ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
ПОЈМОВНИК ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛУЖЕЊА.
 
6. СВЕШТЕНЕ РАДЊЕ И ОБРЕДИ
 
За богослужење се употребљавају различите свештене радње и обреди, који се називају символичким, јер иза видљивог, спољашњег начина њиховог савршавања лежи и скрива се одређена свештена идеја. Благодарећи молитвеном освећењу, савршавањем одређених молитвених дејстава обични материјални земаљски предмети добијају нарочит, нов религиозри значај и смисао.
У таква символичка дејства спадају: 1) осењивање крсним знамењем, 2) мали и велики поклони, 3) благосиљање, 4) паљење свећа, 4) кађење и 5) кропљење светом водом.
Обичај осењивања крсним знамењем за време молитве потиче још из апостолских времена. За изображавање крста на себи православни хришћани спајају прва три прста десне руке у част Свете, Једносуштне и Нераздељиве Тројице, док преостала два савијају на длан, у знак сједињења две природе у Исусу Христу – Божанске и људске. Тако сложени прсти полажу се на чело у знак освећења нашег ума, потом на груди у знак освећења срца, затим на десно раме и после тога на лево, у знак освећења свих наших сила и дела. Сједињујући крсно знамење са молитвом, ми самим тим умољавамо Бога да прими наше молбе ради крсних заслуга Његовог Божанског Сина. Крсно знамење треба савршавати правилно, без журбе и достојанствено.
Поклони мали и велики. Поклони које чинимо приликом уласка у храм Божији и за време молитве у њему служе као израз наших побожних осећања према Богу, наше љубави, смирења пред Њим и покајања, Типик строго разликује мале и велике поклоне.
Мали поклони, другачије се називају лаким (односно појасним), или метанијама. Прати их молитва: “Боже, очисти ме грешног и помилуј ме”. Мали поклони се чине у оним случајевима када у Типику пише просто “поклон”. Савршавају се три пута приликом уласка у храм, приликом читања и певања Трисвете песме, на “Придите поклонимсја” у “Алилуја, алилуја, алилуја, слава Теби Боже”, као и у другим случајевима када је то указано у Типику, а такође и уместо великих поклона онда када је прописано да њих не треба чинити. Типик овако описује мали поклон: “Поклоном се назива када се човек поклони колико може када стоји право, не падајући коленима, нити главом додирујући земљу; мера лаког поклона је када се руком досегне земља”. Великим или земним поклоном назива се падање до земље са преклањањем колена, при чему онај ко чини такав поклон челом дотиче земљу. Према црквеним правилима,[1] у недељне дане и у периоду Педесетнице земни поклони се потпуно укидају и замењују малим, то јест појасним поклонима. Клечање на коленима није православни обичај и код нас се раширио тек недавно, позајмљен са Запада. Поклон је израз наших осећања према Богу, наше љубави и смирења пред Њим. Земни поклон је израз дубоког покајног осећања – ето због чега су земни поклони посебно чести током Великог поста,[2] када су праћени молитвом преподобног Јефрема Сиријског.
Благослов свештенослужитеља означава давање Божијег благослова људима. То је Божији благослов зато што 1) свештенослужитељ за време богослужења представља слику Самог Спаситеља, 2) он осењује оне који се моле знамењем Крста, који је оруђе нашег спасења, 3) у самом распореду прстију руке која благосиља представљена су почетна слова Спаситељевог имена: ИС ХС. Благосиљање народа од стране свештеника утемељено је, као прво, на праву које су одувек имали старији да благосиљају млађе. Тако су старозаветни праоци благосиљали своју децу. Мелхиседек, свештеник Вишњег Бога, благословио је Авраама; а као друго, у заповести Божијој датој Мојсију старозаветним свештеницима речено је: Нека призивају име Моје на синове Израиљеве, и ја Господ благословићу их (Бро. 6,27).
Паљење свећа. Свеће и светиљке су на богослужењу употребљаване још у Старом Завету; у Новом Завету појавиле су се од самог настанка Цркве Христове. Нужда која је прве хришћане приморавала да се на богослужења састају увече или ноћу, била је први повод за употребу светиљки. Но, несумњиво је да су светиљке веома рано почели да употребљавају не само из нужде, него и због свечанијег изгледа богослужења, као и због њиховог символичког значења (Дап. 20,7-8). Правила Цркве прописују употребу светиљки приликом савршавања Свете Тајне Евхаристије, приликом крштења и погреба, чак и када се савршавају уз сунчеву светлост. Светиљке се употребљавају: 1) знак тога да нас Господ, Који живи у неприступној светлости, просветљује познањем славе Божије у лицу Исуса Христа (2.Кор. 4,6). И свети угодници Божији су светиљке које горе и светле, како је Господ рекао за Јована Крститеља (Јн. 5,35). Светиљке на богослужењу означавају такође 2) да срца верујућих горе пламеном љубави према Богу и Његовим светима (1.Сол. 5,19) и, на крају, 3) ради представљања духовне радости и славе Цркве (Ис.60,1).
Одређено је да се за светиљке употребљавају уље и восак које као жртву у храм доносе верујући. Уље и восак, као најчистије горивне материје означавају чистоту и искреност приношења које се чини ради прослављања имена Божијег (3. Апостолско правило). Јелеј означава усрдност људи, попут усрдности мудрих девојака које су узеле уље са светиљкама својим како би изашле у сретање женику (Мт. 25,3-4), то јест означава жељу хришћана да угоде Богу својим добрим делима. Употребљава се биљно уље. Восак, који се сабира са миомирисних цветова, означава духовни миомирис приношења, веру и љубав оних који приносе. Електрика, као мртви огањ, ни у ком случају не може да замени живи огањ светиљки које је новозаветна Црква прихватила још од старозаветне. И Сам Господ је у Старом Завету заповедио Мојсију да у скинији треба да стоји златна светиљка у којој ће увек да гори чисто уље (Изл. 27,20), због чега су синови Израиљеви били дужни да приносе чисто цеђено маслиново уље. Горивна материја, као и сваки други дар Богу, треба да буде најбољег квалитета.
Неке светиљке у храму су непокретне, док се друге преносе са места но^место. На Престолу и Жртвенику увек се пале свеће, које се стављају на свећњаке. Пред иконама се пали уље у посудама које се зову кандила, као и свеће на свећњацима. Кандила која имају од седам до дванаест чаша (светиљки) називају се поликандилима.[3] Седам чаша означава седам дарова Духа Светога; дванаест чаша означава збор апостола. Кандила која имају више од дванаест чаша називају се паникандилима.
Паљење светиљки у храму усклађује се са песмама и свештеним радњама богослужења. Што је свечаније богослужење, то се више светиљки пали. У Типику је прописано када и колико светиљки на којој служби треба палити. Тако, на пример, за време читања Шестопсалмија гасе се готово сва светла у храму, док се за време певања Полијелеја сва светла пале. Прописано је да се на Литургији, као на најсвечанијем богослужењу, пале пре свега свеће. Свеће у храму и олтару, осим на Престолу и Жртвенику, пали црквењак. За свеће на Престолу и Жртвенику одређено је да их пали и гаси само јереј или ђакон. Приликом освећења храма свећу у олтару први пут пали сам архијереј. Верујући који долазе у цркву сами пале свеће пред оним иконама које изаберу. То је израз вере и пламене љубави према светитељу пред чију икону стављамо свећу.
Кађење пред светим иконама изражава наше поштовање према светима који су на њима представљени, док кађење верујућих изражава жељу да се они испуне Духом Светим и да својим добрим делима миришу пред Господом попут тамјана. Дим из кадионице обавија оне који се моле, символишући благодат Божију која нас окружује. Кађење уопште изражава жељу оних који се моле да се њихове молитве узнесу ка престолу Божијем као што се дим тамјана подиже ка небу, и да буду пријатне Богу као што му је пријатан миомирис тамјана. Кађење се увек сједињује са молитвом; њу произноси архијереј или јереј, који благосиља кадионицу уочи кађења. У тој молитви садржана је прозба Богу да прими то кађење као духовни миомирис, то јест да људи који су присутни и моле се буду духовно угодни миомирис Христу (2.Кор. 2,15), како би Господ, примајући кађење у свој наднебески Жртвеник, ниспослао благодат Пресветог Духа Свога. За кађење се употребљава кадионица на малим ланцима, ручна кадионица, као и посуде за тамјан које се постављају на одређеним местима у храму да би га испуниле миомирисом, како Типик указује да треба чинити на Васкршњем јутрењу. Тамјан представља миришљаву дрвну смолу коју производе неке врсте дрвета; понекад се добија и вештачким путем од разних миришљавих материја. Кађење обављају у различитим моментима богослужења понекад један јереј, понекад јереј са ђаконом, а понекад сам ђакон. На архијерејској служби кађење понекад обавља и сам архијереј. Онај ко кади по правилу дужан је да при сваком замаху кадионицом чини знак крста, при чему се клања оном лицу или икони коју кади. Када каде јереј или архијереј ђакон иде испред њих са свећом у рукама. Испред архијереја који кади, осим ђакона са свећом, иду и ипођакони са дикиријом и трикиријом. Постоје разне врсте кађења: понекад се кади само одређени део храма или одређени предмет, на пример аналој[4] са иконом, или крстом, или Јеванђељем.
