ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
ПОЈМОВНИК ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛУЖЕЊА.
 
8. ПОЈАМ БОГОСЛУЖБЕНИХ КРУГОВА
 
Црквене молитве које се употребљавају на богослужењу стоје у вези или са тим у које се доба дана богослужење савршава, или у који дан седмице, или ког дана у години (одређени датум). Тако се разликују три круга богослужења: 1) дневни, 2) недељни и 3) годишњи круг. Јединство ова три елемента сачињава богослужење сваког датог дана.
 
1. Дневни крут богослужења
 
Још у Старом Завету било је установљено да се одређени делови дана освећују црквеном молитвом. Овај обичај прешао је и у хришћанство. Постоји укупно девет служби које је света Црква наменила за заједничку молитву и које се обављају свакога дана у одређени час: 1) Вечерње, 2) Повечерје, 3) Полуноћница, 4) Јутрење, 5) Час први, 6) Час трећи, 7) Час шести, 8) Час девети, 9) Божанствена литургија. Ове службе чине дневни круг богослужења и називају се “свакодневним”. У свакој од тих служби развија се одређена мисао, повезана са нарочитим свештеним успоменама.
Црквено-богослужбени дан, по древном обичају, почиње од вечери. Стога и дневни крут богослужења започиње од Вечерња.
Вечерњем се назива оно богослужење које се обавља пред крај дана, увече, у знак захвалности за протекли дан и за освештање наступајуће ноћи. Оно започиње читањем “предначинатељног” (почетног) псалма 103. у коме се прославља премудрост Творца васионе, а састоји се из молитава за све чланове Цркве и њихове потребе, из читања псалама и појања стихова са молбом Богу да нас услиши, из прослављања Господа Исуса Христа, Мајке Божије и светих, из молитвеног тражења разних духовних добара, а завршава се молитвом Симеона Богопримца “Ниње отпушчајеши…” а понекад и молитвом која је садржала Арханђелов поздрав Пресветој Дјеви Марији “Богородице Дјево, радуј се…”. Вечерње нас тако подсећа на доба Старог Завета, које је започело стварањем света, а окончало се рађањем Спаситеља света.
Повечерје се савршава пре одласка на починак и састоји се од читања псалама и молитава којима се од Бога тражи опроштај грехова, као и помоћ и заштита од видљивих и невидљивих непријатеља који траже да улове наше душе и нарочито су опасни за време сна, затим од Символа вере, молитава Богородици и Христу Спаситељу да би благословио нас који “идемо на починак”. Повечерје се савршава касније, после Вечерња. Постоји Велико и Мало повечерје. Велико повечерје се савршава само у Великом посту и уочи празника Божића, Богојављења и Благовести. Мало повечерје се савршава током читаве године.
Полуноћница је богослужење које треба да се обавља у поноћ или, у сваком случају, дуто пре свитања, пре Јутрења. Пошто је Господ Исус Христос у причи о десет девојака Себе представио у виду женика који је дошао у поноћ, хришћани су имали обичај да тај час освештавају молитвом, како би попут мудрих девојака дочекали Господа будни. Осим тога поноћ је за хришћане била света због успомене на то како је Господ у то време туговао у Гетсиманском врту, до крвавог зноја, како га је вероломни Јуда издао и како је на суду код првосвештеника био изложен горким увредама. Полуноћница се састоји из читања покајног 50. псалма, и псалма 118. који предочава блаженство непорочних људи, затим из Символа вере, песме “Ево, Женик долази у поноћ…” и молитава за умрле. На тај начин полуноћница нас подстиче на покајање, на стално чување закона Господњег и духовну бодрост у очекивању изненадног Другог доласка Христовог.
Јутрење, то је богослужење које се обавља рано ујутро, још уочи изласка сунца. На јутрењу се молитвено благодари Господу за мирно проведену ноћ и зато што нам дарује наступајући дан, а такође јутрење нас подсећа на јављање Спаситеља у свету и на Васкрсење Христово. Јутрење почиње мољењем за Цара, а затим се састоји из читања шест псалама који представљају беседу људске душе са Богом, мољења за благостање Цркве Божије и свих њених чланова, читања катизама, прослављања Бога и Његових светих тропарима, сједалнима и канонима, похвалним песмама и Великим славословљем и, на крају, из мољења за различита духовна добра.
Часови први, трећи, шести и девети, то су молитвословља састављена по једном истом обрасцу: почетне молитве, три псалма која се односе на догађај који се спомиње, тропар, богородичан, општа закључна молитва свих часова, повечерја и полуноћнице “Иже на всякое время и на всякий час…” (“Христе Боже, Коме се у свако време и на сваки час…”), и нарочита закључна молитва на крају сваког часа. Први час, према рачунању које се све до данас употребљава на Истоку, по нашем рачунању је седам ујутро, трећи час је по нашем девет ујутро, шести подне, а девети три сата поподне. У први час ми прослављамо Бога зато што нам је даровао материјалну светлост, јер у том часу излази сунце; у трећи час сећамо се силаска Духа Светога на апостоле, у шести час распећа Господа Исуса Христа и у девети час – Његове смрти на крсту.
Божанствена литургија је средиште и главна служба читавог дневног круга, у односу на коју све остале службе представљају само припрему – припрему за њено достојно савршавање и достојно причешћивање Светим Христовим Тајнама. Зато се, по црквеним правилима, свештенослужитељ који жели да служи Божанствену литургију обавезује да одслужи или, у крајњој линији, макар саслуша или код куће прочита све остале службе дневног круга.
У пометку, све те службе, нарочито у манастирима, служене су посебно, свака у своје одређено време дана. Али касније, ради олакшавања верујућима, који су се бавили свакодневним пословима, оне су груписане у три групе: увече – Девети час, Вечерње и Повечерје, рано ујутро – Полуноћница, Јутрење и Први час, у време пре обеда (пре подне) – Час трећи, шести и Божанствена литургија. Овај поредак се донекле мења током Великог поста, када према Типику Девети час и Вечерње претходе савршавању Божанствене литургије. Уочи великих празника служи се Свеноћно бдење које се састоји из Вечерња, Јутрења и Првог часа. У случају служења Свеноћног бдења, пре њега се служе Девети Час и Мало вечерње, које представља скраћено Велико вечерње, док се Повечерје и Полуноћница сасвим изостављају, јер за њих, ако бдење заиста траје читаве ноћи, не остаје времена. У данашње време због људске слабости и лењости Свеноћно бдење је сачувало само свој назив, док по трајању ни изблиза не обухвата чак ни половину ноћи, јер у храмовима у свету често траје свега сат и по или два.
 
2. Седмични круг богослужења
 
Осим непромењивих молитвословља дневног круга, у састав богослужења уводе се још и променљива молитвословља која стоје у вези са успоменама које Црква повезује са сваким даном седмице.
У први дан седмице света Црква се сећа и свечано прославља Васкрсење Христово, зато се он на руском и зове “воскресеније”. У црквеним Типику за овај дан се употребљава словенски назив “недеља”, то јест дан којим се “не дела”, не ради.
У понедељак се прослављају бестелесне анђелске силе, које – после Мајке Божије, коју свакога дана величамо на богослужењима – у збору светих заузимају прво место.
У уторак се прославља највећи међу рођенима од жене – Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован.
У среду се сећамо Јудиног издајства – како је свог Господа и Учителка предао на погубљење јудејским старешинама. Зато се овај дан, изузев неколико периода у години, обележава постом.
У четвртак се прослављају свети Апостоли Христови и светитељ Николај, архиепископ Мирликијски чудотворац.
У петак се сећамо распећа и крене смрти Господа Исуса Христа, услед чега је тај дан, поред среде, обележен постом.
Субота, као дан покоја, посвећена је нарочитом указивању поштовања Мајци Божијој, светим мученицима и свим светим који су достигли упокојење у Господу, а исто тако помињању свих оних који су се упокојили у вери и нади на вечни живот.
 
