежде символизују углавном унижено стање Христа Спаситеља, но и поред тога света Црква их украшава сребром, златом и драгим камењем. Тиме она показује да за њу ништа није драгоценије и славније од тих страдања Господа. И крст на коме је Господ поднео најтежа страдања и муке, света Црква ставља на сваку црквену одежду, као знак победе Господа над грехом, смрћу и адом, чиме сугерише да ничим другим неће да се хвали, осим крстом Господа Исуса (Гал. 6,14).
Одежде могу да буду разних боја. Постао је обичај да се за дане празника употребљавају светлије боје, а за дане поста тамније. Данас је прихваћено да се у недељне дане облаче одежде златне боје, у дане спомена светих апостола и мученика црвене боје, у дане празника у част Пресвете Богородице плаве боје, у дане спомена пророка зелене боје, током Великог поста у седмичне дане и током Страсне Седмице, осим на Велики Четвртак и Велику Суботу црне боје. Од Васкрса до Педесетнице, од Божића до Богојављења и на Преображење Господње беле боје. На Велику Суботу, одмах после читања Апостола у време певања „Васкрсни Боже“ у Типику је прописано да се црна одежда мења у светлу. На Васкршњем јутрењу одежда се мења приликом сваког новог изласка ради кађења читавог храма, што символизује нарочито славље у Цркви. Света Тајна крштења се савршава у белој одежди, а опело, осим у периоду Педесетнице, у тамној одежди.
Док монаси носе нарочита покривала за главу као што су клобук, камилавка и скуфија црне боје, жењеним свештеницима се као награда даје скуфија, а затим камилавка љубичасте боје. Назив „скуфија“ потиче од σκυφος – чаша, јер својим обликом подсећа на чашу. Назив камилавка потиче од материјала од кога је раније на Истоку прављена ова капа – од длаке са врата камиле (κάμηλος – камила и αυχην – врат).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 26. Апостолско правило и 6. правило Шестог Васељенског сабора.
  2. У Русији се зове још и „нанедреник“.

5 коментар(а)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  3. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *