ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
СВЕНОЋНО БДЕНИЈЕ.
 
3. ПРВИ ДЕО СВЕНОЋНОГ БДЕНИЈА. ВЕЧЕРЊЕ
 
Читање Предначинатељног псалма. Свеноћно бденије по Типику започиње одмах након заласка сунца. Најпре се споро звони у једно звоно (благовест), а потом у сва звона (трезвон). Почетак свеноћног бденија је посебно свечан, чиме се оно разликује од сваког другог вечерњег богослужења. Јереј ставља на себе епитрахиљ и фелон (на парохији, а јеромонах у манастиру само епитрахиљ), узима кадионицу, стаје пред свету Трпезу, полаже тамјан у кадионицу и тајно говори молитву: “Кадило Тебје приносим…” (ова молитва се увек чита приликом благосиљања кадионице). Отварају се царске двери, свештеник и ђакон у тишини кад читав олтар, при чему се пале светиљке у храму (кандила и свеће, а полијелеји не); након тога ђакон, излазећи на отворене царске двери са свећом у рукама, гласно објављује: “Востаните!” (“Устаните!”), а затим “Господе, благослови!” (када је присутан Архијереј, онда: Владико, благослови!”)· Стојећи пред Престолом свештеник кадионицом чини знак крста и започиње богослужење прослављањем Свете Тројице: “Слава свјатјеј…” (“Слава Светој и Јединосуштној и Животворно) и Нераздељивој Тројици, свагда, сада и увек и у векове векова!”). Појци одговарају: “Амин”, што значи: “Заиста је тако! Нека буде!” После овога свештеник и ђакон четири пута (уместо уобичајеног три пута) позивају верујуће да дођу и поклоне се Христу, Пару и Богу нашем, и излазе из олтара обављајући кађење читавог храма. Као да одговарају на свештениково прослављање Свете Тројице и његов позив на поклоњење Христу, појци посебно свечаним, отегнутим напевом певају такозвани “предначинатељни” псалам 103, у коме се представља премудрост Божија и величанство Бога као Творца света. Псалам се пева (у пракси, данас се певају само изабрани стихови, мада је Типиком одређено да се пева псалам у целини) са посебним припевима, као што је на пример “Благословен јеси, Господе!”, “Дивна су дела Твоја, Господе!” “Слава Теби, Господе, Који си створио све!”
То изгледа овако: “Благосиљај душо моја Господа! Благословен јеси Господе! Господе, Боже мој, узвеличао си се веома! Благословен јеси Господе! У славу и величанство обукао се јеси! Благословен јеси Господе! На горама воде се заустављају. Дивна су дела Твоја Господе!” итд.
Свеноћно бденије кроз своје песме, текстове који се читају и свештене радње символички изображава целокупну слику Божанског домостроја, то јест промишљања Божијег о спасењу човека, почев од стварања света. Појање почетног псалма и свештене радње које га прате, преносе онога ко се моли у време стварања света и блаженог стања прародитеља. Кађење подсећа на речи Књиге постања о томе како се Дух Божији дизао над безданом, а мноштво светиљки на речи Бога Творца: Нека буде светлост! Отворене царске двери подсећају на то како су се први људи наслађивали богоопштењем у рају. Међутим, њихово блаженство није трајало дуго. Као символ изгнанства првих људи из раја након пада у грех и затварања рајских двери за њих, царске двери се затварају, а свештеник, излазећи из олтара на северне двери, гологлав, као пали Адам који се кајао пред затвореним дверима раја, стаје пред затворене царске двери и тихо чита седам такозваних светилничних молитава. Оне се називају светилничним зато што јереј славослови Господа, Који живи у неприступној светлости, јер нам је даровао материјалну светлост и моли Га за просветљење наших душа.
По овим молитвама и дальа служба вечерња у богослужбеним књигама понекад носи назив “светилнична”.
Карактер богослужења изненада се мења: гаси се светлост (свећа) и богослужење, које је у почетку било радосно и свечано, сада поставе тужно, испуњено молбама за праштање грехова и даривање свега онога што је постало потребно људском роду након пада у грех. По завршетку појања предначинатељног псалма, ђакон излази на амвон и започиње велику јектенију (ако не служи ђакон, онда ову јектенију изговара сам јереј).
Велика јектенија. Великом јектенијом (εκτενή) се назива читав низ мољења која изговара ђакон, излажући многобројне потребе човека, молећи се за духовне и световне власти и за читав свет, при чему на свако мољење појци у име свих верујућих певају: “Господи, помилуј!” Будући да мољења у јектенијама представљају заправо позив на молитву, молитва у ужем смислу речи се у јектенијама своди на понављање кратког – “Господи, помилуј”. Али тешко да се може пронаћи непосреднији и јаснији израз нашег суштинског и свагдашњег односа према Богу, од Кога човек тражи пре свега милост и помоћ у својим потребама, као и искупљење од грехова. Управо ова молитвена формула, која је уједно најкраћи, најпростији и најјаснији облик молитве, као најприкладнија за верујуће укоренила се ухришћанском богослужењу својом широком применом и распрострањеношћу. Истовремено, она одговара основним потребама људског духа. Мада се Велика јектенија спомиње већ у “Апостолским Установама”, а затим и у каснијим богослужбеним делима, на пример у Литургији апостола Јакова, данашња њена мољења су ипак нешто измењена и краћа: предање сведочи да је свети Василије Велики скратио древну Литургију, а да је свети Јован Златоуст са своје стране такође мало изменио њен садржај. Велика јектенија се другачије назива “мирном”, будући да почиње речима: “У миру Господу се помолимо!” да је њена прва прозба: “За вишњи мир и спасење душа наших…” а друга такође: “За мир свега света…” Сама реч “јектенија” значи “распростирање, протезање”, или, по другом објашњењу, “отегнуто мољење”. Осим велике, постоје још три јектеније: мала, сугуба и прозбена. Велика се тако назива зато што садржи више прозби, обично дванаест. “У миру Господу се помолимо” значи: помолимо се Господу у миру са самим собом, без узнемирења духа, без икаквог непријатељства или гнева, него са међусобном љубављу у складу са поукама Речи Божије (Мк. 11,25 и 1.Тим. 2,8). Обраћајући се Богу, ђакон понавља прозбе које су садржане и у светилничним молитвама јереја, представљајући читав људски род који од Бога тражи добра која су му неопходна, а којих се лишио кроз пад у грех, пре свега наравно главног изгубљеног добра – мира са Богом, са ближњима и са самим собом. Велика јектенија се завршава предавањем самих себе, других и читавог свог живота Христу богу, Коме су познате све наше потребе. На то појци певају: “Тебје, Господи!” (“Теби, Господе!”), а јереј закључује јектенију возгласом: “Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова”, то јест ми се надамо да ћемо од Бога добити сва тражена добра услед његовог бескрајног савршенства које нас подстиче да Га славимо. Појци ово потврђују речју: Амин, што значи “Заиста! Нека буде тако!”
Катизма. После велике јектеније на свеноћном бденију уочи недеље увек се пева (у пракси сада се певају само изабрани стихови) или чита цела прва катизма, која почиње речима: Блажен муж који не иде на веће безбожника. На свеноћном бденију уочи празника у част Богородице и великих светих, ако не падају у недељу, пева се само први антифон (или прва слава) те катизме. И, коначно, на свеноћном бденију уочи великих Господњих празника уопште се не пева та катизма, изузев у случају ако Господњи празник пада у недељу или понедељак. Ако Господњи празник падне у недељу, у суботу увече се пева цела прва катизма; ако падне у понедељак, онда се у недељу увече пева само њен први антифон.
Читав Псалтир подељен је на 20 катизама, а свака катизма на три “славе”, које се још називају и “антифони”, ако се псалми певају, а понекад се називају и “статијама”. Реч “катизма” у преводу са грчког значи “седење” и у данашње време код нас је установљен обичај да се за време читања катизми седи. Али у старини, када псалми нису читани, како се то данас углавном чини (данас се певају само изабрани стихови), него певани (или стихословљени, по речима Типика), за време тог певања сви су стајали. После сваке катизме следило је читање, за време кога су сви седели. Ето одакле су, по свему судећи, катизме добиле свој назив. А када је читање изашло из употребе и када су псалме почели да читају, обичај да се седи прешао је са читања поука на читање псалама. “Славе” на које се дели катизма у Типику се називају још и “антифони”, што јасно указује на њихово певање, а понекад се називају и “статијама” што указује на стајање приликом њиховог певања. Данас се код нас псалми на богослужењу углавном читају, мада се још увек пева неколико изабраних стихова првог антифона, и након свакога од њих припева се трикратно “алилуја”.
Мала јектенија. Када се на свеноћном бденију пева прва катизма, после ње се увек произноси мала јектенија. Ако се пева само први антифон, онда је и мала јектенија једна; ако се пак певају сва три антифона, онда бивају и три мале јектеније, по једна после сваког антифона. Мала јектенија представља скраћење велике и почиње речима: “Паки и паки”, што значи “Опет и опет”: “Опет и опет у миру Господу се помолимо”, а даље у себи садржи заправо само једну прозбу: “Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом”. И завршава се уобичајеним предавањем самих себе, других и читавог свог живота Христу Богу, након чега следи возглас јереја и то: после прве јектеније (то јест после првог антифона) – “Тако Твоја держава, и Твоје јест царство и сила и слава…” (“Тер је Твоја моћ, и Твоје је царство и сила и слава…”); после друге јектеније – “јако благ и человекољубец Бог јеси…” (“Јер си благ и човекољубив Бог…”); и после треће – “јако Ти јеси Бог наш…” (“Тер си Ти Бог наш…”).
Певање стихова “Господи, возвах” и стихира. После мале јектеније певају се стихови 140. псалма – Господи возвах: Господе, Тебе зовем, услиши ме. Услиши ме, Господе. Господе, Тебе зовем, услиши ме; чуј глас мољења мога, када вапим Теби. Услиши ме Господе. Да се уздигне молитва моја, као кађење пред лице Твоје; подизање руку мојих, жртва вечерња. Услиши ме Господе. А затим се певају или читају стихови из псалама 141, 129. и 116. уз које се припевају такозване “стихире”, то јест посебне песме већ новозаветног садржаја у којима се прославља празник или свети у чију се част служи бденије. Док се то пева, ђакон (или сам јереј, ако нема ђакона) врши кађење олтара и читавог храма, као слику оних многобројних жртава које су хиљадама година приношене у Старом Завету као умилостивљење за грехе људи и представљале праслику Једне, Велике, Искупљујуће Жртве, коју је на крсту принео ваплоћени Син Божији. Уједно са тим, дим кађења символизује и узношење наших молитава ка Богу. После сећања на стварање света и пад прародитеља у грех, богослужење свеноћног бдења доводи оне који се моле до свести о њиховој греховности, као о општој болести људског рода, која потиче од палог родоначелника, и подстиче их да се моле да буду спасени, исцељени од греховних недуга и помиловани. Будући да је са мишљу о паду у грех код нас хришћана нераскидиво повезана мисао о искупљењу које је извршено креним страдањима Господа Исуса Христа, онда се и старозаветним стиховима који садрже молбу за опроштај и избављење од јарма греха придодају новозаветне стихире које су посвећене прослављању догађаја спасоносних за нас, или праведника који су већ задобили спасение кроз искупљујућу жртву Господа.
Ове стихире се тако обично и називају “стихире на Господи возвах”. На недељном бденију стихира на Господи возвах увек има десет (то се зове “на 10 стихире”), за друге празнике осам (“на 8 стихире”). У Часослову налазимо одговарајуће указивање на место где се убацују ове стихире. Тачније: испред десетог стиха од краја (“Изведи из тамнице душу моју”) стоји напомена “на 10 стихире”; испред осмог стиха од краја (“Из дубине вичем Теби…”) стоји напомена “на 8 стихире” итд. Ово значи да када се дође до тог стиха, сваком следећем, почев од њега, треба додати по једну стихиру, при чему су васкрене стихире штампане у Осмогласнику, а празничне у Минеју, или у Триоду, Посном и Цветном.
У недељне дане, кад нема ни празника, ни светога који се празнује, узима се 7 стихира из Осмогласника и 3 стихире из Минеја светитељу који се слави тог дана.
Ако су светоме у Минеју одређене стихире на шест, онда се из Осмогласника узима 6 васкрених стихира, а четири светоме.
Ако у недељу падне претпразништво или попразништво или оданије празника, онда се певају само четири васкрене стихире, а осталих шест из Минеја, при чему три претпразништву или попразништву, а три дневном светом; а у случају оданија празника 6 празнику.
Ако је претпразништво или попразништво и свети са полијелејем, онда се певају само три васкрене стихире, три стихире претпразништва или празника и четири стихире сведу који има полијелеј.
На свеноћном бденију никада нема више од десет стихира.
У периоду Посног и Цветног Триода уместо стихира дневном светом додају се стихире Триода којих је обично три или четири. Ако се у том периоду буде свети са полијелејем, онда му се додају три (или четири) стихире на рачун васкрених стихира из Осмогласника.
При томе треба знати да васкрене стихире из Осмогласника у периоду Цветног Триода нису уобичајеног гласа, него онога који је указан за дату недељу, а штампају се тамо где им је место у самом Триоду.
У свим случајевима недоумица разрешение треба потражити у такозваним “Марковим главама” које се налазе у 48. глави Типика, у такозваном “Месецослову”, а штампају се и у Минејима и на крају Посног и Цветног Триода. “Марковим главама” се називају чланци иеромонаха Марка који је живео у другој половини IX века у обитељи Преподобног Саве Освећеног, близу Јерусалима. Ови чланци показују како се саставља богослужење у случају да празник Богородице, или попразништво, или оданије празника падне у недељу, и у другим сличним случајевима поклапања. “Маркове главе” су обележене великим словом “М”.
Вечерњи вход. Стихире на Господи возвах завршавају се певањем “Слава Оцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње, и присно, и во вјеки вјеков, амин”, после чега се у недељне дане и дане спомена светих пева стихира која се назива “богородичан”, или “догматик”, јер је посвећена прослављању Мајке Божије и у њој се излаже догмат ваплоћења Сина Божијег од Ње. Таквих догматика има укупно осам, према броју гласова, и штампају се у Осмогласнику, а осим тога на крају Минеја и у Часослову. Ови богородични припадају преподобном Јовану Дамаскину. Професор М. Скабаланович запажа везу између свих осам догматика по њиховом садржају. “У догматику првог гласа излагање догмата о ваплоћењу започиње указивањем на васељенску славу Пресвете Дјеве; тиме као да се подсећа на обећање о Семену жене, дато прародитељима у рају, а испуњено на Пресветој Дјеви. У догматику другог гласа показује се однос старозаветних праслика према новозаветним догађајима. У догматику трећег гласа показује се само рођење по телу Господа нашег Исуса Христа, начин тог рођења. Пошто је неопходно да се зна циљ ваплоћења Сина Божијег, то се открива у догматику четвртог гласа. Даље, нама је несхватљиво како је Мајка Божија, будући Дјева, родила Христа и како је после рођења остала Дјева: то се донекле приближава нашем поимању кроз садржај догматика петог гласа (кроз неке старозаветне праслике). Пошто ми још не знамо на који су начин у лицу Исуса Христа сједињене две природе, Божанска и људска, о томе се говори у догматику шестог гласа, то јест да су две природе несливено и нераздељиво сједињене у једном лицу Богочовека. Међутим, и поред свих објашњења, ваплоћење Бога Логоса је тајна која је лакше разумљива вером, него испитивачким умом; зато се у догматику седмог гласа каже да се оно догодило на натприродни начин. У догматику осмог гласа догмат о ваплоћењу Бога Логоса излаже се кратко и јасно”.[1]
О дванаест великих празника на “Слава и ниње” пева се стихира у којој се прославља дати празник. А понекад се пре ове последње стихире пева се још једна уметнута стихира на “Славу”. Тада, у дане спомена светих, богородичан се пева по гласу ове стихире на Славу.
За време певања догматика или последње празничне стихире на “И ниње” обавља се такозвани “Вечерњи вход”. Царске двери се отварају, свештеник и ђакон, обилазећи Престо са десне стране, излазе из олтара на северне двери и пролазећи преко солеје заустављају се пред царским дверима. Ђакон носи кадионицу, а испред н>их носе се две свеће (Типик, гл. 2). Прилазећи царским дверима свештеник стаје директно наспрам њих. Ђакон стаје са десне стране свештеника, мало иза њега и сагнувши главу тихо, да га само свештеник чује, говори: Господу се помолимо. А свештеник тајно изговара молитву входа (у пракси, ако свештеник не зна напамет ову молитву, онда је чита пре входа из Служебника). Затим ђакон, окадивши иконе и јереја, показује ораром на Исток и говори свештенику: “Благослови, владико, свети вход”. Свештеник крстообразно благосиља руком ка Истоку и тихо говори: “Благословен вход светих твојих, свагда, сада и увек, и у векове векова”. Ђакон за себе тихо каже: “Амин”, па окадивши јереја одлази, стаје на пређашње место, где кади икону Пресвете Богородице, а ако је празник Господњи икону Спаситеља, и чека крај певања стихире. По окончању певања, изобразивши кадионицом крст посред царских двери, ђакон гласно објављује: “Премудрост, прости” и улази у олтар, а за њим улази и јереј, целивајући иконе са обе стране царских двери и благосиљајући руком свећеносце (а не оне који се моле, како то неки погрешно мисле).
Вечерњи вход символизује долазак у свет Божанског Искупитеља, Кога су предсказивали старозаветни пророци и Који Својим крстом поново отвара палом људском роду врата раја. Вечерњи вход је настао на основу два литургијска входа, али се од њих разликује по томе што се врши без Јеванђеља и без Дарова (са Јеванђељем вход на вечерњу бива само онда када се оно и чита, на пример на Литургијама Пређеосвећених Дарова током Страсне седмице или на Васкршњем вечерњу). Ту свештеник символизује Христа Спаситеља, ђакон Претечу, а свеће духовну светлост коју је Господ донео на земљу. Кадионица символизује да се заступништвом Господа Искупитеља наше молитве као тамјан узносе ка престолу Божијем.
Историјски развој вечерњег входа донекле се може пратити у вези са древним византијским обичајима, где је кађење миомирисима пратило царске изласке, а испред римских царева у поворкама су ношене бакље. Тај обичај је прешао и у Цркву. У Византији су пред патријарсима носили свећњак са запаљеном свећом.
Возглас “Премудрост прости” (грч. “Σοφια Ορθοί”) значи: “оно што се управо догађа открива Премудрост Божију, зато стојте право, са пажњом и побожношћу”. Као одговор на то појци певају умилну песму у част Сина Божијег “Свјете тихиј”: “Светлости тиха, свете славе бесмртног Оца Небеског, Светог, Блаженог; Исусе Христе! Ми који смо дошли на залазак сунца, видевши светлост вечерњу, певамо Оца, Сина и Светог Духа, Бога. Ти си достојан да Те су свако време опевају гласови преподобних, Сине Божији, Који живот дајеш: зато те свет слави”. Ова химна потиче из првих времена хришћанства. У неким древним књигама указује се на двојицу њених аутора: свештеномученика Атинагору (епископа Севастијског у Јерменији 311. године) и светог Софронија, патријарха Јерусалимског (634-644), коме се ауторство ове песме приписује у словенском Часослову. Ипак, како указују литургичари, химна “Свјете тихиј” садржи типичну христологију другог и трећег века, а име аутора је непознато.
Ушавши у олтар ђакон кади Престо и горње место. Јереј је, како смо горе рекли, целивао иконе на обе стране, благословио руком свећеносца и ушао у олтар. Поклонивши се светом Престолу, обојица, свештеник и ђакон, одлазе ка горњем месту и окрећу се лицем ка Западу. Ђакон возглашава: Пазимо. Јереј: Мир свима (истовремено, десницом благосиља народ), ђакон изнова: Премудрост.
Прокимен и “чтенија” или Паримеји. Прокимен возглашава монах који је за то одређен, или чтец, или канонарх, а у данашње време углавном сам ђакон непосредно након што каже “Премудрост” (или сам свештеник, ако не служи ђакон).
Реч Прокимен (προκείμενος) на грчком значи “онај који лежи напред”. То је стих позајмљен из Светог Писма, углавном из псалама, који обично претходи читању Светог Писма и служи као предговор за њега. Понекад пак читање Светог Писма не следи за њим, и тада он једноставно изражава значење тог дана, због чега се и назива “Прокимен дана”. Сваки прокимен има иза себе стих који као да представља његов продужетак и налази се са њим у тесној логичкој вези. Појци понављају за чтецом или ђаконом речи прокимена, да би на крају чтец изговорио прву половину прокимена, а појци допевали другу половину. Осим обичних прокимена који се певају два и по пута, постоје још и такозвани велики прокимени, који имају три стиха, па се зато певају четири и по пута.
На свеноћном бденију уочи недеље (субота увече) увек се пева прокимен “Господ воцарисја, в љепоту облечесја” (“Господ се зацари, у красоту се обуче…”) четири и по пута, узет из 92. псалма. На бденијима пред велике и друге празнике пева се прокимен дана (сваки дан у седмици, како на Литургији тако и на вечерњу, има свој нарочити прокимен). Ако Господњи празник падне у суботу, на бденију се не пева прокимен дана, него онај велики прокимен који би требало да се пева на вечерњу на сам дан празника, јер се прокимен “Господ се зацари” никада не избацује и не замењује другим, него се обавезно пева на сваком недељном вечерњу (у суботу увече).
После прокимена на свеноћном бденију пред велике и друге празнике у част светих бивају и такозвана “чтенија” углавном из Старог Завета. Ови текстови се називају још и “паримејима” од грчког παροιμία, што значи прича (лат. proverbium, parabola). Ова “чтенија” или паримеји, садрже пророштва о догађају који се спомиње или похвалу светоме који се празнује. О празницима у част светих Апостола читаку се одломци из њихових посланица. На свеноћним бденијима уочи недеље паримеја углавном нема, изузев у оне недељне дане када се спомињу свети Оци: уочи Рождества Христовог; у седму недељу после Васкрса – свети Оци Првог Васељенског сабора; у најближи недељни дан око 16. јула – свети Оци првих шест Васељенских сабора; у најближи недељни дан око 11. октобра – свети Оци Седмог Васељенског сабора. На бденију уочи недеље паримеји се читају и онда када у недељни дан пада спомен било ког светог за кога су паримеји Типиком одређени. На свеноћном бденију обично се читају само три паримеја; једино у врло ретким случајевима када се поклопе два празника, чита се шест паримеја. Пре читања сваког паримеја ђакон позива верне да пазе на читање, возласима “Премудрост” и “Пазимо”. За време читања паримеја царске двери се затварају, а јереј седи на горњем месту са десне стране Престола.
Јектенија и “Сподоби, Господи”. Одмах после прокимена, ако нема паримеја (као на обичном недељном бденију, кад нема другог празника), или после паримеја, ако их има, ђакон излази на амвон и произноси такозвану “Сугубу јектенију”, која се у богослужбеним књигама назива “приљежним мољењем”. Ова јектенија нема на свим местима богослужења где се произноси исти почетак. На великом вечерњу током бденија она има потпун почетак, који се састоји од два претходна позива: 1. “Рцем вси од всеја души и от всего помишљенија нашего рцем” (“Рецимо сви из све душе, и од свега ума свог, рецимо”); и 2. “Господи Вседержитељу, Боже отец наших, молимтисја, услиши и помилуј” (“Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, молимо Ти се, услиши и помилуј”). На ова два позива појци певају “Господи, помилуј” победном. Почев од прве прозбе, којом ова јектенија понекад и почиње, без два горе поменута позива: “Помилуј нас, Боже, по великој милости Својој, молимо Ти се, услиши и помилуј”, појци на сваку прозбу, којих обично има шест, одговара певајући “Господи, помилуј” по три пута, услед чега се ова јектенија назива “сугубом”, то јест “усрдним”, “приљежним” мољењем сугуба јектенија се увек завршава једним истим возгласом јереја: “Јако милостив и человјекољубец Бог јеси…” (“Јер си милостив и човекољубив Бог…”).
После сугубе јектеније на свеноћном бденију чита се молитва: “Сподоби, Господи, в вечер сеј без грјеха сохранитисја нам…” (“Удостој нас, Господе, да се ове вечери сачувамо без греха…”). Она као да представља продужетак славословља Троједном Богу које се узноси у вечерњој песми “Свјете тихиј”, па се и сама завршава славословљем Пресвете Тројице: “Тебје подобајет хвала, Тебје подобајет пјеније, Тебе слава подобајет, Оцу, и Сину, и Свјатому Духу, ниње и присно, и во вјеки вјеков, амин” (“Теби приличи хвала, Теби приличи песма, Теби слава приличи…”).
Након молитве “Сподоби, Господи” следи такозвана “прозбена јектенија” која започиње речима: “Исполним вечерњују молитву нашу Господеви” (“Допунимо вечерњу молитву своју Господу”). После тог позива следи прозба: “Заступи, спаси, помилуј и сохрани нас, Боже, Твојеју благодатију” (“Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом”). На први позив и на ову прозбу појци одговарају певајући “Господе, помилуј” по једном, а затим следи шест прозби и на сваку од њих одговарају “Подај, Господе” у складу са закључним речима сваке од ових прозби: “…молимо од Господа”, услед чега се и сама јектенија назива прозбеном. Прозбе ове јектеније посвећене су искључиво тражењу духовних добара, при чему је у свакој садржано мољење за даривање мира, тог највишег духовног добра. Ова јектенија, као и велика и мала, завршава се предавањем себе вољи Божијој, на шта појци певају: “Теби, Господе”. Јереј закључује јектенију возгласом: “Јако благ и человјекољубец Бог јеси…”
Непосредно после овог возгласа јереј, остајући и даље пред Престолом, окреће се лицем ка народу и благосиља га руком говорећи: “Мир свима”. Јереј тако онима који се моле предаје управо оно добро које су управо упорно тражили. Он предаје овај дар по заповеди Самог Господа, Који нам је оставио мир Свој. У Спаситељево време “Мир” је био уобичајени поздрав, који је Њему био омиљен (види: Јн. 14,27), па је заповедно да миром поздрављамо све оне који траже мир (Мт. 10, 12-13). Свети Златоуст о томе каже: “Зар ја дајем мир? Христос га кроз нас објављује” (Беседа трећа на Посланицу Колошанима).
Ђакон затим возглашава: “Глави нашја Господеви приклоним” (“Главе своје Господу приклонимо”), а јереј, док појци певају отегнуто “Теби, Господе”, чита тајну молитву, такозвану “молитву главоприклоњења”. Закључни возглас те молитве је “Буди держава Царствија Твојего благословена и препрослављена…” (“Нека је благословена и препрослављена сила Царства Твога”) јереј изговара наглас.
Литија. После тога на свеноћном бденију следи литија, коју код нас уочи недеље данас углавном изостављају, а савршава се само током бденија уочи великих празника. Литија започиње изласком свештенослужитеља, испред којих иду два свећеносца, из олтара у припрату, и то на северне двери, док су свете двери затворене (види Типик, гл. 2). Пошто стане у припрати ђакон тамо кади свете иконе, настојатеља и остале по чину.[2] За то време певају се “стихире на литији”.
На литији се пева, пре свега, стихира храму, то јест стихира која је одређена за литију на дан храмовног празника. Изузетак представљају доле набројани дани, када се стихира храму не пева:
Свих дванаест великих празника.
Њихова попразништва и оданија у недељу.
Претпразништво Рождества Христовог (20-23. децембар) кад падне у недељу.
Цвети, Апостола Томе, Жена Мироносица, Светих отаца (седма недеља након Васкрса) и Педесетница.
Свети Апостоли Петар и Павле 29. јуна и Усековање главе светог Јована Крститеља 29. августа. У све ове дане певају се само стихире датог празника или светих.
У осталим случајевима на првом месту пева се стихира храму, затим стихира светом, а на “Слава, и Ниње” – или претпразништва, или празника, или богородичан. Стихире на литији увек су наведене на свом месту у Минеју или Триоду. Ако је пак недеља, онда се после стихира на литији, на “И ниње” пева богородичан, а не стихира празника, и то “богородичан стиховни, који се пева у недељу” (Типик, гл. 3), или богородичан први, по гласу светога (Типик 4).
Када се заврши певање ових стихира, ђакон произноси нарочиту литијску јектенију са пет по садржају веома опширних прозби, а појци на сваку од њих мною пут певају “Господи, помилуј”: најпре 40 пута, па 30 пута, затим 50 пута и на две последње прозбе по три пута. Ова јектенија започиње речи “Спаси, Боже, људи Твоја и благослови достојаније Твоје…” (“Спаси, Боже, народ Твој и благослови наслеђе Твоје…”). Литијска јектенија се завршава возгласом јереја: “Услиши нас Боже, Спаситељу наш…” Затим јереј, благосиљајући оне који се моле руком, предаје Мир свима, а ђакон их позива да приклоне главе. Јереј чита наглас молитву “Владико Многомилостиви” која представља отпуст литије.
Реч “литија” води порекло од грчког λιτή, усрдно мољење, и означава мољење изван храма или у припрати храма. У припрати су раније стајали оглашени и покајници, којима је био забрањен улазак у саму цркву. Да их не би лишила црквене молитве, Црква сама излази ка њима и моли се заједно са њима. За оне који стоје у припрати то символизује исто што и вечерњи вход за оне који стоје у самој цркви, то јест да је Господ наш Исус Христос “Тиха Светлост” сишао доле к нама, те да и они који су недостојни молитве са осталим верујућима могу да очекују милост од Господа и остављење својих грехова; с друге стране излазак верујућих у припрату, место за оглашене и грешнике који се кају, означава дубоко смирење верујућих, који су спремни да стану на место за оглашене и грешнике, и да се моле заједно са њима. За време “литије”, каже свети Симеон Солунски, “ми се молимо стојећи пред вратима светог храма, као пред вратима небеским… попут Адама, цариника, блудног сина”. Одатле покајни и донекле тужни тон литијских молитава.
Стихире на стиховње. По завршетку литије свештенослужитељи улазе у храм и заустављају се на средини. За то време певају се “стихире на стиховње”. Тако се зову зато што им претходе стихови изабрани из различитих псалама и других књига Светог Писма, који одговарају датом празнику или спомену светог. При томе прва стихира уопште нема стих испред себе. Приликом поклапања два празника у једном дану Стихире на стиховње певају се обично само једном празнику. Једино последња стихира на “Слава и ниње” посвећена је другом догађају који се празнује. У обичне дане на “Слава и ниње” увек се пева богородичан, а ако је то период претпразништва или празника, онда се на “Слава и ниње” пева стихира претпразништва или празника.
“Ниње отпушчајеши”, благосиљање хлебова и крај Вечерња. После стихира на стиховње, у којима се прославља догађај спасоносан за људе или врлине угодника Божијег који се тога дана празнује, код оних који се моле природно се појављује жеља да траже то блажено стање спокојства које је Господ припремио праведницима. И зато, пошто су из читавог претходног богослужења видели да је Господ свим људима припремио спасење, они који се моле обраћају се Господу речима Симеона Богопримца: “Ниње отпушчајеши раба Твојего, Владико, по глаголу Твојему с миром…” (“Сада отпушташ слугу Свога, Владико, по речи Својој, у миру…”). Типиком је прописано да се ова молитва чита, а никако пева, како је то у последње време постало уобичајено у парохијским храмовима.
У знак тога да смо видели Светлост која се јавила да би обасјала незнабошце и Славу народа (Божијег) Израиља, да смо познали истинског Бога, Који се у Тројици прославља, даље се чита Трисвето; Слава Оцу, и Сину, и Светоме Духу, сада, и увек, и у векове векова, амин; Пресвета Тројице, помилуј нас… Господи, помилуј: три пута, и опет: Слава, и сада, а затим Молитва Господња: Оче наш.
После молитве Оче наш и возгласа јереја: “Јако Твоје јест Царство…” (“Јер је Твоје Царство…”) пева се такозвани отпуститељни (отпусни) тропар у коме се кратко излаже суштина догађаја који се празнује или похвала светоме. Овим тропарима посвећене су три главе Типика: 52, 53 и 55. На свеноћном бденију ти тропари се певају овако:
На бденију уочи недеље, кад нема никаквог другог празника пева се тропар “Богородице Дјево, радујсја” – три пута.
На бденију уочи дванаест великих Господњих или Богородичиних празника пева се тропар тог празника – три пута.
На бденију уочи празника у част светога пева се тропар тог светога два пута и “Богородице Дјево, радујсја” – једном.
На бденију уочи недеље које се поклапа са попразништвом или оданијем празника пева се “Богородице Дјево, радујсја” – два пута, и тропар празника – једном.
На бденију уочи недеље која се поклапа се даном спомена светога коме је одређено бденије или полијелеј, пева се: “Богородице Дјево, радујсја” – два пута и тропар светога једном.
“Тропар недељног вечерња ‘Богородице Дјево’, по обичају православие Цркве да сваки низ песама закључује песмом у част Богомајке, посвећен је Њој… За такав тропар изабране су најрадосније речи које је Богомајка чула и које су дошле до нас – речи поздрава које су јој упутили Анђео и праведна Телисавета. Тропар је дакле састављен од библијских богонадахнутих речи (Лк. 1,28,42), које су ипак окружене и испреплетене са нашим речима (‘Богородице Дјево’, Маријо, ‘јер си родила Спаситеља душа наших’). Основна мисао песме, која позива Богомајку да се радује: ‘Радуј се!’ – имала је уједно на јеврејском и грчком језику значење уопште поздрава, који одговара латинском и руском (па и српском) ‘Здраво!'”.[3]
Пре певања тропара на средини храма поставља се тетрапод (τετραποδιον) или четвороножац, то јест сточић (столац) на четири ноге, на коме стоји тањир са пет хлебова и посудама са вином и уљем, и са пшеницом (тзв. петохлебница). По окончању литије, свештенослужитељи из припрате улазе у храм и заустављају се у средини пред тим тетраподом, који се унапред припреми. Када запевају тропар, ђакон узме благослов од јереја, те кади око стола (три пута) и служитеље. Такође возглашава: “Господу се помолимо”, а јереј чита молитву: “Господе Исусе Христе, Боже наш, Који си благословио пет хлебова и пет хиљада нахранио” у којој се од Господа моли да благослови те хлебове, пшеницу, вино и уље, да их умножи у читавом свету, и да освешта верне који једу од њих. Пре читања ове молитве јереј подиже један хлеб и њиме крстолико осењује друге, а приликом читања молитве, код речи “Сам благослови и хлебове ове, пшеницу, вино и уље” десном руком указује на сваку од тих материја чинећи знак крста. Међутим, код професора М. Скабалановича налази се следеће упутство, које се мало разликује од горе наведене и данас устаљене праксе. Он каже да свештенослужитељ “моли Спаситеља, Који је кроз чудо храњења пет хиљада људи показао сву силу Свог благослова, за исто такво благосиљање и умножавање предложених плодова (налик чудесном), а такође и за освештање оних који их једу… Пре речи ‘Сам благослови’ свештеник крстолико осењује плодове, али не само руком, него једним од хлебова, који представља небески Хлеб, чиме (такође) знаменује оно што је учинио Христос када је у Своје руке на сличан начин узео пет хлебова”.[4]
После благосиљања хлебова појци певају: “Буди Имја Господње благословено от ниње и до века” (“Нека је благословено Име Господње од сада и довека”) три пута, а чтец чита псалам 33: Благосиљаћу Господа у свако време, али не читав, него само до речи: неће се лишити ни једнога добра.[5] Отишавши са места где је обавио благосиљање хлебова, јереј стаје пред царске двери “гледајући на Запад” (види: Типик, гл. 2), и благосиља оне који се моле руком, говорећи “Благословеније Господнее на вас, Того благодатију и человјекољубијем, всегда, ниње и присно и во вјеки вјеков”. Појци певају: Амин, и тиме се завршава први део свеноћног бденија, који се састоји из великог вечерња.
Благосиљање хлебова било је установљено ради окрепљивања оних који се моле. У другој глави Типика је речено да се, по окончању вечерња, чита из Дела или Посланица светих Апостола, и да за време тог читања сви седе, “свако на своме месту”; а келар (манастирски економ), изломивши на тањиру благословене хлебове, дели их братији и сипа свима који се налазе у храму по једну чашу вина. После узимања овог хлеба и вина нико више те вечери не сме ништа друго да једе “ради причешћа Пречистим Христовим Тајнама”.
На крају Служебника налази се такозвана “Поука како треба јереј и ђакон служење у светој цркви да обављају” са упутствима за разрешение различитих тешкоћа и недоумица: тамо је речено да онај ко жели да се причести Светим Христовим Тајнама треба још од вечери да се уздржава од хране и пића, или нешто врло мало да оку си, “а од поноћи свакако не треба да једе ништа… јер од поноћи почиње природни дан”.
У служебнику је заједно са поретком вечерња одштампано и упутство јереју у вези са употребом благословених хлебова, пшенице, вина и уља. Ту се јереју пре свега саветује да ово благословено уље, вино, пшеницу и хлебове не треба да благосиља поново, на другом бденију. Уљем треба да помаже верујуће када буду целивали икону, а може се и “у храни појести”; вино испити са побожношћу; хлебове приликом давања антидора (нафоре) изломити и поделити (то јест, остатке, ако их буде, делити заједно са нафором), или код куће часно за трпезом пре других обичних јела појести; пшеницу или посејати, или самлети па са другом пшеницом и уз благодарност појести. Благословеним хлебовима и вином се ни у ком случају не може литургисати, сходно правилу Номоканона о свештеним радњама.
Помазивање благословеним ульем данас се обавља обично на јутрењу, после читања Јеванђеља и молитве “Спаси, Боже, људи Твоја”. Ово помазивање замењује оно које по Типику треба обавити у припрати (види: Типик, гл. 3) после отпуста јутрења уљем из кандила код иконе празника или светога. Истовремено се дели и благословени хлеб, чије су уситњене частице поквашене благословеним вином.
У данашње време услед тога што се бденије служи обично са великим скраћењима па нема потреба за окрепљењем благословеним хлебовима и вином, литија и благосиљање хлебова на свеноћном бденију уочи недеље се уопште не обавља, него се одмах после прозбене јектеније и закључних возгласа певају стихире на стиховње. А на бденијима у част дванаест празника и великих светих литија и благосиљање хлебова као да представљају израз посебно свечаног богослужења у те дане.
По окончају вечерња, на бденију, по Типику, следи читање из Апостола и из тумачења светог Јована Златоустог и других тумача Новог Завета. Тумачење се увек чита после Апостола. Ради овог читања читав Апостол подељен је на посебне делове, поред уобичајене поделе на главе и стихове, и поделе на зачала.
Обичај да се на богослужењу читају делови Светог Писма Новог Завета води порекло из најстаријих времена Цркве. Типиком је одређено да се на недељном свеноћном бденију поуке читају седам пута, а на празничном шест: по окончању Вечерња, на Јутрењу после 1. и 2. катизме, после полијелеја, после 3. и 6. песме канона, и по окончању Јутрења (ово последње само на недељном бденију). Циљ ових читања је поучавање. Истовремено, она служе да би се освежио ум и одморило тело, јер се слуша седећи. Прво читање је одломак из Светог Писма (из књиге Дела Апостолских или из Апостолских Посланица). Следепа четири читања узимају се из светоотачких тумачења прочитаног одломка; шесто се узима из житија светих; а седмо – морално-аскетска поука узима се из дела преподобног Теодора Студита.
На жалост, ово се данас готово нигде не испуњава, осим можда у неким манастирима, а и тамо, ако га уопште има, буде само једно читање. На парохијама понекад на јутрењу после шесте песме читају кратко житије светога, или повеет о празнику из Синаксара.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види: Скабалланович. “Толковый Типикон”. 2, стр. 121, М. 1913.
  2. Према пракси у Српској Цркви свештеник остаје у припрати, а ђакон се врати пред Царске двери и кади престоне иконе, певнице, сав храм и припрату.
  3. Види: Скабал. “Толковый Типикон”. 2, стр. 181, М. 1913.
  4. Види: Скабал. “Толковый Типикон”. 2, стр. 314-315, М. 1913.
  5. Обично само стих: Богати осиромашише и огладнеше, а они који траже Господа неће се лишити ни једнога добра.

7 Comments

  1. Како се рачуна 40 ти дан, јел се рачуна дан од рођења или од следећег.
    Беба је рођена 2 марта, март има 31 дан.
    Који је датум кад треба да пођемо у Цркву?

  2. Branimir grahovac

    Što treba da ima završeno od škole Čtec

  3. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

  4. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  5. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  6. Veoma lepo objašnjenje. Hvala