3. Годишњи круг богослужења
 
Сваки дан у години, сваки датум свакога од дванаест месеци, посвећен је или успомени на неке свештене догађаје, драге сцу хришћанина, или успомени на различите свете. У част тих догађаја и лица установлена су нарочита молитвословља, песме, читања и обреди који образују годишњи круг богослужења. Нека богослужења годишњег круга која се обављају на свечанији начин називају се празницима; они се деле на Господње, Богородичине и празнике светих. Неки празници се славе увек у одређене дане у години, па се зато називају непокретним празницима. Највећи од свих хришћанских празника је Васкрсење Христово, које се не слави одређеног дана у години, него пада у различите дане у периоду између 22. марта и 25. априла, пошто се, према црквеним одредбама, празнује у први недељни дан после пролећног пуног месеца, који долази после дана пролећне равнодневице. Зато Васкрс представља покретни празник. У зависности од дана Васкреа празнују се и неки други празници, који зато такође представљају покретне празнике. У зависност о тога у којој се мери свечано прослављају, празници се деле на велике, средње и мале. Постоји дванаест најважнијих празника. Васкрс се не рачуна у њих, јер он је “празник над празницима и славље над слављима”.
 
Састављање црквене службе за одређени дан
 
Свака црквена служба састоји се од “непроменљивих” делова богослужења, који су присутни сваки дан, и “променљивих” делова богослужења, чији садржај зависи од тога који је дан седмице и који датум ког месеца у години. Непроменљиве делове богослужења, који представљају његову окосницу, свештенослужитељи узимају из Служебника, а чтечеви и појци из Часослова. Ако је у питању радни дан или недеља, овим непроменљивим молитвословљима додају се променљива из Октоиха, Минеја и Псалтира, или пак из Триода посног или цветног, уз додатак из Минеја, или без Минеја. У дане великих и средњих непокретних празника променљиви делови богослужења узимају се само из Минеја, а у дане покретних празника само из Триода посног или цветног. На правила о повезивању непроменљивих делова богослужења са променљивим, и на то шта тачно да се узме, указује се углавном “уходу” у самим богослужбеним књигама. Детаљно пак на све указује и све се објашњава у Типику. Неке објашњавајуће главе из Типика са таквим упутствима, које носе назив “Маркове главе”, штампају се у Минејима и Триодима, такође на одговарајућим местима, или су сабране све заједно на крају. Пре сваког богослужења неопходно је благовремено припремити све потребне књиге и, отворивши их, унапред погледати читав поредак, пратећи упутства у књигама. Текст се у богослужбеним књигама обично штампа црним словима, а сва упутства и објашњења црвеним.
 