Чин кађења детаљно је описан у 22. глави Типика. Потпуно кађење читавог храма почев од олтара обавља се овако: најпре са све четири стране каде Престо, потом Горње место и Жртвеник (ако су на Жртвенику припремљени Свети Дарови, онда најпре Жртвеник) и читав олтар. Затим онај ко кади излази кроз северне двери на амвон, кади царске двери, затим иконе на јужној страни иконостаса, почев од иконе Спаситеља, па иконе на северној страни иконостаса, почев од иконе Мајке Божије, затим десни и леви збор, односно певнице, и све који стоје у храму. Даље, пролазећи храмом са јужне стране кади иконе по читавом храму, затим улази у припрату, кади улазна врата, а излазећи из припрате креће се према олтару северном страном, кадећи све иконе на тој страни храма, враћа се до царских двери, кади њих, икону Спаситеља, Мајке Божије и улази у олтар на јужне двери, после чега стаје испред Престола и кади га спреда. Ако су царске двери отворене излази на амвон и враћа се у олтар кроз њих. Приликом непотпуног кађења, са амвона се кади иконостас, певнице и народ, а онда се онај ко кади окреће, поново кади царске двери, иконе Спаситеља и Мајке Божије и улази у олтар. Понекад кађење почиње од средине храма, од аналоја на коме стоји икона празника. Тада најпре са све четири стране каде ову икону која лежи на аналоју, затим улазе у олтар на царске двери, каде олтар, излазе из њега на царске двери и даље се кађење читавог храма одвија уобичајеним редоследом, након чега се од царских двери не враћају у олтар, него опет до аналоја са иконом на средини храма. Понекад кађење обављају двојица ђакона одједном: у том случају они се разилазе, па један кади јужни део храма, а други северни, да би се потом опет састали и кадили заједно у исто време.
Кађење читавог храма, које почиње од олтара, обавља се током вечерња на почетку свеноћног бденија, када се пева “Господи возвах”, затим на почетку јутрења, приликом певања “непорочних”, приликом певања полијелеја, а такође и на 8. и 9. песми канона, на Литургији приликом окончања проскомидије и читања часова. Кађење читавог храма које почиње на средини храма, обавља се на празничном јутрењу после певања величанија,[5] на јутрењу Великог Петка, када се на средини храма чита 12 Јеванђеља, на Царским часовима на Велики Петак, уочи Божића и Богојављења када се читају Јеванђеља и на јутрењу Велике Суботе приликом певања надгробних похвала. Кађење само олтара и иконостаса обавља се на Литургији за време читања Апостола (а према Типику за време певања “Алилуја” после Апостола), за време певања Херувимске песме, а на архијерејској Литургији сам архијереј кади још и одмах после малог входа. Треба знати да на Литургији после кађења читавог олтара не каде одмах свештенослужитеље и црквенослужитеље који се налазе у њему, него најпре излазе на царске двери, каде иконостас, након чега се враћају у олтар, каде оне који се налазе у њему, опет излазе кроз царске двери на амвон, и тек онда каде народ који стоји у храму, почев од певница. По повратку у олтар, након кађења Престола увек на крају каде архијереја или предстојатеља. Архијереја први пут каде три пута, то јест чине не један, него три крста кандилом. Кађење само Престола или Жртвеника на Литургији обавља се по окончању проскомидије, уочи Великог входа, након Великог входа, уз речи “Изрјадно ? Пресвјатјеј…” (“Нарочито за Пресвету…”) и после возгласа: “Спаси Боже људи Твоја…” (“Спаси Боже народ Твој…”).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 20. правило Првог Васељенског сабора, 90. правило Шестог Васељенског сабора и 15. правило светог Петра Александријског.
  2. Као и у неке дане других постова.
  3. Руска пракса, стоје у олтару иза часне трпезе (прим. прев).
  4. “Аналој”, грч. “аналогиј”, на српском често и “налоњ” (тј. “налој”) – високи и уски лако преносиви сто нагнуте површине, који служи за читање свештених књига, за проповеди у храму и за полагање светог Јеванђеља и икона у време Богослужења (прим. М. С.)
  5. Руска пракса.

7 Comments

  1. Како се рачуна 40 ти дан, јел се рачуна дан од рођења или од следећег.
    Беба је рођена 2 марта, март има 31 дан.
    Који је датум кад треба да пођемо у Цркву?

  2. Branimir grahovac

    Što treba da ima završeno od škole Čtec

  3. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

  4. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  5. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  6. Veoma lepo objašnjenje. Hvala