ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
ПОЈМОВНИК ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛУЖЕЊА.
 
2. О БОГОСЛУЖЕЊУ
 
Услед тесне везе између духа и тела, човек не може да споља не изражава покрете свога духа. Као што тело делује на душу, предајући јој посредством органа спољашњих чула одређене утиске, управо тако и дух производи извесне покрете у телу. Религиозно осећање човека, као и све друге његове мисли, осећања и доживљаји, не могу а да се не покажу споља. Укупност свих спољашњих манифестација и дејстава којима се изражава унутрашње религиозно расположење душе, образује оно што се назива “богослужењем” или “култом”. Стога богослужење, или култ, у овом или оном облику, представља неизбежно својство сваке религије: у њему се она пројављује или изражава, баш као што душа показује свој живот кроз тело. На тај начин богослужење је спољашњи израз религиозне вере кроз молитве, жртве и обреде.
 
Порекло богослужења
 
Као спољашњи израз унутрашње устремљености човека према Богу, богослужење потиче из времена када је човек први пут сазнао за Бога. А за Бога је сазнао онда када му се Он, након стварања човека, јавио у рају – када му је дао прве заповести о томе да не једе плодове са дрвета познања добра и зла (Пост. 2,17), да у седми дан одмара од својих послова (Пост. 2,3) и када је благословио брачни савез (Пост. 1,28).
Ово првобитно богослужење прародитеља у рају није се састојало од некаквих одређених црквених богослужбених чинова, као у данашње време, него у слободном изливању благодатних осећања пред Богом, као пред својим Творцем и Промислитељем. Уједно, заповест о седмом дану и о уздржавању од забрањеног дрвета, представљала је већ утемељење одређених богослужбених установа. То је био почетак наших празника и постова. А у Божијем благосиљању брачног савеза Адама и Еве не можемо да не видимо установљење Свете Тајне брака.
После пада првих људи у грех и њиховог истеривања из раја, првобитно богослужење се даље развија кроз установљење обреда жртвоприношења. Постојале су две врсте таквих жртвоприношења: она која су обављана у свечаним и радосним приликама, као израз благодарности Богу за доброчинства добијена од Њега, а затим и када је требало тражити помоћ од Бога, или Га умолити за опроштај учињених грехова.
Жртвоприношење је требало стално да подсећа људе на њихову кривицу пред Богом, на првородни грех који их је оптерећивао, и на то да Бог може да чује и прими њихове молитве само због оне жртве коју ће за искупљење њихових грехова касније да принесе “семе женино”, обећано од Бога још у рају, то јест Спаситељ света, Месија-Христос, Који треба да дође у свет и искупи људски род. На тај начин, богослужење је за изабрани народ имало умилостивљујућу снагу, и то не само по себи, него зато што је представљало праслику оне жртве коју је једном требало да принесе Богочовек, Господ наш Исус Христос, распет на крсту за грехе читавог света. У доба праотаца, од Адама до Мојсија, богослужење је обављано у породицама ових праотаца. Обављале су га главе породица, сами патријарси, а место и време обављања одређивали су према сопственом нахођењу. Од времена Мојсија, када се изабрани народ Божији, старозаветни Израиљ, који је чувао истинску веру у Једног Бога, умножио по броју, богослужење су у име читавог народа почела да обављају нарочито за то постављена лица, која су називана првосвештеницима, свештеницима или левитима, како о томе саопштава књига Изласка, а затим и Левитска књига. Чин старозаветног богослужења код народа Божијег, био је веома детаљно прописан у обредном закону, датом преко Мојсија. По заповести Самог Бога, пророк Мојсије је за обављање богослужења тачно одредио и место (“скинија завета”), и време (празници и постови), и свештена лица, и саме облике тог богослужења. У време цара Соломона уместо преносивог храма-скиније у Јерусалиму је подигнут стални и велелепни храм који је у Старом Завету био једино место на коме је обављано богослужење истинитом Богу.
Законом прописано старозаветно богослужење уочи Спаситељевог доласка делило се на два вида: на храмовно богослужење и богослужење у синагогама. Прво је обављано у храму и састојало се из читања декалога и неких других изабраних места старозаветног Светог Писма, приношења жртава и појања. Али осим храма, од Јездриног времена почели су да подижу и синагоге, за којима су посебну потребу осећали они Јудејци који су били ускраћени за учешће у храмовном богослужењу, а нису желели да остану без заједничког поучавања у вери. Јудејци су се у синагоги састајали суботом, ради молитве, појања и читања Светог Писма, а исто тако и ради превођења и објашњавања богослужења онима који су били рођени у ропству, па нису добро познавали свештени језик.
Са доласком у свет Месије, Христа Спаситеља, Који је Себе принео на жртву за грехе читавог света, старозаветно богослужење изгубило је сваки значај, па га замењује новозаветно, у чији је темељ ушла највећа Света Тајна Тела и Крви Христове, коју је на Тајној Вечери установио сам Господ Исус Христос и која носи назив Света Евхаристија, или Тајна благодарење (Ευχαριστία на грчком значи “благодарење”). То је Бескрвна Жртва која је заменила старозаветне крвне жртве – телад и јагањце, будући да су ови представљали само праслику Једине Велике Жртве, Јагњета Божијег, Које узима на себе грехе света. Сам Господ Исус Христос заповедио је Својим следбеницима да савршавају Свете Тајне које је Он установио (Лк. 22,19; Мт. 28,19), да обављају појединачну и заједничку молитву (Мт. 6,5-13; Мт. 18,19-20), да свуда по свету проповедају Његово Божанско јеванђелско учење (Мт. 28,19-20; Мк. 16,15).
Новозаветно хришћанско богослужење се и састојало из таквог савршавања Светих Тајни, молитвословља и проповеди Јеванђеља. Његов састав и карактер у потпуности су одредили свети апостоли. Као што се види из књиге Дела апостолских, још у њихово време почела су да се појављују посебна места за молитвене скупове верујућих, која су се на грчком називала “црквама” (εκκλησία), јер су се у њима састајали чланови Цркве. Тако је Црква, као сабрање верујућих, обједињених у један организам Тела Христовог, дала своје име месту на коме су та сабрања одвијала. Као што су у Старом Завету, почев од Мојсијевог времена, богослужења обављала одређена и за то постављена лица, првосвештеници, свештеници и левити, тако су их и у Новом Завету обављали посебни свештенослужитељи, постављени кроз полагање руку апостола: епископи, презвитери и ђакони. У књизи Дела апостолских, као и у апостолским Посланицама, проналазимо јасне доказе да сва три основна степена свештенства у новозаветној Цркви воде порекло од самих светих апостола.
После светих апостола богослужење је наставило да се развија и допуњава све новим и новим молитвословљима и свештеним песмама, дубоко поучним по своме садржају. Коначно успостављање одређеног поретка и једнообразности у хришћанском богослужењу, извели су апостолски наследници, сходно заповести која им је била дата: а све нека бива благообразно и уредно (1.Кор. 14,40).
Дакле у данашње време богослужење Православне Цркве чине она молитвословља и свештене радње, којима православни хришћани изражавају Богу своја осећања вере, наде и љубави, и посредством којих улазе у светотајинско општење са Њим, добијајући од Њега благодатне силе за свети и богоугодан живот, достојан истинског хришћанина.
 
Развитак православног богослужења
 
Новозаветна хришћанска религија, због тесне везе са старозаветном, задржала је поједине форме и много шта од садржаја старозаветног богослужења. Старозаветни јерусалимски храм, у који је на све велике старозаветне празнике долазио Сам Христос Спаситељ са светим апостолима, у почетку је представљао свето место и за прве хришћане. Старозаветне свештене књиге биле су прихваћене у хришћанском заједничком богослужењу, док су прве свештене песмехришћанске Цркве били исти они молитвени псалми који су имали тако широку употребу у старозаветном богослужењу. Без обзира на то што је чисто хришћанско песништво све више напредовало, ти псалми никада нису изгубили свој значај у хришћанском богослужењу, у коме се користе све до данас. Часови за молитву и празнични дани Старог Завета остали су свети и за хришћане у Новом Завету. Све што су хришћани примили од старозаветне Цркве, добило је само нови смисао и посебно значење, сагласно духу новог хришћанског учења. То је у потпуној сагласности са речима Христа Спаситеља, да Он није дошао да укине закон, него да га испуни, да му да нов, узвишенији и дубљи смисао. Посећујући јерусалимски храм, већ и сами апостоли, а заједно са њима и први хришћани, почели су уједно да се састају и по кућама, ради “ломљења хлеба” то јест, ради већ чисто хришћанског богослужења, у чијем је центру стајала Евхаристија. Ипак, историјске околности приморале су прве хришћане да се прилично рано потпуно и у свему одвоје од старозаветног храма и синагоге. Седамдесете године Римљани су разорили јерусалимски храм, након чега је старозаветно богослужење са својим приношењем жртава прекинуто. А у синагогама – које код Јевреја нису биле места за богослужење у правом смислу те речи (јер се богослужење могло обављати једино у јерусалимском храму), него само места за молитвене скупове и поучавање – ускоро је преовладало такво непријатељство према хришћанству, да су чак и јудеохришћани престали да их посећују. То је сасвим јасно. Хришћанство је, као нова, чисто духовна и савршена вера, а уједно и универзална у смислу времена и националности, природно, морало да изгради нове облике богослужења, и није могло да се ограничи само на старозаветне свештене књиге и псалме.
Архимандрит Гаврило добро и детаљно указује на то да је “почетак и темељ заједничког хришћанског богослужења поставио Сам Исус Христос, делимично Својим примером, а делимично заповестима. Извршавајући Своје Божанствено служење на земљи, Он устројава Новозаветну Цркву (Мт. 16,18-19; 18,17-20; 28,20), бира за њу апостоле, а преко њих и наследнике њихове службе, пастире и учитеље (Јн. 15,16; 20,21; Еф. 4,11-14; 1.Кор. 4,1). Учећи верујуће да се клањају Богу у Духу и истини, Он пре свега Сам показује пример богослужења које успоставља. Даље, обећава да ће бити са верујућима тамо где су два или три сабрана у име Његово (Мт. 18,20) и да ће остати са њима у све дане до свршетка века (Мт. 28,20). Он Сам се моли, понекад и сву ноћ (Лк. 6,12; Мт. 14,23), помоћу спољашњих, видљивих гестова као што су подизање Својих очију ка небу (Јн. 17,1), клечање на коленима (Лк. 22,41-45), и падање ничице (Мт. 26,39). Он и друге подстиче на молитву, указујући на њу као на благодатно средство (Мт. 21,22; Лк. 22,40; Јн. 14,13; 15,7); дели је на заједничку (Мт. 18,19-20) и домаћу (Мт. 6,6); учи Своје следбенике самој молитви (Мт. 6,9) и упозорава Своје ученике на злоупотребе приликом молитве и указивања поштовања Богу (Јн. 4,23-24; 2.Кор. 3,17; Мт. 6,7-8).
Даље, Он објављује Своје ново учење Јеванђеља кроз живу реч, кроз проповед и заповеда Својим ученицима да то учење проповедају свим народима (Мт. 28,19; Мк. 16,15); Он даје благослов (Лк. 24,51; Мк. 6,7), полаже руке (Мт. 19,13-15) и, на крају, штити светост и достојанство дома Божијег (Мт. 21,13; Мк. 11, 15). А да би људима који су поверовали у Њега предао Божанску благодат, Он установљује Свете Тајне, заповедајући крштење оних који долазе у Његову Цркву (Мт. 28,19); Он поверава ученицима да, силом власти која им је дата, опраштају и задржавају грехе људи (Јн. 20,22-23); заповеда им да међу Светим Тајнама за Његов спомен посебно савршавају Евхаристију, као слику голготске крсне жртве (Лк. 22,19). Научивши се од свог Божанског Учитеља новозаветној служби, без обзира на то што је њихова главна обавеза била проповед речи Божије (Дап. 6,2), апостоли су прилично јасно и детаљно одредили сам чин спољашњег богослужења. Тако се већ у њиховим посланицама указује на неке карактеристике спољашњег богослужења (1.Кор. 11,23; 14,40), иако су оне чуване највећим делом у пракси Цркве. Наследници апостола, пастири и учитељи Цркве, сачували су апостолске одредбе у вези са богослужењем и на основу њих су, у време мира након ужасних гоњења, на Васељенским и помесним саборима, до детаља писмено одредили целокупан постојани и једнообразни чин богослужења који Црква чува до данас”.[1]
Према одлуци Апостолског сабора у Јерусалиму (Д. Ап. 15), у Новом Завету је укинут Мојсијев обредни закон: не може бити крвних жртава јер је већ принесена Велика Жртва за исправљање грехова читавог света; нема више колена Левијевог за свештенство, јер су у Новом Завету сви људи, искупљени Крвљу Христовом, постали равни међу собом: свештенство је свима једнако доступно; нема ни изабраног народа Божијег, јер су сви народи једнако призвани у Месијино Царство, које се открило кроз страдања Христова. Место за служење Богу није само у Јерусалиму, него свуда. Време служења Богу је свагда и непрестано. У центар хришћанског богослужења стаје Христос Искупитељ са читавим Својим земаљским животом, спасоносним за људски род. Стога и све што је позајмљено из старозаветног богослужења бива прожето новим, чисто хришћанским духом. Таква су сва молитвословља, песме, читања и обреди хришћанског богослужења. Њихова основна идеја је спасење у Христу. Стога је централна тачка хришћанског богослужења постала евхаристија – жртва хвале и благодарења за Крсну Жртву Христову.
Веома је мало сведочанстава остало о томе како је савршавано хришћанско богослужење у прва три века, у епохи љутих гоњења од стране незнабожаца. Сталних храмова тада није могло да буде. Ради богослужења хришћани су се састајали у приватним кућама или у катакомбама – подземним ходницима који су служили као гробнице. Познато је да су први хришћани у катакомбама одржавали молитвена бдења током читаве ноћи, од вечери до јутра, нарочито уочи недељних дана и великих празника, а такође и у дане спомена мученика који су пострадали за Христа, с тим што су ова бдења обично одржавана управо на гробовима мученика, а завршавала су се Евхаристијом. Већ у том древном периоду постојали су одређени богослужбени чинови. Јевсевије и Јероним спомињу Јустинову књигу “Псалтир” – “Појац” која је садржала црквене песме. Иполит, епископ Остијски, који се упокојио око 250. године, оставио је за собом књигу у којој излаже апостолско предање у вези са чином постављања чтеца, ипођакона, ђакона, презвитера и епископа, као и у вези са молитвама или кратким чином богослужења и спомињања умрлих. За молитве се каже да их треба обављати ујутро, у трећи, шести и девети час, увече и у време када се оглашавају петлови. Ако верни не могу да се саберу не молитву, нека свако пева, чита или се моли код своје куће. Ово је свакако претпостављало постојање одговарајућих богослужбених књига.
 
Црквени песници
 
Процват хришћанског богослужења започиње у четвртом веку, након престанка гоњења. Појављује се читав низ великих црквених песника, састављача дубоких, надахнутих молитвословља, па и читавих богослужбених чинова, који сада већ добијају строго одређену форму и једнообразан садржај за свако место.
Међу лицима која су обогатила и украсила наше богослужење посебно треба да се истакну имена следећих црквених песника:
Свети Василије Велики (+379) и свети Јован Златоуст (+407) на Истоку, а свети Амвросије Медиолански (339-397) на Западу. Они су саставили, свако за своју Цркву, чин Божанствене литургије. Осим тога, свети Василије Велики је утврдио дневне службе и вечерњу службу на дан Педесетнице, допунивши их молитвама које је сам саставио, док је свети Јован Златоуст у свеноћна бдења увео литије. Свети Амвросије је на Западу увео антифоно појање, по узору на то како је оно употребљавано на Истоку.
Свети Григорије Богослов (+ 391) је доста писао против аријанаца; од њега су остале не само посланице и беседе, него и бројна песничка дела. У његовим поемама налази се пуно израза које су потом, на овај или онај начин, користили други црквени песници, посебно преподобни Јован Дамаскин, који је много тога искористио за Пасхални канон и стихире.
Преподобни Јефрем Сиријски (323-378) подвизавао се у Сирији, у Едеској области. Њему се приписују многе химне за празник Рождества Христовог, у част Пресвете Богородице, у част Цркве Христове и за друге прилике.[2] Ове химне Сиријци поју још и данас.
Свети Кирил Александријски (+444) је саставио и увео чин Царских часова на Велики Петак. Такође, неки му приписују састављање песме “Богородице Дјево, радуј се…”.
Цар Јустинијан (527-565) је по предању аутор песме “Јединородни Сине и Речи Божија…” која се пева на Божанственој литургији.
Свети Анатолије, патријарх Константинопољски (+458), саставио је васкрсне стихире.[3]
Преподобни Роман Слаткопојац (крај петог века) саставио је, како неки сматрају, више од хиљаду кондака и икоса. Дубином и узвишеношћу свога језика он превазилази све друге грчке песнике. Византијска црквена поезија у њему је достигла своје савршенство. Његови кондаци на празнике и светима касније су почели да уступају место новој песничкој форми, канонима, који су постепено истиснули кондаке преподобног Романа.
Преподобни Сава Освећени (+532), оснивач славне Палестинске лавре, саставио је први богослужбени Устав (“Типик”), који је познат под именом “Јерусалимски” и на Истоку је широко распрострањен.
Патријарх Сергије Константинопољски – њему се приписује састављање акатиста Мајци Божијој (око 626. године). Међутим, неки оспоравају његово ауторство, што очигледно представља, како примећује архимандрит Кипријан (Керн), више резултат одбијања да се за аутора тако значајног православног дела прихвати патријарх који се искомпромитовао заштитом монотелитске јереси, него некаквих озбиљних научно-критичких истраживања (стр. 76). Други сматрају да је аутор акатиста ђакон Георгије Писида, који је живео у време патријарха Сергија и одликовао се изузетним песничким даром.
Свети Софроније, патријарх Јерусалимски (+638) саставио је значајан део Триода и чин Царских часова на Божић; он је коначно уобличио чин великог освећења воде које се обавља у навечерје Богојављења, а због увођења многих нових песама у богослужење, прегледао је и исправио Устав светог Саве Освећеног.
Свети Андреј, архиепископ Критски (+713) саставио је велики Покајни канон који се пева и чита прве и пете седмице Великог поста. Написао је и многе друге каноне и песме. Потекао је из обитељи преподобног Саве Освећеног.
Преподобни Јован Дамаскин (675-750), веома плодан и чувен песник, саставио је пасхални и божићни канон, многе друге каноне, песме Октоиха, надгробне песме, јутарње антифоне, месецослов, прегледао је Устав светог Софронија и поново га редиговао.
Свети Козма, епископ Мајумски (700-760), био је пријатељ преподобног Јована Дамаскина, чији су га родитељи узели као сироче и васпитали заједно са својим сином. Њих двојица су се заједно подвизавали у манастиру светог Саве. Свети Козма је саставио многе каноне за празничне дане,[4] трипјеснеце за четири дана Страсне седмице, као и песму ,Часнију од херувима”, а заједно са Дамаскином учествовао је у састављању Октоиха. Такође, саставио је каноне на Успење Пресвете Богородице, Рождество Христово, Богојављење, Сретење, Педесетницу, Преображење, Воздвижење Часног Крста и Улазак Господњи у Јерусалим.
Преподобни Теодор (759-826) и његов брат Јосиф (1- 825), архиепископ Солунски, Студити, обојица исповедници за свете иконе. Сабрали су све песме Великог Поста које су дотле постојале, додавши трипјеснеце, четверопјеснеце, стихире и тропаре које су сами саставили, па су тако саставили читаву књигу која је добила назив Триод Посни. Преподобни Теодор је осим тога написао и нарочити богослужбени Типик за свој манастир, који је после прихваћен у руским црквама и манастирима, поставши једнако познат и једнако често употребљаван као и Јерусалимски типик преподобног Саве Освећеног.
Преподобни Теофан Начертани (+843), исповедник, митрополит Никејски. Био је прозван “Начертани” зато што су му иконоборци, мучећи га, истетовирали на лицу богохулне речи због његове непоколебљивости у заштити иконопоштовања. Њему припада преко 100 канона, међу којима су најпознатији: Канон на опелу, на Преполовљење Педесетнице, у част Дух Светога на други дан Тројице, на недељу Православља, део канона Лазареве суботе и многи други канони и стихире у част разних светих.
Преподобни Јосиф Песмописац (810-886) може се сматрати за једнога од најплоднијих црквених песника. Он је саставио каноне за непразничне [радне] дане током седмице у Октоиху, као и за друте дане спомињања светих. Приписује му се укупно 175 канона, 30 трипјеснеца, 6 четверопјеснеца, све укупно 211 црквених песама. Трудом преподобних Јосифа и Теофана Начертаног састављено је мноштво канона који су допунили Дамаскинов Октоих, чиме је он доведен у савремено стање.
Свети Јован, епископ Евхаитски (+ 1100) саставио је многе каноне, међу којима познати канон Исусу Сладчајшем и канон Анђелу Чувару, а такође и допуну Минеја.
Све ове црквене песме и молитве првобитно су биле написане на грчком језику, који је био у општој употреби на ондашњем хришћанском Истоку и у Византијском царству.
Превођење свих ових песама и молитава са грчког на словенски језик започела су света равноапостолна браћа Кирило и Методије, просветитељи Словена. Тај превод се код нас до данас употребљава у црквама. Након што је Русија примила хришћанство 988. године и добила своје угоднике Божије, они су почели да на црквенословенском језику састављају сопствене хвалебне песме и молитвословља, чиме је још више обогаћено богослужење које смо примили од Грка. У Русији су састављани и читави богослужбени чинови у спомен на чисто руске националне празнике, или на чудотворне иконе које су се у различитим периодима појављивале.
 
Значај православног богослужења
 
Овај значај изузетно је велик. Наше православно богослужење и образује верујуће, и поучава их, и духовно их васпитава, пружајући им најбогатију духовну храну, како за ум, тако и за срца. Годишњи круг нашег богослужења излаже нам, кроз живе слике и поуке, готово целокупну библијску историју, како старозаветну, тако посебно и новозаветну, а такође и историју Цркве, како општу, тако и посебно руску. Ту се открива догматско учење Цркве које у душу улива побожно поштовање пред узвишеношћу Творца, ту се дају духовне лекције истинског хришћанског живота које очишћују и узвисују срце, и то кроз слике и примере светих угодника Божијих чији спомен света Црква свакодневно прославља. Како сам по себи читав унутрашњи изглед и уређење нашег православног храма, тако и богослужење које се у њему одвија живо подсећа оне који се моле на “горњи свет” ка коме су призвани сви хришћани. Наше богослужење представља истинску “школу побожности” која душу потпуно односи из овог грешног света, преносећи је у царство Духа. “Заиста, храм је земаљско небо – каже највећи пастир нашег времена свети Јован Кронштатски – јер где је Престо Божији, где се савршавају страшне Свете Тајне, где анђели служе са људима, где се непрестано славослови Сведржитељ, тамо је истинско небо”. Ко пажљиво слуша богослужење, ко свесно учествује у њему својим умом и срцем, тај не може да не осети сву силу моћног позива Цркве на светост, која по речима Самог Господа представља идеал хришћанског живота. Кроз своје богослужење света Црква нас подстиче да се одвојимо од привезаности за све што је земаљско и претвара нас у оне “земаљске анђеле” и “небеске људе” које опева у својим тропарима, кондацима, стихирама и канонима.
Богослужење има велику моћ препорађања, и у томе се састоји његов значај, који се ничим не може заменити. Неки пак облици богослужења, који се називају “Светим Тајнама”, од посебног су значаја за човека који их прима, јер му дају нарочиту благодатну силу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. “Руководство по Литургике” архим. Гаврила. Тверь, 1886, стр. 14
  2. Написао је и многе молитве, од којих је најпознатија она уз Часни Пост: “Господе и Владико живота мога”.
  3. Неки научници сматрају да стихире које се означавају као “Анатолијеве” уопште нису његове, него “источне”, јер су биле прихваћене у источним типицима. У време патријарха Анатолија таквих песама још није било (“Литургика” архимандрита Кипријана, стр. 72).
  4. Нарочитом лепотом и дубином одликују се његови канони на Лазареву суботу и Страсну седмицу.

7 Comments

  1. Како се рачуна 40 ти дан, јел се рачуна дан од рођења или од следећег.
    Беба је рођена 2 марта, март има 31 дан.
    Који је датум кад треба да пођемо у Цркву?

  2. Branimir grahovac

    Što treba da ima završeno od škole Čtec

  3. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

  4. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  5. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  6. Veoma lepo objašnjenje. Hvala