Називи непроменљивих молитвословља
 
Постоје следећа непроменљива молитвословља, која се читају и певају свакодневно, на свакој служби:
1) Уводне молитве – тако се називају молитве којима обично започињу све наше црквене службе и које зато носе још и назив “уобичајеног почетка”. Свако богослужење започиње позивом архијереја или свештеника да се узнесе хвала Богу. Таквих позива, или возгласа, има три: 1) “Благословен Бог наш, сада и увек и у векове векова” (пред почетак већине служби), 2) “Слава Светој, Једносуштној, Животворној и Нераздељивој Тројици, свагда, сада и увек и у векове векова” (пред почетак Свеноћног бдења) и 3) “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова” (пред почетак Литургије). После возгласа чтец (или хор) у име свих присутних речју “Амин”, што значи “заиста”, изражава сагласност са овом хвалом и истога часа почиње да слави Бога: “Слава Теби, Боже наш, слава Теби”. Затим, припремајући себе и друге који се моле за достојну молитву, чтец, а понекад и појци, молитвом “Царју Небесни” обраћа се Духу Светоме, Који једини може да нам да дар истинске молитве (Рим. 8,26), како би се Он уселио у нас, очистио нас од сваке нечистоте и спасао нас. Молитву за очишћење чтец даље упућује и на сва три Лица Пресвете Тројице, читајући “Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас” три пута, “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу…” “Пресвета Тројице, помилуј нас…” и на крају чита молитву Господњу – “Оче наш…” у знак тога да је у питању најбољи образац за сваку молитву. После ове молитве свештеник гласно објављује: “Јер је Твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова”. Чтец потврђује: “Амин” и чита “Господи, помилуј” дванаест пута, “Слава… и ниње…”, “Придите поклонимсја…” три пута, после чега се обично чита псалам којим започиње дата служба. С времена на време, а нарочито често за време Великог поста ове молитве уобичајеног почетка понављају се и у средини богослужења, како би поново привукле пажњу оних који се моле на те најдревније молитве за очишћење наших душа.
У неким случајевима читање ових молитава почиње директно од “Свети Боже…” а ако је дата служба сједињена са претходном у једну, онда се чита само “Придите поклонимсја…”
2) Јектеније – то су отегнуте молитве које произноси ђакон на амвону (“јектенија” од грчког εκτειω – отежем, или од εκτενώς – усрдно). Ово мољење дели се на неколико делова од којих се сваки завршава речима “Господи, помилуј”, или “Подај Господи”. У овим јектенијама за оне који се моле траже се свакојака блага, неопходна како за духовни живот, тако и за телесни. Постоји пет облика јектеније: 1) велика, 2) сугуба, 3) прозбена, 4) мала и 5) заупокојена.
3) Возгласи – у време док ђакон на амвону изговара јектенију наглас, свештеник у олтару тихо чита тајну молитву чији се крај изгова ра гласно, тако да би ове речи изговорио одмах након што ђакон оконча јектенију. Ови завршеци молитава које свештеник гласно изговара називају се возгласима. Они обично изражавају основ, због чега ми, када се молимо Господу, можемо да се надамо испуњењу наших молитава, и због чега имамо смелост да се обраћамо Богу са мољењима. Неки возгласи просто закључују јектенију, без тајне молитве која им претходи. Они углавном почињу речју “јер” (односно “зато што”, или “будући да”).
4) Свака црквена служба завршава се нарочитим песмама, после којих свештеник или архијереј произносе речи благослова за излазак из храма, које носе назив “отпуст”. Поредак потпуног отпуста је следепи; ђакон, или ако је он одсутан сам свештеник, говори: “Премудрост”, то јест пазимо на премудри смисао речи које се изговарају. Затим све штеник, обраћајући се Мајци Божијој, гласно говори: “Пресвета Бого родице, спаси нас”. Прослављајући Мајку Божију појци певају: “Часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима…” Благодарећи Господу за обављену службу, свештеник даље возглашава: “Слава Теби,Христе Боже, надо наша, слава Теби”, на шта појци певају: “Слава… и ниње…” (тј. “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин”), “Господи, помилуј” три пута, “Благослови”. После тога свештеник или архијереј, окрећући се лицем народу са амвона говори: “Христос Истинити Бог наш…” и даље набраја свете којима смо се обрапали на датом богослужењу, то јест Мајку Божију, светога који се слави тога дана, светога коме је посвећен храм, Богородитеље Јоакима и Ану и завршава отпуст речима да нас молитвама ових светих Господ “помилује и спасе, као благ и човекољубив”. Произношење отпуста представља знак да је богослужење завршено и верујући могу да напусте храм.
 
Називи променљивих молитвословља
 
У зависности од тога који је празник, или дан спомена светога, на богослужењу се читају ови или они одломци из Светог Писма Старог и Новог Завета. Они носе назив по књизи из које су узети. Осим тога сваком датом празнику и светоме који се прославља певају се посебне песме које носе следеће називе:
Тропар (грч. τροπαριον, од τρόπος – нарав, образац, или τρόπαια – трофеј, знак победе, или τρέπω – обраћам) песма која у кратким, али упечатљивим, цртама представља догађај празника или живот светога, на пример “Рождество Твоје, Христе Боже наш…” или “Правило вере и образ кротости…”
Кондак (од грчке речи κονδακιον – карактер, или од κονδαξ – деминутив од “копље”, али вероватније од κονδος – штап на који се намотава свитак пергамента, или од κονδακια – сам свитак пергамента исписан са обе стране) – то је кратка песма која, попут тропара, представља суштину догађаја који се празнује или црте карактера светога који се прославља. Разлика између тропара и кондака састоји се углавном у месту које они заузимају у богослужењу. Тропари се певају на крају вечерња, на почетку и на крају јутрења, а кондак увек у средини јутрења, одмах после шесте песме канона. Осим тога, тропар представља догађај који се прославља првенствено са спољашње стране, док кондак указује на његову унутрашњу суштину и значај. Најпознатији кондаци су “Дјева дњес Пресушчественаго раждајет…” (“Дјева данас Надсуштаственога рађа…”) и “Взбраној Војеводје побједитељнаја…” (“Теби, Изабраној Војвоткињи…”).
Величаније – песма која садржи прослављање празника или светог, која се пева на свеноћном бдењу или празничном јутрењу пред иконом празника или светога, најпре свештенослужитељи на сред храма, а потом је неколико пута понављају појци у певницама.
Стихира (од грчког στιχηρα – многостиховна) песма која се састоји од многих стихова написаних у једном песничком метру (на грчком, јер се у словенском преводу тај метар изгубио), и пред собом углавном има стихове из Светог Писма, и то из псалама. У свакој стихири садржана је једна иста главна мисао, која се на различите начине и веома поетично, кроз живе слике и поређења, открива у свим стиховима. На сваком богослужењу пева се много стихира, али оне носе различите називе. Ако се стихире певају после стихова псалма “Господи возвах”, онда се називају “стихирама на Господи возвах”; ако се певају после стихова псалма “Всјакоје диханије да хвалит Господа”, онда се називају “стихирама на хвалите”. На крају вечерња и на крају свакодневног јутрења постоје још и стихире које се називају “стихирама на стиховње”. Осим тога постоје још и литијске стихире, које се певају приликом изласка свештенослужитеља у припрату на литију.
Богородичан (Θεοτοκιον) – то су песме посвећене Мајци Божијој. Тако се назива закључна стихира сваке од поменутих група стихира, која се увек пева после “Слава… и ниње…” и садржи прослављање Мајке Божије. Само у дане великих празника уместо богородична на “Слава… и ниње…” пева се стихира празника. Богородичан заједно са прослављањем Богомајке садржи и излагање догмата о ваплоћењу од Ње Сина Божијег, или пак говори о несливеном и нераздељивом сједињењу две природе у Исусу Христу, Божанске и људске, или саопштава нешто друго о Богочовештву Христовом назива се Догматик, грчки δογματικον и означава одредбу, учење, догмат. Такав назив носи обично богородичан којим се завршавају стихире на “Господи возвах” на малом и на великом недељном вечерњу које се служи у суботу увече. За аутора “Догматика” сматра се преподобии Јован Дамаскин. Укупно их је осам, према броју гласова. Број стихира је различит, у зависности од степена свечаности празника: десет, осам, шест и четири. Ово се у богослужбеним књигама означава специјалним изразом “стихире на 10, стихире на 8” итд. Указивање на ове бројеве има важан практични значај за правилно уређење богослужења, јер одређује број стихова псалама који треба да се певају са стихирама, претходећи свакој од њих. Најпре се пева одговарајући стих псалма, а за њим сама стихира. При томе, ако стихира нема довољно, оне могу да се понављају свака по два или чак по три пута, што је понекад директно означено у богослужбеним књигама речима “два пута” или “три пута” које стоје после стихире.
