ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
ПОЈМОВНИК ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛУЖЕЊА.
 
1. ПОЈАМ ЛИТУРГИКЕ
 
Претходне напомене
 
„Литургиком“ се назива богословска наука која за свој предмет има учење о хришћанском богослужењу, у коме прво место заузима Божанствена Литургија. Реч „Литургика“, као изведена од „Литургија“ потиче од грчких речи „λειτος“ што значи народни, друштвени, „општи“; и „εργον“ што значи „дело“. Тако дакле реч „литургија“ је код старих Грка означавала „опште дело“, друштвену службу која је вршена за народ или уз учешће народа. Овај термин се употребљава и у Старом и у Новом Завету, мада не у истом смислу. У Старом Завету реч литургија означавала је друштвено служење код скиније у част Бога и на корист народа (види: 2.Дн. 35,3). У Новом Завету овај термин се односи на Захаријино служење у Јерусалимском храму (Лк. 1,23); даље на служење код Скиније у којој су сасуди покропљени крвљу Христовом (види Посланицу Јеврејима); на служење Христа Спаситеља, Који је свештеник Посредством сваког свог служења ближњем (2. Кор. 9,1; Јев. 12,24).
Реч Литургија се посебно јасно везује за Евхаристију код Климента Римског (други век) у његовој Првој посланици Коринћанима, где се служење апостола, епископа и презвитера означава термином „савршавати проношења и литургије“. Одатле је овај термин био примљен за означавање нашег евхаристијског богослужења Божанствене Литургије. Овим називом указује се на „друштвени“ карактер хришћанског богослужења као „општег дела“ у коме сви треба да учествују. У ширем смислу реч „Хеггсшруих“ означава сваку службу коју је света Црква установила у славу Триипостасног Бога.
Зато је Литургика наука о хришћанском богослужењу уопште. Термин „литургијски“ означава нешто што се односи на богослужење уопште, а не само на Божанствену Литургију.
Дакле, „Литургика – како указује архимандрит Гаврило – разматра хришћанску веру управо у погледу тога како ова вера треба правилно и на законитим основама споља да се изражава, у друштву многих људи који су међусобно повезани у једно благодатно царство Христово, или у Цркву Бога Живога (2.Кор. 6,16). А Црква, или заједница оних који верују у Исуса Христа и држе хришћанску веру, треба, као прво да покаже у себи унутрашњи дух те вере, а као друго треба да поучава и храни побожне душе верујућих: зато она има свештене радње и обреде… Значи Литургика треба да се бави разматрањем тога како се хришћанска вера изражава у свештеним радњама и обредима Цркве као заједнице верујућих.
Али ми знамо да постоје различите такозване хришћанске цркве, због различитости њихових исповедања вере; стога Литургика треба да буде и јесте наука о богослужењу Православне Цркве. Сходно томе, када говоримо о богослужењу, ми треба да говоримо искључиво о богослужењу Православне Цркве. Овај назив ће нашој науци пристајати само онда, када разматра (проучава) и објашњава богослужбени чин Православне Цркве, када пружа одређени појам о свакој свештеној ствари и свакој свештеној радњи која улази у састав богослужења, а исто тако и о сваком црквеном чину, указујући истовремено, по могућству, и на време њиховог настанка, на узрок или свештену намеру њиховог увођења у круг богослужења, на њихову духовну вредност и духовно-тајанствено значење“.[1]
Литургика као наука може да има различите приступе. Пошто обухвата читав низ области црквено-богослужбеног живота, дели се на неколико грана. У уџбеницима Литургике може се пронаћи: 1. историјско-археолошки приступ; 2. обредни или уставни; и 3. богословски.
1. Историјско-археолошки метод Литургике као науке односи се на чврсто успостављене облике богослужења и његов поредак који Литургика треба да објасни. Историјски приступ труди се да укаже на то одакле одређени облик богослужења потиче, како се мењао и када је коначно установљен. Уз коришћење историјско-археолошког метода, лакше нам је да схватимо унутрашњи смисао богослужбених форми, које потврђује ауторитет старине. Даље, овај приступ oсветљава постепени развитак и мењање богослужбених чинова, појања, црквених предмета, одежди, различитих стилова црквене архитектуре, иконописа и сл.
Иако у неким приручницима за Литургику наилазимо на схватање према коме се црквени обреди изједначавају са догматима, будући да су и одређени облик богослужења, и одређени обред ушли у општу употребу као резултат саборне одлуке, ипак, ми треба да имамо у виду то да је црквене обреде уопште стварала историја и да су они потчињени законима историјског развитка. Унутрашњи живот свете Цркве произвео је овај или онај обичај или обред, који је на крају добио признање од стране Цркве.
Примера ради навешћемо објашњење „малог входа“ на Литургији, онако како га ми данас тумачимо. Мали вход означава излазак Господа Исуса Христа на проповед, док свећњак символише светог Јована Крститеља. У пракси се најпре појавио обред, па тек онда његово објашњење. Како се појавио мали вход? Мали вход представља историјску појаву, чији је настанак био изазван потребама ондашњег црквеног живота. За време малог входа у старини су преносили свештене сасуде са места где су чуване, или ђаконика, у цркву, јер је заправо у том тренутку започињао најважнији део Литургије. Временом, тај обичај, изазван нуждом, постао је обред, а затим је добио и символичко значење.
2. Други приступ, уставни или обредни, као циљ поставља изучавање нашег православног богослужења искључиво у границама данашњег црквеног устава или Типика, то јест оних правила и обреда које ми користимо и којима се руководимо ради што складнијег, исправнијег и молитвенијег обављања богослужења. Често се догађа да се ограниче само на ово, али истовремено, уколико је могуће, овде је неопходно да се обрати пажња и на историју развитка самог устава, Типика, онако како се он постепено формирао, богатио и коначно како су утврдио у свом садашњем облику.
3. Богословски приступ Литургици састоји се у томе да се Литургика не разматра само као предмет историјског или археолошког порекла и садржаја, па чак ни само као скуп правила која регулишу обављање богослужења према упутству Типика, него да се прихвати учење о нашем богослужењу и да се оно третира као богословска дисциплини. Зашто Литургика треба да се доживљава управо тако? Зато што нам богослужбени текстови, посебно „Тројични“ канони, живо и сликовито саопштавају велику истину „Тројичне Јединице“, Троједног Божанског Бића; а „Богородични“, међу којима се посебно издвајају „догматици“, приповедају нам о великој тајни ваплоћења Сина Божијег од Неневесне и Пречисте Дјеве Марије, говоре о догмату „свагдадевствености“ који Црква исповеда и садрже друте богословске истине.
Треба приметити да богослужбени текстови у себи садрже богатство богословске мисли, нарочито у области догматике, а и моралног богословља, па би се на основу тог материјала могла створити читава дисциплина под називом Литургијско богословље. Нажалост, богослужбени материјал је у том погледу слабо изучаван и обрађиван. Постоје додуше нека дела посвећена овом питању, на пример, „Лекције из Литургијског богословља“ епископа Венијамина (Милова),[2] „У свету молитве“ протојереја Михаила Помазанског[3] и др.
 
Предмет и задатак Литургике
 
Задатак Литургике је научно објашњавање спољашњих облика богослужења успостављених у хришћанству. Облици богослужења могу се разматрати: 1. са догматског, символичког и моралног аспекта; 2. са практичне тачке гледишта, колико су одређени облици богослужења примењиви у животу, и 3. са историјске тачке гледишта.
У западном хришћанству, у римокатоличкој литургици, прихваћен је практични приступ изучавању богослужења. Ово се објашњава карактером римокатолицизма, као „религије форме“. Целовиту представу о богослужењу и његовој историји католички литургичари до скора нису давали. Истина, неки научници су почетком (двадесетог) века почели да систематизују богослужбени материјал на основу историјских чињеница. Ипак, католичка црква је после Другог Ватиканског концила, почев од шездесетих година двадесетог века, ступила на пут реформи. Зато је њихово богослужење било реформисано, уведени су нови обичаји, Престо је премештен на средину храма, они који се моле седе около, док свештенство стоји или седи леђима окренуто олтару, а лицем народу. На таквим богослужењима употребљавају се не само оргуље, него се допушта употреба и гитара и других инструмената, а такође има и вокалних наступа. На тај начин римокатолицизам је пошао путем протестантизма. Римокатолици сада могу у било које време да изврше промену у богослужењу, у зависности од околности. Ми знамо за сусрете римског папе са различитим представницима иноверних, он је учествовао у мољењима чак и са нехришћанима, на пример са паганима, јудејцима и муслиманима.
Теоретски приступ је више заступљен у протестантској литургици. Протестантизам је себи присвојио право да ствара различите системе богослужења, који се тобоже налазе у сагласности са оним што су установили Христос и апостоли. Но, протестанти одбацују предање и форме, сматрајући их за баласт. Стога њихова богослужења представљају скупове на којима се чита Свето Писмо, проповеда и певају духовне песме. У последње време, пошто је протестантизам склон уједињавању са различитим деноминацијама, њихово богослужење добија карактер екуменистичких молитава, у којима често учествују не само хришћанске вероисповести, него и нехришћанске. На такозваним „екуменистичким сусретима“ које организује „Светски Савет Цркава“ долази до екуменистичких молитава у којима сада, нажалост, често узимају учешће не само протестанти, секташи и друге нехришћанске религије, него и поједини православни учесници тих сусрета.
Главни задатак православне Литургике састоји се у објашњавању богослужења Православне Цркве, то јест у објашњавању састава и садржаја свих облика богослужења. Како правилно указује архимандрит Гаврило: „приликом објашњавања богослужења треба јасно указати на идеју да видљива дејства и ствари које су повезане са савршавањем ове или оне Свете Тајне, јесу знаци или оруђа невидљиве благодати Духа Светога, и проводници те благодати у нашу душу; ако Литургика објашњава састав и садржај различитих молитвословља, различитих облика заједничког богослужења, она треба да покаже како све ове црквене службе, без обзира на њихову прилагођеност различитим потребама и околностима у земаљском животу хришћанина, имају једно главно значење и један суштински циљ – да нас што је могуће чешће ослобађају од земаљске сујете и умирују наш ум и срце у Богу, да што је могуће чешће одвајају наш дух од свега земаљског и светског и устремљују га ка горњем и Божанском“.[4]
Кроз православно богослужење, како даље указује архимандрит Гаврило, ми улазимо у живо општење са Богом, а то је, са своје стране, припрема верних за вечно општење са Њим у будућем животу века који долази, припрема за блаженство за које је човек и створен. Стога је у Литургици неопходно да се објашњавању црквених служби приступи са различитих страна: са теоријске, символичке, духовне и мистичке, то јест да се у чулном разуме натчулно, да се „од материјалног усходи ка созерцању духовног, да се у Светим Тајнама земаљске Цркве види зачетак наднебеских тајинстава, да се у молитвеном служењу нашем Господу види почетак и праслика нашег вечног служења на небу, да се у стајању пред Олтаром види почетак славног стајања пред Господом у животу будућег века, а у псалмопојању оних који су од земље рођени слика непрестаног појања вишњих сила“.[5]
При томе, Литургика треба да представља тумачење богослужењаи са догматске, моралне и историјске стране, јер ће нам без таквог приступа излагању и изучавању богослужења много шта у њему изгледати нејасно, несхватљиво и без ауторитета.
Уз објашњење богослужбених чинова Православне Цркве, Литургика треба да нам укаже и на њихово порекло. За православног човека важно је да зна одакле потичу сви црквени богослужбени чинови, ко их је саставио, у ком облику су савршавани у древној Цркви и како су дошли до нас. Ако је у њима било измена, какве су то измене биле и како је до њих дошло? Јер, ако знамо историју постепеног развитка и допуњавања црквених служби, биће нам лакше да их протумачимо и објаснимо онима који то не знају, али показују интересовање за ово питање. У данашње време често и међу православнима, а посебно међу иновернима, однос према нашем православном богослужењу често је недобронамеран. Секташи нападају наше богослужбене чинове, говорећи да се они данас обављају другачије него у древној Цркви. Указује се на то да је у византијском периоду тобоже уведено много сувишног, помпезног ритуала, посебно када су у питању скупоцени украси црквених предмета, богослужбене одежде и различите церемоније. Да би се уразумили заблудели, или да би се наши православни сачували од такве саблазни, Литургика треба да покаже како сви богослужбени чинови, у својим суштинским елементима, воде порекло из најдубље хришћанске старине. Они су остали онакви какви су били у древној Цркви.
А пошто Црква живи својим благодатним животом, онда се и богослужење у неким својим елементима допуњавало и развијало. Састављане су нове службе новопрослављеним светитељима, појављивали су се нови чинови и молитве за различите потребе итд. Црквена архитектура такође је дотеривана како би храмови споља били што лепши, док су изнутра украшавани иконописом и, на пример, нарочитим кутијама [кијотима, оковима] за чување појединих посебно поштованих или прослављених икона. Са своје стране ревносни хришћани су храмове даривали и украшавали драгоценим иконама, црквеним предметима и одеждама. Ти украси нису представљали основни циљ, него је главно било стремљење да се богослужења, посебно Божанствена литургија, обављају у одговарајућим условима, који доликују светости ових служби. Стога су се усрдни хришћани трудили да за храм, за богослужење, за дар Богу принесу оно најдрагоценије и најлепше што имају.
Дакле, сваки православни хришћанин треба макар укратко да познаје историју и порекло богослужења, како би приликом учешћа у заједничком богослужењу могао јасно да схвати његов тајанствени смисао, јер без тога неће знати како и зашто се оно савршава, нити ће разумети његово значење.
Изучавање Литургике је у још већој мери неопходно пастиру Цркве, а нарочито онима који се спремају да постану пастири. Јер пастири су дужни не само да црквене службе обављају са потпуним познавањем и побожношћу, него да истовремено уче и своју паству, да умеју све да јој објасне, и да онима који се интересују укажу на то где могу да пронађу детаљније објашњење свега што им је потребно.
Литургика, као богословска наука, и при томе практична, у тесној је вези да свим сродним богословским наукама. Тако, она је повезана са Догматским богословљем, из кога црпе свој садржај. Као и Догматика, она објашњава догматске истине које се очигледно откривају у богослужењима, у Светим Тајнама и обредима, или, када је реч о облицима изражавања богопоштовања, Литургика показује начине угађања Богу молитвама, постовима итд. Она такође указује како апстрактна морална правила треба примењивати у животу, чиме је повезана са Моралним богословљем. Омилитици Литургика даје материјал за црквене проповеди. Литургика је у сталној вези и са Црквеном историјом, којој се обраћа ради објашњавања богослужења. Тако се може јасно видети да између богослужења, којим се бави Литургика, и других елемената духовно-религиозног и хришћанског живота, то јест између вере, којом се бави Догматика, и хришћанског практичног живота, којим се бави Морално богословље, постоји тесна веза.
Наше православно богослужење представља израз наших религиозних доживљаја, наших духовних осећања, наше вере у Триједног Бога, наше побожности. Такав приступ и такво усмерење у Литургици назива се латреутичким, од грчке речи ???????, што значи „служити“, клањати се Триипостасном Богу.
Осим тога, у богослужењу се може видети светотајински циљ, будући да нас оно присаједињује искупљујућем подвигу нашег Спаситеља и да представља проводник благодати у свет и до појединих верујућих.
Даље, богослужење има и дидактички, то јест поучни карактер. Наш богослужбени круг садржи огромно богатство песама које су испреплетене са читањем Светог Писма Старог и Новог Завета, са поукама из светоотачких дела, аскетских зборника и житијне литературе, одакле се може извући велико духовно богатство знања. На тај начин богослужење представља извор богопознања и пружа могућност продубљивања својих познања у богословљу. У датом случају Литургика је потпуно повезана са Патристиком. Патристика се бави изучавањем развитка хришћанске богословске мисли код разних црквених писаца и учитеља Цркве у разна времена, и не треба да буде одвојена од литургијског богословља. Откривање садржаја светоотачких дела богати наше богословско знање и даје нам материјал за историју и систем православног богословља.
Нарочито много можемо да добијемо из песама Октоиха, из његових стихира и догматика, који се певају на „Господи возвах“ и на „и ниње“, у којима се излажу мисли о ваплоћењу Сина Божијег, о искупљењу човека, о свагдадевствености Пресвете Богородице и слично. Антифони недељних служби такође нам дају богат материјал за учење о Духу Светоме. У Посном Триоду налазимо материјал који нам објашњава појаву греха у човеку, говори нам о борби против њега, о посту и молитви. Цветни Триод нам прича о васкрсењу Христовом. Друге богослужбене књиге такође садрже богат богословски материјал.
Аутори богослужбених песама, то су духовни учитељи и надахнути песници који излажу своје учење по различитим догматским питањима, баш што црквени писци-богослови своје учење излажу кроз богословске трактате.
Архимандрит Кипријан (Керн) указује на то да „богослужење у најширем смислу те речи, то јест песме, читање из Светог Писма и поучних отачких књига, неисцрпно богатство нашег иконописа и символичких дејстава приликом савршавања Светих Тајни, свакодневних служби и уопште приликом богослужења, исто као и народна мудрост која се огледа у обичајима повезаним са појединим празницима и богослужбеним чиновима – све то представља извор нашег богословског поучавања и богопознања“.[6]
 