Акатист, грчки ακάθιστος – “несједален”, богослужење за време кога се не седи. То је нарочито похвално појање у част Господа, Мајке Божије или светог које се састоји од дванаест кондака и дванаест икоса. У богослужбеном Типику је прописано да се Акатист Мајци Божијој чита у пету суботу Великог поста на јутрењу. За аутора овог акатиста сматра се Константинопољски патријарх Сагије (610-638), али неки указују на ауторство Георгија Писидијског, док други претпостављају да га је саставио патријарх Фотије. Акатисти се данас употребљавају за домаће и келијно правило, а такође их читају свештенослужитељи када се припремају за обављање богослужења.
Икос од грчког οίκος, што значи: дом, здање, одељење, спремиште. Историјски сматра се да су кондаци сиријског порекла, а на сиријском “deth” дом, може да значи и “строфа”; баш као што и на италијанском “stanza” значи и строфа и соба. Икос следи обично након шесте песме канона на јутрењу непосредно за кондаком и као да представља потпуније развијање мисли кондака, а завршава се увек истим речима као и кондак.
Сједален (κάθισμα) – као што показује сам назив, тако се назива песма за време чијег певања је онима који се моле дозвољено да седе. Ово стога што је непосредно након певања сједална Типиком прописано читање поучних дела светих Отаца, која се слушају седећи. Сједалних има на јутрењу, по један после сваке катизме, то јест свега сва или три сједална, пошто се на јутрењу обично читају две или три катизме, а такође и после треће песме канона.
Ипакион [ипакој], од грчког υπακουειν, што значи одговарати, пратити певајући – песма коју је у старини за чтецом или појцем певао народ; или од друге грчке речи υπακοή, која означава послушање, пажњу, јер је пре читања Јеванђеља које прича о Васкрсењу Христовом од верујућих захтевано да посебно пазе на себе. У данашње време овај чисто условни назив одређује само место те песме у богослужењу. Она је смештена обично на недељном јутрењу, после васкрсних тропара “Ангелскиј собор” и мале јектеније која следи након тих тропара. Тај ипакион одређен је и за недељну полуноћницу.
Антифони (од грчке речи φωνή – глас) – “противгласје”, наизменично певање две певнице. Такви су “Јутарњи антифони”, који се певају на недељном јутрењу уочи читања Јеванђеља. Антифони другачијег садржаја певају се на почетку Литургије радним данима и на Господње празнике.
Прокимен – (од προκείμενος καννα – онај који лежи напред) – стих који изговара чтец, а понављају појци уочи читања паримеја, Апостола и Јеванђеља. Прокимен служи као предговор за читање Светог Писма и изражава суштину догађаја који се празнује или карактеристику светога који се слави.
Канон, грчки κανών (може бити у сродству са καννα – трека, односно прав штап који је служио за мерење); за црквене писце то значи “правило”, по чијем се обрасцу, плану, састављају канони. Канон се састоји од низа свештених песама у част празника или светог, које чине централни део сваког јутрења. Дакле, канон то је врста црквене песме са најдоследније одређеном литерарном формом. Канон се састоји од девет делова који се називају “песме”. Свака песма састоји се од такозваних ирмоса и тропара. Ирмоси се певају, а тропари се сада обично читају. Ирмос (грчки ειρμός – “веза”) служи као веза за тропаре. Сваки канон има свој одређени предмет и једну одређену тему која се развија у свим песмама. На пример, у једном канону прославља се Васкрсење Христово, и зато се такав канон назива васкреним, у другом Васкрсење Христово у вези са кретом Христовим, такав се назива кретоваскреним, док се у трећем прославља Пресвета Богородица, па се назива Богородичиним. Сходно главном предмету пре сваког тропара канона произноси се нарочит припев: “Слава, Господе, Васкрсењу Твоме” или “Слава, Господе, Крсту Твоме часном и Васкрсењу”, или “Пресвета Богородице, спаси нас”. Ако је канон, на пример, светом Николају, онда “Светитељу оче Николаје, моли Бога за нас” итд. Број тропара може да буде различит. Зато се и каже: Канон на десет, на осам, на шест, на четири.
Као образац за канон служи девет песама Светог Писма, које се штампају у Поретку Псалтира и Ирмологиону, а такође и у обичном малом Псалтиру.[1] Ове песме, као “химне” – грчки ωδαι, од давнина су употребљаване на богослужењу. Образац за прву песму представља песма Мојсијева приликом проласка Јевреја кроз Црвено море (Изл. 15,1-9), услед чега се у свим канонима, у овој или оној варијацији, увек подсећа на тај догађај. Друга песма Мојсијева (Зак. пон. 32,1-43) употребљава се само током Великом посту. Трећа је песма свете пророчице Ане (1.Цар,2,1-10). Четврта је песма пророка Авакума (з, 1-19). Пета је песма пророка Исаије (26,9-19). Шеста је песма пророка Јоне (2,2-10). Као образац како за седму (Дан. з, 26-56), тако у за осму песму (Дан. 3,67-88) служи песма тројице младића у вавилонској пећи, па се у ирмосима седме и осме песме увек на овај или онај начин спомињу та тројица младића или се наводе речи њихове песме. Између осме и девете песме готово читаве године (осим на дванаест празника) пева се песма Пресветој Богородици “Честњејшују” (Лк. 1,46-55), која садржи прослављање Мајке Божије. Девета је песма светог праведног Захарије, оца светог пророка Тована Претече, коју наводи свети јеванђелист Лука (1,68-79). Према Типику тропари канона треба да буду праћени читањем стихова ових песама, при чему је указано на поредак тог сједињавања за радне дане, за празнике и за Велики пост. Ипак, данас је такво сједињавање готово напуштено и употребљава се само у оним црквама које се најстроже држе Типика и то само током Великог поста. Горе поменути припеви за тропаре (који се данас употребљавају) истиснули су старозаветне стихове ових песама.
Након читања свих тропара сваке песме, ирмос сваке песме певају обе певнице тако што појци заједно сиђу у средину храма и то заједничко певање закључних ирмоса назива се “катавасија” (καταβασια, од грчког “καταβαίνω” – спуштати се, силазити), то јест “силажење”, када два хора силазе на средину храма где певају “покривајући”, или закључни ирмос. Која се катавасија пева у ком периоду године, детаљно је указано у Типику. Током већег дела година као катавасија служе ирмоси Богородичиног канона “Отверзу уста моја…” Како словенски, тако и други преводи канона, на жалост, не омогућују да се увиди велика уметничка лепота тих канона, који би се по обиљу материјала и вештини његовог излагања могли назвати духовним поемама. Покад су канони непотпуни: састоје се из две, три или четири песме, и тада се називају двопјеснеци, тропјеснеци, четворопјеснеци. Таквих је нарочито много у Поеном и Цветном триоду.
Литургичари сматрају да је темељ канону као новој форми црквене поезије положио светитељ Андреј Критски (650-726) који је саставио “Велики канон” који се чита у четвртак пете седмице Великог поста. До седмог века нема никаквих података о црквеним канонима. Као прво сведочанство може да послужи опис Синајског јутрења из тог времена. У њему се спомињу “тропари” који се припевају на осму библијску песму. Професор М. Н. Скабаланович претпоставља да је првобитна форма канона био једнопјеснец, а да је потом постепено растао до двопјеснеца, кроз присаједињење девете песме осмој. Касније су почели да тропаре придодају и обичној песми дана, па се тако појавио трипјеснец. Тако се ово развило у читав канон. Овај нови облик црквене поезије веома брзо је нашао подражаваоце. После преподобног Андрије Критског на том попришту почели су да се подвизавају преподобии Јован Дамаскин, Косма Мајумски, Стефан Саваит, Теодор Студит, Јосиф Песмописац и многи други.[2]
Светилан или Ексапостипар – тако се назива песма која најутрењу следи непосредно након канона (и мале јектеније која се произноси одмах после његове девете песме). Светилни се тако зову зато што се у њима обично говори о просвећењу душе свише, небеском благодаћу.[3] Светилни се певају на обичним службама, док се на васкреним (недељним) певају васкрсни светилни, то јест ексапостилари. Ексапостилар (грчки εξαποστειλαριον од εξαποστελλω – шаљем) – овај назив можда потиче одатле што се у васкреним ексапостиларима говори о слању Духа Светога апостолима и о њиховом слању на проповед Јеванђеља; или пак одатле што се ради њиховог певања појац (канонарх или “псалт”) “шаље” на средину храма, како то и данас бива у манастирима, када, на пример, канонарх на Страсној седмици пева “Чертог Твој вижду, Спасе…” или “Разбојника благоразумнаго…”. Ексапостилари се певају на васкршњем јутрењу и на Господње празнике.
Причасни стих, или киноник (κοινονικον) пева се на Литургији за време причешћивања свештенослужитеља у олтару.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Девет библијских песама, као додатак “Псалтиру”, превео је на српски владика Атанасије (Јевтић) 2000. године.
  2. Види “Литургику” проф. Архимандрита Кипријана
  3. Светилан (грчки φωταγωγικον) читан је обично када почне да свиће.

7 Comments

  1. Како се рачуна 40 ти дан, јел се рачуна дан од рођења или од следећег.
    Беба је рођена 2 марта, март има 31 дан.
    Који је датум кад треба да пођемо у Цркву?

  2. Branimir grahovac

    Što treba da ima završeno od škole Čtec

  3. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

  4. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  5. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  6. Veoma lepo objašnjenje. Hvala