Подела Литургике као науке
 
Литургика се обично дели на општу и посебну.
Општа Литургика разматра богослужење као установу уопште, излаже његове теоријске основе, описује историју његовог настанка и развитка, говори о саставним деловима богослужења, Светим Тајнама, молитвама, појању, читању Светог Писма, поучавању и различитим символичким обредима и радњама које их прате, говори о онима који обављају богослужење, о свештенству и особама које служе у цркви, о местима и времену обављања богослужења, о црквеној архитектури, о устројству храма, о свештеним сликама и одеждама, о богослужбеним сасудима и књигама.
Посебна Литургика бави се изучавањем појединих богослужбених чинова – свакодневних, празничних, великопосних, Светих Тајни, водоосвећења, освећења храмова, погреба упокојених и њиховог помињања.
Литургика уопште, а нарочито православна Литургика, у великој мери је археолошка наука. Ето због чега је раније у вишим духовношколским установама она неретко била сједињена са катедром црквене археологије, што је понекад случај још и данас.
Литургика, поготово посебна, веома је слабо разрађена као наука, донекле због недостатка старих сведочанстава о појединим богослужбеним чиновима, а донекле зато што је за предмет Литургике дуго времена сматрано да спада у практичну-примењену област.
Главни извор на основу кога се може доказати да наше православно богослужење потиче од Господа Исуса Христа представља Свето Писмо Новог Завета. Господ наш Исус Христос је Својим доласком на земљу окончао Стари Завет. Али Он и Његови ученици нису укинули све елементе Старог Завета, па су тако први хришћани, пореклом Јудејци, продужили да службу Богу обављају у старозаветном храму, да одлазе у храм и моле се Богу у одређене сате. Ипак, хришћани су постепено почели и сами да се сабирају на молитву, нарочито ради обављања сада већ новозаветних богослужења. Тако у светом Јеванђељу имамо заповест Господњу, дату на Тајној Вечери, да се Њему за спомен савршава Евхаристија. У Јеванђељу постоји заповест о крштењу. У Делима апостолским се прича о томе како су апостоли Петар и Јован били послани у Самарију и како су кроз полагање њихових руку Самарјани добили Духа Светога (јер претходно бејаху само крштени), што представља Свету Тајну миропомазања. Темељ Свете Тајне освећења јелеја такође су положили апостоли (види посланицу св. апостола Јакова). Дакле, из Светог Писма и Светог Предања види се да главни елементи нашег богослужења потичу од Господа нашег Исуса Христа и Његових ученика. Истина, ови извештаји су веома штури, али они могу бити допуњени из других сачуваних споменика који чине Свето Предање. Овде спадају: правила светих апостола, одредбе Васељенских и помесних сабора и канонске посланице Светих Отаца.
 
Први извори за Литургику
 
Прве изворе за православну Литургику представљају следећа светоотачка дела:
„Катихезе“[7] светог Кирила Јерусалимског (+386. год). Свети Кирил објашњава символику Светих Тајни крштења, миропомазања и Евхаристије.
„О црквеној јерархији“, дело које се приписује светом Дионисију Ареопагиту, а потиче са почетка петог века. У њему се говори о Литургији, о неким Светим Тајнама, о пострижењу у монаштво и друго.
„О Светим Тајнама“ светог Амвросија Миланског (+397. год). Свети Амвросије има прилично велик значај у историји богослужења свете Цркве, нарочито на Западу.
„О предању Божанствене Литургије“ светог Прокла патријарха Константинопољског (+447. год).
„Мистагогија“ светог Максима Исповедника (+662. год). Он објашњава символику храма и Литургије. То је прво византијско тумачење. У својим објашњењима често се позива на трактат „О црквеној јерархији“ који се приписује светом Дионисију Ареопагиту.
„О божанском свештенодејству“ светог Софронија, патријарха Јерусалимског (1*644. год). Светитељ даје детаљно тумачење^свега што се обавља на божанским службама. Осим тога, он је један од првих песника чији су трипјеснеци ушли у састав Посног Триода, а такође и Цветног.
„Созерцавање црквених Тајни“ светог Германа, патријарха Константинопољског (+740. год).
„Тумачење Божанствене Литургије“ архиепископа Солунског Николе Кавасиле (+1371. год).[8]
„О храму Божијем и Божанственој Литургији“[9] и „О свештеним чиновима“ Симеона архиепископа Солунског (+1429. год).
Треба приметити како горе наведена дела сведоче о томе да о богослужењу православне Цркве током његове историје постоји прилично богата литература. Осим овде поменутих споменика из области тумачења и објашњења богослужења, постоје и други различити зборници и трактати о богослужбеним чиновима. Такође, постоје многобројни материјали који се односе на западно, католичко богослужење, којих се овде не дотичемо.
 
Руска истраживања у области Литургике
 
Бављење Литургиком у руским богословским школама почело је релативно касно. У прво време у Русији су ову науку сматрали за примењено-пастирску, па су стога пажњу обраћали понајвише на ритуално-уставну страну богослужења. У осамнаестом и деветнаестом веку у Русији је написано доста дела из те перспективе. Будући да Литургика има и свој археолошки аспект (у вези са храмом, иконама и сл.), у Русији су Литургику у вишим црквеним школама често спајали са катедром црквене археологије.
Најбољи систематски радови на изучавању Литургике код нас у Русији:
„Нова таблица“ архиепископа Венијамина (1870. год).
„Историјско, догматско и светотајинско објашњење Божанствене Литургије“ Ивана Дмитријевског (1879. год).
„Тумачење Литургије“ епископа Висариона Костромског.
„Руководство за Литургику“ или наука о православном богослужењу архимандрита Гаврила. Твер, 1886. године.
У богословијама су коришћени уџбеници следећих аутора: Аљхимовича (1891), Смолодовича (1869) и најраспрострањенији у последње време Петра Лебедева (1893).
Постоји низ монографија Ф. Смирнова „Богослужење у апостолско доба“ и „Богослужење од апостолског доба до четвртог века“; Н. Одинцова: „Поредак заједничког и појединачног богослужења у древној Русији до шеснаестог века“; А. Дмитријевског: „Богослужење Руске Цркве током првих пет векова“ и „Богослужење у Руској Цркви у седамнаестом веку“.
Главни реформатор Литургике и њен оснивач као науке био је доктор црквене историје и професор Московске Духовне академије Иван Данилович Мансветов (умро 1885). Он је показао и аргументовао неопходност примене историјског метода.
Од других литургичара који су оставили велик материјал у области великих литургијских истраживања најистакнутији су: Н. Ф. Красноселцов, А. А. Дмитријевски, А. П. Голубцов, проф. Лисицин, прот. Кекелидзе, проф. Карабинов, а у последње време нарочито много је учинио професор Кијевске Духовне академије М. Н. Скабаланович. Њему руска литургијска школа дугује такав дела као што су „Тумачење Типика“ у три дела и „Празници“. Први од ових радова је историја нашег Типика, где он детаљно разматра и објашњава свако богослужење са тачке гледишта његовог настанка и постепеног историјског развоја. Осим тога он пружа целовит историјско-критички приказ целокупног садржаја Типика. Али нарочито су вредни његови „Празници“, којих је укупно изашло 6 свезака. Сваки празник у посебној свесци. План садржаја ових огледа: библијски догађај који представља основ датог празника; географски и археолошки детаљи; богословски значај догађаја; затим се наводе светоотачке речи посвећене празнику; указује се на постепени историјски развитак празника. Даље следи целокупан богослужбени материјал на црквенословенском, који је дат уз руски превод и одговарајуће примедбе и објашњења. Скабаланович чак пореди православно богослужење са богослужењем других вероисповести, указујући на то како се код њих обележавају исти ти празници. Нажалост, због рата 1914. године и катастрофалне револуције у Русији његово генијално дело није довршено, него је изашло само шест свезака.[10]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Руководство по Литургике“ архим. Гаврила. Тверь, 1886, стр. 3-4.
  2. Брисел, 1977.
  3. Џорданвил, 1957.
  4. „Руководство по Литургике“ архим. Гаврила. Тверь, 1886, стр. 14
  5. Исто, стр. 15
  6. „Литургика“. Париж, 1964, стр. 5.
  7. „Катихезе“ – 24 беседе, од којих је једна уводна („прокатихеза“), затим 18 катихеза намењених онима који се припремају за крштење (оглашени или катихумени) и 5 „мистагошких катихеза“ за новокрштене.
  8. На српском: „Беседа“ Нови Сад. Превод са грчког: С. Јакшић (2002).
  9. На српском у зборнику: „О Литургији“. „Тројеручица“, Мисионарски и духовни центар манастира Хиландара. Превод са црквенословенског: Младен Станковић (1997).
  10. Залагањем архиепископа Аверкија ове свеске је поново издао Свето-Тројицки манастир у Џорданвилу. Штампане су као прилог Тројицком календару почев од 1976. године.

5 коментар(а)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  3. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *